(фото:ин4с)

Опрост грехова у СПЦ: Дај паре и безгрешан си, чак и ако си монтирао „државни удар“

Индулгенција је искупљење, опроштај грехова (опроштајница, рекли би Хрвати). Термин се користи у оквиру доктрине католицизма по којој су почињени греси, или они који се тек намеравају учинити, могу откупити новцем код, у католичкој хијерархији, за то овлашћених лица.

Висока цена откупа грехова довела је до отпора и појаве протестантизма и других реформатских цркава. Пракса дељења опроштаја грехова се посебно развила од 11. века, али већ од средине 16. века није било давања опроштаја за новац, већ се од верника захтевало да учине неко добро дело или да читају Свето писмо. Године 1999. у Аугсбургу је потписан споразум између Католичке и Евангелистичке цркве којим се оне слажу у томе да се опроштај греха добија само вером, а не делима.

Православној цркви не постоји индулгенција, тачније не дозвољавају је црквени канони (свештеник се може само молити за спасење нечије душе), али у пракси је било доста примера који личе на тако нешто. Тако се после текстова у Истоку, 2002. године, о криминалним делима Станка Суботића Цанета, огласила информативна служба Српске православне цркве (саопштење објављено у Дану 17. октобра 2002): „Бизнисмену Станку Суботићу, једна ревија из Црне Горе (која се представља српском) суди пре судске пресуде, придружујући се загребачком Националу који генерално осуђује све оно што је здраво, православно и српско. Ми смо стално и са захвалношћу истицали и приказивали велику помоћ господина Суботића, не само код грађења храма, већ и у многим црквеним и националним манифестацијама.“

 

Парама у „зубе“ није гледала ни Митрополија црногорско-приморска када их је узимала од Света Маровића, Мила Ђукановића и његовог брата Аца, напротив – Мило се нашао на ктиторској фресци у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, мада представнци Митрополије то нису потврдили, али ни демантовали – остављајући сваком да цени на основу свог утиска.

Лоше је прошао Ранко Кривокапић који је насликан у склопу композиције која приказује пакао и који је, уз Маркса, Енгелса и Тита, означен као „црквеномрзац“. Да је дао паре, вероватно би се и он нашао у „рају“, јер не знам која је разлика у односу према Цркви између њега и Ђукановића? Е, да, у (не)датим парама!

Има сличних примера још пуно, посебно у Србији и у српској дијаспори, али догађај од прошле недеље, из шумадијске епархије, заслужује посебну пажњу. Наиме, приликом освештавања храма Свете Петке у селу Петка код Лазаревца, еписком Јован је уручио највеће признање СПЦ, орден Светог Саве, тројици људи – директору Електропривреде Србије Милораду Грчићу, заменику директора БИА (српске тајне полиције) Ивану Тодорову, и саветнику директора БИА Жељку Лазићу. Они су ова признања добили на основу одлуке Синода СПЦ, за „свеукупан допринос који су својим радом пружили до сада СПЦ, али и за конкретну помоћ која је пружена да се обнови храм у Лазаревцу“.

Парама се, дакле, често долази до највећег признања СПЦ, и то обично парама сумњивог порекла. Знамо за бројне афере које су потресале ЕПЦГ, од којих је последња била пролетос када је новинар Дејан Анђус изнео у јавност убедљиве доказе о намештању тендера ЕПЦГ у корист једног од вођа навијача Црвене звезде.

Када је у питању високи функционер србијанске „Удбе“, ствар стоји још горе – Ивана Тодорова је београдска штампа доводила у везу са пословима нарко-боса Дарка Шарића. За његово име се вежу бројне афере. Сумња се да је, користећи службену позицију, направио мрежу криминалца, преко којих је желео да преузме нарко тржиште Србије, али и да „ради“ и развија нарко бизнис у иностранству. Некима од најоданијих сарадника из подземља наводно је дао службене легитимације БИА, а неке је примио у стални радни однос. Овом високом функционеру БИА, како наводе београдски медији, није била страна ни продаја поверљивих информација којима је располагала та служба.

 

А према сазнањима портала ИН4С, Иван Тодоров је, ни мање ни више, био главни Ђукановићев човек у БИА задужен за монтирање афере „Државни удар“, односно паковање доказа!

Како сазнаје ИН4С, Тодоров нема ни изблиза третман код новог директора БИА Гашића какав је имао у време његовог претходника. Стога, претпостављајући могуће пензионисање, Тодоров је, како нам потврђују извори из врха СПЦ, посегнуо за својим везама у Цркви како би се одбранио високим црквеним одликовањем.

Тодоров се, иначе, дуго година бавио џудом, а професионално је био запослен у Спортском друштву „Црвена звезда“. Каријеру у МУП-у Србије почео је средином 90-их, као телохранитељ Мире Марковић, где је као кадар ЈУЛ-а напредовао до 5. октобра. Тада је добио специјални задатак да у иностранству прати једно лице, а када се вратио и кад је видео шта се десило у земљи, одмах је издао своје дојучерашње партијске другове и променио страну. У БИА је примљен 2000. године.

Ако његово награђивање највећим орденом СПЦ, није класични пример индулгенције, онда стварно не знам шта је „опроштајница“. Наравно, на Богу је – последња!

 

 

Љубиша Морачанин/Седмица.ме

2 коментара

  1. Kad bi Isus usao u danasnje crkve koje se pozivaju na Njega, I video svu nesvetu trgovinu koja se sprovodi u ime vere, I danas bi isterao ove oskvrnitelje vere kao sto je vec isterao menjace novca I trgovce iz hrama. Nekad su se verni odlikovali verom koja je takodje gledala na platu, ali za razliku od ovih danas, oni su iscekivali onu nebesku, koju Bog daje.
    Religija je postala biznis, a biznis je svojstven za svet a ne zajednici pozvanih, a tamo gde je ljudsko (laz, prevara, laktanje, mito, korupcija…), tu Duh Sveti ne može da nastava.

Оставите коментар