(Фото: Новости)
(Фото: Новости)

Потрага за златом харамбаше Рајка

Београд – Сви у Новој години очекују да их обасја срећна звезда. Неки верују у чуда, а неки срећу траже ашовом и будаком, али не на градилишту. По љутом мразу, чак и усред ноћи, трагачи за благом лутају по планинским врлетима и завлаче се у многобројне пећине око Мајданпека у потрази за митским богатством. Они копају тамо где „козе пасу под ручном“ и у тминама подземља у нади да ће пронаћи драгоцене античке предмете или ризнице хајдука који су пресретали турске караване.

„Да им понудиш паре да ти ископају неку рупу у дворишту грдно би се увредили, али кад чују за закопано благо, није им тешко да забадава копају ноћу у планини, по цичи зими, у камењару, ризикујући живот“, коментарише Мирко Шаларевић, из мајданпечког удружења грађана „Праурија“, стојећи на рубу рупетине широке око три метра, дуге око пет и дубоке исто толико.

Овај ископ направљен је у стеновитом тлу на само десетак корака од литице која се вертикално сурвава стотинак метара дубље у Понор, где Рајкова река грмећи преко камених громада пропада под земљу. Рупетина у коју би без проблема стала два аутомобила није једина на ветровитом планинском врху, њу окружује сијасет нешто мањих јама.

„Ископана земља је још мекана, није стигла да се смрзне, значи да су ноћас копали“, ишчуђава се историчар Славиша Јеремић, из „Праурије“, који се бави очувањем и промоцијом баштине мајданпечког краја.

„Овде се одраста с причама о закопаном благу, али неко их остави у лепим успоменама из детињства, а неки их схвате преозбиљно. Проблем је што копачи у потрази за благом из бајки уништавају право богатство, без премца у Европи. Реч је о сведочанствима о седам миленијума дугој историји рударства у Мајданпеку и његовој непосредној околини.“

Репортери „Новости“ су са „прауријанцима“ обишли чудесне пределе око српског „града злата“ где се налазе угрожене ризнице прошлости којима једнако прете и безобзирни „дивљи археолози“ и немар званичне науке. Иако је ова област светски призната као колевка рударства, стари локалитети нису заштићени, а нови се већ годинама не истражују.

Дуго се веровало да најстарији рудници овог краја потичу из времена Римљана, али археолошкa истраживања на брду Окно крај села Рудна Глава померила су границу неколико миленијума уназад, у млађе винчанско доба, око 5.000 година пре нове ере, у неолиту. Утврђено је да реч о најстаријем руднику бакра у Европи, али ископавања су обустављена 1989. а локалитет је препуштен ерозији и пропадању.

„Ипак то није био крај открића о праисторијском рударству у североисточној Србији, које је имало веома широк захват“, каже Јеремић.

„Налази на брду Праурија на улазу у Мајданпек показали су су да се овде рударило у исто време када и на Рудној Глави. У близини града утврђено је постојање неколико неолитских насеља, међу којима је посебно интересантно оно у Капетановој пећини. Она се налази у стени која доминира над околином као природно утврђење.“

Локалитет Капетанова пећина уочио је давних седамдестих легендарни археолог Драгослав Срејовић и његова екипа је обавила мања ископавања. Сматрао је да је реч о значајном насељу ратничких номада из четвртог миленијума нове ере који су дојахали из степа преко Дунава. Они су имали јаче бронзано оружје којим су покорили цивилизацију бакра, али нису као други освајачи само протутњали овим пределима пљачкајући и уништавајући. Доселили су се, измешали с локалним становништвом и поделили тајну бронзе, започињући нови цивилизацијски круг. Правили су карактеристична насеља у пећинама, које су уз мало труда претварали у утврђења где су се у случају опасности склањали становници насеља из подножја. Претпоставља се да је и око Капетанове пећине постојало такво насеље у облику амфитеатра, па су деведестих започета истраживања.

„Учествовао сам као студент у првим и последњим озбиљним ископавањима 1994-1996, која су обављена само на улазу пећине и открила свашта, од праисторијских кремених ножића и керамике, до хаубе „фиће“.“, смеје се Јеремић.

„И то је неки доказ континуитета. Међутим, не само што није било нових истраживања већ ни резултати ранијих ископавања никада нису публиковани, што је невероватно, с обзиром на то да се Капетанова пећина веома често помиње у страној литератури као значајно енеолитско насеље.“

Некадашњи кустос Музеја у Бору који је био руководилац истраживања овог локалитета данас ради на престижном британском универзитету, а археолози кажу да документације о ископавањима нигде нема. Остало је само сведочанство да је слој тла на улазу у Капетанову пећину у ком су сачувани остаци људских активности био дебео три метра, што значи да је ова насеобина јединствена по дужини трајања за тај период.

„Археолошка сондирања целог овог краја су врло скромна, а извештаји о њима још скромнији“, каже Јеремић.

„Сигуран сам да би дугорочна и систематска ископавања око Мајданпека дала значајне резултате. Уколико нешто уопште остане за ископавање после дивљих археолога. Највећа штета коју они наносе није узимање предмета већ уништавање културних слојева из чијег се распореда чита прошлост.“

То се десило и у Капетановој пећини, у стени која као природна тврђава доминира над Мајданпеком шћућуреним међу бреговима. Иако је скривена високом буковом шумом то није довољна заштита од трагача за благом. Због њих љути пси чувају околне мале баште и салаше чије власнике нервирају занесењаци који су копали и по њиховим лејама и засадима. До природне тврђаве води стрма стаза која је у прошлости била неосвојива за потенцијалне освајаче, али не и за модерне трагаче за благом. На улазу пећине су ископали огромне сонде а и у унутрашњости има мањих рупа. Ипак, најзанимљивији артефакти су рачве за ражњеве и остаци ватри на којима су се пекли прасићи и јагањци, али не праисторијски.

„То је најпаметније што су могли да ураде, ово место јесте као створено за уживање“, смеје се Мирко Шаларевић.

„Боље би зарадили од туриста и љубитеља природе него од трагања за благом. У сезони гљива шуме око Мајданпека су ризнице где можете наћи све најбоље јестиве печурке, од буковаче до шумског пилета. Ипак, није да нема користи од наших „гајгероваца“ с детекторима. Од њиховог зврчања су се и вукови поплашили па више не долазе. А и продавци детектора су се обогатили.“

Капетанова пећина је кратка и сува због чега је миленијумима била идеално склониште, о чему сведоче и комадићи керамике по поду које су разбацали копачи.

„Дивљи археолози су очигледно баталили истраживање пећине јер овде има само керамике која нема вредности на црном тржишту“, каже Јеремић.

„Нажалост, њихово копање је потпуно променило контекст у коме се керамика налази па је готово немогуће закључити из ког времена потиче.“

Ипак, дивљи археолози не одустају од истраживања других пећина којих у непосредној околини Мајданпека има више од сто.

„Крашки масив североисточне Србије има највећи број пећина у Европи, а у свакој од њих трагачи за благом траже легендарну ризницу харамбаше Рајка. Због њих смо око Рајкове пећине, најлепше на Балкану, морали да ставимо и најсавремнији алармни ситем. Затворили смо и уске вертикалне канале „димњаке“ којима су се покушавали да се у пећину спуштају конопцима па су се заглављивали и неко би на крају изгубио главу. Они и даље изводе сличне вратоломије у другим пећинама као што је Паскова, чак и у животно опасним понорима где се реке сручују у пећине и постају понорнице“, каже Маја Павловић Туфонић из Туристичке организације Мајданпека.

У опасним подухватима понеки трагач за благом и нестане, а његове колеге увек имају исто објашњење, да је сигурно пронашао драгоцености с којима је отишао у бели свет. Рационалнији сумњају да је похлепна потрага за митским благом била пречица за „други свет“.

Неки копају, неки отимају

Све цивилизације које су у последњих седам миленијума прошле Мајданпеком и околином тражиле су драгоцене метале.

„Неки су копали, а неки су богами и отимали, као легендарни харамбаша Рајко. Он је несумњиво историјска личност јер мноштво топонима овог краја носи његово име. Село Рајково, Рајкова столица, Рајково седло …. У ствари о харамбаши Рајку се готово ништа не зна, јер овај крај има поред миленијумске традиције рударства исто толико дугу традицију смена становништва. У време освајачких похода привучених причама о благу, као и у време пада технолошких знања овај рударски крај је потпуно расељаван. Тако су се на све стране шириле легенде о благу, због којих је су после неког времена рудари и остали трагачи изнова долазили“, каже историчар Славиша Јеремић.

Борис Субашић / Новости

један коментар

  1. Najpoznatije , ali provereno, l najangazovanije lopuze na nasim prostorima su Biba Struja i ono krme Djosa, „veliki komicar“…raspitajte se malo…

Оставите коментар