Prizren: Otvara se škola za Milicu

21. avgust 2012. | D. Zečević / Novosti / Vaseljenska TV

Okupirane teritorije – Šestogodišnja Milica Đorđević, jedino srpsko dete u Prizrenu, priželjkuje polazak u prvi razred. U okviru crkve Svetog Đorđa opremiće se učionica za devojčicu. Javljaju se učitelji dobrovoljci.

Za desetak dana sva deca u Srbiji će poći u školu. Torbu već odavno sprema i mala Milica Đorđević, jedino srpsko dete u Prizrenu, gradu u kome nema ni Srba, ni srpske škole ni srpske učiteljice. Ali u prvi razred krenuće i Milica. Posle posete i obećanja koje je dao direktor Vladine kancelarije za KiM Aleksandar Vulin, da će se Milica školovati, njena majka Evica Đorđević veruje da će i njena šestogodišnja devojčica sesti u školsku klupu.

Krenuće sa rancem na leđima, ali neće ući u puno školsko dvorište i neće je dočekati dečja graja. U Prizrenu, osim Bogoslovije koju je prošle godine pohađalo trinaest bogoslova, druge srpske škole od 1999. godine nema, a najbliže su u Velikoj Hoči i Štrpcu, udaljenim po 40 kilometara od Prizrena. Zato bi trebalo da u crkvi Svetog Đorđa za Milicu bude opremljena jedna učionica i postavljena jedna školska klupa. Već su se prijavili učiteljica i učitelj koji su spremni da dolaze u ovu školu.

Sem Milice koja svaki čas zapitkuje gde su joj knjige, i njene majke, prvom školskom danu raduje se deda Adem Mujović, osamdesetjednogodišnji Prizrenac, Miličin zaštitnik, čovek sa kojim je prvi put izašla iz stana na ulicu, koji je njen jedini drug, njen Deda Mraz, plemeniti čovek koji je prošle godine za svoju humanost dobio priznanje „Najplemenitiji podvig“ našeg lista.

„Nadam se da će i moja Milica kao i sva druga deca poći na vreme u školu. Brinem se za njenu budućnost, brine me i to što Evica već godinama ne prima ni minimalac, koji primaju svi radnici koji su ostali bez posla u preduzećima i institucijama na Kosmetu.“ , ne skriva zabrinutost deda Adam kome je, kaže, Milica važnija od sopstvenog života. Za nju mu ništa nije teško. Ne smetaju mu ni godine da sa njom zagazi u reku, da je nosi u naručju kad se umori, trčkara za njom po parku…Ali brine ga njena i Evičina budućnost u gradu u kome je on njihov jedini oslonac.

„Da prethodnih godina nije bilo pomoći humanih ljudi poput Radmile Mićić iz Kanade, ali i naših ljudi koji dolaze u obilazak manastira, ne znam kako bismo ja i Milica preživele. Ali najveću zahvalnost što ja i moja devojčica izlazimo iz četiri zida, krećemo se, ipak pripada deda Adamu koji nam je najveći zaštitnik“, priznaje Evica koja je minimalna primanja na ime nekadašnjeg rada u Domu učenika srednjih škola prestala da dobija još 2004. godine i koja poslednjih sedam godina živi od socijalne pomoći nelegalnih šiptarskih struktura, jer je i socijalna pomoć srpskog ministarstva prestala da stiže na njenu adresu…

Sa Ban Ki Munom

Deda Adam se hvali kako je njegovu Milicu upoznao i Ban Ki Mun, generalni sekretar UN, prilikom nedavne poste okupiranim teritorijama.

„Prvog čoveka UN moja Milica je sačekala sa vladikom Teodosijem. Posle nam je ispričala da je pomazio po glavi ali da nije razumela šta joj je rekao“, priča deda Adem.

Zahvalnost

„Veoma sam zahvalna ‘Novostima’ koje su prepoznale dobrotu našeg deda Adama i nagradile ga priznanjem ‘Najplemenitiji podvig’ ali i što pratite naš život bukvalno od Miličinog rođenja. Svaka poseta nam je dragocena jer tada znamo da nismo napuštene, da smo i mi nekome bitne“, gotovo kroz suze priča Evica …

Oznake:Adem Mujović, Evica Đorđević, Kosmet, Kosovo, Milica Đorđević, Najplemenitiji podvig, okupirane teritorije, Prizren