(Фото: Срби за Србе)
(Фото: Срби за Србе)

Срби за Србе: Кућа из снова у суседству

(Фото: Срби за Србе)

(Фото: Срби за Србе)

Врање – За шесточлану породицу Антић из планинског села Дреновац код Врања стижу бољи дани захваљујући племенитим читаоцима „Вести“, а пре свега члановима хуманитарне организације Срби за Србе. Ова организација која окупља људе добре воље широм света, али и у отаџбини, брине о сиромашној деци из српских земаља са циљем да им помогне да остану на својим огњиштима. Одазвавши се апелу „Вести“ за помоћ породици Антић, покренули су велику акцију како би прикупили 20.000 евра и купили им кућу у суседном селу Градња, али и пољопривредне машине да би могли да зарађују за живот.

За 16-годишњу Миљану, 15-годишњег Александра, осмогодишњу Стефану и шестогодишњег Димитрија, као и њихове родитеље 55-годишњег оца Новицу и 42- годишњу мајку Десанку, који живе у условима недостојним човека, у једној просторији која сваког тренутка може да се сруши, сан о сигурном крову над главом би ускоро могао да постане стварност. Маштају и надају се бољем јер и даље имају само два кревета, расклимани дрвени сто, бунар је пресушио…

Александар Антић, голобради дечак који је преузео улогу главе породице, са одушевљењем прича о кући коју организација Срби за Србе жели да им купи у суседном селу и коју су већ видели.

„Кућа је лепа, нова, као сан. Верујем да ћемо бити срећни у њој, обрађиваћемо башту, а неће нам бити тешко ни да са мотокултиватором одемо до свог имања у Дреновцу и одржавамо га. Ако добијемо и моторну тестеру сећи ћемо дрва из наше шуме и више се никада нећемо смрзавати. Послове око имања и шуме ћу ја преузети, а отац може да ми помаже и подучава ме. Добро је и што је кућа од четворогодишње основне школе удаљена десетак метара, а од централне осмогодишње у Власу око 500 метара“, каже Александар који, иако је још дете, размишља изузетно зрело и одговорно. Сестре и брат су му на првом месту.

Иначе, мала Стефана је до школе пешачила 45 минута у једном правцу, а то би чекало и Димитрија. Александар би волео да остане на селу, да се бави сточарством, пољопривредом, да производи сир, да има краве, телад… Да једног дана имају лепо породично газдинство, да вредно раде и не зависе од туђе помоћи.

Мали Антићи не могу да дочекају тренутак када ће своју мемљиву собицу заменити правим собама од чврстог материјала, када ће спавати у правој кући. А Срби за Србе раде у најбољем интересу ове деце окупљајући људе добре воље који својим прилозима желе да помогну да њихов сан ускоро постане јава.

Ни овоме се нису надали

Захваљујући добротворној организацији Срби за Србе у близини старе куће Антића саграђен је пољски тоалет. Послужиће им док не пређу у нови дом. По неприступачном терену сеоски мајстор Зоран Пинц на леђима је изнео сав материјал и направио просторију која им је неопходна. Александар му је помагао доносећи воду са удаљеног извора јер је већ навикао на тежак физички рад.

„Више нас не разједа страх од шуме поред које живимо, од вукова, студени, кише и ветра, јер смо добили оно што нам је недостајало. Нисмо имали новац да тоалет изградимо сами, а делимично је крив и отац који се тренутно лечи од алкохолизма. Речено му је да ако се не буде придржавао правила лечења више неће моћи да живи са нама, већ ће завршити у одговарајућој болници „, каже Александар који је са 15 година преузео бригу о породици.

Користан поклон

Миљани, која иде у први разред Пољопривредне школе у Врању, захваљући читаоцима „Вести“ омогућено је да плаћа смештај и храну у Дому ученика у Врању. Од понедељка до петка је у Дому, а викендом иде кући у Дреновац. Захваљујући донаторима обезбеђена јој је и месечна карта за превоз. Добила је и нови мобилни телефон од донаторке из иностранства која јој је својевремено послала 50 евра.

„Пресећна сам, хвала свима… Сада имам боље услове за учење, надам се да ћу поправити лоше оцене и завршити школу. Телефон ме је посебно обрадовао. Прелеп је, уплаћен ми је и кредит од 10 евра. За мене је то право богатство“, каже Миљана.

један коментар

  1. „Више нас не разједа страх од шуме поред које живимо, од вукова, студени, кише и ветра, јер смо добили оно што нам је недостајало. Нисмо имали новац да тоалет изградимо сами, а делимично је крив и отац који се тренутно лечи од алкохолизма. Речено му је да ако се не буде придржавао правила лечења више неће моћи да живи са нама, већ ће завршити у одговарајућој болници „, каже Александар који је са 15 година преузео бригу о породици.“

    Каква храброст за једног петнаестогодишњака. Свака част.

Оставите коментар