Нема чаробног штапића за економију Србије (Фото: Бета)
Нема чаробног штапића за економију Србије (Фото: Бета)

Економски Кнут Хамсун – Хјалмар Шахт

Свако ко објективно покуша да анализира узроке економског бума нацистичке Немачке после 1933 године, озбиљно ризикује да га прогласе бранитељем злогласне расне (аријевске) доктрине и релативизатором злочина најмонструознијег режима који се појавио у савременој цивилизацији. Али то не сме бити препрека да се критички, сагледа један аутентични економски модел који је имао добрих страна. Наравно, треба рећи да је паљење Рајхстага 1933 била прекретница у стварању нацистичке Немачке. Исте ноћи је само у Берлину ухапшено више од 4.000 људи, у целој Прусији више од 5 000 а у Рајнској области око 2 000.

Непуних месец дана након паљења Рајхстага је формиран и први концентрациони логор у Немачкој, Дахау, у коме је до краја 1933.године било утамничено више од 27 000 људи. Да не помињемо, шта се касније дешавало, од Кристалне ноћи 1938 па све до краја рата. Али, то свакако није био разлог за убрзани раст немачке економије у предратном периоду. Разлози су ипак били у новој економској политици, чији је идејни творац био банкар Хјалмар Шахт. Шахт је у време доласка Хитлера на власт, био валутни повереник Рајхсбанке који се у почетку противио да Немачка емитује сопствени новац, заговарајући његово (са наводним златним покрићем) позајмљивање од банака (и Рајхсбанке). Хитлер је доласком на власт, затекао Немачку привреду у потпуном колапсу. Версајски споразум је значио да Немачка мора да плаћа ратне репарације које су износиле троструку вредност укупне немачке имовине и то она није могла да испуни. Последице велике светске депресије су додатно стезале Немачкој омчу око врата. Уз све то, Немачку је додатно урушавало шпекулативно играње са марком, јер је централна банка Немачке у то време била у већинском приватном власништву.

Наводно надгледана од државних повереника, она је у ствари радила у корист приватних интереса. Располажући огромним количинама пара за пласирање, она је убрзано упумпавала новац у привреду и игранка (хипер инфлација) је почела. Додатно, инострани инвеститори су продавали тадашњу марку на кратко, кладећи се на њен пад. Овај шпекулативни модел и данас функционише (Сорош-фунта), и познат је као модел тзв „кратких продаја“. Замајац инфлације се покренуо ка историјској хиперинфлацији и огромном повећању јавног али и приватног дуга. За милијарде марака се није могао купити хлеб. Милиони Немаца су гладни или на ивици глади, Рајхбанка је празна, људи преко ноћи остају без уштеђевине, банке одузимају куће и земљу а становништво завршава у подрумима или уџерицама по предграђима. Тек тада исплата репарација није била могућа, јер марка практично престаје да постоји. Једини начин даљег функционисања државе је био издавање новца који би био ван домашаја банака, које су иначе (са повериоцима) прогласили банкрот Немачке.

Управо дојучерашњи поборник супротне економске филозофије Шахт, осмишљава нову економску политику, постајући гувернер и министар економских послова у Хитлеровој влади. Он покреће тзв Велике радове, односно изградњу великих инфраструктурних објеката, попут речних обалоутврда, путева, мостова, нових фабрика и централа, лука, поправке станова и кућа и подизању нових…Остало је да се технички одреди вредност нове валуте (сертификата) кроз однос укупне вредности Великих радова и количине емитованих сертификата. Одређено је да укупни трошак Великих радова у првој фази буде милијарду јединица нове националне валуте, па се кренуло издавање бескаматних сертификата (менични принцип) тзв „Радни благајнички налози (потврде)“. Милиони до тада незапослених радника се упошљава на тим јавним радовима и плаћају тим вредносним државним сертификатима. Ови државни сертификати због банкрота Немачке, нису имали екстерну вредност, али су имали вредност у Немачкој па су запослени могли њима да плаћају робе и услуге немачким фирмама. Сваки издати сертификат (марка) је морао имати еквивалент у роби или услузи. Ово доводи до великог замаха немачке привреде, убрзо незапосленост постаје непозната категорија…дакле све супротно осталим земљама које тешко санирају последице Велике депресије.

Марка за само две године постаје стабилна и чврста валута, дугова нема, као ни инфлације због овако постављене монетарне политике. Од сиромашне и банкротиране земље, Немачка за неколико година постала најбогатија на континенту. Због проглашеног банкрота државе, проблем је представљало функционисање међународне трговине и куповина недостајућих ресурса неопходних за јавне радове и развој војне индустрије. Решење је нађено у трампи добара са другим земљама, што се показало одличним решењем јер је спречавало стварање националног дуга и спољнотрговинског дефицита. Са сигурношћу се дакле, може закључити да је кључ економског бума немачке привреде био у ослобођању земље од финансијских шпекуланата који су је у једном тренутку потпуно разорили, као што и данас разарају многе државе широм света. Међутим, и данас је у свету (Србији) владајућа економска теорија која у монетраној политици претпоставља позајмљивање новца од банака, уместо штампања (емисије) властитог новца, преварно тврдећи да ово друго изазива инфлацију. При томе, као крунски (лажни) доказ наводе Немачку до 1933 године, иако је ствар потпуно обрнута (инфлација је била пре издавања државних сертификата који су елиминисали инфлацију). Када се води независна политика новца, када се национална валута пажљиво емитује у односу на потребе привреде, то може само да повећа понуду и тражњу, да покрене привредне активности а да притом нема битнијег раста цена. Таква емисија нема инфлације, нема дуга, нема незапослености…

Наравно, модел јавних радова је пресудно појачао замах привреде (па и ратна индустрија), слично као што су урадиле и САД тих година (Неw Деал), али са битном разликом финансирања тих радова у Немачкој и САД. Велика је штета, што је овај економски модел јавно компромитован и анатемисан, само због неправедног идентификовања са монструозним друштвено-политичким деловањем Рајха. Сваки касније покушај вођења независне политике новца у старту је био дисквалификован везивањем за Хитлерове злочине, Холокауст, концетрационе логоре, етничке територијалне аспирације итд. Али се зато међународна БИС (Банка за међународна поравњања) банка нигде не апострофира и не везује за Хитлера, иако није престајала контроверзну сарадњу са Рајхом током читавог трајања Другог светског рата. Може се претпоставити и зашто.

Борислав Боровић, уредник блога Економски лавиринт

2 коментара

  1. Hjalmar kao i njegov naslednik, dragoslav abramović, kad jude bankari narede, mrtve ekonomije vaskrsava, dinar sa poda pravi konvertibilnim…
    nije važna proizvodnja… samo trenutni bid na kockarnici…i volja vlasnika kazina.

    i neko posle studira „ekonomiju“

    • Поента је на самосталности политике новца…са или без дозволе. Суверене државе (мало их је) не траже ту дозволу.

Оставите коментар