(Фото: Глас Русије)

Лондон – Према последњим статистичким подацима сваки десети грађанин Велике Британије, старости до 25 година, је муслиманске вероисповести.

Нагло повећање Муслимана иде паралелно са старењем хришћанског становништва земље. Према мишљењу стручњака, то може довести до ситуације да ислам постане доминирајућа религија у Великој Британији већ за 10 година.

Анализа пописа становништва 2011. године, који је спровео Комитет за националну статистику, је показала да број хришћана пада брже него што се пре сматрало. Већина хришћана су људи старији од 60 година. Први пут се мање од половине младих људи изјаснило као хришћани.

The post У Великој Британији цвета ислам appeared first on Васељенска ТВ.

Председници општина са КиМ (Фото: ФоНет)

Окупиране територије – Председници четири српске општине са севера окупираних територија и представници десетак српских општина јужно од Ибра не одустају од захтева да их уочи наставка преговора Београда и Приштине, 21. и 22. маја у Бриселу, прими потпредседник Владе Србије Александар Вучић, али многи не верују да ће до састанка доћи.

Председник градске општине Приштина са измештеним седиштем у Грачаници Богдан Савић спреман је, као и већина председника општина јужно од Ибра, да крене, уколико добије позив.

“Нема смисла ићи наслепо и чекати испред Вучићевог кабинета”, каже Савић и напомиње да до данас на њега нико није вршио притисак.

Ипак, он се плаши да је то последица све учесталијих тврдњи из Београда да су Срби јужно од Ибра – “прихватили живот у косовским институцијама и да је једини проблем како убедити Србе са севера Косова да прихвате бриселске споразуме”.

“На ширем подручју Приштине живи 30.000 Срба, али се на прсте могу пребројати они који прихватају косовске институције”, каже Савић, који је уверен да сва решења која буду прихваћена у Бриселу мора да подржи народ.

Он упозорава да, у противном, није јасно како ће и ко та решења реализовати без сагласности народа. И потпредседник Скупштине Заједнице српских општина и насеља Марко Јакшић сумња да ће доћи до састанка.

“Наставља се политика свршеног чина. Прво састанак и `назови договори` у Бриселу, па тек онда са нама, иако се преговори воде о нашој судбини и судбини покрајине” – каже Јакшић.

Он је уверен да наставак преговора неће донети ништа добро ни Србији ни Србима на окупираним територијама.

“Плашим се да је много тога договорено и да је на премијеру Ивици Дачићу да аминује и стави потпис на оно што је припремила `кухиња Ештон – Тачи`”, каже Јакшић.

Он сумња у деманти Београда да – није тачна тврдња шефа преговарачког тима Приштине Едите Тахири да је пре два дана у Бриселу делегација Србије прихватила да Косово добије посебан позивни број и да се на тај начин издвоји из телекомуникационог система Србије.

“Нажалост, оно што каже Тачи – то се и догоди. До сада није било ништа од оног што су тврдили или што гарантују власти Србије” – сматра Јакшић.

The post Састанка са Вучићем (не)ће бити? appeared first on Васељенска ТВ.

(Фото: Новости)

Београд – У Србији скоро да нема делатности која макар део зараде не стиче трговином. Из директне продаје ни динар не стиже једино државној управи и одбрани, а у осталим гранама трговачки промет учествује од 0,8 до 30 одсто у укупном промету предузећа. Трговина као додатна делатност највише је заступљена у пољопривреди, шумарству у рибарству, а најмање у – пословању са некретнинама.

Ово је један од закључака истраживања „Структура расхода и прихода пословања правних лица и предузетника“, које је Републички завод за статистику реализовао у оквиру ИПА пројекта на узорку од 17.627 предузећа.

„Ова анализа омогућава увид у структуру прихода и расхода предузећа у Србији“, објашњава Раде Ћирић, један од аутора истраживања.

„Даје податке и које делатности се баве којим споредним делатностима. У неким гранама додатне делатности доносе и половину прихода. Један од занимљивијих налаза истраживања је да се скоро сви, уз основну делатност, баве и трговином. Највећи додатни приходи долазе од закупнина. Фирме често издају своје просторије и магацине.“

Да није трошка радника и инвестиција, у Србији не би било фирме која послује са губитком. Однос трошкова и прихода, према овом истраживању, најпољовнији је у администрацији, а најнеповољнији у грађевини. Трошкови пословања ћата износе свега 29 одсто прихода, док грађевинари у материјал уграде чак 70 одсто новца који наплате.

„Рацио укупних трошкова показује колики су трошкови материјала и производних и непроизводних услуга у односу на укупне приходе „, објашњава Раде Ћирић. “ У трошкове нису уврштене набавке основних средстава за рад, што су најчешће инвестиције, нити трошкови радника.“

Лако одлучују

Истраживање открива и да мала предузећа веома често мењају делатност.

„Мале фирме то и могу лако да раде, великима би промена делатности била много компликованија „, додаје Ћирић.

„Мали се лако одлучују на тај корак. На пример, неко ко се бавио производњом намештаја схвати да му се много више исплати да се бави само трговином намештаја.“

The post Трговина добар бизнис appeared first on Васељенска ТВ.

Ђурићи (Фото: Политика)

Сремска Митровица – Највеселија, најсрећнија, али и најсиромашнија у селу Лаћарак је кућа Јованке (29) и Тодора Ђурића (36) и њихово деветоро деце, Цвије (12), Милоша (11), Милана (10), Немање (9), Милице (8), Стефана (6), Михајла и Огњена са по четири године, те Уроша, који је зимус прославио први рођендан. Кућа и двориште брује од весеља, радости и среће, док отац Тодор, незапослени ауто-механичар умује како за сутрашњи дан обезбедити осам векни хлеба и четири литре млека, да му деца не буду гладна. И неком чаробном снагом ова једанаесточлана породица успева да у свом сиромаштву буде срећна и задовољна.

Рецепт је једноставан: радити, штедети и помагати се међусобно. Породица Тодора Ђурића од сталних примања има 16.000 социјалне помоћи и 8.000 на име дечјег додатка. Све остало родитељи морају да обезбеде радом. Једина права, али повремена помоћ стиже од Тодорове сестре из Немачке, али је и то тек кап у мору Ђурића немаштине.

Тодор не јадикује, увек је насмејан, са петоро деце је најчешће у пластенику који су подигли ове године, засејали грашак, боранију, посадили паприку и парадајз. И сада су сви у пластенику, нема прскања, нема пара за препарате, али зато ручице дечака и девојчица вешто плеве траву и пресрећни су кад помажу родитељима.

„Деца су здрава и добри ђаци. Сваке године неко крене у школу и то је нови издатак. Немам посла, то је зло, кад бих се ја запослио, пошто Јованка има посла преко главе, лакше би се све ово подносило. Нема тога што нисам спреман да радим, једино не могу да радим џабе, јер морам да храним децу“, објашњава Тодор.

А то са исхраном деце изгледа отприлике овако. Месечно им треба 240 векни хлеба, то је 13.200 динара, 120 литара млека, око 10.000 динара, за кифлице, крофне, пите и колаче троши се месечно 50 килограма брашна, за прање и одржавање хигијене 15 килограма прашка за веш што је око 2.000 динара. Од 24.000, колико примају, Ђурићи могу да плате режије, ни за хлеб им не дотекне.

„Није лако, али се сналазимо, знате, свако вече имам за прање седам комплета дечје одеће и обуће. Међутим, знам да су деца право богатство, само да Тодор добије посао, ваљда ће се и за њега наћи нешто, замислите да он донесе у кућу тридесетак хиљада и још дечји додатак, па пластеник, јер све што у њему произведемо потроши се у кући. Кад правим кифлице за децу, то је пуна корпа, за ручак, кад правим паприкаш треба ми најмање два килограма кромпира. Међутим, најважније је да су деца добри ђаци, књиге имају још увек бесплатно“, прича мајка Јованка.

Ђурићи су доселили у Лаћарак, купили стару кућу, онда продали део имања у Аврамовини код Градачца, у Босни и Херцеговини, платили лечење за малог Стефана, око 3.500 евра, јер није имао социјално, пошто је у то време био странац, а од преосталог новца купили су монтажну кућу, тако да имају солидан смештај.

„Доселио сам овде, јер у Аврамовини нема школе, како бих школовао за сада њих петоро, а од ове године торбу првака понеће и Стефан. Живот је леп, срећан сам, имам рој здраве, веселе деце, само да се запослим, било где, да могу да их прехраним. За сада ми то успева, тешко је за одећу и обућу „, прича Тодор.

Свака помоћ овој многочланој породици била би драгоцена, још би више било радости и весеља у Железничкој улици 142. у Лаћарку код Сремске Митровице.

„Можда се неко од добрих људи сети и мене, ништа ја џабе не тражим само бих желео да својим радом и трудом издржавам ово моје јато пилића, да им ништа не фали. Дошло ми је да распишем оглас за запослење, не бих ли тако нашао радно место „, закључује Тодор овај разговор.

И после разговора он и његових пет синова прихватили су се плевљења поврћа у пластенику. Грашак ће ускоро сазрети, биће бораније, онда долази парадајз, па паприка.

„Велика нам је срећа што имамо и овај пластеник. Платили смо га 600 евра, али ће се брзо исплатити“, каже Јованка Ђурић.

The post Једанаесторо Ђурића из Лаћарка appeared first on Васељенска ТВ.

Валентин Катасонов (Фото: ruskline.ru)

У последње време злато је у светским медијима постало једна од најбитнијих тема. Интерес за жути метал подгревају саопштења о плановима Немачке и других земаља да изврше репатријацију својих златних резерви из САД и Велике Британије, у које су пребацивани у различитим периодима. Почеле су бурне дискусије о томе, колико поуздано централне банке и министарства финансија чувају резерве злата, које су им поверене. Појавила се и сумња да тамо има мање злата, него што се то званично приказује. У овом чланку се поставља претпоставка да у трезорима централних банака највећих економски најразвијенијих земаља у ствари уопште нема злата…

1. Распродаја злата, или Врх леденог брега

Већ четири деценије централне банке се ослобађају својих златних резерви. За то су коришћена два начина : а. Јавна продаја метала, б. Тајне операције.

Најједноставније и најочигледније су јавне распродаје жутог метала кога је у званичним резервама свих земаља на свету и међународних организација у 1975.години било 36,7 хиљада тона.1 Те распродаје представљају врх, видљиви део, леденог брега. Почеле су одмах пошто је прво де-факто, а затим и де-јуре, ликвидиран златно-доларски стандард (седамдесетих године 20.века). Све продаје злата из званичних резерви условно могу да се поделе у три категорије:

1. Ране продаје у другој половини 70- х година до почетка 80-х, у прошлом веку. То су биле аукције које су организовали Државна благајна САД и Међународни монетарни фонд;

2. Продаје злата централних банака у оквиру такозваних вашингтонских споразума о злату, који су ступили на снагу у јесен 1999.године;

3. Појединачне продаје централних банака и међународних организација у различитим годинама.

70-х година Сједињене Државе су продале 530 т, ММФ – 732 т, укупно 1262 т. Осамдесетих година монетарне власти у свету скоро да нису ни продавале, ни куповале жути метал, златне резерве су биле „замрзнуте“. Деведесетих година чиста продаја злата из званичних резерви економски развијених земаља износи већ 2,9 хиљаде тона, што је већ било за поштовање2. Крајем 2000.године званичне резерве злата у свету су у односу на те резерве 1975.године биле за 3,6 хиљада тона мање.3

Почетком новог века продаја је углавном вршена у оквиру вашингтонских споразума. У септембру 1999.г. у Вашингтону је 17 централних банака, укључујући и Европску централну банку, потписало споразум о продаји злата у петогодишњем периоду. Доцније је тај споразум назван: „Први вашингтонски споразум о злату“ (ВСЗ-1). Званично је дата изјава да тај споразум има за циљ да успори продају жутог метала како би се тиме бавиле централне банке, а тржиште злата остало целовито. А у ствари – циљ је био супротан – да се централне банке обавежу да ће метал из својих резерви продавати, а цене злата биле одржаване на ниском нивоу.

Направљени су „налози“ за појединачне земље, тако да је планирано да се у пет година на тржиште избаци 2.000 тона злата. У септембру 2004. године Вашингтонски споразум је преформулисан и у њега су убачене нове норме продаје за појединачне учеснике, а споразум је назван „Други вашингтонски споразум о злату“ (ВСЗ-2). И, на крају, 2009.године се појавио Трећи вашингтонски споразум о злату,тј. ВСЗ-3.

У оквиру тих споразума највише злата је продала Швајцарска (1300 т), затим Француска, Велика Британија, Холандија. Од осталих земаља – Шпанија и Португал. Просечна годишња количина чисте продаје злата централних банака у периоду 2001 – 2009. је износила 385 т. Међутим, 2009.године, када је финансијска криза била на врхунцу, у политици централних банака је дошло до нагле промене: оне су се од чистих продаваца претвориле у чисте купце. Међународни монетарни фонд је покушао да нивелише тај њихов заокрет, те је у периоду од септембра 2009. године до децембра 2010.године из својих резерви продао 403 т жутог метала.

За четрдесет година од краха златног стандарда из званичних резерви је укупно продато око 6,5 хиљада тона злата (чиста продаја), а то је смањило званичне резерве за око 18%4. Сада су те резерве, према званичним подацима, много изнад 30 хиљада тона.

2. И распродаја злата представља пљачку

Детаљна анализа многих операција продаје злата од стране централних банака показује да су се послови склапали онда, када су услови били најповољнији не за продавца, већ за купца. Навешћемо само два примера.

У периоду 1999 – 2002.године када се светско тржиште злата налазило на најнижој тачки у односу на 20 година које су им претходиле, Енглеска банка је на 17 аукција продала преко пола званичних златних резерви земље или скоро 400 т жутог метала. Одлуку о продаји је донео тадашњи министар финансија Гордон Браун (Gordon Brown) . Када су продаје почеле – резерве су износиле 715 т злата, а на крају – резерве су биле мало изнад 300 тона.

Новац који је добијен продајом тог злата конвертован је у САД доларе, евро, јене. 2010.године је у вези са том продајом почела истрага. У тренутку када се истраживало (пролеће 2010.г.) цена злата је била изнад цене распродаје енглеских резерви (1250 $ за тројску унцу у односу на 256 – 296 $). Значи да је у то време губитак од продаје злата износио око 7 милијарди фунти стерлинга. Значајно је да је у периоду 1999 – 2001. министар финансија САД био Лари Самерс, који је имао тесне везе са Гордоном Брауном, и који је на њега, када је доношена одлука о продаји злата, вршио притисак5.

Други пример је Швајцарска. 1999.године званичне резерве злата Швајцарске су износиле 2.590 тона, што је ту земљу према поседовању златних резерви поставило на друго место у свету, одмах после САД. У пеиоду 2000. – 2005.г. Швајцарска национална банка је продала укупно 1300 т злата. Просечна цена тог злата је тада износила 350$ за тројску унцу (односно – између 250 и 450$).

У јесен 2012.године цена злата се на светском тржишту приближила вредности од 1800$; то је више него пет пута више од просечне цене у периоду 2000. – 2005.год. Није тешко израчунати да је губитак од такве операције крајем прошле године износио 60 милијарди долара. То је неколико пута више, него губици од Гордонове продаје златних резерви Енглеске.

Наведени примери убедљиво показују да је продаја државног злата била потребна не монетарним властима, и не становништву Велике Британије и Швајцарске, већ купцима који су одлучили да нема потребе да обелодањују своја имена.

3. Последња деценија 20.века:

тајне операције за одношење злата

из подрума централних банака

Деведесетих година 20.века централне банке земаља су, по мишљењу многих експерата, почеле са активним коришћењем златних резерви тако што су метал нудили у лизинг (врста кредитних операција). Операције са златом су држане у тајности од публике, укључујући у њу и законодавце, и владе земаља. Један од најважнијих циљева таквих тајних операција је било снажно обарање цена злата, које је без обзира не све и даље представљало конкурента долару САД. Финансијској олигархији (власницима „ковнице новца“ FED-a САД) је у то време био потребан јак долар, како би помоћу њега вршила активну куповину актива по читавом свету (у томе је комплетна суштина финансијске и економске „глобализације“).

Обелодањивањем тајних идеја светске финансијске олигархије која је централне банке већине земаља света потчинила својим интересима, позабавили су се многи експерти. Чак је била формирана и организација GATA (Gold Anti-Trust Action), која је за свој циљ поставила обелодањивање тајних операција „златног картела“. Последњи је, по мишљењу експерата GATA био формиран ради гушења цена злата тако што би се користили ресурси новца централних банака и државних каса. Картел су чинили: Федерална резервна банка Њујорка, Енглеска банка, банке Волстрита (више од других инвестициона банка Goldman Sachs), неке друге банке и финансијске компаније, међу којима су биле и европске. Да би се извеле одређене операције прикључивале су се и централне банке других земаља (на пример – Бундесбанк, Швајцарска национална банка) и компаније за експлоатацију злата.

Чак и тако ауторитетна организација, која је тесно повезана са експлоатацијом злата, као што је Gold Fields Mineral Services (GFMS), признавала је да је почетком 21. века изван централних банака било око 5 хиљада тона злата, које је ипак опстајало у њиховим билансним књигама. Познати западни експерт за област злата Џејмс Терк (James Turk), користећи и фискалну, и царинску статистику Велике Британије и САД је дошао до закључка да је само у те две земље тајно отицање злата из званичних резерви за период 1991. – 2002. износило 7.287 тона.

Још су упечатљивије оцене познатог експерта за злато Френка Венерозоа (Frank Veneroso), који је под називом „Годишњак злата за 1998“ те године објавио значајан извештај о тржишту злата. У њему Венерозо закључује да је продаја злата од стране централних банака вештачки гушила комплетну потражњу са отприлике 1600 т годишње (уз понуду на тржишту од 4.000 тона годишње). Од 33.000 тона које су тада централне банке званично поседовале, на физичко злато, према Венерозоу, стварно је долазило 18.000 тона. Изван централних банака у промету је било око 15.000 т метала који су спољнотрговинске организације преко лизинга, кредитирања и операција „своп“ (размена злата за друге активе под условом да се размењује злато). Процене Венерозоа се у принципу не сударају са проценама Џејмса Терка. Он су само детаљније јер узимају у обзир одношење злата не само из две земље, већ из већине највећих централних банака.

4. Рачуноводствени трикови централних банака

Ако западне централне банке стварно дају у лизинг своје физичке резерве, оне не морају да откривају информације о конкретним количинама злата које напушта место где је било ускладиштено. Према документу који је стављен на сајт Европске централне банке, а који се односи на статистичку рачуницу о резервама златних валута Евросистема, постојеће препоруке у вези са вођењем књига од централних банака не захтевају да се злато које је у сефовима раздваја од злата које је предато у лизинг или за операције „своп“. У документу се каже да „повратне информације о злату не утичу на ниво златне резерве без обзира на врсту операција (односно златни свопови, споразуми репо, депозити или позајмице) које се обављају у складу са препорукама из директива ММФ-а“6.

Тако се према директивама које се односе на књиговодствено приказивање, централним банкама дозвољава да и даље своје физичко злато убацују у билансне податке, чак и ако је оно потпуно размењено за нешто, или је дато у лизинг. То се може видети по томе како западне централне банке називају своје златне резерве. На пример, влада Велике Британије своју златну резерву назива „Злато (укључујући и злато које је у свопу или је позајмљено“). То је прецизна формулација коју користе у званичним саопштењима. Исто је тако у министарству финансија САД и у Европској централној банци, који своје златне резерве називају „Злато, заједно с златним депозитима“, „Злато, заједно са златом у свопу“, „Злато, укључујући и златне депозите и злато у свопу“.

Врло је мали број централних банака који у финансијским извештајима прецизирају који се део њихових златних резерви складишти у облику физичког метала, као и који део је позајмљен или је у свопу и тако даље. Тешко да признање руководства централне банке да је злато позајмљено посредницима – „банкама-дилерима“ који то злато узимају и продају га, на пример, Кини, доприноси јачању ауторитета централне банке. Међутим цифре врло одређено омогућују да се претпостави да се управо то дешава. Највероватније је да је злато централних банки изгубљено, а банке-дилери, које су га продале немају стварних шанси да га врате.7

(Наставља се)

————————————————————————————–

1 Између осталог, и званичне резерве економски развијених земаља – 28,1 хиљада т, земаља у развоју – 3,6 хиљада т, међународних организација (Међународни монетарни фонд, Банка за међународне обрачуне из Базела), 5,0 хиљада т.

2 С.М. Борисов. Золото в современном мире. – М.: Наука, 2006, с.86. (С.М.Борисов: „Злато у савременом свету“)

3 Укупне званичне резерве су износиле 33,0 хиљаде тона, од чега званичне резерве економски развијених земаља – 24 хиљ.т; земаља у развоју (ту спадају и бивше социјалистичке земље-)– 4,8 хиљ.т; међународних организација (Међународни монетарни фонд, Банка за међународне обрачуне из Базела, Европска централна банка), – 4,2 хиљ.т.

4 «Возросшая монетарная роль золота укрепляет его среднесрочные перспективы» // 7 июля 2011 // „ЭлитТрейдер.Ру“ („Јачање монетарне улоге злата учвршћује његову средњорочну перспективу“)

5 Као министар финансија Самерс је био и на челу Фонда монетарне стабилизације(Exchange Stabilization Fund), основног механизма владе САД за снабдевање тржишта физичким златом. Мало је вероватно да је Браун, продајући златне резерве, радио сам. Експерти тврде да је и Вашингтон преко званичних резерви САД такође снабдевао тржиште злата преко свопа и уговора о лизингу, који никада нису били регистровани као промена власника. Циљ тих операција је да се оборе цене злата на светском тржишту.

6 http://www.snb.ch/en/mmr/reference/annrep_2011_komplett/source

7 Детаљније о тајнама вођења књиговодства о злату централних банака погл. У „Злато у економији и политици Русије“: (В.Ю. Катасонов. Золото в экономике и политике России. – М.: Анкил, 2009, с. 57-63.)

The post Злато централних банака: Историја тихе експропријације (Први део) appeared first on Васељенска ТВ.

Вехабије (Фото: Новости)

Нови Пазар – У Рашкој су почеле да стижу вести о погибијама младића са ових простора који се у Сирији боре на страни терориста против снага председника Башара ал Асада. Последња жртва рата, који две године разара ту земљу, јесте Рожајац Адис Салиховић, који је пре неколико месеци напустио свој град.

На исламистичким сајтовима се може прочитати да је Салиховић, који се у Сирији борио под шехидским именом Ебу Мердија, погинуо као емир, односно командант акције напада на један затвор, при покушају ослобађања „браће коју тамо муче кафири и сестара које силују“. Погинуо је и Адис Салиховић из Рожаја, са шехидским именом Ебу Мердија.

Све ово је у мејлу написао један Новопазарац, који је такође у Сирији, и који обавештава јавност да је пре тога у истој акцији, на истом месту погинуо селефија (вехабија) из БиХ, Муаз Шабић.

Млади Новопазарац, који каже да његово име зна само Алах, наводи да осим њега и шехида палих у борбама, у Сирији има још бораца из Санџака, који су обуку прошли у граду Шер.

Иначе, Салиховић и други страдали борици сахрањени су по шехидским обичајима на тлу Сирије, тамо где су страдали.

Погибије младих Санџаклија, али и држављанина БиХ, откриле су да ратници са ових простора увелико учествују у рату у Сирији. Њихов масовнији одлазак почео је пре неколико месеци, па тако није никаква тајна да је из Пазара најмање 30 младића на фронту у Сирији, док их је из црногорског дела Санџака нешто мање. Сви одреда припадници су вехабистичког покрета, а како се сазнаје, из родних места одлазе, најпре у Беч, где је центар вехабизма у Европи. Одатле даље за Сирију.

Иначе, Салиховићева породица потиче из рожајског села Балотиће. Упркос обичајима, његова смрт није оглашена умрлицама, нити у џамији, како то налаже традиција, мада је породица примала саучешће. Званично о томе није обавештена ни полиција.

Како младе Санџаклије одлазе у рат у Сирији, тешко је рећи. Нема сумње, део њих је заслепљен ригидним верским учењем ислама и тумачењем вере, како је недавно изјавио један од теоретичара ислама др Сенад Агић. Ипак, главну реч, баш као и у придобијанњу младих да приступе вехабијама има – новац. Наиме, вехабизам, који је званично учење у Саудијској Арабији, велику потпору добија петро-доларима из те земље.

Фанатици из БиХ

Осим санџачких вехабија у рату у Сирији на страни побуњеника боре се и исламистички фанатици из БиХ. Полиција из те дражве је регистровала одлазак 52 човека у рат, од којих је на ратиштима још њих 20. Сви су, како је саопштено, припадници селефијског покрета у БиХ. Већином су део злогласног фронта Ал-Нусра, којег САД повезују са терористичком организацијом Ал каида, која по мишљењу Американаца жели да преотме победу из руку сиријских револуционара.

Настрадао и Рожајац

Рожајац Адис Салиховић погинуо је у бомбашком нападу у Сирији, ратујући против режима сиријског председника Башара ел Асада, објавиле су у недељу подгоричке „Вијести“. Како се наводи, Салиховић се у Сирији борио под именом Ебу Мердија, а погинуо је приликом напада на затвор из којег је хтео да спаси своје истомишљенике. Лист додаје да последњих неколико месеци све већи број припадника такозваног вехабијског покрета из Рашке области одлази на ратиште у Сирију. Наводи се да, према неким проценама, у Ражајама има најмање стотињак вехабија.

The post Пазарци гину као вехабије appeared first on Васељенска ТВ.

Јасеновац (Фото: Новости)

Београд – У меморијалном подручју Јасеновац, на месту бившег усташког логора смрти, код споменика Камени цвет, 12. маја била је одржана комеморација у знак сећања на пробој последњих затвореника из логора 22. априла 1945. године, и у знак почасти за све страдале и преживеле логораше.

Тим поводом разговарамо са Јашом Алмулијем (рођен 1918), новинаром, својевремено председником Јеврејске општине Београд, аутором три књиге у којима је током протекле деценије кроз многа сведочанства приказао трагедију Јевреја у Другом светском рату. Књигу „Јевреји и Срби у Јасеновцу”, издање Службеног гласника из Београда, објавио је 2009. године.

Како оцењујете овогодишњу комеморацију у Јасеновцу?

Када ме неко пита за Јасеновац, ја му прво кажем да је то био логор усташке Независне Државе Хрватске која је била једини савезник и сателит хитлеровске Немачке која је своје Јевреје убила својим рукама на сопственом тлу.

Остали су следили захтеве Немачке да им изручи своје Јевреје ради слања у логоре смрти на истоку Европе. Сви су раније или касније удовољавали захтевима Немаца сем Бугарске која им 50.000 Јевреја са матичне територије није препустила. Дала им је само 14.000 Јевреја затечених на новоприпојеним деловима грчке Тракије, Вардарске Македоније и дела Србије (Пирот). Тако је то било са Јеврејима НДХ која је водила и политику затирања Срба у име стварања католичке Хрватске само за Хрвате.

У таквој јединственој Хрватској, Јасеновац је такође био јединствен. Таквог логора није било ни у једној држави сателиту Немачке. Њега није имала ни сама Немачка. У њој је било грозних логора. Али у Аушвицу и другим логорима у којима је убијена већина од шест милиона јеврејских жртава Немачке, убијање је обављано на индустријски начин. До последњег тренутка жртве су држане у незнању шта ће са њима бити да не би биле узнемирене, пружале отпор и реметиле индустријски темпо убијања. У хали за пресвлачење пред великом гасном комором стајали су варајући натписи као „Запамтите број где сте оставили своје ствари да би их лако нашли.”
Јасеновац је био дивљачка супротност свему томе.

Који су били начини убијања у Јасеновцу? Који је био најгори?

Уништавање људи махом је вршено ручно, ручним алатима, ножевима, полугама, маљевима, чекићима. Ретко се користио метак кога жртве нису биле заслужиле. Петнаест људи који су преживели Јасеновац јер су из њега побегли говорили су ми о ономе што су видели па ви оцените које су смрти биле најстрашније.

Пуковник Божо Шварц причао ми је о боравку у логору Јадовно под ведрим небом на планини Велебит одакле су усташе одводили Србе и Јевреје пред ивице планинских вртача, ударали их маљем по глави и бацали доле. Њега и девет других омладинаца њихов школски друг, шеф полиције у Госпићу, повукао је тамо да мету улице. Он је затим послат у Јасеновац одакле је побегао и придружио се партизанима.

Пуковник Златко Вајлер, такође врло рано ухапшен причао је о ужасним условима у логору Слано на Пагу где је настрадала читава момчад јеврејског фудбалског клуба „Макаби” из Загреба. И он је пребачен у Јасеновац где се једне олујне ноћи искрао из главне капије, препливао Саву и придружио се партизанима у Босни.

Генерал Миша Данон ми је рекао да је тренутно оседео за време једног наступа пред Љубом Милошем који је наредио да се издвоји сваки двадесети. Он је био седамнаести. Исти Милош је на Божић 1941. наредио наступ током кога је 20 до 30 заточеника пред њима заклано, вадили су им очи, текла је крв свуда. Са тим Љубом Милошем спавао је у истој соби Влатко Мачек вођа Хрватске сељачке странке конфиниран у Јасеновцу. Док су се около чули крици мучених, Милош се пред спавање молио Богу. Мачек га је питао како се то слаже, на шта је Милош рекао: „Ја знам да ћу горети у паклу али то ће бити за Хрватску.” После ослобођења продро је са једном групом у Југославију, ухваћен је и осуђен на смрт.

Едо Шајер из Босне док је једном радио у екипи гробара видео је када су двојица усташа маљевима разбили главу његовог млађег омршавелог брата и бацили га у јаму. Гледао је последње трзаје његовог мозга.

Арон Адо Кабиљо, такође из Босне, био је заточен у логору Стара Градишка где су се налазиле и његова мајка, жена и синчић недавно рођен. Једном су му рекли да су они прошле ноћи одведени у Циглану у Јасеновцу где су усташе бацале жртве у ужарене цигларске пећи. Идућег дана они су се појавили у логору и рекли да нису бачени у пећи јер није било довољно кокса. Мајка је сакрила ужас пред Адом који је знао да их више никада неће поново видети.
Јосиф Ерлих из малог села Кошка у Срему рекао ми је да је у Јасеновцу проклињао мајку што га је родила.

Да скратимо мало ове приче ужаса…

Мара Вејновић Српкиња унијатске вере, гледала је како католичке сестре трују велики број деце у посебној просторији у логору Стара Градишка (Јасеновац 5) и како их усташе даве гасом.

Милош Деспот из једног села у Срему као крманош на дереглији гледао је како 160 девојака долази певајући са рада на једном усташком имању и укрцава се. Сачекала их је на дереглији Трећа херцеговачка усташка сатнија у црним униформама и са ножевима задевеним за саре чизама. Хватали су их за косе, клали и бацали у Саву. Једна млада муслиманка клицајући Комунистичкој партији бацила се у реку.

Сава Петровић из Славоније описао је страшну смрт свога брата од ујака који је био затворен у посебном делу логора у коме су затвореници били потпуно лишени хране и воде све до своје смрти. Када је преминуо остали затвореници су га појели.

Шандор Мусафија, после рата мајор ЈНА, рекао ми је да је глад снажнија од смрти. Испричао је како је један усташа на ивици пута ставио клип кукуруза и чекао да неки заточеник то узме мада је било забрањено. Убио га је из пушке. Поново је ставио на исто место мамац и убио још једног. У то се Мусафија залетео, отео клип и на молбу једног оца дао половину његовом болесном сину. Казао ми је, један клип је донео смрт двојци и помогао двојици.

Архитекта Брацо Данон ми је пре тога казао да је глад највише убијала људе у Јасеновцу. Испричао ми је како су он и отац дошли у Јасеновац из Тузле и затекли тамо његовог стрица Гедаљу који је доведен из Бјељине. Када је дошло време ручку, сва тројица су са неким посудама сели на једну кладу. Пробао је отац ту текућину и није могао да је једе, пробао и Брацо, па им стриц рече: ако ви не можете дајте мени. Сручио је у себе обе порције и рекао – поново сам гладан. Надаље ми је Браца причао да су једном нешто радили па сели на неки пањ. И један присни пријатељ ујака седео је поред њега. И једноставно се спустио. Гледам: мртав. Пао је са пања исцрпљен глађу. Према Браци, усташе су у Јасеновцу највише убијале глађу.

Ја не износим ове ствари ради рекламирања своје књиге „Јевреји и Срби у Јасеновцу” већ да би се знало какав је пакао постојао у земљи која ће приступити прослављеној Европској унији.

Мислите ли да се овогодишња комеморација у Јасеновцу одужила толиким жртвама и мукама?

Рекао бих да је била импозантнија од претходних. Говор председника Хрватске Јосиповића био је на свом месту. Јосиповић је подсетио на обавезу сећања на невине жртве и да се никад не оживи идеологија зла. „Јасеновац је подсећање на злочин у којем су учествовали и бројни Хрвати”, казао је. Такође је било умесно оно што су рекли други представници власти у Хрватској. Међутим остала је супротност између њихових речи и стварности у музеју Меморијалног центра Јасеновац који је у крајњој линији под њиховом контролом.

Огласила се и ове године Јулија Кош…

Госпођа Јулија Кош, која је раније радила у јеврејској заједници у Загребу и отпуштена из Управног савета музеја због својих критика поставке музеја, поново је и ове године изнела низ израза незадовољства оним како музеј одражава стварност Јасеновца. За прву поставку 2006. коју су критиковали представници Срба, Јевреја, Рома и антифашиста Хрватске она је рекла да би се и усташама допала.

Ове године Кошова је поново у писму амбасадорима и дипломатским представницима у Хрватској послала писмо пуно замерки, између осталих и ове: „Усташки режим није јасно обележен као прави организатор и извршилац злочина у Јасеновцу, систем расних закона које су усташе примениле против етничких група (Срба, Јевреја и Рома), и масовно етничко чишћење тих група није представљено; организатори и извршиоци су третирани неутралним ставом, ако не чак уз одавање пуног поштовања.”

Кошова је у писму амбасадорима цитирала протестно писмо својевременог председника Савеза јеврејских општина Србије Александра Нећака и затим др Огњена Крауса председника јеврејских општина у Хрватској из 2007. године. У ствари добијам утисак да проблем са музејом неће бити решен док на највишем извршном положају буде Наташа Јовичић. Раније је одбијала велике промене наводећи да су против тога аутори изложбе. Сада прихвата јеврејске критике из Загреба да стална изложба има вапијуће празнине у информацији. Али предлаже да особље музеја те празнине усмено допуњава публици, што Кошова сматра неприхватљивим. Ако празнине попунимо у поставци знамо да је нешто учињено, а не знамо шта ће ко рећи и допунити усмено. Верујем да би се уклањањем Јовичићеве утро пут решењима.

Шта кажете о међународном одјеку овогодишњих комеморација у Јасеновцу?

Она је видна. Мене посебно радује заступљеност америчких Јевреја чији лидери због потчињености политици својих влада, често нису имали правилна виђења догађаја у Југославији деведесетих година. Сада је на комеморацији у Јасеновцу био Мајкл Беренбаум, професор на јеврејским студијама Америчког јеврејског универзитета у Лос Анђелесу. Што је најважније он је био код нас као представник конференције председника највећих америчких јеврејских заједница. Рекао бих да је то највише заједничко тело Јевреја Америке.

Професор Беренбаум је из Јасеновца понео јасно сазнање да то „место убијања Јевреја, Срба и Рома нису створили Немци већ један од овдашњих народа” што у мени буди наду да ће његова конференција председника убудуће боље знати ко је у Другом светском рату био поред Јевреја жртва. Он је у изјави за агенцију Срна рекао: „Одлазак у Јасеновац представља снажно и дирљиво искуство, а видети га уживо изазива понизност.”

The post Ни Немачка није имала Јасеновац appeared first on Васељенска ТВ.

Дамаск (Фото: Ројтерс)

Дамаск – Сиријске трупе заузеле су данас центар Кусајра, града у провинцији Хомс, који је до сада био упориште терориста, јављају агенције. Сиријска војска контролише главни трг у центру града и околне зграде, укључујући општину, јавио је АП, позивајући се на изворе на терену.

„Наше вредне трупе су поново успоставиле безбедност и стабилност у згради општине Кусајр и околним зградама и настављају лов на терористе у граду”, навела је државна телевизија.

Режим председника Башара Асада назива побуњенике који траже смену Асада терористима.

Кусајр је град од око 20.000 становника, а налази се на стратешкој локацији између Дамаска и обале.

Протеклих недеља, режимским снагама су у помоћ стигли припадници либанског Хезболаха, тврди АФП.

Агенције су претходно јавиле да је у ваздушним нападима и ракетирању сиријских владиних снага на положаје у Кусајру погинуло најмање 16 особа, али верује се да то није коначан број жртава.

The post Сиријска војска ушла у Кусајр appeared first on Васељенска ТВ.

Вучић и Вестервеле (Фото: Мондо)

Београд – Договор о имплементацији бриселског споразума и почетак његове примене, кључан је предуслов за даљи напредак Србије на путу ка ЕУ, рекао Гвидо Вестервеле по доласку у Београд. Вучић уверен да ће Србија у јуну добити датум за преговоре.

Шеф немачке дипломатије Гвидо Вестервеле изјавио је данас да је кључни предуслов за напредак Србије на путу ка ЕУ почетак примене бриселског споразума, корак по корак, уз опипљив напредак, а вицепремијер Александар Вучић поручује да је убеђен да ће Србија у јуну добити датум за преговоре о чланству, а потом и конкретну економску помоћ и инвестиције.

Вестервеле је по слетању на београдски аеродром, где га је дочекао његов први саговорник у Београду, вицеперемијер Вучић, поручио да долази ради охрабрења „у заиста историјском тренутку за Србију“ и да Немачка и Немци желе да дају допринос како би Србија донела праву одлуку у циљу економског развоја земље.

„Желим вас охрабрити да тешке одлуке доносите на исправан начин и храбро“, рекао је Вестервеле.

Вучић је, истакавши да Београд „зна шта ће бити захтеви Немачке“ и да ће Вестервелеа занимати пре свега шта је то што може да се уради поводом имплементације бриселског споразума и европског пута Србије, нагласио да и Србија „има своја питања“, која су за њу кључна и најважнија поред поменутих.

За Србију је, према његовим речима, од пресудне важности напредак економије и више инвестиција.

„Нисмо тражили нити молили ни за датуме нити за споразуме, али зато ћемо молити и тражити од Немачке и Европске уније већу помоћ у развоју Србије и много више инвестиција“, рекао је Вучић који је додао да је то више пута већ пренео саговорницима из Немачке и ЕУ.

Према његовим речима Србија ће се отворити, направити прописе који ће привући више инвестиција и бити европски у сваком смислу.

Он је нагласио да после добијања датума не очекује похвале у медијима, већ конкретну подршку:

„Очекујемо од Немачке велику помоћ и подршку не само на европском путу, већ на најконкретнијем економском развоју Србије. Уверен сам да ће нам немачки пријатељи на том плану помоћи“, рекао је Вучић.

„Уверен сам да ће наши немачки партнери – пријатељи, своју реч и по том питању одржати“, закључио је Вучић.

„Наше две земље су европске, и ми и ви смо део Европе и ми смо једнаки партнери и хоћу да дам допринос да мукотрпни преговори, који су дали историјски врхунац 19. априла, сада буду успешно спроведени“, рекао је шеф немачке дипломатије.

„Дубоко смо уверени да је најбољи део наше будућности пред нама“, поручио је Вестервеле, захваљујући на „изразито срдачном гостопримству“.

„Познајемо се добро, имамо поверења једни у друге и размењујемо ставове по одлучујућим питањима“, истакао је он и поновио да Немачка и Немци желе да дају допринос да Србија донесе праву одлуку у циљу економског развоја земље.

„Сада је то још више у интересу Србије и њених грађана“, указао је он.

На питање новинара да ли ће Немачка блокирати Србију да добије датум за прикључење Европској унији и да ли је потребан план за имплементацију онога што је потписано у Бриселу Вестервеле је одговорио :

„Постигнут је исторјиски споразум 19. априла и сада је преко потребно да се постигне договор о плану примене и да се почне са имплементацијом тог плана, корак по кораком, не све ођедном, али да се види опипљив напредак у свему томе. Уверени смо да је то најважнији предуслов за пут Србије ка Европи“.

Немачки министар је нагласио да је по пририоди оптимиста и да сама чињеница што је дошао у Београд показује „добру вољу“ Немачке, али да ће коначно мишљење „формирати током предстојећих разговора“ и на основу „информација које буде добио у разговорима“ у Београду, као и да ће га сутра саопштити на прес конференцији.

Вицепремијер је указао да је Србија за осам месеци урадила више „него неки за десет година“:

„За разлику од Вестервелеа по природи сам песимиста, односно реалиста, али сам уверен да је Србија заслужила и да ће добити датум за почетак преговора“ у јуну, рекао је Вучић.

„Уверен сам такође да свако у Немачкој и у ЕУ исто мисли. Такође, ми не правимо споразуме да бисмо некога варали или се играли с неким, већ зато што смо поуздан и одговоран партнер“, истакао је Вучић.

Према његовим речима, поверење о којем је говорио Вестервеле је веома важно и Србија ће се „трудити да га не изгуби“.

„Али, тражимо и од приштинске стране да поштује споразум, а не да надокнађује нешто што у споразум није успело да уђе кроз имплементациони договор“, указао је вицепремијер.

На питање новинара какве ће поруке пренети Приштини, немачки шеф дипломатије је рекао да ће то рећи када оде у Приштину.

Он је искористио прилику да подсети да је својевремено као студент боравио у Београду и Србији, да их добро познаје и да верује да и Београд и Србија „спадају у Европу“.

Вучић је рекао да ће за Вестервелеа организовати приватну вечеру у кући свог оца, а да ће сутра уследити даљи разговори.

Вестервеле ће сутра разговарати са председником Томиславом Николићем, премијером Ивицом Дачићем и шефом српске дипломатије Иваном Мркићем.

После разговора са српским званичницима, Вестервеле ће отпутовати у Приштину, где ће разговарати с шиптарима.

Вестервеле долази у Београд и Приштину уочи 21.маја и новог сусрета у Бриселу Дачића и Хашима Тачија, на позив високе представнице ЕУ Кетрин Ештон, на којем ће тема бити примена споразума о нормализацији односа, постигнутог 19. априла.

Немачки МСП је, у саопштењу, напоменуло да се Вестервелеова посета одвија у договору са Ештоновом и да шеф немачке дипломатије жели да допринесе успеху њених напора.

Уз констатацију да Немачка подржава евроинтеграцију држава западног Балкана, министарство је оценило да „још треба савладати нерешене конфликте, а пре свега између Србије и Косова“ и подсетило да је Србија кандидат за приступање ЕУ, али да је „за почетак приступних преговора услов напредак у односима са Косовом“.

Немачки медији су пренели и оцену заменика портпарола Министарства иностраних послова у Берлину Мартина Шефера да је циљ Вестервелеове посете да бриселски споразум што пре добије и конкретан временски план примене пошто је његова имплементација услов за даље приближавање Србије и окупираних територија ЕУ.

The post Вестервеле: Примена споразума услов за датум appeared first on Васељенска ТВ.

Митролопит Амфилохије (Фото: Бета)

Цетиње – Митрополија црногорско приморска саопштила да је, свечаним литургијским уношењем иконе Светог Петра Другог Петровића Његоша у Цетињски манастир, установила 19. мај као датум празновања чувеног црногорског владике као светитеља цркве Божје .

Свету службу, како се наводи, служио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије са свештенством Митрополије црногорско приморске Српске православне цркве.

Амфилохије је рекао да је Његош попут Светог Саве и свог стрица Светог Петра Цетињског сведок Христовог васкрсења.

Он је додао да је Његош на својој првој икони с правом назват Ловћенским тајновидцем.

Сав Његошев живот, његов земни подвиг и његово дело у служби Бога и народа, јесу у знаку Христовог крста, распећа и васкрсења, истакао је митрополит Амфилохија.

Он је казао да је Његош сагледао судбину свих светова, земаљских народа, а посебно судбину свога народа, нарочито кроз Косово, Милоша Обилића и кнеза Лазара, подсећајући да његове стихове весели се праху Немањић и Гребљановића .

“То је Његош, то је његово осећање људског страдања, патње, борбе између добра и зла, између Бога и сатане, између истине и лажи,светлости и мрака. То његово сазнање је ту записано, а нарочито у речима о косовској гробници“, навео је митрополит Амфилохије.

У току литургије, икона светог митрополита Петра Другог Тајновидцам ловћенског је била постављена на иконостасу цркве Цетињског манастира, где се налази и лик Светог Петра Цетињскога.

Из Митрополије су саопштили да је Његош на икони представљен у архијерејским одеждама. У десној руци држи ловћенску цркву светог Петра Цетињског, а у левој свитак са стиховима из Луче микрокозма посвећеним Христу.

Подсећа се да ће на предстојећем заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве бити покренут поступак канонизације Петра Другог Петровића Његоша и на свеправославном нивоу.

The post Амфилохије прогласио Његоша за свеца appeared first on Васељенска ТВ.