Александар Ђ. Манојловић

Александар Ђ. Манојловић: Време и разумевање времена

Данас многи „мудрују“ о томе шта је време. Наука не дефинише појам времена, већ га више користи као „замену“ када треба нешто сакрити. Према потреби, „време“ је мера и димензија, а некад чаробна реч која замењује све. Са друге стране, широку јавност, „време“ баш нешто и не чуди, јер га практично користи у научне и свакодневне сврхе.

Каква је то (само)обмана у питању када је у питању време, разговарамо са Александром Ђ. Манојловићем, човеком који на питање чему служи наука у шали одговара: За забаву поданика Дучићевог цара Радована. Шта год да је питању, иза ове научне шале стоји дефиниција времена.

-Далеко од тога, да сам ја дефинисао време, само сам га разумео, јер оно је одавно дефинисао начином на који га човек практично примењује. Шта се крије иза нечега што називамо „време“, интересантно је само по себи, колико и то, да се крије иза обичних свакодневних питања: Колико је сати? Или, какво ће време бити сутра?

Можете ли се представити широј јавности, ко сте, чиме се бавите и која су ваша интересовања?

– Не видим потребу. Мање је важно ко сам ја, већ шта имам да кажем, и да ли то што говорим може некоме користити.

Од нечега се у разговору мора поћи, а за то најчешће служе образци.

Ако сам добро разумео, наш разговор је тематски везан за појам „време“. Не видим разлог да причам о себи. Није ово прошевина већ интервју!

А да мало „спустимо лопту“?

– Да се разумемо, ја нисам јавна личност. Када сам рекао да се не сналазим са медијима, нисам мислио да не знам већ да понекад не видим сврху. Разговор са представницима медија, често личи на ислеђивање, у коме, шта год да човек каже може бити употребљено против њега. У таквој ситуацији, више се потроши времена на правдање него на тему о којој је реч, а то ми се баш не чини практичним.

Добро, у том случају, да пређемо на конкретно питање: Шта је по вама време?

-Време је мера промене. Прецизније, време је мера којом се одређује трајање неке промене.

Шта се тачно подразумева под појмом „промене“?

– Оне су последице непрекидног деловања природе у нама и око нас. Материјални свет, који нас окружује и кога користимо за телесни склоп, стално се мења. Неке промене, наша чула могу да уоче а неке не. За човека се планина не мења, јер то не види али се човек мења јер то види. Дакле, говорим о променама из угла човека.

Одговор је крајње једноставан, упоредан библијској простоти.

Можда је, како кажете једноставност одговора библијска, али је дефинитивно сагласна свакодневној и научној примени, барем је то сваком јасно – од онога ко зна да гледа на сат, до оних који се баве науком!

Како онда објашњавате полемике у научној јавности, око појма време које се представља недокучивим? Има ли у томе намере и још понешто?

-То не знам. Али, постоји очигледна грешка. Оно што је килограм, литар, метар… то је и време, само мера. Наука, због превида или намере, разматра време двојако: и као меру и као промену. Свака промена је деловање објективног догађања, а то су две ствари које намећу два питања. Једно је питање како промена настаје или делује, а сасвим друго питање је време трајања те промене. Једноставно, није могуће, да помоћу истог појма меримо и објашњавамо промену! Схватате, у чему је трик. Ајнштајн је тачно знао шта ради, јер је врло добро разликовао езотеријско од физичког времена. До његове теорије, то је било раздвојено, али он их је против логике спојио уводећи научну јавност у заблуду.

Шта се тачно подразумева под езотеријским временом?

– Као прво треба узети у обзир, да је до друге половине XIX века, знање о времену било део „општег образовања“. Такође, ваља нагласити да је и принцип учења тада био сасвим другачији од данашњег. Конкретно, некада су људи подстицани да сами дођу до закључка, отуда је митологија служила вежбању ума, како би се дошло до драгоцених личних искустава. Увек је остављан простор да појединац сам дође до закључка. Данас је људима све „сажвакано“ и опет се мало зна, шта више, незнање је веће него икад. Данас не учимо, него нас „кљукају“ подацима где је ученик пасивни посматрач који на крају постаје дегустатор. То није знање, то је нешто наметнуто споља са функцијом „мисаоне протезе“. Ако мењате мишљење, стално морате мењати и „протезу“ а то вам је доступно у „медијској продавници“. Наш глумац Милан Лане Гутовић, такве људе назива симулакруми (симулатори људских бића). Отуда, данас сви имају „мишљење“ о свему. Сви су „надлежни“ за све. Све је другачије када функционишете без „мисаоне протезе“ на „сопствени погон“.

На основу примера св. Августина и Исака Њутна, могу се разумети и сви остали великани науке који су се бавили временом. Свети Августин је рекао, да зна шта је време ако га не питате, али да не зна када га питате да објасни! Тиме је само подвукао разлику, у којој човек као јединка није у стању да доживи време као нешто реално. Човека је сматрао бесмртним и то је за њега, један од доказа да време представља илузију. За нешто сасвим друго, сматрао је физичку реалност, која човеку промиче испред очију – па када га не питате он зна. То је скривена порука св. Августина. Ако пратите радове, оних који су се бавили временом пре Ајнштајна, схватићете да су нам рекли како у ствари знају шта је време, али рећи све до краја сматрано је сувишним, јер свакоме треба дати прилику да сам дође до закључка и лично осети радост сазнања. Зато, нису имали потребе за дефиницијом јер у то време није било едукованих. Тада су људи мислили својом главом.

У чему је разлика између „едукованих“ и оних који мисле својом главом?

– Едуковани или корисници „мисаоних протеза“ су последица активности хуманистичког принципа, по коме „учени инвалиди“ морају добити потврду надлежних да би им се знање уважило. У таквом окружењу лично мишљење је јерес. Ваљаност потврде зависи од „протезе“ (референца, „ауторитет“, „диплома“ итд.). Згодно, зар не? Али, о томе ћемо неки други пут, како не би одвукли пажњу читаоцима. Довољно је знати да езотеријско време не постоји, и поново подсећам, -да св. Августин а нарочито Њутн коме је езотерија била у крви, говоре о томе да је човек обавезујуће везан за тренутак догађања. Некада је то било довољно, али, данас морамо прилагодити речник свакој „протези“ појединачно, па је и тешко да се сви разумемо међу собом.

У езотерији, човек је „сведок“ промене. Док тече нека промена, човек прати сваки тренутак. У таквом односу нема одступања, јер реално пратимо промене фрејм на фрејм, слика на слику, где мозак учини да изгледа као покрет. Поредећи те две ствари (догађај и виђено), разум јасно говори да нема промена, па нам мозак (веза са спољним светом) ствара исправан утисак да нема ни времена. То је скривена, али елементарна логика.

Ваши ставови стоје у супротности са релативношћу времена.

-Када сам схватио горе речено, лично сам се зачудио, и схватио да је елементарна логика, веома мудро (зло)употребљена. Зато контекст „Теорије релативитета“ не одговара доказима, па се они вештачки прилагођавају, а то је већ научна делузија. Можда нисмо боље ни заслужили.

Има ли Ајнштајнова теорија релативитета вредност, и да ли је треба одбацити?

– Све указује на то, да је у „теорију релативитета“ свесно имплементирана системска грешка. А да ли вреди, то је практично питање: Шта да се вреднује, уложени труд или практична примена онога, што је и ако је настало из уложеног труда. Научна јавност нека одлучи, каква функција припада досадашњој мери „време“. Да ли је и даље мера или неки појам који објашњава промене. Не може и једно и друго. За сада је свима очигледно, да се користи време као „нешто“ што није дефинисано. Лично сам индиферентан према тако очигледном поступку, у коме наука себе сврстава у квази науку. Можда је то неки научно-популарни акт, стварно ме не занима. Моја методологија функционише на радикално другачијим принципима, па нисам зависан од онога што се крије или лажно потура.

Александар Ђ. Манојловић

Време је за сав свет мера промена, а када те промене измеримо желимо и да их разумемо. Промене је могуће објаснити само принципима процеса! Зашто је то тако? Јер време мери промену али је не објашњава, а процес објашњава промену али је не мери! Промена, време и процес чине тројну логичку целину – како бих рекао – то је неки вид философске симбиозе коју сам назвао „Процесна декларација“. Она функционише далеко боље од похлепе.

Хоћете да кажете да су у питању две ствари, а не једна како нам је представљају.

-Не две, већ три. Промена (опажањем), процес (који објашњава) и време (као мера). Промене збуњују, не време. Дакле, потпуно објашњење неке промене, није могуће без процесног поступка нити је трајање промене могуће објаснити без времена. Једноставно, разумети неку промену значи схватити њен процес који се десио за одређено време, односно разумети процесну декларацију.

Објашњење је крајње једноставно. Али, остаје нејасан научни став. Како то, да је наука превидела тако једноставне односе?

-Не треба ствари генерализовати. Мозгање је само по себи тешка и пипава работа. То схватају сви којима је размишљање посао. Често се деси, да оно што нам је испред очију, најмање буде видљиво и то је једна од могућности. Постоји и друга, ако уз „време“ додате „процес“ ствари постају обавезујуће.

Објасните мало више то обавезујуће.

– Конкретно, када време представите двојако, да мери и објашњава мерено, ви збуните саговорника, остављајући себи места за свакојаке произвољности. Ако поставите ствари како треба тј. – објасните кроз процес и измерите уз помоћ времена – обавезни сте да знате о чему говорите. Схватате важност разлике? Ко је навикнут да мисли јасно разуме следећу поставку. Једно је оно што се догодило, а сасвим друго, како ми то доживљавамо и објашњавамо. Човек прво доживи реалност, а затим описује доживљај а не саму реалност. Наши доживљаји су одраз наше природе а не реалности која се догодила. Ту је почетак свих грешака. Тешко је бити објективан, јер захтева мукотрпан рад на себи. Зато лопов у свему види лоповлук, политичар политику а преварант превару…

Колико год се наука трудила да нам објасни нпр. „простор – време“, то је, за ум, пут у ћорсокак јер је у старту направљена груба философска грешка, коју нам је онако успут потурена у „теорији релативитета“. Јавност је незаинтересована за такве проблеме, обзиром да већина учених то, свесно или не, подржава за плату. Обичан свет практично користи време, па га то непосредно не дотиче. Тако смо дали „пристанак“ да је важна „титула“ и плата. Касније смирујемо савест тиме што природа и овако ради непогрешиво свој посао без обзира шта ми рекли. А то су већ двојни аршини. Претпостављам да некоме то веома користи, а тај „неко“ нисмо ми.

Какве су последице таквог чина?

То је двосмерна улица, где се намеће питање зашто јавност то дозвољава? Лично, нисам се тиме бавио. Површно гледано, наука је крива зато што ради то што ради, а народ је крив што то дозвољава – „пас лаје каравани пролазе“…

Шта нам онда ваља чинити?

-Нисам надлежан да делим савете. Износим лично схватање. Свако од нас може да погреши, али делује чудно, када су у питању овако очигледне ствари. Знате, када човек случајно погреши, има прилику да нешто научи из грешке. Ако свесно злоупотреби знање – човек постаје демон.

Како се у вашу поставку уклапа питање: Какво ће време бити сутра?

-Добро питање. Пошто су временске прилике од општег значаја, ту је све како треба и „време“ нас не збуњује, јер имамо процесну декларацију на делу. Метереолошке промене се објашњавају процесним поступком а мере се временом. Спикер то јасно истакне: Сутра нас очекује… претходне или наредне недеље… за последњих 30 година… Промене такође одвојено објасне помоћу метереолошких процеса. Да појасним, у метереологији се говори о метереолошким процесима, који су мешавина дискретних и континуалних процеса. Примера ради, када циклон на Арктику узрокује лепо време на Балкану, последица је дискретних процеса, а кад муња претходи грмљавини или река поплави област – последица континуалних процеса.

Запамтите, само када су у пару „време“ и процесни поступак, можемо да добијамо комплетан одговор о било каквој промени. У супротном, неко се прави паметан. Права наука, мора да изнађе начин да најкомпликованију ствар објасни тако да и малоуман схвати. Само је онда у служби народа. Али, до тога можда и не дође, барем када је време у питању из најмање два разлога. Прво шира јавност, није заинтересована за дефиницију „време“ јер га практично користи као и до сада, па ће и од сада. „Званична“ наука га користи на начин како јој је дозвољено, а то сам довољно образложио. Народ „спава“, али тај сан није сан праведника,он је готово глобалних размера.

Шта сада, по вама, треба да закључи просечан читалац?

– Шта да закључи…?! Ако би желели све горе речено да сажмемо у један пасус, он би гласио рецимо овако:

Древни нас уче, да је право знање скривено у човеку и обичним „досадним“ стварима. Читав овај интервју, почива на „досадним“ свакодневним питањима – Колико је сати и какво ће време бити сутра? Можда треба веровати мудрацима, ако не због знања оно ради здравља душе.

разговор водио Богдан Мраморац

Време је да разумемо Време

3 коментара

  1. Kvantni fizicari nemaju jedinstven stav u kakvoj realnosti mi zivimo. Nakon sto godina postojanja kvantne mehanike nema konsenzusa sta je odraz fizicke stvarnosti. Nema nikakvih zakljucaka. Postoje samo razliciti modeli koji bolje ili losije OPISUJU realnost prirode fizicke stvarnosti. ali to nije moguce nazvati apsolutnom istinom – znanjem. Fizicari ne mogu da objasne prirodu zakona i zasto su oni takvi kakvi jesu, jedino sto mogu to je da joj ti zakoni budu polaziste za njihova istrazivanja i nesto na sta ce da svode objasnjenja do kojih su dosli.
    Na koja to pitanja fizika ne moze da odgovori? Fizicari zapravo ne mogu da objasne ni osnovne pojmove kojima barataju u svojoj terminologiji kao sto su ne samo vreme, vec i gravitacija, polje, energija, masa i sila. Svakodnevno se koriste ovim pojmovima a pojma nemaju sta su oni.

  2. Biti prilagođen u bolesnom društvu........nije znak........dobrog zdravllja

    Još jedna onanija………na temu………vreme…….!!!!!!!!!!!!

Оставите коментар