Александар Саша Гајић (фото: pecat.co.rs)

Мрачно доба постмодернизма

Др Александар Саша Гајић је виши научни сарадник Института за европске студије чија се истраживања крећу на простору друштвено-политичке теорије, међународних односа и студија културе. Радио је у правосуђу, адвокатури и новинарству. Бави се есејистиком и музиком. Аутор је књига Нова велика игра (2009),Корпоративна носталгија (2011), Духовне основе светске кризе (2011), Идеја светске државе (2012), Огледало владара: Константин Михаиловић и Макијавели (2014), У вртлогу транзиције (2015). Овај интервју је настао поводом изласка његове нове књиге под насловом Нови феудализам.

Почнимо од самог наслова Ваше последње књиге који гласи Нови феудализам. Шта представља појам новог, односно „неофеудализма“ данас?

Неофеудализам представља синтагму која указује на негативне токове друштвених трансформација у 21. веку у условима изражене системске кризе модерних друштава. Ови токови указују да се савремено друштво  развија у правцима којима су све више стране тенденције типичне за модерно раздобље. Сличност савременог феудализма са средњовековним феудализмом лежи  у  комплексним, „разливеним“ облицима којима се покушава извршити  (под претњом кризних опасности) изнуђена прекомпозиције власти у одсуству или ослабљености претходног друштвеног и политичког поретка. Како се постепено одумируће, модерно друштво – оно оличено у сувереним државама са централизованом хијерархијом власти, јавном сфером и њеним институцијама – жели одржати уз до сада невиђене модификације у савременим, постиндустријским условима,  управо то оваквом систему, гледаном у односу на средњовековни феудализам са својим многоструким односима (везаним пре свега за заштиту  поседа у аграрном друштву) даје квалитет «новог» (оног које постоји сада и овде), а које у много чему подсећа на оно старо.

Ако је заиста реч о појави неофеудалног друштва и друштвених односа, ко су главни актери тог друштва данас и којим се они интересима руководе?

Новофеудализам је пре свега оличен у видовима друштвеног слабљења и растакања у коме појединачни и групни интереси преузимају делове јавних функција. Главни актер процеса рефеудализације је, дакле, приватни интерес: групе и појединци који у кризним условима успевају да се закаче на постојеће очигледно онемоћале јавне институције и преузму део или целину њихових надлежности, међусобно се повезујући у нове, комлексне, умрежене хијерархијске односе. У питању су недржавни субјекти који постоје и у међународној и унутрашњној политичкој арени: корпорације, невладние организације, транснационална удружења, верски покрети и секте, криминалне групе, тајкуни, паравојне групе итд.

Како изгледају садашњи «рани» видови државне и друштвене рефеудализације може се видети у новоустановљеним хијерархијама моћи. На врху поретка налази се копроративна, пословна и финансијска елита. Она је својеврни сизерен, прави титуларни и наследни владар над потчињеним људима, добрима и територијама. Испод њих смештени су крупнији вазали – припадници политичке класе и медијски посленици. Њима „сизерени“ изграђују и усмеравају каријере, а ови им  заузврат дугују захвалност и верност. Ту је, затим, корпоративни менаџмент који се повремено делегира у државне институције. Ниже од њих су мање значајни, административни директори и технократе који представљају накарадно „ситно племство“ корпоративног капитала.

У доњем делу хијерархијске лествице се налазе најамници – остатак професионалне средње класе, са изузетком професионалног менаџмента и виших банкарских службеника. На самом дну друштва је непрегледна маса сиромашних „кметова“ „новог феудализма“: радници, сезонци, досељеници и сви други становнници са крајње неизвесним статусом и егзистенцијом на маргини. Док су средњем веку кметови уживали заштиту феудалаца од криминала, тлачења других обласних господара или најезди придошлица, глобални кметови данашњице – осим „лако контролисане“ парламентарне слободе – немају готово ништа. Економски везани за своје несталне и лоше плаћене послове, са циљем пуког преживљавања, они живе „од данас до сутра“ у сталној неизвесности да би се овакав однос, у коме се зарад пуног стомака уста држе затворена, могао било када прекинути њиховим препуштањем „слободном тржишту рада и капитала“.

Осврнула бих се на два појма која су уско везана за време када је феудализам био најактуелнији, а то су религија и традиција. Која је улога ова два појма у неофеудалном друштву?

Феудално друштво је само један од видова средњовеквовног друштва који је настао на западу Европе. Оно се значајно разликовало од источно-православног и исламског средњовековног друштва, који су сачували вертикалу и јединство власти из античког раздобља. Уз крупне разлике у друштвеном устројству, сва ова друштва била су по свом преимућству религиозна, предмодерна друштва: друштва која су и своја полазишта и своје циљеве мерила пре и изнад свега верским аршинима. Главни чувар и преносилац верског искуства генерација становништва свих друштава у овој епохи била је традиција.

Савремено неофеудално друштво је пострелигиозно друштво. Такво друштво покушава да комбинује преживеле видове модерног секуларизма и његове световне циљеве са рециклираним предмодерним садржајима, али зарад уско прагматичних, често и крајње себичних циљева. Јасно је да се овакви циљеви не могу уклопити са здравом религиозношћу, већ више могу да служе као изговор, као параван и постидеолошко оправдање зарад остварења овоземаљских циљева и летимацију стечене моћи.  Због тога се верска осећања и пориви ка обнављању традиције изврћу у савремене видове фундаментализма или у „новодопски“  спиритуализам.

Савремени фундаменталистички новообраћеници и религиозни синкретисти теже да „спиритуализују“ модерни материјализам и његове учинке, стављајући своје покушаје синтезе савременог и древног насупрот аналитичком приступу модерне. Неогностичке теме о «Једном» и «мноштву», о метафизичком јединству представљају разне видове  другачијег поимања света у религијској синтези „новог доба“. Пропагиране спирутуалне технике, међутим, играју исту ону улогу коју је имала и „материјална“ техника у модерној епохи: оне представљају пуке инструменте деловања саможиве људске воље. Задржавајући поједине одлике модерног хуманизма и његових начела – једнакости, братства и слободе, сада, додуше, подигнутих на „спирутално“/окултни ниво, ова синтеза тежи сталном личном преображају у хуманистичком кључу: стварању „човека без ограничења“ и то кроз самореализацију представљену као „божанску“, ону која се одвија кроз буђење људских „спиритуалних“ потенцијала. Таква религија у новофеудалним преображајима несумњиво представља религиозност изврнуту наглавце.

У Вашој новој књизи цело поглавље је посвећено култури односно утицају средњег века на модерну културу. Ипак, касније наводите да је култура, поред политике „оманула у преовлађивању личних и друштвених тензија“. Шта је потребно култури да би повратила своју функционалност?

Пре и изнад свега потребно је да се културно стваралаштво извуче из окова егоизма и егзибиционизма, то јест голе сујете. Људско стваралаштво само по себи не може да има божанске атрибуте, самосталну преображујућу духовну снагу која би била носилац преовладавања субјективних и друштвених расцепа; али, она може да буде симбол и израз чистог, ненаметљивог срца  и драгоцени путоказ ка жељеним личним и друштвеним преображајима. Уколико би кроз културу засијаја искреност, креативност и лепота као дубински израз личности кроз коју она настаје, тада би – макар и не знајући то – култура могла да представља подлогу и повод за евоцирање здравих осећања и тако поново почела да испуњава своје позитивно назначење. Наравно, под условом да ова „функционалност“ није програмска, извештачена и претенциозна, већ заиста плод дубинских стваралачких порива.

Деведесетих година прошлог века, Џејмс Розенау уводи појам „фрагмеграције“. Овај појам се, поред тога што носи наслов поглавља у Вашој књизи, често провлачи кроз целу књигу. Шта „фрагмеграција“ представља?

Дуалност глобално-локалних динамика – са потпуно различитим исходима од места до места и од једног тренутка до другог – у теорији о међународним односима означена је термином „фрагмеграција».  То  је Розенауова кованица која спаја две речи које се односе на две истовремене, а међусобно противуречне појаве – фрагментацију и интеграцију. Ове две међусобно супростављене појаве произлазе из кризних позномодерних процеса, из контрадикторности у које је запала савремена цивилизација и човек са својом културом. Иза процеса истовременог распадања и повезивања крију се многе друге подвојености: оне између локализације и глобализације, децентрализације и централизације, идентитетског раслојавања и реидентификације, рушења граница и гетоизације итд.

За крај, парадоксално, можемо да се осврнемо на сам почетак Ваше књиге, односно цитат Марка Аурелија који говори о свету као једном бићу, које има једну душу и на тај начин о повезаности свега у свету. Где леже корени нашег заједништва и како очувати народну заједницу данас?

У питању је цитат који је издавачка кућа „Конрас“ из Београда узела за лајтмотив едиције у којој је објављена књига „Нови феудализам“. Ради се о реченици Марка Аурелија која изражава тежњу позностоичке филозофије у кризном античком друштву да кроз синкретизам поново досегне и успостави заједништво. Слични проблеми, већ смо о томе говорили, притискају човека и данас. Но, извори заједништва не леже у интелектуалном умовању нити у књигама (које могу у најбољем случају да га упуте да трага ка заједништву), већ у саосећајности срца. Тек вођени саосећајном, срчаном осунчаношћу и појединац и народ, са својим умом и телом, у стању су са се очувају и развијају идући у сусрет изазовима које доноси будућност.

Aутор: Горица Радмиловић / Нови Полис

 

Оставите коментар