Pitanja na kojima će da se pokaže kakva je nova vlast

26. jul 2012. | Pravda / Razgovarao: Vladimir Nedeljković

Beograd – Mila Alečković Nikolić, povratnik iz Francuske i sa Sorbone, osnivač je pokreta žena ŽENES koji se bori za to da Srbija naplati odštetu od NATO zbog bombardovanja. Taj pokret pridružila je Dverima srpskim. Alečkovićeva koja je, kada je u Srbiji, profesor na Akademiji za diplomatiju u Beogradu, smatra da je Srbiji potreban preporod, a kao prvi korak u tom pravcu je osamostaljenje vlasti u odnosu na oligarhe.

Kod nas nije rešena nijedna afera od 2000. godine na ovamo, i onda vam te korumpirane protuve pričaju o „putu u Evropu“

Ko je u Srbiji politički levo, a ko desno?

U svojoj knjizi „Ko to priča o Evropi“, još 2005. godine opisala sam genezu pojmova „levo“ i „desno“, zaključivši time da je ova podela u politici do početka 20. veka bila neka ideološka ili idejna podela, a zatim je postala isključivo strateška i topološka. Šta je levo, a šta desno, inače ne može da se utvrdi nikako drugačije do u odnosu na ljudsko telo.

Ali, jedina današnja legitimna i stvarna politička podela jeste podela na globaliste (nekada bi to značilo imperijaliste) i antiglobaliste (antiimperijaliste, ili multipolariste, one koji poštuju narode i nacije, odnosno multipolarni svet, jer on jedini može da zaštiti male narode).

Francuski general De Gol uvek je odbijao da se svrsta na ovaj način, govoreći da nije ni levo, ni desno, nego da njegova vlast oličava nacionalni centar.

U komunizmu je postojala podela na komuniste trockiste (koji su negirali svaku državu) i na nacional-komuniste (izašle iz ruske istorijske tradicije svedržavlja). Recimo da su prvi bili oličeni u Trockom (ili u Srbiji u liku Moše Pijade), a drugi u Staljinu, koji je činio zločine, ali je imao koncept države (u Srbiji bi to bio neki Rankovićev stav). Naravno, ovde je reč o vulgarnim real političarima, a ne o misliocima. Ali, to pominjem zato što je i polarizacija išla po toj liniji. Oni koji su nekad bili u trockističkom krilu protiv svake države, danas su supernacionalni neoliberali, a oni koji su bili u državotvornom krilu danas su uglavnom među nacionalnima, odnosno među antiglobalistima.

Što se tiče real partijske politike u Srbiji: niko nije nigde. Svi lažu i falsifikuju : niti je tzv. „levica“ levo, niti je tzv. „desnica“ desno.

Srbija je danas zemlja ogromnih kontrasta koja je uzela najgore sa političkog zapada i najgore sa političkog istoka.

Iako ja spadam u one koji su veoma mnogo kritikovali Evropu, posebno Francusku u kojoj sam dugo živela, uvek sam govorila da mi povratnici u Srbiju treba da kažemo potpunu istinu, odnosno ono što tamo ne valja, ali i ono što tamo valja, ako išta valja. I znate li zašto ni ovoga puta, dijaspora nije mogla da glasa. Od kako smo dobili tzv. „Ministarstvo za dijasporu“, ono je, vrlo perfidno, služilo samo zato da sabotira naše glasanje. Znate li zbog čega je to tako? Zato što bi taj svet koji je otišao u pečalbu, bilo da smo postali profesori univerziteta ili građevinski i krojački radnici, rekao potpunu istinu. A istina je da vlast u Srbiji stalno pričala o Evropi, ali je u suštini nije želela. O tog puta u Evropu, u Srbiji nema ni E. Jer, u Srbiji je hrana skoro dva puta skuplja nego u Evropi, uz deset puta manje plate. Gotovo svi bazični proizvodi i namirnice su u Srbiji skuplji nego u Francuskoj. Mleko, hleb, voće, povrće, sir, da ne govorim o mesu ili o ribi. Zašto je to tako? Zato što Mišković drži monopol, zato što nema prave konkurencije u kojoj bi cene pale. Zato što postoji uvoznički lobi i grupe mafijaških oligarha koje rade šta hoće i niko im se ne suprotstavlja.

Dalje, u Francuskoj se svima „tresu gaće od sindikata“, a u Srbiji sindikati nemaju nikakvu moć. Oni sarađuju s vlašću i zavise od nje, uplašeni su. Poslodavac koji u Francuskoj otpusti radnika, imao ili nemao obrazloženje, mora odmah da isplati sume pomoći. Ukoliko je oštetio radnika, proces tzv. radnih sporova traje najviše nedelju dana i gotovo, kao po pravilu, radnik dobija taj spor, čak i onda kada nije u pravu, jer se pretpostavlja da poslodavac ima od čega da ga plati, dok obrnuto nije slučaj. Ako poslodavac kaže da nema da plati, inspekcija ulazi kod njega momentalno, prisvaja mu imovinu ili deo imovine, prodaje je i isplaćuje radnika. U Srbiji takva suđenja traju čitav život, a obesni poslodavci se podsmevaju otpuštenima.

Mi smo nekada imali sistem koji je štitio radnike, a danas smo regredirali čitav vek unazad. Imamo najsuroviji kapitalizam 18. veka u kome radnici seku sebi prste, osakaćuju se, a sindikati su potpuno nemoćni. Oligarsi vode kolo u Srbiji, životi ljudi od njih zavise, čitava vlast im je podređena, a ti ljudi imaju najčešće profil najgorih sadističkih psihopata. Ovo, kao profesor psihologije i psihijatrije, pouzdano tvrdim.

Kako srpskim povratnicima u Srbiju izgleda naše školstvo?

Strašno. Sve što je nekada valjalo, uništeno je. Nije to uništila samo „Bolonja“, kako se misli. Ne, to je naš primitivizam spojen sa kapitalističkim surovim komercijalnim rezonom. Na „eliminativnom“ testu za buduće akademce na jednom državnom fakultetu od njih se traži da odgovore na pitanje koliko je „songova“ vrištala neka polugola pevačica. Eto, na to je spala nacija koja je imala Savu Tekeliju, Teslu, Pupina, Milankovića, Milevu Marić, Dučića, Rakića, Crnjanskog… O kakvom školstvu dalje da pričamo ?
Ministarstvo za nauku koje je vodio čovek bez ikakve veze sa naukom, Božidar Đelić, sada je čak i nestalo. Dok je postojalo, imalo je neki potpuno faustovski način „bodovanja“ radova koji imaju kolonijalne zemlje, gde su uvažavani samo angloamerički časopisi. Nijednog francuskog naučnog časopisa (u medicini su oni još najjači), nijednog ruskog, nijednog kineskog, nije bilo.

Iz lektire su izbačeni svi dobri pisci za decu koji su decu učili hrabrosti, časti i poštenju. Oni se, u skladu sa utilitarističkim „moralom“ koji se sada nameće, smatraju demodiranim.

Državni fakultet danas radi kao privatni, a privatni fakulteti su u Srbiji jad, beda i katastrofa. Nemojte da me shvatite pogrešno, pre nego što sam doktorirala na Sorboni, i ja sam bila na privatnim fakultetima u Americi i u Francuskoj. Ali, to se ne može uporediti sa ovim što mi imamo. Kod nas na privatnim fakultetima, obično neki nepismeni vlasnik, zamišlja da su njegovo vlasništvo i ljudi, i njihove sudbine, a to je koncept vlasništva od pre nekoliko vekova. Oni izrabljuju dobre profesore, zahvaljujući kojima imaju studente, a zatim uzimaju njihove plate sebi.

U Evropi poslodavac, dekan ili rektor ne smeju da daju otkaz bilo kom profesoru ili prosvetnom radniku u toku školske godine. To kaže i naš zakon o visokom školstvu, ali taj zakon niko ne poštuje. Čak ni pravosuđe u Srbiji ga ne poštuje. Meni, recimo, rektor Megatrenda duguje novac za godinu dana zbog prekinutog radnog odnosa u toku školske godine, a sud je presudio u njegovu korist.

Naravno, tužiću tu kreaturu dalje i ja ću garantovano na kraju dobiti spor, ali kažem ovo da bih pokazala sve licemerje srpskog socijalnog i pravnog sistema danas. Kod nas poslodavci ne plaćaju ljudima čak ni obavljeni rad. Oni samo kažu: Nemam, i baš ih briga. Znate li šta se u Francuskoj dešava u takvom slučaju? Inspekcija prinudno ulazi u kancelariju poslodavca koji se pravi lud, i hapsi ga istog momenta.

U Francuskoj je, takođe, nezamislivo da ministar prosvete radi na nekom privatnom fakultetu i da ga ovaj plaća. Za tako nešto se dobija robija od najmanje pet godina.

Kakva je medijska slika Srbije?

Isti problem je i sa medijima, koji su se pretvorili u komercijalno đubre. Niko nije shvatio da upravo mediji treba da imaju obrazovnu funkciju.

Novinari RTS-a su mi pričali da njih direktor Tijanić okupi i kobajagi, naučno, pokazuje im neke grafikone, pa onda kaže: „Eto, vidite, vi iz kulture ste na dnu krivulje, ljudi vas ne gledaju.“ Time hoće da kaže: komercijalno je ono što nam se isplati, a vi niste komercijalni, ne donosite profit, ne isplatite se… Ali, to je rezon nekoga ko nema pojma šta je nauka. To je kao kada biste decu od pet godina intervjuisali i pitali: hoćete li da idete u školu? Većina dece bi rekla: ne. Tijanić kroz ankete pita narod: Hoćete li da se obrazujete? On i njemu slični nisu shvatili da je obrazovanje aksiom i da o tome nema rasprave. Da li vi pitate decu hoće li da idu u školu? Da li ih pitate hoće li da jedu kašikom ili prstima? Nema diskusije na tom stepeniku.

To je ravan koja se mora nametnuti, a za ovo upravo služi država sa svojim institucijama, koju mi nemamo. Ona nužno obrazovanje mora da nametne populaciji. Nama u suštini treba prosvetiteljski apsolutizam, i to zato jer je obrazovni nivo naroda jako pao. Još su stari Grci u Antici definisali da nikakve čovekove slobode ne postoje ako je on neobrazovan. Kasnije je to ponavljao Žan Žak Ruso, govoreći da je svaka „demokratija“ koja ne nametne, tj. ne omogući nužno i besplatno obrazovanje ljudima, prevara i laž. Samo surovom izrabljivačkom kapitalizmu odgovaraju neobrazovani ljudi, a to danas imamo u Srbiji.

Od kako na jednoj televiziji vodim obrazovnu emisiju „Svetski stvaraoci na srpskom kauču“, masa ljudi mi prilazi na ulici da mi se zahvali. To je, donekle tužno, jer vidite da su ljudi gladni nekog saznanja, ali ih mediji tretiraju kao idiote.

Diplomatija?

Čak ni u Parizu nemamo čoveka za Francusku, iako sadašnji ambasador barem govori jezik. Svet globalizma nameće tipizirane, politički korektne i mediokritetske ambasadore, tako da tu nekih „ličnosti“ koje znaju nešto više o zemlji u kojoj su, više odavno nema.

Naprotiv, pošalju istog čoveka u pet zemalja da čuva partiji mesto. To ni komunisti nisu radili.

Drugi veliki problem je krađa po diplomatskim predstavništvima. Od 2000. godine na ovamo, umesto da se ona smanji, tek se tada raspirila, tako da su novi ambasadori gde god su mogli otimali, pravili astronomske hot lajn telefonske račune, krali slike i tapiserije (Pariz), kupovali od državnih para sebi skupe stanove, sramotili zemlju. U Unesku još sedi ona žena protiv koje se digla čitava Srbija. Uprkos tome što su Srbi koji žive u Francuskoj rekli koliko koštaju stanovi u Parizu, vlast na ovakvu pohlepu nije reagovala. Prvo što Nikolić treba da uradi danas, ili da barem pokuša da utiče na to, jeste da se takve osobe odmah vrate nazad.

Šta Srbi iz rasejanja očekuju od nove vlasti ?

Smatram da treba da dođe do kompletne smene generacije na srpskoj sceni i da je ovoga svega što smo gledali 20 godina, već dosta. To je početak odgovora na vaše pitanje, jer time odbijam tvrdnju da je ova vlast „nova“. Uz izuzetak nekoliko ljudi koji se do sada nisu vrteli na političkom ringišpilu, sve drugo je staro i poznato.

Neka mala promena se ipak dogodila, i to je dobro.

Ali, da li će promena biti suštinska, videćemo u odnosu na nekoliko najvažnijih stvari. Prvo, hoće li Toma Nikolić ispitati pitanje izborne krađe kao što je obećao? To je početak.

Kakav će odnos biti prema Rusima i ugovorima sa njima?

Hoće li ministar vojske ostati pri stavu antiNATO, ili će ublažavati svoj stav?

Da li će početi retorika o podeli Kosova i hoće li biti zaštićeni Srbi sa Kosova i iz Vojvodine?

Hoće li neko kontrolisati Dinkića i hoće li se svevlašće banaka u Srbiji promeniti ili ne?

Kakav će status imati Mišković i drugi oligarsi?

Ko će voditi medije i nacionalni servis?

Direktore svih pljačkaških preduzeća (Infostan, Parking servis…) treba pod hitno smeniti, ali ne tako što će novi ljudi na isti način drati narod, već uz suštinsku promenu sistema.

Nijedan ministar ne sme da se bavi nikakvim „poslovima“, niti da ima bilo kakav „biznis“.

Iz Srbije se mora radikalno izbaciti sva hrana (ili seme) koja je genetski modifikovana. U Francuskoj je sve što je genetski modifikovano zakonom strogo zabranjeno.

Nova vlast ima pred sobom stare afere („šećer“, „satelit“, „struja“, „aerodromska oprema“, „kiparski novac“, „češki dug“, „Knjaz Miloš“, „Nacionalna štedionica“, „Erikson“, „Jugohemija“, „lažne putarine“, „Mobtel“, „izbeglički stanovi“, „Telekom“, „most“)… Ništa od ovoga ne zastareva.

Ako od svega pobrojanog vlast reši samo jedno, već to će biti neki dobar znak za budućnost.

Ako se po ovim pomenutim tačkama ništa ne promeni, onda treba znati da je sistem ostao potpuno isti, uz neke male personalne promene (recimo da su na položaj došli neki malo simpatičniji ljudi). Ali, to nije ništa.

U Srbiji je, takođe, potrebno psihološko i psihijatrijsko veštačenje svih ljudi na društvenim položajima bilo kog tipa, jer svesno i odgovorno tvrdim da su Srbijom, na svim nivoima, do sada vladali nasilnici i agresivne psihopate.

Najzad, pogledajte šta se u Francuskoj desilo kad je Sarkozi pao s vlasti i kada je ostao bez imuniteta. Istog momenta je policija ušla u njegov stan, zaplenila imovinu zbog raznoraznih pronevera i krađa koje je činio dok je bio na položaju, i, evo njega sada u egzilu u Kanadi. Žak Širak je morao da se pojavi na sudu zbog krađa još iz 80-ih godina prošlog veka. Kada će se tako nešto dogoditi u Srbiji? Kod nas nije rešena nijedna afera od 2000. godine na ovamo, i onda vam te korumpirane protuve pričaju o „putu u Evropu“. U pravoj Evropi (ne u činovničkom proameričkom Briselu) njih bi čekali samo zatvori, doduše relativno udobni, sa televizorima, ali zatvori.

Eto, zbog svega ovoga, nisu dali dijaspori da glasa. Zato što znaju da naši ljudi u svetu za ovakve kriminalce ne bi glasali i da je njih nemoguće prevariti.

Oni koji su krali izbore mislili su da će eliminisati Dveri srpske, a postigao se kontraefekat.

Uvek volim da završim rečima Lafontena koji je pisao: „Na sudbinu nailazimo onim putevima koje užurbano izaberemo da bismo joj utekli.“

Oznake:Mila Alečković-Nikolić, nova vlast, Srpska politika