Срби у Хрватској брзо ће изумрети, а са њима и антифашизам

5. август 2012. | М. Рокнић / Вести

Срб – „Некадашњи Дан устанка Хрватске обележавају само Срби, којих је све мање, а на прослави у Србу Милорад Пуповац и Стјепан Месић као да су говорили над отвореним гробом, о покојнику све најлепше…“, прича за Вести Симо Рајић, некадашњи српски политичар у Хрватској.

Разговор са Симом Рајићем, некада српским политичарем у Хрватској, договорили смо на месту пуном симболике, у Србу и то баш 27. јула, на дан обележавања устанка народа тог дела Лике 1941. Рајић, који пензионерски одмор проводи у родном Штрпцу, недалеко од Лапца, говори о нестајању Срба у Хрватској, као и о антифашизму који је у овој држави доживео исту судбину као и Срби, сведен је на ниво симболике и нужности…

Срби и даље обележавају датуме из НОБ-а.

То им неће донети ништа добро. Ово је ровито подручје, правило је да када једни славе, други тугују.

Тај датум, 27. јул, Дан устанка Хрватске после је укинут и проглашен четничким устанком?

Побркани су узроци и последице. Срби су се дигли на устанак после страшних усташких покоља у Јадовну, Вељуну, Гудовцу… Стјепан Месић је то лепо рекао. Не може се сисачком одреду приписивати заслуга за устанак, јер се радило о склањању сисачких комуниста у шуму Брезовица. Устанак у Србу је кључни догађај у НОБ-у. Истина је да су устаници направили неколико осветничких акција у хрватским селима, али Милорад Пуповац греши када са говорнице поручује да су те злочине направили људи са кокардама. Већина устаника је тих првих дана носила кокарде, па је небитно са којим капама су се светили.

Стиче се утисак да је антифашизам у Хрватској препуштен Србима.

Срби ће брзо изумрети, а са њима и антифашизам. Хрвати коначно морају да схвате да је њихова болећивост према усташком покрету анахронизам који саблажњава Европу. Антифашизам није српска већ европска баштина и зато хрватске институције морају, за добро сопствене државе, да преузму бригу о Јасеновцу, Јадовну, Петровој гори, Србу…

На данашњој прослави у Србу нема ниједног Хрвата из Лике?

Тачно, па то заиста делује као српска фешта. А није ни српска ни хрватска. Српска није јер Србима у Лици и није до славља, а Хрвати је бојкотују. Тај вакуум користи Пуповац за промоцију, што код Срба изазива подсмех, а код Хрвата одбојност.

Зашто се Срби подсмевају антифашизму, чију су заставу први понели?

Зато што је антифашизам у Хрватској поражен у последњем рату. Ови крајеви су опустошени. Мали број српских повратника живи у нељудским условима. Немају посла, повратак станова иде преспоро, обнова такође…

Показује ли хрватска држава икакво интересовање да обнови српске крајеве?

Ни у траговима. Ниједна власт досад није показала такве намере. СДСС, једина српска парламентарна странка, учествовала је у власти у два мандата, а листа нерешених питања остала је непромењена.

Да ли је могло боље?

Апсолутно, али српски политичари воде рачуна само о својим интересима. И зато ће ови простори изумрети. На овој прослави су само старци и кордони полиције који их чувају од хрватских јастребова. Они не славе, већ тугују за временима када су ови крајеви били пуни живота.

Каква је слика Лике данас?

Има 50.000 становника, а 1991. било их је 100.000 од чега пола Срба. Данас нема ни 10.000 Срба. И таква Лика подељена је по етничкој црти. Њен северни део, Госпић и Оточац убрзано се развијају и већ су у Европи, а Лапац, Срб, Грачац делују као нека афричка забит. А у овом јужном, српском делу Лике налазе се три национална парка и четири најлепше европске реке.

Срби у Хрватској не виде светло на крају тунела.

То је разлог што су преостали Срби склони слављењу својих давних победа, због којих су у завршници драстично кажњени. Једино ваљда Србима у Хрватској антифашизам није донео бољу будућност, већ пораз од којег се никада неће опоравити. Данас су Срби у Хрватској опседнути страхом од новог дана, како преживети и како побећи. Млађи одлазе а стари умиру. А Пуповац и Месић и данас у Србу као да говоре над отвореним гробом. О покојнику све најбоље. Лика, Кордун и Банија у тишини умиру. Можда су ове антифашистичке прославе вапај да се пробуде институције пре последњег погребног звона.

Српски суноврат има своју генезу.

Срби су хрватску опседнутост независном државом дочекали потпуно неспремни. Масовно су на изборима 1990. поклонили поверење СДП-у, који је, захваљујући томе, политички преживео „демократске“ промене. Па, 35 посланика Срба са листе СДП-а ушло је тада у Сабор, а ја сам изабран за потпредседника парламента. Нико од нас није ни слутио да ће СДП постати део националистичке струје, предвођене Туђманом и ХДЗ-ом. Рачан је хтео да буде већи Хрват од Туђмана и зато је забио нож у леђа Србима.

Ви сте ипак прихватили место потпредседника Хрватског сабора?

Прихватио сам у договору са Рачаном, али под условом да се донесе програм решавања српског питања у Хрватској.

Шта је он требало да садржи?

Није подразумевао Крајину. Али јесте политичку аутономију за Србе у Хрватској, њихову самоуправу на подручјима где су већина.

И шта се са тим догодило?

Када је требало да представим тај програм у Сабору, нису ми допустили да изађем за говорницу. Била је то заједничка опструкција Рачана и Туђмана, тако да и Рачан, што се често заборавља, за српску несрећу и нестанак сноси велики део одговорности.

Показује ли данашњи СДП знаке кајања због греха према Србима?

Ни најмање. Па и они су пригрлили Пуповца, а то не слути на добро. Хрватска политика у континуитету решава српско питање на перфидан, али врло ефикасан начин. Тако што једноставно за мале велике паре купи српске представнике, било да је реч о цркви, културним институцијама или политичарима. Показује се то као најбољи начин да се српско питање дефинитивно архивира. По оној Туђмановој – нема Срба, па нема ни српског питања.

Безосећајни свештеници

Шта чини Православна црква у том безнађу?

Свештенство СПЦ у Хрватској живи изван времена и неосетљиво је на народну несрећу. Држава је и Православној цркви вратила један део раније одузете имовине и тиме купила њихову лојалност и ћутање. Црквени великодостојници се иживљавају док народ нестаје. И зато се не треба чудити када патријарха Иринеја у загребачкој православној цркви дочека једва стотинак верника.

Градски снајпер

Ни Срби у градовима нису боље прошли од оних у Крајини?

Често се заборавља битна чињеница да је Туђман истерао више Срба из градова него из Крајине. Избацивани су са посла, из станова, одвођени у логоре, размењивани… Кампања „Снајпер“ у Загребу била је покренута због етничког чишћења Срба. За то нико до данас није одговарао.

За једне четник, за друге усташа

Симо Рајић рођен је 1941. у Штрпцима код Лапца. Дипломирао је на београдском Правном факултету 1968. Вратио се у завичај и одмах постао председник општине у Лапцу у време када није било водовода, електричне мреже, средње школе, ни метра асфалта… Када је одлазио после 12 година, Лапац и Срб били су најбоље уређени лички градићи.

Политичку каријеру наставио је у Госпићу, а потом у Загребу. Већину радног века провео је као професионални политичар, а опробао се и као адвокат. Случај је хтео да буде и правни заступник Загребачко-љубљанске митрополије, због чега је добио и Орден светог Саве.

На првим демократским изборима у Хрватској 1990. изабран за посланика Сабора у четири личке општине, у којима је било подједнако Хрвата и Срба. Био је једини од 360 посланика, који је у конкуренцији ХДЗ-а и СДС-а извојевао изборну победу и ушао у парламент. Био је черечен у медијима, јер је се залагао за дијалог и мирно решавање сукоба, што су бирачи знали да награде.

Ознаке:Банија, Ивица Рачан, Кордун, Лика, Милорад Пуповац, Симо Рајић, Срби, Стипе Месић, Фрањо Туђман, Хрватска