Владан Десница

Чији је Владан Десница?

Недавно, 4. марта, 2017. године се навршило 50 година од смрти Владана Деснице једног од највећих наших књижевника. Писца кога Хрвати представљају као свога. Oни својатају многе знамените личности као на пример Руђера Бошковића, Николу Теслу, Андрића …, а њега, Десницу више него иког!? Како, зашто и од када је Десница хрватски писац?

Годишњице, поготово “округле” су прилика да се јавност подсјети на неку важну личност. А Десница то свакако јесте. Међутим у Србији је ова годишњица прошла незапажено. Додуше овдје се дужна пажња није посветила ни Његошу, па зашто би онда Десници!

За разлику од Тесле коме поклањамо дужну пажњу, а наши званичници га проглашавају и српским и хрватским научником Десница се и не спомње. На Калемегдану гдје су бисте свих најзначајнијих српских писаца Десничине нема, а нема нигдје ни улице са његовим именом. То нам ни мало не служи на част. Додуше, ни Хрвати који га толико присвајају нигдје му нису подигли споменик, ни у Загребу , ни у Задру, али су зато порушили једини постојећи у његовом Исламу Грчком! Великом југословенском писцу спомен бисту подигла је сиромашна српска општина Бенковац и мјесна заједница Ислам Грчки 1984. године на иницијативу неколицине јавних и културних радника Душана Старевића, Свете Борка, Ненада Косовића, Милорада Савића у његовом Исламу Грчком. Бисту је урадио академски вајар бенковчанин Никола Кошевић.

Стота годишњица његовог рођења 2005. године обиљежена је у Библиотеци града Београда, изложбом, научним скупом и књигом “Дјело настаје даље од писаћег стола” – Разговори са Владаном Десницом. Све то у организацији тадашњег управника Библиотеке Јована Радуловића. Познати књижевник је заједно са др. Станком Кораћем приредио изабрана дијела Владана Деснице у четири књиге 1993. године. 2001. године Радуловић је приредио књигу под називом “Прогутане полемике”. То су Владанови текстови упућивани разним редакцијама новина и часописа као одговори на жестоке нападе најзначајнијих хрватских критичара, а које ниједна редакција никада није објавила.

Хрвати који својатају Десницу организовали су прољетос округли сто у Сплиту на којем су представљени зборници радова “Сплит и Владан Десница од 1918.- 1945.” И “Сплит и Владан Десница од 1918-1945; умјетничко стваралаштво између културе и политике” (900 страница!), радови са Десничиних сусрета одржаних у Сплиту 2014. и 2015. године.

Он потиче из најугледније српске породице из Далмације. По женској линији потомак је чувеног ускочког сердара Стојана Јанковића опјеваног у јуначким народним пјесмама чије Дворе у Исламу Грчком су Деснице и насљедиле. Његов дјед Владимир, отац Урош и стриц Бошко су познати Српски политички прваци.

Вођене су многе полемике око тога чији је он писац. Десница је рођен 1905. године у Задру у тадашњој Аустроугарској. У Далмацији је живио све до 1945. године изузев у времену од 1927-1930. године које вријеме је провео на студијама у Паризу и у Загребу. На Сорбони је слушао предавања из права, филозофије и књижевности, а у Загребу је дипломирао право 1930. године. У Хрватску, (Народну Републику), у Загреб, Десница долази тек 09.05.1945. године и то у партизанској униформи. Ово је значајно због тога што ће све до краја свог кратког живота у Хрватској словити као четник и војвода. То је и алузија на његове славне претке. Али, они нису били четници већ ускоци и нису били војводе већ сердари. Врхунац тог спочитавања да је четник и војвода десио се у Сарајеву септембра 1961. године на Конгресу књижевника кад га је задиркивао Густав Крклец. У једном тренутку Владан га је ударио шаком у сљепочницу. Био је то до тада невиђен скандал. Ујутру је хрватска делегација запретила да ће напустити Конгрес ако се према Десници не предузму драстичне мјере. Ако је Десница хрватски писац, а они кажу да јесте, ваљда је био у делегацији Друштва књижевника Хрватске, па коме су се они обраћали за свог члана делегације? Инцидент су изазвали и Крклец и Десница, обојица хрватски писци. Или су они знали да он није њихов? Захваљујући Крлежином ауторитету који је тада био предсједник Савеза одустали су од те намјере. Тадашња штампа је то прећутала. Само је „Јеж“ то прокоментарисао у свом стилу да је на Конгресу писаца Владан Десница постао Владан ПЕСНИЦА. Видили смо да је Десница дошао у Загреб у партизанској униформи (9. маја 1945. године) а сада да видимо гдје је био Крклец за вријеме рата. Био је уредник у листу “Граничар” који је излазио у Земуну, који је тада био у НДХ и предсједник Хрватског веслачког клуба “Галеб”. У “Новој Хрватској” Загреб, број 76. Од 30. марта 1943. године под насловом “Одлуке Државног вође шпорта“ стоји: “Именујем Усташу Густава Крклеца Предсједником Хрватског веслачког клуба “Галеб” у Земуну.” Можда Крклец и није био усташа по убјеђењу, али скојим правом он икога може прозивати за држање у вријеме рата, поготово Десницу.

За њих смо сви ми четници ма шта год под тим појмом они подразумјевају. Сигурно ништа љепо ни племенито. Тај њихов став представља историјску вертикалу.

Ниједан писац у бившој Југославији није толико нападан као што су хрватски дежурни критичари нападали “свог” Десницу. Његов први роман “Зимско љетовање” је нападнут од стране главног хрватског критичара Јоже Хорвата само три-четири дана након што је књига изашла (у Загребу) Јожа Хорват жестоко напада књигу у Београду!!! (“Књижевне новине”). Поставља се питање кад прије је прочитао књигу, написао текст, послао га у Београд? И кад је лист (“Књижевне новине”) био закључен? Очито је да је његов текст писан прије изласка књиге из штампарије?! То значи да је он читао роман у рукопису! Зашто? Чему толика журба?

Београдске (српске) “Књижевне новине” нападају српског књижевника из Загреба, а књига још није ни стигла у Београд!

Зар се није могао прећутати један лош (ако је лош?) роман једног анонимног писца? Или можда Владан Десница није био анониман? Можда баш зато што је ДЕСНИЦА? За разлику од тада свемоћних хрватских критичара, који покушавају да Десницу обесхрабре и књижевно потпуно ућуткају, Вељко Петровић и Александар Тишма имају веома добро мишљење његовим дјелима. Рјеч је о „Зимском љетовању“ и књизи приповједака „Олупине на сунцу“, Загреб 1952 .године. „Олупине…“ су потпуно прећутана књига. Вјекослав Калеб се постарао да у Загребу ни у једном листу ни часопису небуде објављена рецензија. Праву узбуну у Загребу изазваће рецензија (позитивна) Мирка Жежеља у „НИН“-у. Сад је и критичар Жежељ постао предмет оштре критике! А те исте „Олупине…“ су добиле награду Савеза књижевника Југославије као најбоље дјело у 1952. години ! Хрватски члан жирија (И. Дончевић) се оградио од ове одлуке. И још нешто. Она је изашла у издању Матице хрватске, а није регистрована у њеном „Библиографском билтену“! Та(ква) „грешка“ није се десила никоме и никад. Треба ли посебно наглашавати гдје су сада и Десница, и В. Петровић и А.Тишма. Они то јест њихова дјела остају нешто највредније у нашој књижевности, а гдје су сада ти разни хорвати, дончевићи, франгеши, франичевићи и њихова (не)дјела?

А сада да видимо ко су Деснице:

Дјед Владимир, велепосједник дугогодишњи предсједник општине у Обровцу био је члан Далматинског сабора и Царевинског вијећа (у Бечу). Био је најангажованији члан одбора за помоћ српским устаницима у Црним потоцима 1875. године. Један је од оснивача и стубова Српске странке на приморју и новина “Српски лист/глас” који је покренут 1879. године. Веома угледан и поштован у цијелом Српству. То најбоље илуструје податак да је Књаз Никола тражио његову подршку кад је одлучио да се крунише за Краља Црне Горе. И није је добио. Десница му је одговорио да ”нама Србима не требају два Краља”.

Отац Урош Доктор права угледни члан Српске странке. Судјеловао је заједно са оцем у доношењу чувене Задарске резолуције донешене 1905. године. У Задру је 1914. године покренуо о свом трошку “Наш лист” који се залагао за славенство Задра. У току Првог свјетског рата био је нтерниран заједно са братом Бошком у Италију. Био је председник Далматинске владе, посланик у народној скупштини и сенатор. Припадао је Народној радикалној странци Николе Пашића и био њен председник за срез Бенковац. После говора Стјепана Радића у Шибенику 1926. године на његову иницијативу Далматински Радикали су доњели одлуку да се раскине споразум Радикала и ХСС-а.

Владан са оцем покреће у Сплиту 1934. године властитим средствима “Магазин сјеверне Далмације” ћирилицом, тако настављајући традицију “СРБСКО-ДАЛМАТИНСКОГ МАГАЗИНА” из 1836. године који је уређивао Божидар Петрановић. Петрановићев “СРБСКО-ДАЛМАТИНСКИ МАГАЗИН” баштини традицију “СЕРБСКО-ДАЛМАТИНСКОГ МАГАЗИНА” из 1768. године, најстарији књижевни часопис у Срба кога је уређивао Захарије Стефановић Орфелин у Задру. Ту Десница објављује своје прве књижевне радове: приповјетку “Животна стаза Јандрије Кутлаче” и два есеја: о пјеснику Мирку Королији и о Доситеју Обрадовићу. ЧИЈИ ЈЕ ОН ТАДА ПИСАЦ? Хрватски засигурно није. Доласком комуниста на власт 1945. године настају (проглашавају се!) нове нације и нове књижевности. Републичке. Најистакнутији књижевници из Црне Горе, и из Босне и Херцеговине (Меша Селимовић, Андрић, Лалић, М.Булатовић…) не пристају на то. Хрвати Десницу не својатају одмах. Кад га нису могли сломити, они га после “Прољећа Ивана Галеба” једног од највећих дијела југословенске књижевности почињу својатати. Десница је проглашен “ГРАНИЧНИМ” писцем!? Са чиме (или са киме) се то он граничи? Који су још гранични писци? И има ли их уопште? Хрвати од 2005. године организују манифестацију ДЕСНИЧИНИ ДАНИ. Први Десничини дани су требали да се одрже крајем октобра 1990. године у Топуском!? Зашто баш тамо? Какве везе има Десница са Топуским? Замишљени су за “прожимање” култура. Српске и хрватске. Какво је то прожимање сада (од 1995. године) када Срба тамо више (и) нема? Или баш зато!?

На недавно одржаном скупу у Сплиту поводом 50 годишњице Десничине смрти анализиран је и “слојевит” идентитет тог писца будући да му је, како је речено отац био Србин, а мајка Хрватица. Ко још има “слојевит” идентитет, Руђер Бошковић можда.

Отац му је био Србин, а мајка Талијанка и није “слојевит” већ чисти “хрватски” научник. Да ли Иво Андрић и Иво Ћипико имају “слојевит” идентитет? Они су српски писци иако су им оба родитеља римокатоличке вјероисповјести. Мајка Владана Деснице, Фани, потиче из старе бокељске породице. Да ли зато што је римокатолкиња је и Хрватица ? Тада сигурно у Боки Которској није било Хрвата, већ само Срба римокатолика. Од 1900. године и “Првог свекатоличког конгреса” у Загребу Хрвати идентификују римокатоличанство са хрватством. Јавност о томе мало зна. Историчари који су се бавили том темом називали су је “шкакљивом”. Зашто? Како се могу игнорисати таква имена као што су били Марко Цар, Лујо и Иво Војновић, Матија Бан, Лујо Бакотић, Милан Решетар …. И та категорија је нестала. Како? Декретом комунистичких власти. Они су “нестали” заједно са Буњевцима и Шокцима 1945. године.

Није тачно ни да је Десница живио од 1918. године до 1945. године у Сплиту. После Рапалског уговора (12.11.1920.године) којим је Задар припао Италији. Деснице продају своју кућу у Задру и прелазе у Сплит. Дакле, после 12.11.1920. године, а никако прије. Десница наставља школовање у Сплиту, а гимназију завршава у Шибенику 1924. године. Талијанске власти одмах по окупацији одводе Десницу у Задар гдје за њих ради као преводилац. Почетком 1942.године он напушта Задар и настањује се на породичном имању у Исламу Грчком. Од јесени 1942. године повезан је са НОБ-ом. 1944. године одлази на партизанску територију и постаје службеник ЗАВНОХ-а, да би 09.05.1945. године дошао у Загреб.

У Хрватској су били против њега јер је ДЕСНИЦА, а у Београду? У Београду штампају књиге свих младих хрватских књижевника и то ћирилицом, али не и Десницу!? То ваљда због „Братства и јединства“. Иако је његово “Зимско љетовање” одавно распродато тада у Београду нико и не помишља да се то наново штампа! Он је био јако повређен третманом који је имао у Србији. „И досад ме је бољело што ниједан мој рад није објављен тамо, гдје природно спада, док је чак и Српска Књижевна Задруга уврстила у свој издавачки план млађе писце из Хрватске“. Против Деснице је и Српско културно друштво “Просвјета” из Загреба, које не само што није издало ниједан његов рад “већ је систематски одбијала сваку сарадњу у било ком виду и облику”! Али је зато објављивала све што је написао Иван Аралица тада књижевни почетник и учитељ у Оћестову, а касније перјаница тзв.“хрватског прољећа” и на крају специјални савјетник Фрање Туђмана. „Прославио“ се је као аутор прогласа којим је Туђман 4. августа 1995. године позивао Србе да остану код својих кућа.

1961. године уредници у Матици хрватској од Деснице траже да се изјасни да ли је српски или хрватски писац како би га евентуално уврстили у едицију “Пет стољећа хрватске књижевности”. Десница им одговара да се сматра југословенским писцем, али они су упорни да се изјасни: српски или хрватски. Десница им одговара:”Кад сам рекао да се сматрам југословенским књижевником, тиме сам мислио: у исти мах и хрватски и српски. Ваше пак строго алтернативно ”хрватски или српски” у ствари значи ”ако хрватски онда не српски и обратно”. “А то је управо оно што стоји у чистој супротности с мојим ставом”. Из тога су они закључили да је он хрватски! Касније је та едиција промјенила име у “Хрватска књижевност у 120 књига” и гле чуда Десницу су постхумно (1968. године) ставили на 117 мјесто са двије књиге. Толико нападано и оспоравано “Зимско љетовање” и “Приповјести”. Уредници у тој едицији су исти они људи који су жестоко нападали и оспоравали то дјело! Једно од највећих дјела југословенске (па и хрватске – ако је Десница већ хрватски писац) књижевности “Прољећа Ивана Галеба”, које је изашло 11 година прије, нису уврстили.!?

Десница је био веома присутан у “Летопису Матице српске”. Са уредником Живаном Милисавцом имао је присне односе. Био је слободан да га замоли да му хонорар пошаљу и прије него ли се то што им је он послао објави. Живио је на ивици егзистенције, жена му је била незапослена, имали су четверо дјеце, три кћери, Олгу, Јелену и Наташу и сина Уроша. Када је Матица покренула едицију “Српска књижевност у 100 књига” Милисавац је постао њен уредник. Желио је да у њу уврсти роман “Прољећа Ивана Галеба” који је високо оцијењен од стране критике и који је 1958. године добио Змајеву награду. Али Десница је то одбио. Ево његовог (Милисавчевог) свједочења о том: “Као образложење уследила је ламентација о његовом положају у Загребу. Њега тамо, рекао је у извесном смислу бојкотују. Није му лако да нађе издавача, а блокирали су га и физички јер није ни у каквом савету или одбору. А тек кад би пристао да уђе у поменуту едицију, опстанка му у Загребу неби било.” Треба ли овоме икакав коментар?

Оно што посебно изненађује јесте чињеница да у СРПСКОМ БИОГРАФСКОМ ЛЕКСИКОНУ који је издала Матица Српска не постоји одредница о Владану Десници! А он је дуго година сарађивао (објављивао) у Летопису Матице Српске.

За вријеме постојања Југославије Хрвати не одричу му ни да је и српски. После распада Југославије он је само хрватски писац. Станко Ласић у књизи “Млади Крлежа и његови критичари” из 1987. године за Десницу каже: ”Управо би Десница можда могао бити схваћен као један од оних писаца који представљају сасвим посебне случајеве какви постоје и у егзактним наукама. Отуд се у том случају може рећи како “српски књижевник може бити и српски и хрватски, то јест кретати се унутар двоструке припадности.”

Немец Крешимир: ”Лексикон хрватских писаца” Загреб 2000. године, каже: ”потјече из угледне обитељи Десница која је имала значајну улогу у културном животу Далмације”. Па Деснице су биле политичари, прваци Српске странке на Приморју. Једино Владан није био у политици, али је зато политика била свукуд око њега!

Милан Јокић, наставник из Ислама Грчког који се је дружио са Десницом свједочи да је он био осјетљив човјек, онерасположен политичким границама и политикантским подјелама.

А др. Момчило Суботић, такође из Ислама Грчког у чију је кућу често и радо свраћао Владан, а на Крсној слави био главни гост свједочи да је Десница знао рећи: „да ми се бар ова најмлaђa ћерка уда за Србина“.

Миливој Солар: “Књижевни лексикон” Загреб 2007. За Десницу каже “хрватски новелист, романописац и есејист. Рођен у Задру, у српској обитељи”. (Шта то заправо значи: да ли је и Србин, с обзиром да је само рођен у српској обитељи (породици)? Па мајка га је могла родити и у некој другој породици!

Хрватска књижевна енциклопедија” Загреб 2009. године. “Десница Владан, хрватски књижевник српског подрјетла”. Он је дакле само српског порјекла. А које је националности? Зашто се то крије? Зашто је он посебан случај?

Поводом тридесете годишњице смрти Владана Деснице и четрдесете годишњице објављивања његовог најпознатијег дјела, романа “Прољећа Ивана Галеба” у Загребу је 1997. године у организацији Српског културног друштва “Просвјета” и Одсјека за Кроатистику Филозофског факултета Загребачког свеучилишта одржан научни скуп о књижевном раду Владана Деснице. На скупу је судјеловало 25 научних радника из Хрватске, Словеније, Босне и Херцеговине и Италије. (дакле нико из Србије). Један од учесника др. Иво Прањковић каже: ”Задранин Владан Десница (Задар 17.09.1905.-Загреб 04.03.1967.) без сумње најзначајнији хрватски писац међу Србима који су се родили и живјели у Хрватској “. Шта би требало да значи Задранин? Деснице су као што је познато обровачка породица. Владанов прадјед Данило доселио се из Срба. Дјед и отац су му рођени у Обровцу. Имали су кућу и у Задру, као и имање у Исламу Грчком. Задар је тада, 1905. године био у Аустроугарској и остао све до њеног распада 1918. године. Онда је Рапалским уговором 1920. године припао Италији и био у њеном саставу све до уласка партизанске војске 31.10.1944. године. Тада је припојен ЈУГОСЛАВИЈИ, а тек стварањем федералних јединица 1945. године он као и цјела Далмација са Дубровником улази у састав Народне републике Хрватске. Тада је Десница имао 40 година живота, а већ се, као што смо видјели, бавио књижевним радом. И Црњански је рођен у Аустроугарској, у Чонграду који је сада у Мађарској, па нико за њега некаже да је Чонграђанин, нити га називају мађарским писцем. Интересантно је и то да је Црњански своје прво дјело “Маска” објавио у Загребу одмах по окончању Великог рата у едицији “Савремени хрватски писци” у издању Друштва хрватских књижевника 1918. године, али га нико никад није уврстио и у хрватске писце. Већ смо рекли да је Десница започео своју списатељску каријеру у Сплиту који је тада припадао Приморској бановини која је била у саставу Краљевине Југославије. Хрватска као административна јединица није тада ни постојала. А Задар ни за вријеме „Независне државе Хрватске“ није био у њеном саставу.

А шта заправо значи бити хрватски писац међу Србима? Да ли је и Крлежа као хрватски писац био међу Србима? Крлежа је и сада често међу Србима. Његова драмска остварења се чешће играју у Београду него дјела Црњанског!

Када су познатог хрватског писца Славка Колара питали зашто се сваког четвртка састаје са Владаном Десницом, овај је одговорио: “Па мораш знати што ОНИ мисле!“ Ко су то ОНИ? Зна се. МИ.

У Београду се истиче Десничина фамозна ДВОЈНА припадност, или да је он српскохрватски писац, а то све у ДУХУ СРПСКОГ САМОПОРИЦАЊА. Зато га се и предаје само у виду “неколико фрагмената” из “Прољећа Ивана Галеба”. Десница је био недовољно НАШ, али ни потпуно ЊИХОВ, како каже књижевник Мирко Демић у тексту који је уводник у тематском броју књижевног часописа “Кораци” у поводу стоте годишњице рођења Владана Деснице под називом који као да све говори “Чији је наш Владан Десница?” А сам Демић, чији је он? Јели и он гранични? Рођен у некадашњој Војној граници, протјеран 1995. године, сад је сигурно ЗАГРАНИЧНИ . И одличан писац (Добитник Андрићеве и награде Меша Селимовић) НАШ свакако.

Др. Сања Роић на Научном скупу за Десницу каже: ”Грађанин и писац свијета је Владан Десница “преводитељ” и тумач Крочеа и Дантеа али једнако тако кроничар живота њему сувремених потомака некадашњих Морлака”. У наставку свог излагања ”…такође, велика Десничина библиотека из Ислама Грчког данас (1997. године!) због ратних прилика (којих и каквих 1997.?) још увјек није доступна.” Она, или не зна или неће да зна да је библиотека и сви други покретни предмети из Двора Јанковића пренешена у Бенковац у Завичајни музеј Бенковца великим пожртвовањем кустоса Милорада Савића. Све оно што Савић није могао изнети страдало је од хрватске војске у јануару 1993. године. Савић је још једном то благо под кишом граната у америчко-хрватском нападу на Републику Српску Крајину извукао у Србију. За то херојско дјело хрватске власти су га осудиле у одсуству на 4 године робије. За њену информацију библиотека у Дворима је бројала (и на срећу још броји) 3548 књига и 165 наслова, часописа и новина. И што је најважније сада је потпуно безбедна. Савић је у Србију пренио око 800 инвентарских јединица. 2006. године Историјски музеј Србије организовао је изложбу под називом “Баштина Двора Јанковића” аутора М. Савића и издао одличан каталог. Сада хрватска држава тражи да се то благо врати јер наводно припада њима. Да ли би га и сада чували као јануара 1993. године. За Хрвате рат није завршен окупацијом РСК и Дејтонским мировним споразумом. Они га настављају само сад другим средствима. Хрвати су у прошлом рату чинили разна злодјела, али нису дирали гробове. Изузетак је гробница Десница и Јанковића у њиховој породичној цркви Светог Ђурђа у Исламу Грчком. Хрватска војска је јануара 1993. године девастирала цркву, а из гробнице избацила све кости. Међу њима и кости “њиховог” књижевника. Притом је запалила Дворе, као некад Турци („Кадно Турци Котар поробише, поараше Дворе Јанковића…“), па све што се није могло изнети нетрагом је нестало.

Откуда Хрватима та и толика љубав према Десници? Не ради се ту о ни о каквој љубави, него о отимању. Наиме њима је стало да га ми немамо, да преко њега пресјеку нашу духовну вертикалу. Нажалост у том имају подоста успјеха захваљујучи и нама. МИ И ОНИ ПРОТИВ НАС!

Није боље прошла ни кућа Николе Тесле у Смиљану. Спомен биста је нестала, као и споменик у Госпићу, и назив главног Трга који је носио његово име, кућа је девастирана и годинама је тако стајала. Хрватима све то није сметало да се хвале како је Тесла њихов научник. Они су народ који се ничега не стиди. У томе их је здушно помогао и предсједник Србије који је у Смиљану пред тако опустошеном кућом изјавио да је он и српски и хрватски научник!? Сва срећа да тамо (у Смиљану) није била урна са његовим пепелом. Она би нетрагом нестала.

Четвртога марта шездесет и седме

склопише се усне Владанове ледне…

огласио се нарадни пјевач поводом Десничиног прераног одласка.

Величанствену сахрану којој је присуствовало више хиљада људи из Равних Котара и Буковице предводио је Владика Далматински Стефан (Боца) са бројним свештенством и свим богословима из Манастира Крка. Душко Бркић, послератни подпредсједник Владе НР Хрватске, а од 1950. године ГОЛООТОЧКИ мученик опраштајући се од Владана на крају је рекао: ”Увјек си се плашио да ће нестати Српства, а ја ти сада посљедњи пут говорим:

полетјели тићи соколићи

соколићи млади ждраловићи

наши бори опустити неће

српско племе никад нестат неће

Зар се овако испраћају хрватски великани? А Десница је без сумње великан.

P.S.: У новој едицији Матице српске „Српска књижевност у сто књига“ нашло се

мјеста и за Владана Десницу.

Вељко Кнежевић

један коментар

  1. Хвала Васељенској за овај изванредни приказ каквих фали на стотине. Хрвати као најцрња сорта људи на свету (доказали су то сто пута) имају образ да и ИСУСА прогласе за Хрвата. Не презају они ни од чега да себе прикажу да су неко и нешто, а знају да су задњи олош на овом континенту. Ни њихови највећи пријатељи Швабе нису презали да на својој цркви напишу: „Боже сачувај нас куге, глади и Хрвата“. Они једино имају среће што су им наивни Срби свуда комшије па имају на коме да истресају своје фрустрације свих врста и Срби су им вечите жртве биле, а вероватно ће и бити. Надајмо се да ће се Срби кад тад отрезнити и вратити им сав дуг из неколико последњих векова. АМИН!

Оставите коментар