Домаћице или slow food куварице

… пећ (свеприсутни смедеревац) на дрва, касније електрични шпорет, а изнад незаобилазно извезено уштиркано платнo које штити зид и забавља домаћицу, укућане и госте уместо коцкастог екрана.

Као илустрације идиличног живота од Холандије, преко појединих делова Средње Европе стигле су до Војводине почетком XX века и тако је све кренуло, хиперпродукција (шаблони), постају веома популарне, незаустављиво се шире и постају апсолутни хит.

Још од времена античког Рима у урбаним насељима се живело скучено и fast food је био сасвим уобичајен начин исхране, тако је било и током средњег века… Мноштво сиромашног градског становништва, међу њима доста самаца, живело је у малим собама, сем за мало гардеробе нису имали новца за намештај, за складиштење хране, кухињу и њену опрему, гориво за пећ – то је био луксуз. Једноставно, кухињу нису могли себи да приуште. Самим тим, умеће кувања није свако познавао…

Тако је било и код нас. Да ли су кухиње биле редовна појава у деловима Београда као што су Јатаган мала, Пиштољ мала…Сава мала? Чисто сумњам…


Пиштољ мала

Јачањем стандарда има све више кухиња, ту је и пећ (свеприсутни смедеревац) на дрва, касније електрични шпорет, а изнад незаобилазно извезено уштиркано платнo које штити зид и забавља домаћицу, укућане и госте уместо коцкастог екрана. Кулинарска веза се остварује, обезбеђује и прави неодољиве идеје “инвенције духа” slow food-а.

Њихова популарност је почивала на духовитим текстовима и биле су присутне као својеврсни “PR” куће у којој се добро кува, a уједно приказује умеће у ручном раду домаћице, њена уредност, вредноћа…многоструки таленти!

Данас, када их гледамо развесељавају нас првенствено текстовима, као својеврстан времеплов. Видимо како се радосно и са пажњом приступа спремању укусне хране од свежих и здравих намирница, натенане, са уживањем и љубављу, невидљивим а значајним “зачином”. Оне се препоручују, храна је врућа, још се пуши испод поклопца…заносно мирише. Кувати за неког је дар љубави. Кување је свакодневни ритуал коме је неопходна ватра, битан елемент у природи који пале и одржавају жене поред огњишта. Огњиште је симбол заједничког живота, дома, као соларно средиште које топлином и светлошћу зближава бића, представља средиште живота који се подржава и шири.

Једноставног и једнобојног, помало наивног цртежа, позадине беле као зид уместо графита шаљу нам разноразне поруке. Простор је понекад приказан у перспективи којом се окренуте ка посматрачу, што утиче на визуелну сензацију и непосредност у обраћању. Некако искорачују из реалног простора и времена, плене и задржавају поглед.

Понекад китњасте, претрпане мотивима гранчица, воћа и цвећа, са шаљивим реченицама које се римују изазивале су добро расположење и мамиле пажњу. Под заједничким именом “куварице”, сва платна изнад умиваоника или кухињског стола могу се поделити на: кухињске, љубавне, патриотске, религиозне, хигијенске, сеоске и шаљиве (према каталогу Наташе Николић из Народног музеја Крагујевац, са изложбе у Манаковој кући 2006).
Искреност је њихова одлика. Оличавале су етос и етнос и биле су одраз (патријархалног) времена у коме су настале. Приметна је слобода у комбиновању и одабиру мотива и текстова што се види и по граматички неправилно исписаним порукама.

Оплемењивале су простор сценичношћу, симпатичним ликовима, топлим порукама, саветима, представљале су начин уређења простора.

Многе реченице су остале упамћене и то је та јединствена комбинација речи и слике. Читав концепт мисаоних целина извезен у краснопису.

Занимљиво је да се платно са чувеном реченицом: “Куварице мање збори …”  не налази ни у једној збирци.

Традиционалан вез је оно што им даје лепоту, постојаност, топлину и лични печат, јер ручни рад носи енергију. Текстил је коришћен као медијум духа (симболички образац) да би се помогло појединцу приликом преласка из једне животне фазе у другу; од девојке до удате жене која би требало да савлада вештину вођења домаћинства.

Наше баке су стварале права ремек-дела примењене уметности у области украшавања текстила којa спадају у наше традиционално културно наслеђе, што са домаћицама није случај…оне имају доместик шарм.

Или су поруке застареле(?!) или кување више није имало статус ексклузивног и тајанственог женског умећа али од половине XX века када достижу врхунац своје популарности постепено излазе из моде заједно са шпоретима на дрва.

Данас је време популарности кувара, бар на ТВ и било би интересантно заменити куварице – куварима (у виду постера) са пригодним кулинарским узречицама, можда Лепог Брку или Џејми Оливера…да нас инспиришу у истраживању и прављењу специјалитета…и кувајузаједносанама!

Све ме ово мами сећање на чувене куварице – краљице кухиње из Невена…

Ови “вандшонери” – дозиднице, како их још зову, представљају део народне баштине домаће женске радиности и данас се моги видети једино на некој изложби јер их сакупљају Етнографска одељења неколико музеја код нас.

А сада следи рецепт из неизбежног Патиног кувара из 1939. године:

Милена Стефановић / designed.rs

5 коментара

  1. Јестееееее
    „Три јелена три кошуте
    дођи драга љубит ћу те“
    Код моје тека Драге у Бешки све до 1968. Онда ушо трактор, мушеме, линолеуми па теписи заменили оне од трске подметаче, асуре и тако то. Па онда нестале крпаре које су се ткале на разбојима масовно све до негде 1970. а онда су се модернизовале.
    „Хладна вода та прија
    уми се ти па ћу и ја“
    Изнад умиваоника, како смо га звали, код моје маме у Инђији све до 196…и неке. . Неке металне шипке као носачи па лавор горе а око лавора мали носачи сапуна, па на зиду поред куварице(иако није била у кухињи – дакле заборавили сте то да споменете – куварице су биле на више места, чак и у одвојеним зимским дневним собама где се само боравило и причало, али не и јело)Емајлирани лавори широки, дубоки, овални…плекана корита у којима смо се ми Сремчићи брћкали док нам није скочио стандард па тата жртвово једно плитко буре, плитко али широко па смо се у њему купали ко у базену. Имали смо и Пинцову бару од рупчага где се копала земља за циглану, али тамо нам бранили јер се често давили, па до 60-тих година и рибњак на малој станици где се некад чак ишло у шетњу. А на Вољи љути момци имали мали, али дубок базен немам појма због чега је настао, вероватно за заливање башти изван сеоцета. На инђијски рибњак касније пала жабокречина и направили нам „олимпијски“ базен у Лејама иза вашаришта.
    Ја сам тамо био на радној акцији, нешто најбоље што сам икад у животу доживео. Јооој жуљева и напора од колица и лопата…Ударници, девојчице, момчићи сви курчевити пуни снаге и духа. Живели под огромним војним шаторима, па кад пала киша оставили нас десетак „кршних“ да чувамо а остали ће се врате кад се опет исуши. Биле баруштине а касније један од најлепших делова Инђије. Па онда било много гусака, на стотине и стпотине, по барама и лепо смо их почели сређивати. Ја био мајстор за „гуску у блату на ражњу“ и то успешан. Мало перја и неке „неправилности“ у печењу нису никог нервирале. Све док нас сељаци нису пријавили комунистима, али комунисти нас нису прогањали само забранили сељацима да пуштају гуске на баре да нас не доведу у искушење. Јооој, лепоте…
    Данас не знам. Нисам видео моју Инђију деценијама.
    Где сте бре Инђинчани?
    Има ли вас још вас старијих да се сећате?

  2. Ах да!
    Свака будућа снаја је везла куварице које ће однети у мираз. Наставила је она и касније да их везе, али су биле обавезни део мираза по селима.
    Ма нисте све написали о „куварицама“ бре!
    Ипак ми је драго ово сећање, овај чланак и наши дивни обичаји.
    Нагле промене су настале тек после 1970. Генерално гледајући, мада су господа већ навелико почела са курвањем по викендицама.
    Нека брате мили. Бар су их комарци изедали натенане и немилосрдно. И њи и швалерке.
    Ко ножем отсечено, све се мења и нестаје старо.

  3. Госпођо Стефановић, рука вам се позлатила.

  4. Херцег Нови

    Куварице мање збори да ти ручак не загори. Е толико сам стар да се још тога сјећам…

  5. aaaа!:

    – вредног мужа ручак чека / а у соби постеља мека

    – умимисе драги мој / и убриши образ твој

    ех, док је било женствености, било је и мушкараца, ово све данас унисекс

    „ко је почо рат“

Оставите коментар