25. avgust 2011. |
Beograd – Kažu da Stvoritelja ne treba hvaliti, njegova dela ga hvale, ali mu se moramo zahvaljivati na svemu što čini za nas. Umetnici, stvaraoci moraju mu se i izvinjavati s vremena na vreme što se mešaju u njegove poslove. Još nije do kraja proučen smisao umetnosti i umetničkog stvaranja. Povod za razmišljanje na ovu temu daje nam ovih dana Kuća Đure Jakšića u Skadarliji, priređujući izložbu slika bivše sportistkinje, a sada uspešne slikarke, Ivane Stanisavljević-Negić. Na lep način, i ne slučajno, i Stvoritelj u ovom kulturološkom događaju ima svoje prste.
Ne može biti slučajno da Ivanin deda Dragiša, radnik o zemlji, iz Jabučja, kod Valjeva, odluči da vraća u život iskonske drvene balvane, vekovima sahranjene u mulju i vodi Kolubare, i, praveći od njih skulpture, traga za svojim umetničkim izrazom. Ne može biti slučajno da Dragišin sin, a Ivanin otac, Milan uzleti iz drvene drevnosti, na svojim crnim pticama, do nemerljivih visina likovnog Kosmosa. I nikako nije slučajno što je Ivana, iz toplog umetničkog gnezda, ozarena iznutra nevidljivim suncem, koje je nasledila od dede i oca, krenula svojim nebom, u potrazi za simbolima lepote. Smisao te potrage zapravo je smisao umetnosti.
Ivana je odabrala slikarstvo, jer je intuitivno naslutila da je „najvažnije od svega da ne budeš nalik ni na koga drugoga“, kako kaže jedna burmanska poslovica. A nije nimalo lako ne biti nalik na svoje pretke, i teško je na velikom igralištu slikarske umetnosti izabrati tartan stazu kojom nije niko trčao. Ali, Ivana je Takmičar, sa velikim inicijalom, i još većim potencijalom. Odlučila se, još u detinjstvu, za atletiku, da sportski disciplinuje svoje telo i karakter, a onda je sprinterice zamenila paletom, kistom i bojama, da svoj umetnički duh uzdigne od prolaznih do neprolaznih, večnih, stvari.
Ivana se ne takmiči sa svojim precima, kao što se na četiri stotine metara s preponama nije takmičila samo sa drugim trkačima. Ona se takmiči sa preprekama, sa okvirima i kotarima, sa zabranama i sumnjama, takmiči se sa samom sobom. Ima u njoj nešto odisejsko, što se ne može sakriti, nešto tragalačko i otkrivačko. To je ona istinska i iskonska žeđ i glad za originalnošću. To je onaj napor umetnika da se „načini nešto iz ničega, iz nepostojanja“, kako je govorio Pol Valeri. Građu za slikarstvo Ivana samouvereno nosi u svom emotivnom prtljagu iz detinjstva, odakle je i ona sama došla, kao iz svog zavičaja. Njene slike su ogledalo, ne sveta i života kakvi su bili, ili kakvi jesu, nego kakvi su mogli biti, i kakvi bi trebalo da budu.
Moramo se složiti i sa Eliotom koji tvrdi: „Emocija umetnosti je bezlična“, ali ne treba prećutati da samo jaka umetnička ličnost može svoje delo uzdići do bezličnosti, što znači do trajanja, i do večnosti.
(Izvor: Novosti/Foto: Novosti)
