Христос Васкрсе (Фото: subotica.com)
Христос Васкрсе (Фото: subotica.com)

Момо Капор: Ускршња прича

После пет година вратили сте се у своје родно двориште на Чубури. Око њега изникле нове грађевине, па вам кућица из ,,Ивице и Марице“, стара липа, шупе, голубарник у дну и чесма на средини изгледају још мањи него кад сте их оставили.

-А где је Елза? – пита вас мајка док вас грли. -Што није дошла?

Како да јој објасните да Елза баш не обожава ово двориште, и то да спава у вашој старој дечијој соби на прекратком лежају.

-А Роберт? – наставља са питањима мајка. -Што ниси повео Роберта?

-Знаш кево – покушавате да објасните – ово није њихов Ускрс него наш, па Роби нема распуст.

-И нас ће да руше! – каже кева. -Ономад долазили и мерили… Жао ми липе.

Луда је ово земља! Сваког јутра радио обавештава ко је на реду да буде срушен: ,,Нажалост, баша кућа у Церској 23 у догледно време неће бити срушена“. Замислите да лондонски спикер ујутру каже: ,,Нажалост, ваша кућа у Карнаби стриту број 16 неће бити срушена…“ Али овде је, изгледа, све могуће.

Изашли сте да мало протегнете ноге по старом крају. Не можете да га препознате. Нема пољанчета на коме сте играли кликере. Сада је ту нека банка. А, уосталом, ко данас уопште игра кликере? Нестале старе кафане у којима сте се први пут напили у животу. НИје било ничега сем рума и пива. Бетон. Сада су ту неки кафићи из којих трешти и грми музика. Срби су, изгледа, оболели од превише децибела. То је због тога да се не би причало.

Чубура умире на ваше очи. У дворишту под расцветалом липом пензионисани поштар и димничар играју шах уз пиво. Где си, бре, оволико дуго, што те нема, питају и грле вас. Са Тошом, бившим полицајцем, још увек нико не говори. Стара мржња још траје, а ви бисте је прекинули да смете, пришли бисте и загрлили га. Нема везе, шта је било, било је.

Након пет година, све се мсањило; и људи, и улица у сенци процветалих липа, и куће и град, све…

Последњи дан је Великог поста, па је мајка скувала чорбу од коприве на води и пребранац запечен у рерни. После свих чуда која сте јели у животу, поново проналазите праве укусе. Као да вам та посна и шкрта манастирска чорба спира изнутра све гађење наталожено годинама у дну стомака, средње печене бифтеке, шатобријане за више особа, шпаргле са укусом ацетона за нокте, печене препелице, не веће од шаке, које имају укус виршли и кобасице са укусом ничега, сем мутард-сенфа.

И после свих чувених минералних вода, ,,вишија“, ,,сан пелегрина“ и осталиг, најзад сте утолили дугу жеђ чашом београдске оточене воде са чесме.

Приметили сте да вам је мајка поставила тањир на оно исто, неприкосновено место на коме је седео ваш отац годинама. Сада сте ви наследили тај почасни комад кариране мушеме и тањир покрај кога су посебним, пажљивим редом били постављени цигарете, шибица, муштикла, наочаре у излизаној футроли…

Седите и гледате у креденац премазан безброј пута разним бојама, које прекрива мрежа пукотина баш као портрет Мона Лизе. На врху још стоје вага и месингани аван са тучком, а за његово стакло затакнута је последња разгледница, од пре три године, коју сте мајци послали из Париза – Нотр Дам. Овде се успомене чувају.

И тако, ви и не схватајући због чега, распоређујете покрај тањира своје цигарете, упаљач, муштиклу и наочаре, баш као ваш отац. Занимљиво, написано је сијасет поема о мајкама, а још ниједна о оцу, том вечитом госту у сопственој кући. Ко је био тај ћутљиви, сувоњави читач новина, најситнији чиновник у мору ситних риба, онај што вас је водио на пет ћевапчића са луком и малину са содом у ,,Соколац“, онај који је достојанственом кретњом вадио излизани буђелар да би вам избројао новац за биоскоп? Онај на чију сахрану нисте стигли.

Палите свећу за њега у мајушној цркви Светог Саве на Врачару у коју вас је довела мајка. Стоји и крсти се покрај вас тај мали завежљај црнине и патње, сићушнији више него икад. Отац вас никада није пољубио нити потапшао по рамену нити похвалио за било шта што сте учинили, а тек када је умро слушали сте од његових другара у бифеу ,,Морава“ како се хвалио својим сином инжењером који прави чуда по Европи. Остали сте му дужни извињење, а такође и многе ствари које сте могли да му учините, а нисте, мислећи – биће увек времена за старог. Е, па није га било.

После много година провели сте најзад једну мирну ноћ у својој старој дечјој соби, успавану лавежом чубурских паса. Ујутру, по кухињском столу, дочекала вас је здела обојених јаја. Узели сте црвено, мајка плаво.

-Разводим се… -казали сте.

-Христос васкрсе! – рекла је старица куцнувши се јајетом.

-Ваистину васкрсе! – казали сте изнад свог напуклог јајета.

 

 

 

Седмица.ме

један коментар

  1. Kratko I jasno, sa puno istine I gorcine. Klasika.

Оставите коментар