Petrović: Okupacija u kulturi (1)

5. jun 2012. | Dragan Petrović / Vidovdan

O teškom stanju u srpskom društvu u periodu dužem od jedne decenije, svedoci smo i sami svakodnevno se suočavajući sa brojnim izazovima i hendikepima. Posebno važno mesto u svakom društvu zauzima kultura, koja je takođe bila oblast koja je na srpskim prostorima temeljno napadnuta i možemo reći prilično devastirana. U par nastavaka, odlučio sam se da na ovu temu napišem ogled iz sopstvenog ugla posmatranja, koji može biti samo jedna od brojnih percepcija i doživaljavanja ovog fenomena svakog od nas. Jasno je da izdvojeni i kao pojedinci ili čak grupe, nemamo mnogo šansi ni u perspektivi da se uhvatimo u koštac sa brojnim teškim hendikepima našeg društva koje je ozbiljno napadnuto i već delom načeto. Međutim, ukoliko se povežemo, međusobno makar interesno sarađujemo po brojnim pitanjima u prilog promene postojećeg stanja, možemo se nadati izvesnim rezultatima možda već i u kraćem roku. Uostalom i dosadašnja iskustva govore tome u prilog. Nasuprot tome, dalja pasivizacija može dovesti i do pogoršavanja postojeće situacije.

Kada sam pre mesec dana dao intervju najtiražnijem i najstarijem političkom magazinu iz Republike Srpske banjalučko-bijeljinskom Ekstra-magazinu, uzalud sam pretražio čitav Beograd ne bi li našao makar primerak ovog časopisa. Ne samo da ga nigde nema, već većina prodavaca štampe nikada nije čula za njega, a sigurno je da se nije ni prodavao u poslednjoj deceniji u Srbiji. Novinar g. Risto Motika, predstavnik ovog magazina i saradnik u Srbiji, mi je skrušeno priznao da i on mora da ide do Bijeljine da bi dobio poslednje primerke ovog časopisa. Neverovatno je da u Beogradu i većim centrima Srbije možete kupiti praktično sve važnije političke magazine i novine iz Hrvatske, pa i Slovenije, ali ne i najtiražniji magazin iz nama srodne Republike Srpske, za šta ovde postoji i komercijalni i svaki drugi interes. Sumnjam da je samo nebriga, glavni i jedini razlog, da se ovaj najtiražniji i najugledniji politički nedeljnik iz Republike Srpske uopšte ne može naći, čak ni na jednom prodajnom mestu u Srbiji.

Kada sam prošle godine bio na letovanju na Krfu i na putu u avionu JAT prelistavao bogato izrađeni časopis u boji na vrhunskoj hartiji i tehničkoj opremi koji je na engleskom i srpskom prezentirao stranim i domaćim putnicima našu zemlju, primetio sam da prvih dvadeset strana otpada na intervju sa tadašnjim, a inače već decenijskim direktorom Narodne biblioteke Srbije g. Sretenom Ugričićem. Zapravo on je predstavljen sa tom funkcijom, ali čitav intervju je posvećen samo njegovom romanu „Neznani junak“ u kojem on, iako nije istoričar po obrazovanju, iznosi generalnu tezu romana da Miloš Obilić, a on g. Ugričić je to nepobitno utvrdio, „…na osnovu svih raspoloživih istorijskih dokumenata koje imamo nije nikada ni postojao“, pa je stoga čitav Kosovski mit zapravo izmišljotina kojom je od kolevke indoktriniran srpski narod. Po Ugričiću koji nije istoričar, „ali on to pouzdano zna“, nije bilo Miloša Obilića, pa nije valjda ubijen ni turski car Murat itd. Iako nisam specijalizirao srednjovekovnu srpsku istoriju, kao istoričar znam toliko da dokaza o nepostojanju Miloša Obilića kao istorijske ličnosti, nema, naprotiv, postoje pismeni dokazi savremenika o njemu i njegovom podvigu ubistvom turskog sultana Murata za vreme Kosovskog boja o čemu svdeoče mletački i dubrovački državni izveštaji, zapisi iz balaknskih država, francuski i dr.

Dakle JAT-ov časopis-monografija koja zapravo u svim zemljama na sličan način iznosi afirmativne reportaže i atratktivne fotografije dotične zemlje da bi privukla turiste i predstavila se u povoljnom svetlu strancima iznoseći najbolje što ima pred njih, u ovom izdanju predstavlja naš narod kao infantilan, mitomanski i na lažnom mitu (Kosovski), i to u vreme višegodišnje diplomatske i sveukupne, pa i medijske borbe za očuvanje upravo naše južne pokrajine Kosova i Metohije u svom sastavu. Da li su zato poreski obveznici  Srbije izdvajali sredstva da JAT kao javno preduzeće uspešno posluje ili se bavi antidržavnom propagandom u prostoru koji je predviđen za afirmaciju naše zemlje, kulture i baštine, što na adekvatan način rade sve druge zemlje sveta.

Kad već spominjemo Ugričića, pada mi na pamet saznanje dobijeno od direktorke Narodne bibilioteke Republike Srpske, koja je pre dva meseca dolazila u Beograd da posle njegove smene ubeđuje novog direktora NB Srbije, da se ukine prošlogodišnje rešenje dotičnog da se za svaku objavljenu knjigu u Srbiji ne odvaja deset obaveznih primeraka kao što je bilo decenijama, već samo pet. Tih drugih pet je Ugričić ukinuo, dakle od svake objavljene knjige u Srbiji, primerak je išao u Narodnu Biblioteku Srpske u Banja Luku i Istočno Sarajevo, Narodnu biblioteku Crne Gore u Podgoricu i Cetinje i u Maticu Srpsku u Novi Sad. Šta mislite koja je to čarobna ruka ubedila Ugričića, da će biti veliki dobitak za naš narod i državu da se ovaj višedecenijski proces prekine i da se blokira dotok primeraka svake novoobjavljene knjige u Srbiji, odnosno u Beogradu ka drugim najvažnijim srpskim kulturnim centrima i Narodnim bibliotekama u Banja Luci, Istočnom Sarajevu, Podgorici, Cetinju, Novom Sadu, ali i obratno, jer je reciprocitetom dovedena u pitanje i saradnja u ovom segmentu stvaralačke razmene na relaciji sa ovim kulturnim centrima.

O Ugričiću je dosta pisano, ali nisam primetio da je neko registrovao recimo ova dva slučaja. A on je čovek koji je više od deset godina vodio jednu od najznačajnijih kulturnih ustanova u Srbiji. Ona je zbog rekonstrukcije bila zatvorena oko pet godina, pa čitava generacija studenata, srednjoškolaca nije mogla da koristi najvažniji kulturni fond srpskog naroda, bar kad su u pitanju knjige i pisana građa. Za to vreme složićete se mogla je da se podigne i potpuno nova zgrada, a kamoli izvrši blaga rekonstrukcija čije smo efekte mogli nedavno da sagledamo. Da li je samo aljkavost i nedostatak sredstava bio razlog tolikog čekanja. Međutim, ako nije mogla da se koristi biblioteka za potrebe desetine hiljada naučnih radnika, studenata, učenika, potrebe građanstva, čitaonice i vredna periodika, svo vreme je radio tribinski program, gde se u prostorijama biblioteke održavale tribine i promocije, koncipirane u praksi za predstavnike Druge Srbije. Naravno ne samo za njih, već i za po proceni organizatora ugledne goste iz Hrvatske (uglavnom ne i za Srbe odatle), montenegrinske stvaralace iz Crne Gore i uglavnom stvaralace iz Muslimansko-hrvatske federacije, kao i stvaraoce sa zapada, uglavnom sa anglo-saksonskih prostora. U prvom planu su bez obzira na državu i poreklo to bili soroševci i propagatori američke kulture i globalizacije. Naravno, tu gotovo da nije bilo prostora za brojne stvaralace koji pripadaju srpskoj kulturi iz Republike Srpske, Crne Gore, o našoj južnoj pokrajini Kosovu i Metohiji da ne govorimo.

Narodna biblioteka je sprovodila svake godine uredno, od državnih sredstava godišnji otkup knjiga. Ovo je tradicionalno važna i retka prilika za izdavačke kuće i autore da na konkursu za otkup knjiga za sve državne biblioteke na teritoriji Srbije sa jedne strane prodaju svoja dela koja će potom decenijama biti na raspolaganju brojnim čitaocima širom zemlje, a sa druge strane dođu do za njih značajnih finansijskih sredstava, koja im svakako mnogo znače za dalju izdavačku delatnost i stvaralački rad. Međutim u poslednjoj deceniji da bi uopšte direktori i predstavnici državnih biblioteka iz svake opštine u Srbiji uopšte mogli da izaberu od ponuđenog fonda objavljenih knjiga za prethodnu kalendarsku godinu ono što žele i što im skromni finansijski fondovi za tu priliku omogućavaju, potrebno je da specijalno formirani žiri pre toga izvrši trijažu objavljenih naslova. U Ugričićevom peridou mandata međutim taj žiri su činili redom soroševci i kulturni delatnici Druge Srbije, koji se uz to često nisu ni bavili naučnim ili književnim opusom kao profesijom. Rezultat toga je bio favorizovanje dela i stvaralaca Druge Srbije, a desetkovanje stvaralačkog opusa drugih delatnika, posebno u oblasti društvenih nauka.

Pored ovog redovnog otkupa u kome u ime Republike Srbije učestvuju Ministarstvo kulture i Narodna biblioteka Srbije, u više navrata poslednjih godina organizovan je i vanredni otkup samo za stvaraoce iz društvenih nauka. Obrazloženje je bilo da se u ovoj oblasti izražava deficit za kvalitetnim i novijim naslovima za potrebe knjižnih fondova mreže državnih biblioteka u Srbiji, sa dodatnim tumačenjem da za ovu vrstu dela postoji dodatan interes i potreba širokih slojeva korisnika biblioteka, poput učenika i studenata, stručnih i naučnih radnika, kao i širih slojeva stanovništva koje koristi biblioteke. Međutim, nonsez je bila činjenica da su ove vanredne otkupe organizovali Država Srbija, predstavljena kroz Ministarstvo kulture i Narodnu biblioteku Srbije i sa druge strane Soroš fondacija, odnosno Fond za otvoreno društvo u Srbiji. Pri tome je samo za ove konkurse propisano da prednost u odabiru knjiga u oblasti društvenih nauka, imaju ona dela koja podstiču multikulturno društvo, opiru se nacionalizmu i dr.., . Konkretno pravo države Srbije da organizuje otkup na svojoj suverenoj teritoriji, dobio je paralelno sa njom i Soroš fondacija, a pri tome su istaknuti i ideološki uslovi za dela otkupa, uz napomenu da je Fond za otvoreno društvo dao samo deo sredstavava za otkup, a drugi deo Država Srbija.

Tokom čitavog višegodišnjeg perioda kada je bila zatvorena Narodna biblioteka Srbije, radio je njen oficijelni sajt, gde smo mogli da vidimo kako se pored državnih znamenja Srbije nalaze i oznake Soroš fondacije, više drugih stranih fondacija i NVO, a između ostalog na veoma vidljivom mestu prepoznatljiv grb američke organizacije Fridon haus. Za Frindom haus se može reći da je možda vodeća američka tzv. nevladina organizacija, zapravo na više načina povezana i sa samim državnim strukturama SAD. Tako u prestižnom pariskom  Mond geopolitiku, njegov ugledni urednik i jedan od istaknutih svetskih stručnjaka iz međunaordnih odnosa Ignacio Ramone u svom autorskom članku o uticaju američkih NVO u svetu, navodi da je Fridon haus jedna od udarnih pesnica američke politike u inostranstvu i direktno povezana sa CIO-m (broj mesečnik od avgusta 2006). Imajući sve to u vidu, izgleda da je g. Ugričić trebalo da se solidariše sa patološkom i krvoločnom izjavom Nikolaidisa u odnosu na političko vođstvo Srbije i Republike Srpske, pa da posle čitave decenije provedene na čelu Narodne biblioteke Srbije bude smenjen. O pozamašnom bilansu posledica Ugričićeve decenijske vladavine jednom od najuglednijih srpskih kulturnih institucija, tek ćemo se suočavati u sledećem periodu, otkrivajući verovatno naknadno i nove „doprinose“ u destrukciji srpske kulture. Koliko je odsustvo samokritike ovog čoveka govore i njegovi brojni medijski nastupi nakon smene, gde je stalno isticao da ne ulazeći u sproni događaj, da je on (Ugričić) dao nemerljivi doprinos srpskoj kulturi i da je tek uspostavio veze i saradnju globalnog značaja na njenom daljem razvoju.

Oznake:dragan petrović, kultura, okupacija