Србија у време крања Бодина (Фото: Магацин)
Србија у време крања Бодина (Фото: Магацин)

Религија као чинилац српског културног простора

Србија у време крања Бодина (Фото: Магацин)

Србија у време краља Бодина (Фото: Магацин)

Појам “културни простор” је веома широк јер је састављен од мноштва важних и мање важних чинилаца, односно саставних делова који га одређују у његовом потпуном смислу.

Културни простор једног народа је променлјивог карактера и садржаја у историјско-географском смислу. Наиме, он се мора првенствено везивати за одређени историјски тренутак и одређену географску територију. То значи да су историја и географија међу најважнијим састојцима у одређењу садржаја његовог културног простора.Када кажем “историја” подразумевам цивилизацију тог народа у одређеном времену. А његова цивилизација се може објаснити са разних гледишта при чему обавезно треба мислити на мноштво саставних делова добијених помоћу различитих научних дисциплина, на пример археологије, историје, историје уметности, филозофије, књижевности итд.

Један од важнијих чинилаца, можда у самом врху првога реда, јесте религија. Појам “религија” је, такође, веома комплексног карактера а значи, осим осталог, веру, објекте, духовну физолофију, уметност итд. Управо због оваквог састава чинилаца, религија заузима истакнуто место у развоју људског рода.

Ми живимо на вододелници два света, између две културе, Истока и Запада. Наша народна душа послата је у овај загонетан свет , и речено јој је – живи на оштрици мача! Може ли ико од нас без опасности по себе живети на оштрици мача …? С једне стране душу нам привлачи метежни Запад магнетском тежом својом, а с друге – мами нас спокојни Исток тајанственом красотом својом. Под полираном кором Запада тутње вулканске противречности, под храпавом кором Истока шуме богочежњиве понорнице духа. И нас растржу два света. Куд ћемо ићи: на Исток или на Запад?

Јустин Поповић

Фалсификати “ватиканске” школе

Када се говори о религији у српској цивилизацији, углавном се мисли о источном хришћанству, односно православном хришћанству. Неки то још одређеније именују као светосавље што је нетачно. На несрећу, наша ранија историја, она историја до Немањића, научно је веома слабо обрађена па имамо осећај као да је то наша праисторија у правом смислу речи. Међутим, то није баш тако јер су одавно објављена поједина тврђења о, условно речено, “српском старом веку” која су под утицајем “нордијске”, односно “минхенско-ватиканске”, историографске школе скрајнута у други ред. А српски стари век може да буде одређена српска цивилизација о којој данас знамо само мало чињеница.

Учење минхенско-ватиканске историографске школе, долазак Словена, а самим тим и Срба, на Балкан веже за 6. и 7. век и крштавања за 9. век, пре коначног прихватања хришћанства као једине религије. Међутим, постоје чињенице и да су Срби прихватили хришћанство у апостолским временима. То значи да се српска цивилизација мора сврстати у корпус ранохришћанских. Последица ће бити сасвим другачије сазнање о националној историји.

Одавно је прихваћена тврдња да су Срби све до 9. века, до учења светих апостола Константина (Кирила) и Методија и њихових ученика, били пагани и многобожци и да од тада почиње њихова хришћанска историја, иако историјске чињенице говоре другачије.

Римско државно уређење, грчка култура и хришћанска вера главни су извори развоја византијске цивилизације. Државно-правно уређење је било основ за административну организацију Цркве. Ове две организације су се вековима преплитале са приметним супарништвом.

Ватикан је учинио све да овај период српске историје падне у заборав, јер се на њему темељи српско историјско право. Од Немањића се то право ускраћује Србима иако је Оштривојевићево царство, које је постојало пре Немањића, било веће од Душановог. Карта из 814 из англосаксонске литературе то недвосмислено доказује! Србија од Крке до Пелопонеза, а једно време је укључивала и Крит!

А Срби су народ чија је цивилизација проистекла из византијске, а не из римске. Осим географског настајања на територијама Византије, један од важнијих разлога утапања Србије у политичку сферу, била је језичка искључивост римског патријарха у питању језика. Римски патријарх прихватао је искључиво арамејски, грчки и латински језик као језике проповедања хришћанства, док су на то питање цариградски патријарси имали попустљивији одговор. Бројне потоње разлике у верској науци довеле су до одвајања западног од источног. Временом је на Истоку настало неколико црквених организација. Византијски прагматизам огледао се управо у компромисима на политичком а касније и на црквеном плану који су, слободно се може тврдити, основа за стварања аутокефалних цркава.

Мутимир, Василије и Фотије

Историјске прилике су погодовале стварању нових држава на византијском Балкану. Владари су кроз миропомазање добијали признање верских поглавара. А верски поглавари су тако, на специфичан начин, стицали легитимност пред цариградским патријархом, јер су управо од њега и добијали потврде о аутокефалији. Националне црквене организације, са својим свештенством, остале су у крилу византијске екумене до њеног политичког краја, до 1453. године, а касније, углавном, остајале верне том духу до дана данашњег.

Иако су разна германска племена стварала своје државе, нису успела да се отргну од власти римског патријарха и његовог примата. Црквено признање нових држава подразумевало је стицање међународног легитимитета. Тако је настала римокатоличка екумена чија је историја блиско повезана са историјом папства. Та екумена је била и основ за настајање једног културног простора који се у новом веку, нарочито од појаве протестантизма у Немачкој, растављао на више целина.

Крштавање Срба веже се за период владавине византијског цара Ираклија (610-641) и мисионаре који су долазили из Приморја. Како је Балкан тада био под јурисдикцијом патријарха из Рима, значи да је Србима проповедано на њима страном језику. Наравно да је то један од важнијих разлога њиховог одбијања.

На несрећу, наша ранија историја, она пре Немањића, слабо је обрађена, па се стиче утисак као да је то нека наша “праисторија”. Међутим, ради се о нечем другом. Одавно објављена тврђења и чињенице, под утицајем историографа такозване “минхенско-ватиканске” школе, скрајнута су у други план. Зато о српском старом веку знамо недовољно. Па се и прихватање хришћанства везује за девети век, мада има података да су Срби прихватили веру још у апостолским временима, и да се српска цивилизација мора сврстати међу ранохришћанске.

Друго крштавање Срба веже се за 879. годину, односно за браћу Константина и Методија и њиххове ученике, у првом реду светих Климента и Наума. То је време другог патријархата Фотија, владавине цара Василија I и српског кнеза Мутимира (850-891).

Постоји и другачије мишљење: крштавање се догађало нешто раније, 874. године.

Историјска наука још није рашчистила који је прави датум па се обично наводе оба. Постоје докази да је прва српска епископија основана између 872. и 876. године са седиштем у (највероватније) Расу. Ова епископија, створена на територијама српске кнежевине, била је под јурисдикцијом цариградског патријарха.

Проповедање хришћанства обављало се на словенском/српском језику и књигама насталим у радионицама око Солуна.

Бугарска архиепископија је 927. године, у време цара Бориса/Михаила, уздигнута на степен патријаршије, са центром у Великом Преславу. Но, она је трајала само до 971, када је, због војног пораза Бугарске од Византије, поново враћена у организацију цариградског патријарха. Без обзира на то, бугарски патријарси су и даље постојали. Зна се да патријарх (после 990. има титулу охридског патријарха) био Филип у време владе цара Самуила (976-1014), побуњеника против Византије. Пропаст Самуиловог царства одразио се и на Охридску патријаршију: она је по наређењу византијског цара Василија II Бугароубице, враћена на степен архиепископије и у крило цариградске патријаршије.

Четири српске кнежевине

Још у 9. веку, на обалама Источног Јадрана, створене су неколике српске кнежевине. Оне су се временом померале ка унутрашњости, ка центру Балкана. Те кнежевине су: Неретљанска, Захумска, Травунија, Дукља.

Дукља је била српска држава, у почетку кнежевина а касније краљевина, вероватно од 1067. године. У административном погледу је припадала римском патријарху али није била аутокефална већ аутохтона архиепископија (од 1089. године) са седиштем у Бару.

Босна је била српска држава. “Црква босанска” је нека врста јереси у источном хришћанству јер није признавала вишу јурисдикцију, у овом случају цариградску и римску, али ни световну власт. Нестала је нестанком државе.

Померање тежишта збивања са Приморја у унутрашњост, од друге половине 11. века, довело је до ставарања нове државне целине – Рашке. Најзначајнији период Рашке веже се за синове великог жупана Завиде, од којих је најважнији Стефан Немања (1166-1196).

Немања је имао три брата, сваки је владао делом очевине. Кнеза Мирослава који је влдао Захумљем, знамо и по “Мирослављевом јеванђељу”, величанственом спомениуку српске културе. Страцимир је управљао областима око Западне Мораве. Тихомир је био најстарији.

Стефан Немања је по рођењу крштен по римокатоличком обреду, у Рибници, у Дукљи, где је његов отац био у изгнанству. По повратку у Рашку, већ је био младић, крштен је по православном обреду, у цркви Светих апостола Петра и Павла, код Новог Пазара.

По напуштању престола 1196. године, Немања је примио монашки постриг и отишао најмлађем сину, такође монаху, Растку/Сави у Свету Гору. За власти је подигао многе цркве и манастире а најпознатији су Студеница и Хиландар. Његовим примером ишли су сви потоњи чланови ове владарске породице до цара Уроша Нејаког. Немањићи су због односа према православљу названи светородном династијом, сви владари су проглашени свецима осим цара Душана. А Душан је да би га крунисао њему раван по положају у Цркви, припремио уздизање архиепископа Јоаникија у ранг патријарха а то значи уздизање и архиепископије у патријаршију. Душан је имао грех у убиству очевом и то му није опроштено.

Немања је дао још један допринос учвршћивању православља у српском народу а то је чишћење од богумилске јереси.

Сукоби међу браћом, Вуканом и Стефаном, око превласти, који су кулминирали 1202. године, довели су до привремене угарске окупације Рашке и организовања црквене структуре подложне римском папи. Како жупан Вукан није био дорастао улози, повећавао се отпор код Срба према Угарима и цркве-ним пословима. Помирење међу браћом збило се 1207. године над моштима очевим, које је архимандрит Сава, њихов брат, донео у Рашку из Хиландара..

Помирење над очевим мироточивим моштима

Четврти крсташки рат започет је 1202. године а завршио се освајањем Цариграда и формирањем Латинског царства, које је трајало од 1204. до 1261. године. Стефаново окретање римском папи зарад отклањања надолазеће опасности по државну независност, имало је као последицу добијање краљевске круне из Рима. Заузврат је обећао да ће Рашку подвести под папину црквену јурисдикцију. Папа је посредно крунисао Стефана 1217. године владарем “Србије, Дукље, Травуније, Далмације и Захумљем”, а српске области у црквеној јурисдикцији потчинио српском барском архиепископу. Ови догађаји имали у и последицу одласка архимандрита Саве, брата Стефанова, у Никеју, престоницу остатка Византије. Како је услед сплета политичких околности, краљ Стефан морао тражити ослонца у Византији, то је погодовало и раду Савином у тражењу црквене самосталности од византијског цара и патријарха.

Царско и патријархово додељивање самосталности српској цркви 1219. године, а то је значило и слободу у избору јерархије омогућило је тотално одбацивање црквене организације зависне од римског папе и задржавање у византијском православљу и у духовном крилу Византије.

Архиепископ Сава је по доласку у Србију стварао нову црквену организацију. Од њега је у правом смислу почела да живи Српска православна црква. Развој српске државе под наследницима, које познајемо као династију Немањића, њено ширење ка југу и западу Балкана, имало је за последицу и прихватање постојеће црквене организације и њено уклапање у српску. Српска православна црква је тако пратила српску државу. То значи да је повлачење државе и народа са југа ка северу услед продора Турака, нарочито после битака на Марици 1371. и Косову 1389. године, у суштини значило и повлачење црквене организације, односно јерархије.

Дефинитивна пропаст српске деспотовине 1459. године и пад под турску власт нису били и пропаст Српске православне цркве. Пећка патријаршија је и даље постојала, али не за дуго. После смрти патријарха Никодима II у Смедереву 1453. године, његов наследник је изабран тек 1456. године. После смрти Арсенија II, нису се бирали патријарси све до 1557. године, када је турски велики везир Мехмед паша Соколовић обновио Српску патријаршију. Пре тога је свом брату, на почетку обичном монаху у манастиру Милешеви а нешто касније епископу у Гружи, помогао код султана да добије хатишериф о обнављању Српске православне цркве. (Вреди поменути да је неколико потоњих патријарха било из породице Соколовића).

Макарије је био “патријарх Срба, Бугара, поморских и северних страна”. Његова јурисдикција је била на територијама већим од Душанова царства. Ова патријаршија је омеђила духовно српски народ, омеђила његов културни простор за следеће векове.

У међувремену, свештеници и монаси су остајали у манастирима и делили судбину народа. Промене турске политике према хришћанству одражавала се и на судбину свештеника. У том контексту треба посматрати неканонско укидање Пећке патријаршије 1766. године и њено обнављање под новим именом и на новим територијама.

Српска православна црква је живела свој тешки живот под турском влашћу и делила судбину народа. Сеоба народа ка западу или у крајеве преко река Саве и Дунава, у Аустрију и Угарску, означило је почетак другог живота Српске православне цркве, у сасвим другим околностима и условима, са успонима и падовима. То је трајало све до ослобађања појединих територија од турске власти, започетог Српском револуцијом 1804. а завршеног победоносно, 1912. године, Првим балканским ратом.

Настојање и постојање неколико српских помесних самосталних цркава, са повластицама добијених од световних владара и аутономијама од црквених поглавара, није разбило српски национални корпус. Напротив, православље је било везивно ткиво у споју генерација. Исто тако је било и основни фактор интегративног националног осећања, свести о припадању истој нацији. Пећка патријаршија је организација која је духовно омеђила српски народ а то значи и формирала српски национални и културни простор.

Обнављање патријаршије, ритуално 1920. године у Београду и Сремским Карловцима, било је због потребе окупљања српског народа у једну државну целину, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца – Краљевину Југославију.

Распад комунистичке Југославије 1991. године, допринео је разбијању српског народа у више новонасталих држава, непријатељски настројених према њему. Судбина Српске Крајине и западног дела Српске и напуштање територија на којима су Срби обитавали вековима, сузили су српски простор. Одлазак народа имао је и последицу нестајање црквене организације са тих простора. Друга последица је нестајање културног простора и његово поистовећивање са историјом.

Отпадање од православља отпадање од српства

Отпадање од православља трајало је од пропасти средњовековне државе. Првих стотинак година турске власти допринео је и одрицању од хришћанства и прихватању ислама. Временом је то довело до однарођавања. Нешто слично дешавало се Србима и у Млетачкој Републици, Аустрији и Угарској, где је римокатоличка пропаганда, потпомогнута државом, прилично успевала да реализује своје вековне планове о унијаћењу и римокатолизацији православних.

Српско православље подразумева поштовање основних националних светиња – славе, старосрпског црквенословенског језика у литургији, ћирилице као јединог писма итд.

Одлазак Хрвата из српског националног корпуса и уклапање у ткиво римокатолика, имало је за последицу и отимање и присвајање цивилизацијских тековина, на пример штокавско-ијекавског говора као хрватског, многих народних песама итд.

Нешто другачије је са религијом Дубровчана и њиховом цивилизацијом. Њихово првобитно критско порекло и касније мешање са припадницима српског народа који су живели у залеђу допринео је да настане специфичан спој културе и религије, која се мора убрајати у нашу цивилизацију, а то значи и у историјски српски културни простор, без обзира на њихово римокатоличанство и насилно сврставање у хрватство.

Римокатоличење је имало за циљ расправослављење и десрбизацију. Исти случај је био и са исламизацијом. Данас је тај феномен познат као “Бошњаци”. Њима је ислам најважнији интегративни фактор, а народом створени су у комунистичкој Југославији, после 1945. године.

До 1941. године било је људи исламске вере који су се сматрали Србима, исто као што је било оних који су се сматрали Хрватима. Ти случајеви нису постали правилом. Процес исламизације је завршен ратом и распадом СФР Југославије, 1990-1995. године.

Национално однарођавање није у суштини издвајање или одлазак из етникума. Међутим, оно је једног момента постало завршеним процесом и то је чињеница која се не може оспорити.

Отпадници од православља отпали су и од корпуса српског народа.

Друга је ствар када се постави питање да ли њихов одлазак значи и сужавање српског културног простора.

Архиепископи

1. Свети Сава 1219-1233, 1235.
2. Св. Арсеније И Сремац 1233-1263, 1266.
3. Свети сава II 1263-1271.
4. Данило I 1271-1272.
5. Св. Јоаникије I 1272-1276, 1279.
6. Св. Јевстатије I 1279-1286.
7. Јаков 1286-1292.
8. Јевстатије II 1292-1309.
9. Свети Сава III 1309-1316.
10. Свети Никодим 1317-1324.
11. Свети Данило II 1324-1337.

Патријарси

12. (1) Св. Јоакиније II 1338-1346, 1354.
13. (2) Свети Сава IV 1354-1375.
14. (3) Свети Јефрем 1375-1379, 1389-1392, 1397.
15. (4) Свети Спиридон 1379-1389.
16. (5) Данило III 1392-1398.
17. (6) Сава V 1398-1406.
18. (7) Данило IV 1406.
19. (8) Кирило 1407-1419.
20. (9) Никон 1420-1435.
21. (10) Теофан 1446.
22. (11) Никодим II 1446-1453.
23. (12) Арсеније II 1453-1463.

После коначног пада Србије под Турке 1459. настало је у цркви нередовно стање и патријарашки престо није уредно попуњаван. Међу оним епископима који су у то време “придржавали престо Светог Саве” спомиње се Марко 1524. Редовно стање успостављено је у Патријаршији 1557. године.

24. (13) Макарије Соколовић 1557-1571, 1574.
25. (14) Антоније Соколовић 1571-1575
26. (15) Герасим Соколовић 1575-1586.
27. (16) Саватије Соколовић 1587.
28. (17) Никанор ?
29. (18) Јеротеј 1589-1591.
30. (19) Филип 1591-1592.
31. (20) Јован 1592-1614.
32. (21) Пајсије I Јањевац 1614-1648.
33. (22) Свети Гаврило Рајић 1648-1655, 1659.
34. (23) Максим Скопљанац 1655-1674, 11680.
35. (24) Арсеније III Црнојевић 1674-1690, 1706
36. (25) Калиник I 1691-1710.
37. (26) Атанасије I 1711-1712.
38. (27) Мојсије Рајовић 1712-1726.
39. (28) Арсеније IV Јовановић-Шакабенда 1725-1737.
40. (29) Јоаникије III Караyа-Грк 1739-1746.
41. (30 Атанасије II Гавриловић 1747-1752.
42. (31) Гаврило II Сарајевац 1752.
43. (32) Гаврило III 1752.
44. (339 Викентије Стефановић –
45. (34) Пајсије II Грк –
46. (35) Гаврило IV Грк –
47. (36) Кирило II 1758-1763.
48. (37) Василије Јовановић-Бркић 1763-1765, 1772.
49. (38) Калиник II Грк 1765-1766.

Ферманом султана Мустафе III укинута је 1766. српска Пећка патријаршија и потчињена Цариградској, која је за ово подручје и даље плаћала посебан данак. Српска патријаршија је поново успостављена 1920. са седиштем у Београду.

50. (39) Димитрије Павловић 1920-1930.
51. (40) Варнава Росић 1930-1937.
52. (41) Гаврило Дожић 1938-1950.
53. (42) Викентије Проданов 1950-1958.
54. (43) Герман Ћорић 1958-1990, 1991.
55. (44) Павле Стојчевић 1990-

Патријарси са седиштем у Сремским Карловцима

АрсенијеIII Црнојевић – 1690-1705. после његове смрти наслеђивали су га митрополити све до 1848. Мајска скупштина у Карловцима 1848, за време револуције у Мађарској, прогласила је митроп. Јосифа Рајчића за патријарха, о чему је изашла царска потврда 3/15-II-1848. Цариградска патријаршија, а с њоме и остале самосталне православне цркве, признала је православну Српску цркву под аустро-угар. влашћу као аутономну. Јосиф Рајачић 1848-1861. После смрти патријарха Рајачића цар је 30./II 1861 поставио темишварског епископа Симуила Маширевића за администратора. Сабор за избор новог патријарха сазван је за 20. јули 1864. и за патријарха изабрао Симуила Маширевића – 1864-1870. Прокопије Ивачковић – 1874-1879, Герман Анђелић 1881-1888, Георгије Бранковић 1890-1907, Лукијан Богдановић 1908-1913.

33 коментара

  1. Aleksandar Jovanović

    Autor više puta napominje da su Srbi primili hrišćanstvo u apostolskim vremenima i da zato postoje dokazi.Zašto ih ne navodi,citira ili pokaže ?
    Vatikan i Nemci jesu uništavali „nepoćudne“ dokaze,blizu je pameti da im ni dokazi o srpskoj starini nisu odgovarali,ali iznositi ovakve tvrdnje bez dokaza je kontraproduktivno.

    • Ima, i puno. Ali je historija Balkana podijeljena na razne discipline. Iako su mnogi narodi dosli i prosli kroz Balkan, mnogi i ne ostavljajuci puno traga, Zapadni pristup historiji prostora je podjela na historiju Anticke Grcke, Rima, zatim Konstantinopla, kao i drugih pohoda kroz Balkan. Imamo zato historiju Vizigota, Ostrogota, Kelta, Avara, Amala, Tribala, etc. etc. etc.

      Da ilustriram. Uzmimo za primjer A History of Ostrogoths, Thomas Burns. Izabrala sam samo tri teme, a ima ih mnogo. Moj izbor je klasican primjer na koji nacin se je otpisivala historija autohtonih naroda Balkana, u ovom slucaju Srba. Zakljucite sami. I usput, pitajte se slijedece pitanje: na bazi koji podataka je danasnja historija dokumentirana? Zaprepastilo bi vas da znate, da su mnoge danas opceprihvacene historijske „cinjenice“ bazirane na cistoj spekulaciji o znacenju nekog klasicnog teksta. Namjeravam da vam dam podatke koji su stotinu puta cvrsci od onih koji se nama nude o „dolasku Slavena na Balkan“.

      Prvi podatak je o stanovnistvu Rimske Moesije, danasnje Srbije. Jordanes je zapisao da je za vrijeme Konstantiusa II postojala naselja kriscana, koji su tamo zivjeli kroz „… mnogo generacija“. Na koji nacin se onda ta cinjenica modificira kroz zapadnu prizmu. Kako je u podunavlju tada vladala jedna Ostrogotska porodica pod vodstvom princa Ulfile, zakljucuje se da je to posljedica Ulfilinog prihvacanja pravoslavlja Prije svega, Ulfila je vladao iznad Dunava, i to nije tada bila Moesia. Iako je Ulfila naredio prevod Biblije na Gotski koristeci Grcki jezik i pismo, taj jezik je 3/5 slavenskog porijekla. Ali Ulfila je bio samo jedan plemic, dok su drugi bili cisto slavenskog porijekla, kao Atanaric i Vinguric, i njihovo vodstvo nije imalo utjecaj na nize djelove Srbije, tj. Moesiju.

      Drugi podatak. Izmedju 369-372 je bio progon kriscana, jer su se razne lokalne vodje borile za svoje interese.
      Jedan covijek, imenom Sava, je ustao za svoju pravoslavnu religiju, i usprkos progonu, propovjedao je svoju vjeru. Narod ga je krio, i pokusao zastititi, ali on nije odustao od svoje vjere. Ubijen je 12 Aprila, 372 godine. Narod ga je prozvao svetcem, i zvao ga Sveti Sava.
      A sada da citiram nacin na koji se objasnjava fenomen Svetog Save u podunavlju. „Jednostavan covijek, malih sredstava, Sava je imao puno prijatelja u svojem kraju. On je VJEROVATNO bio PRAVOSLAVNI ZAROBLJENIK ili POTOMAK PRAVOSLAVNOG ZAROBLJENIKA…“. Ovo je poznata zapadna historijska metodologija stvaranja magle. Prije svega, nema nikakvog dokumenta da je Sveti Sava „dosao“ od nekuda. Sa takvim spekulacijama bez podrske, objasnjava se krscanstvo medju NARODOM, koji nije vezan za plemstvo. Kako je vec iz prve cinjenice bilo poznato da je krscanstvo postojalo u Moesiji, pokusava se objasniti kako to da je krscanstvo u narodu postojalo u podunavlju. I da se jos vise vidi prozirnost stvaranja magle, potsjetimo se, krscanstvo u Moesiji se je pripisalo Ulfili, koji nije imao nikakvog plemenskog utjecaja u Moesiji. Tamo su jos vladali Tribali, koji su zabiljezeni u historiji od Filipa Makedonskog, preko skoro svih Rimskih i Carigradskih vladara, pa do prve Srpske Skupstine.
      To je metoda sjeckanja historije Srba na Balkanu. Historija plemica, osobito stranih, je predstavljena kao kompletna historija tog podrucja, dok narod ne postoji u toj prici — iako historijski dokazi o njihovim imenima i vjerovanju su zapisani u mnogim antickim dokumantima. Tako i u ovoj knjizi. Vjerovanje u Vodana je zapisano kao „germanski“ mit. Iako je to poznati entitet u Balkanskog folklori, i kako je ime vezano za rijec „voda“, a nije germanskog porijekla. To tim historicarima uopce ne smeta.

      Treci primjer je najznacajniji za historiju Srbije, ali nema dovoljno prostora za tu temu. To je historija Teodorica Velikog, i njegovog Balkanskog porijekla, vladavine na podrucju Srbije, kao i njegove veze sa Luzickim Srbima. Prognani Luzicki Srbi dobili su zastitu mocnog vladara Teodorica, dok je jos vladao na prostoru danasnje Raske, dijela Bugarske i vjerovatno do Jadranskog mora. Teodoric je POBRATIMIO njihovog vodju, i tako su se Luzicki Srbi uklopili u zivot Teodoriceve Srbije i Bugarske. Medjutim, sluzbeno, Balkanski prostor je prema zapadnim autorima u to vrijeme bio „..etnicki mijesan prostor, sa germanskim grupama, kao i ostatcima prezivjelog romanskog stanovnistva..“. Koji su to dokazi da su germanski nacionalni elementi bili najbrojniji na Balkanu za vrijeme Ostrogota i Vizigota? Ne postoje. Kakvi su dokazi da je Balkan bio naseljen „romanskim stanovnistvom“. Ne postoji ni jedan dokaz.

      Teodoric Veliki je srusio Rimsko carstvo. Iako je Odoacer 476 godine poslao maloljetnog imperatora kuci, on sam nije bo sposoban da reorganizira novo carstvo, koje je tada vec podrazumjevalo veliki dio prostora danasnje Njemacke, i gdje se je vec tada Njemacko i Slavensko stanovnistvo izmjesalo uzduz nekadasnjih Rimskih granica i granicnih gradica (limes). Ali nemoze se oduzeti znacaj Teodoriceve vladavine Balkana, veza koje je razvio sa plemstvom, domacim kao i drugih naroda. U svojoj vladavini, prosirio je svoj utjecaj do Baltika kroz svoju politiku medjuplemskih bracnih veza.
      Ali nema nacina da se negira Balkasko prorijeklo, bez obzira na sve pokusaje.
      Cinenjice su cinjenice: Teodoric Veliki je sin vodje zapisanog u historiji kao „Tiudmir“, a njegova braca VALAMIR i VIDIMIR. Mali Teodoric, pretedent na vlast oca „Tiudmira“, je poslat u Carigrad kada je bio sedam godina kao taoc, da bi se drzala sva ta plemena pod kontrolom. Vidimir je vladao juznijim dijelom Srbije, sto je kasnije postao i teritorij Teodorica Velikog, kada se je vratio iz Carigrada i preuzeo vlast.

      Bez obzira na Teodoricevu vlast u Rimu, i njegovim raznoraznim bracnim ugovorima sa njemackim plemstvom — nije moguce negirati autohtonost Slavenstva tih ljudi. I nije moguce usvrstati ih u Germansku, Gotsku historiju — samo zato jer su stoljecima prije neka Gotska plemena zajedno sa Slavenima prodrla u podrucje podunavlja i podravlja, da bi ostali i izmjesali se sa narodom. Od treceg do sestog stoljeca, to je historija BALKANA i specificno teritorije danasnje Srbije, ne Germanska historija, kako se to danas klasificira.

      • Aleksandar Jovanović

        Izvori,Bianca,interesuju me izvori i njihova dostupnost.Naveli ste jedan,hvala,šta je sa ostalima ?

        • Sve podatke koje sam JA navela mogu se naci u istoj knjizi, izdavac Indiana University Press. Sama knjiga ima stranice bibliografije i izvora. Ista knjiga ima puno vaznih podataka, sve sto je jednostavno previse za ovaj forum. Iako ne znam koji period vas zanima, preporucujem i Origins and Spread of Agriculuture and Pastoralism in Eurasia, edited by David R. Harris. Iako je to potpuno razlicita tema, znacaj Balkana je prilicno ocigledan u ranom razvoju Evrope.
          Preporucujem isto tako Tacitus, Germania, kao i sve klasicne pisce na latinskom i Grckom sa dobrim prevodom. Harvard serije su dobre zbog dosta dobrog prevoda na Engleski. Ali i tu je vazno da se posveti malo vremena nekim recenicama, jer je shvacanje zapadnih autora o Balkanu ograniceno, pa je i prijevod katkada neadekvatan. Ali to se lako rijesi sa malo strpljenja i uz pomoc dobrih rijecnika.
          Ne znam koji period i tema vas zanimaju, ali dobre knjige o indoevropskom jeziku su isto prijeko potrebne. Ovisi o temi, i Wikipedia ima dobru bibliografiju.

        • Kad malo promislim o vasem pitanju, nisam sigurna sto vas zanima. Nakon sto sam se potrudila da pronadjem direktan odgovor na vase pitanje o Srbima u apostolskim vremenima — uopce vas to nije zanimalo! Licno mislim da su to fenomenalni podatci, dobro dokumentirani. Ocekivala sam barem malecnu dozu odusevljenja!

          • Aleksandar Jovanović

            Dobro,Bianca,jutros me izvesni Paki nagrdi da se previše javljam,Vi sada što se odmah ne javih.Mora se malo i odvojiti od računara a ima života i van ove Vaseljen(sk)e.Naravno da sam Vam zahvalan za upute na izvore,ali znate da treba vremena doći do njih i pročitati ih.
            I najzad,oduševljenje ne pokazujem ni u malecnim dozama sve dok ne proverim ima li razloga za to.Zahvalnost je nešto drugo i nadam se da sam je pokazao.
            Pozdrav.

  2. Има доказа ѕа све,само што многи не желе и неће да виде.Примат у Хришћанству припада Србима,а Свети Сава је 2.Архиепископ Србски http://www.youtube.com/watch?v=v-4JjFbMCGI

    • Aleksandar Jovanović

      Izdržao sam pola sata gledajući i slušajući Deretića.Nisam čuo da se pozvao ni na jedan jedini dostupan izvor.

      • „Izdržao sam pola sata gledajući i slušajući Deretića“ Види се колико те интересује Србска историја,а у сваком предавању изнесе бар десет,ево ти нешто много краће надам се да ћеш да издржиш Брате Србине. http://www.youtube.com/watch?v=b90Iao5Be0U

        • Aleksandar Jovanović

          O tome kakav sam Srbin nećemo.Takođe o tome koliko me interesuje srpska istorija (usput,pridev se piše malim slovom).Ali poznajem i istoriju i metodologiju dovoljno da znam kad imam posla s diletantom,što je Deretić.
          Pogledaću video,hvala.

          • Aleksandar Jovanović

            E,vidiš,dr Janković je ozbiljan čovek.Na stranu što se zna gde je kvalifikacije stekao,što je kod Deretića misterija,za svaku tvrdnju je ponudio ili izvor ili arheološki dokaz.
            Zar ti ne smeta što kaže da su Srbi na ovom tlu „najkasnije od 6.veka ?
            Deretić i ti ste,cenim,Srbi iz doba Jure.

          • Види се да си обичан провокатор,,,са таквима не дискутујем,губљење времена..

      • Ne slazem se sa vasim napadom na Deretica. Da li se vama svidjaju njegove metode ili ne, pa cak i ako se ne slazete s njegovim zakljuccime — ostaje cinjenica da je on bio inspiracija mnogima da ne prihvate krajnje smijesne teze o historiji Balkana i Srba. Mozda je to i njegova najveca kontribucija.
        Da li ste culi o Olgi Lukovic Pjanovic? Kao osoba koja je studirala klasican Grcki i Grcke tragedije na Sorboni, ona se je neminovno sudarila sa falsifikatima historije. Posvetila je dobar dio svog zivota u potrazi za IZVORIMA. Da li su svi izvori koje je ona pronasla i objavila vrijedni istrazivanja? Zakljucite sami. Ali njezina provokativna kolekcija izvora, nazvanih Srbi,Narod Najstariji, je vrijedna kupiti (ako se jos moze naci), i cesto prelistati. Samo zato jer se ona nije izrazavala suhim izrazima historicara, bila je podvrgnuta napadima i ruganju. To je osoba kojoj smo svi duzni, i kojoj treba dati priznanje za ogroman rad bez pretenzije. Svi ljudi kada se konacno suoce sa falsifikatima historije, prodju kroz istovjetne faze. Prva faza je uzbudjenje pronalazenja, i odusevljenje. Druga faza je razocaranje. To je faza kada covijek shvati da nije nista posebno otkrio, da su ti falsifikati tako bijedni, i ne zahtjevaju neki poseban dar israzivanja. Treba faza je bijes. Bijes kada se shvati kako se gubi ljudska energija pronalazenjem istih gluposti. I da jos do danas ne postoji barem jedna organizacija koja bi pomogla svim ljudima koje zanima historija Balkana da kroz nju nadju podrsku i forum za otkrica i debate. Bez takve organizacije, sve se svodi na nove generacije da trose dragocjeno vrijeme pronalazeci iste teme.

        • Aleksandar Jovanović

          U jednom ste u pravu,Deretić je sigurno izazvao mnoge da se zapitaju o istinitosti onoga što misle da znaju.Otvorio je suštinska pitanja,jer biće jednog naroda čini i njegova istorija,ali je svojim dilentatizmom dao i opravdanje da naša zvanična istorijska nauka još uvek pitanje stvarne srpske istorije stavlja pod tepih.Nije ni čudo,problematizovala bi i sopstvene fundamente.
          Olga Luković Pjanović mi je poznata,tačno znam,od 1992.god.Prerano sam je čitao i u nedoba,nisam bio svestan značaja paleolingvistike a
          živeli smo najuzbudljiviji deo istorije, rat.Potpuno ste u pravu kada kažete da joj dugujemo,u mom slučaju to znači ponovno čitanje.

          • Politicki korektna historija ima puno vise razloga da sve guraju pod tepih — a najmanji od njih je Deretic. Da li bi akademicari bili ikada pozvani na medjunarodne skupove, konferencije i universitetske razmjene kadrova, ako se usude da se odmaknu od sluzbenog historijskog rezervata? Znamo odgovor. Da li drugi narodi imaju svoje Deretice? Kako da ne, ali politicki korektni su uvijek dobrodosli, pa cak kada pisu i predavaju ciste fabrikacije.

            Problem u Srbiji, i opcenito na Balkanu, da nema podrske za autohtono istrazivanje, da li u formi nekog instituta ili istrazivacke grupe da se osigira klasifikacija tih istrazivanja za buduce generacije. Za sada, svaka generacija izgleda mora otkriti iste piramide, jer nema sistemskog pokusaja da se razradi, potvrdi ili redefinira vec pronadjen materijal.

  3. Велики број Срба није примио православље до времена Немањића па се и Душановом законику помињу поштоваоци Перуна. И дан данас има моног Српских обичаја у Светосављу.

  4. Византија није постојала, никада. Она је измишљена у умовима западњака и озваничена на Берлинсм конгресу. Српска дакле цивилизација не може проистицати из византијске јер византијска цивилизација никада није нити постојала.
    .
    Римски Патријарх није признавао новостворне германске државе, већ су франци (Катрло Велики) покорили Западно Римско Царство, у том процесу су покорили и Ватикан, те поставили свог човека на место Римског Патријарха. Није дакле тачна тврдња у тексту да германска племена нису успела да се отргну власти римског патријарха, напротив франци су на то место поставили свог човека. Тај културолошки простор који је касније познат под именом Свето Римско Царатво илити Хелиге Романише Рајх – ХРР (први Ррјх под Карлом Велики, други Рајх под Наполеоном и ттрћи рајх под Хитлером) није продукт Римскг наслеђа већ германског и тај је ХРР велики Волтер описао речима: Свето Римско Царство нити је свето, нити је римско, нити је царство.
    .
    Рано Хришћанство користи језик којим се на дотичној територији говори. У Риму и Цариграду је то грчки, а у Риму тог доба се такођер користи и латински јер је то језик доњих сталежа. у Сирији или Египту или Сомалији или Израелу или Србији или Русији су се одувек користили језици народа којима је Црква припадала. Та је пракса прекинута, односно није се поштивала једино у римокатоличкој цркви и то тек након шта је место римског Патријарха узурпирано од стране франачких освајача, а Западно Римско Царство освојено. Јер римокатоличка црква не постоји пре пада западног римског царства, а требало је 300 година након пада да на позицију римског патријарха седне герман. Лако је проверити борбе за позицију оног којег данас зовемо папа, понекад је било три папе. Папа, анти папа и анти анти папа. И увек су те борбе вођене између римског племства на једној страни и германа на другој.
    .
    Германи су на крају победили и међу првим стварима које је Карло Велики направио је промена назива Источног Римског Цараства, јединог Римског Царства тог доба јер је његов западни део пао у руке франачких освајача, међу дакле првим стварима које је Карло Велики наоравио је проглшавање Источног Римског Царства, грчким, а својег германског царства римским. Он се дакле бави оним шта је касније постало обележје ХРР, дакле крађом. Назвавши римљане грцима, а германске освајаче римљанима он је у свести народа на западу успео да посеје клицу раздора, по којој они тамо нису римљани већ грци и онда је и њихова црква не Хришћанска, већ некаква паганска, грчка. Тај се раздор у свести људи није десио преко ноћи, шизма се дешава скоро два века након Карла Великог, а чак и у првим годинама након шизме тај јаз није тако дубок као данас.
    .
    Германи инзистирају на латинском који је готово непознат у Источном Римском Царству (не у некаквој византији или грчкој већ Римском Царству) и та је језична баријера довела да се пар стотина година након шизме теолози са истока и запада готово не разумеју. У ствари Ренесанса на западу је добрим делом покренута радовима управо из Источног Римског Царства, који су на запад долазили од арапа.
    .
    Веома је битно како називамо ствари, ђаво је у детаљу. Наизглед мала речца усађена у свест људи кроз пар генерација ће омогућити да ти људи почине најстрашније злочине. Пример? Византија је пример, реч византија која по својој дефиницији у радовима Монтескјуа и Гибона има увредљиво значење. У свести Хрвата међу којима сам живео, византинац значи лопов. Они су тако научени, то им је урезано у подсвест, тако да када је дошлио време да се кољу Срби (бизантинци) они су психолошки били спремни да почине гнусне злочине и да још до дан данас то оправдавају речцом византинац.
    .
    Писац овог текста је професионалац, др, а не зна ово. За ово знати не треба бити нарочито писмен, знатижеља помешана са мало скепсе је довољна. Нећу писца да оптужујем за зле намере, јер ја не знам његове намере, али ћу рећи да је писац жртва преписивања. Сви уче из истих књига и немају интелектуалне храбрости да размисле ван датих оквира. Јер да би се написало нешто различито, то треба после и обранити пред научном зајендицом. А научна зајендица је саставњена од управо таквих карактера, којима је властита удобност (не таласај) битнија од истине. Примери великих научника кроз историју нам показују задриглост и догматизам разноразних академија наука које као по правилу не само да нису биле спремне прихватити нове идеје већ су се свим снагама бориле против нових идеја.
    .
    Ово шта сам досад написао се односи само на почетак текста којег смо овде имали прилијку прочитати. Сам почетак текста, а пун је неправилносии. Па ако је и од др. превише је.

    • Како је на Берлинском конгресу давано име византија? Грчка је ослобођена од турака и наставити лаж Карла Великог и назвати Источно Римско Царство грчкикм није изгледало као добра идеја, јер је ипак и како-тако означавало наслеђе. Па се одустало од израза грчки, а озваничило име Византијско Царство. Резултат је да данас многи Грци верују да су они били окупирани од некаквих византинаца.
      .
      Не лажу нас само о другом рату и Хитлеру. Нас лажу чим зину. И опет понавњам, те су лажи разорне по психу народа. А вајни академици преписују. Па није нити чудо кад су нам школе радионице штребера.

    • apsolutno tacno za izraz bizantijac.upravo je musliman iz hercegovine uporno koristio isti termin u razgovoru opravdavajuci svoje balije i njihove zlocine.

  5. Nedostatak slobode u akademskom radu je bila i ostala cinjenica. A svi nezavisni istrazivaci su a priori proglaseni nestrucnim.

    Cini mi se da je doba Karla Velikog imalo puno vise znacaja za sudbinu Evrope i Balkana. Karlo Veliki je vodio bitke protiv Pape i Rima, najvise kroz svoje saveznike na sjeveru Italije. Ali nije uspio da osigura nezavisnost, kao i kontrolu Njemackog prostora. On je mrzio sve sto je vezano za Pape i Rim, i pokusao je na sve nacine da izgradi savez sa Konstantinoplom. Prilika se je pruzila kada je ostala udovica na vlasti, koju je on isprosio. Ona je htjela pristati, ali su je savjetnici od toga odvratili. Kada je i to propalo, nije mu ostalo nista nego da prihvati Papu kao suverena. Karlo Veliki je bio prvi Evropski vladar da poljubi prsten. To se je desilo Decembra 25, 800 — najprepoznatiji datum u historiji. Na taj katolicki Bozic, Karlo Veliki se je pridruzio krscanstvu zapada, po izreci da ako ih ne mozes pobijediti — pridruzi im se.

    Nakon toga, sa macem u jednoj ruci a krizem u drugoj, pokorio je veliki dio Njemackih plemena i „ujedinio“ prostor pod Karolingijskom dinastijom. U tom periodu, nastradali su Slaveni na tim prostorima. Cetrdeset ratova je vodio protiv Soraba, pretpostavlja se Luzickih Srba, ali i drugih Slavena. Da osigura granicu, stvorio je Limes Sorabicus, i novi grad — Hamburg je niknuo kao pocetna linija u nizu novih gradova na novoj granici sa Sorabima.

    Da li bi bila historija drukcija da je udovica iz Konstantinopla ozenila Karla Velikog, i da je on ujedinio Evropu kroz pravoslavlje, i ostavio Rim i Rimske saveznike izolirane? Nemoguce je zamisliti ishod takvih odluka, ali je cinjenica da Evropa za sigurno ne bi izgledala kako izgleda danas.

    • Кад кажеш удовица мислиш Ирена Атенска. Не разумем зашто инзистираш да је називаш удовицом. Њена војна моћ није била довоњна да нападне Карла Великог, а сигурно је да би то учинила да је могла. Папа Лео трећи који је крунисао Карла Великог је био омражен у Риму. Он је наравно светац у римокатоличкој цркви али би га било реалније звати анти папом, јер он то и јесте. 799 године је умало линчован на улици. Покушали су му ископати очи и ишчупати језик. Онда га је Карло Велики узео под своје и заузврат Лео га је крунисао, гле сучајности, само годину дана касније. Када се погледа однос те двојице, Леа трећег и Карла Великог веома је лако видети ко је коме газда. Без Карла Великог, Леа би очерупали и то буквално. Карло Велики се није придружио Хришћанству запада, јер тако нешто није нити постојало. Постојало је само једно Хришћанство, у то доба Рим је још увек хришћански, а „западни“ ће део отпасти од Хришћанства два века касније захваљујући управо труду Карла Великог.
      .
      Карло Велики је морао покорити Папу, да би успео да влада оним шта је једном било Западно Римско Царство. То је доба у којем вера значи све. Карло је крунисањем од Папе добио легитимитет у очима народа, највероватније не одмах, али са проласком времена то је у свести људи постало тако. Зар ти не видиш овде превару? Римско је Царство у то доба хвала на питању добро и здраво, Царица је у Цариграду, а Карло Велики наједном постаје Цар Римког Царства и то западног дела које је он управо и покорио. Нити један прави Папа га не би крунисао, па Цар(ица) је жива и здрава у Цариграду, она је Царица Римског Царства, како онда може и Карло Велики бити Цар Римског Царства. Наравно да се и људи тог доба питају како је то могуће. А Карло долази на спаносну идеку и проглашава Римско Царство и Цара у Цариграду за Грке. Сигурно је потребно неко врема, али превара успева, народ на западу престаје сматрати Римско Царство римским, и Цара царем. А не разумем како можеш сматрати његову понуду за руку Царице ичим до примитивном провокацјом. Та он је паганин, неписмен до своје чедрсете, бори се против Хришћанства, а тражи руку (свете) Царице. Мени звучи као да ти следиш „логику“ Леа трећег који је тврдио да нема Цара у Цариграду и да зато он крунише новог Цара. Да ли Ирену Атенску зато зовеш удовицом, а не Царицом?
      .
      Немој нити помишљати да ми помињеш Леове козметичке забране употребе филиокве. Филиокве није никада била разлог шизме, филиокве је у употреби вековима пре Карла Великог и то никада није био разлог раздора у Хришћанству. Ђаво је у детаљу, а разлика је у тумачењу Филлиокве. Када су Франци напокон устоличили германа за Папу, десила се и шизма, а филиокве је искориштена за повод. Јасно је било да хришћански теолози не могу прихватити нелогично и погрешно тумачење Тројства које прооизлази из Франачког тумачења филиокве. Та теолошка грешка је и разлог шта данас у римокатолицизму имаш и бенедиктанце и фрањевце, и ђаво зна које све не, а Православље никад није познавало секте. А та је теолошка грешка и разлог настанка Протестантске Цркве.
      .
      А могуће и рећи шта би се десило да су Франци успели да покоре Источно Римско Царство. Уочи самог пада Цариграда, озбиљно се разматрала опција преласка на римокатолицизам, е да би се избегла даља пљачкања крсташа. Православље је било на корак од нестајања. Али онда на историјску сцену ступају Отомани, Цариград пада, а германи одлазе на запад. Нестанком германа нестаје и опасност покатоличења правослваних народа који су сада под турцима. Православцима је Ислам толико стран да промена вере не долази у обзир и Ислам никада није био стварна опасност за Православље. Наравно да народ пати, али Православље је спашено. Могло би се рећи да су Отомани спасили Православље, а неко храбрији би могао и раћи, чудни су путеви Господњи.

      • НД свака ти част, па ја тек сад схавтам колко немам појма о многим стварима.
        Приједлог: све то ако имаш времена преточи у неки документарац и постави на неки сајт јутјуб или шта већ.Кренеш фино од почетка па докле стигнеш, јер све што сам гледао је везано за поједине периоде и нема континуитета.

        • p74, Србски Цар. Хвала господо, порумених. А готово ништа од овога није из моје главе. Ја сам то мање више само спојио или како се то данас модерно каже, начинио синтезу.

      • Zasto insistiram da je zovem udovicom? Zato jer je bila udovica. Jer inace Karlo Veliki ne bi usao u kompliciranu proceduru i politicke veze da je zaprosi. Ni u kojem slucaju termin „udovica’ ne oduzima vaznost njezine uloge kao carice. Ali sto je puno vise urusilo njezin ugled su bili neki njezini savjetnici, koji su joj se rugali. Rugali su se njezinoj odluci da prihvati tu bracnu vezu, kao slabost zene u njezinim godinama. Svake moguce uvrede su pale na njezin racun, i ona je odustala.

        Iako se slazem sa mnogim vasim sintezama, svaka sinteza je ipak samo dobra kao i cinjenice koje ulaze u stvaranju zakljucka. Ja ne gledam na svijet sa ruzicastim ocalima, pa tako ni na historiju. Karlo Veliki je bio mocan covijek, i nasilnik. I bio je grozan prema svojim vlastitim kcerkama, kojima nije dozvolio da se udaju, da ne bi doslo do borbe za vlast u porodici.

        Ali ni on nije imao moc kakvu mu pripisujete. Prije njega, Merovingijska dinastija medju Germanskim plemenima je vec udaljila Rim od Carigrada. Iako je sluzbeno Carigrad bio centar Rimskog carstva, ima dovoljno historijskih podataka koji ukazuju da Rim, tj. pontif, nisu odustali od ideje da su oni stvarni nasljednici Rimskog carstva. Rimljani su u Carigradu ispocetka vidjeli svoje spasioce od najezde Evropskih plemena, ali se ta slika mijenja, i Carigrad postaje nepozeljni osvajac. Ta promjena okolnosti nije pocela sa Karlom Velikim.

        Iako je istina da je Karlo Veliki pronasao Papu kojeg je mogao manipulirati, ali ostaje cinjenica da je odluka da se prikljuci Rimu, a zaboravi Carigrad, bila pragmaticna odluka. I ta odluka NIJE uopce pomogla sa narodom. Naprotiv, njegovo agresivno guranje katolicanstva je donijelo velike probleme. Mnogi Njemacki plemici su se bunili protiv moci svecenika koje on razmjestao po gradicima i selima. Oni su prisiljavali narod da se ispovjeda za svaki grijeh, dok su se sami svecenici ponasali bezskrupulozno i nemoralno.

        Karlo Veliki je donio odluku u trenutku kada je vidio svoju sansu, a to je da kapitalizira na vec stoljecima prisutni razlaz izmedju Carigrada i Rima, i da tako pokrene osvajacki pohod protiv svojih vlastitih Njemackih plemica u ime religije. Njegova odluka u velikom dijelu je bila vezana sa cinjenicu da od Carigrada nije niti nece imati nikakve politicke koristi. Nije pomoglo da je Carigrad u to vrijeme imao vrlo uski pogled na desavanja u Evropi, jer je bio preokupiran drugim prijetnjama.

          • Hvala, vidjela sam serije Zabranjena Historija. Svaki napor u pravcu otkrivanja historije je dragocjen, bez obzira na razlike u pristupu i idejama. Nadam se da ce dobiti podrsku svi pojedinci i organizacije ciji rad je danas nezahvalan. Ne samo da ih sluzbene naucne organizacije prikazuju kao nadrihistoricare, vec se i oni sami izmedju sebe ne podrzavaju. Proces otkrivanja zabranjene historije je postepen, i pun neocekivanih otkrica. Ali bi sve to bilo puno lakse da postoji organizacija koja bi podrzala sva istrazivanja, i koja bi olaksala proces diskusije medju svim istrazivacima u pozitvnoj atmosferi podrske i ljubavi prema svima ciji rad svakog dana doprinosi otkricu namjerno zamucene historije. Ovo predavanje o Justinianu je svakako otkrice za mnoge, ali to su historijske cinjenice.

        • Звати царицу удовицом, зато јер је неписмени Карло хтео да је запроси … е стварно. Уосталом сва та прича о могућем вемчању је минорна и детаљи су најблаже речено непотврђени. Тачно је да Цариград има проблеме са арапима и да Ирена има проблеме на трону, али небитни су чак и ако су историјски тачни ти детањи о ругању. А идеја да би Цариград ишао у унију са Карлом Великим … могућност те уније се показала у борбама за Истру.
          .
          „Prije njega, Merovingijska dinastija medju Germanskim plemenima je vec udaljila Rim od Carigrada.“
          Та франачка династија је освојила подручје ондашње Галије. И то је постало Франачко царство. Како је то могло међу германским племенима удаљити Рим од Цариграда или шта то уопште значи, то је за мене комплетна мистерија.
          .
          „Carigrad postaje nepozeljni osvajac.“
          Од 518-610 године Римско Царатво се враћа на запад, Равена је опет у рукама Царства, можда је то доба које за вас значи да је Царигарад непожељни освајач? Ако јесте онда сте ви попут Франака, јер за њих је то било непожељно и не би ме чудило да су то и звали освајањем иако нису оставили писаног трага о томе из простог разлога јер су неписмени.
          .
          “ a to je da kapitalizira na vec stoljecima prisutni razlaz izmedju Carigrada i Rima,“
          „Mnogi Njemacki plemici su se bunili protiv moci svecenika koje on razmjestao po gradicima i selima. Oni su prisiljavali narod da se ispovjeda za svaki grijeh“
          „da tako pokrene osvajacki pohod protiv svojih vlastitih Njemackih plemica u ime religije. “
          Ви изгледа одбијате прихватити чињеницу да Хришћанство једно и на истоку и на западу све док Карлови наследници нису успели да поставе узурпатора на место римског патријарха. Нема римокатолика у то доба. Папа је римски патријарх. Шести васењенски сабор је одржан у Цариграду 680-681 са пуним учешћем римске патријаршије. О каквом разлазу римске и осталих патријаршија вековима пре Карла Великог ви онда причате? До разлаза не долази вековима пре већ вековима после Карла Великог. А борвбе трају и пре Карла Великог и у зависности да ли би превагу однело римско или франачко племство у односу дакле на тренутачан распоред снага се мењао и однос према Хришћанству и према Цариграду и према Цару. И увек када су франци имали превагу гле случајности, Рим се „удањавао“ и неки би папа марионета булазнио нешто против Цара и Хришћанства. И то шта се Карло бори против других германа, нема ама баш ништа са Римским Царством, то су сукоби унутар германских племена.
          .
          Германи нису Римљани, нити су Хришћани. Реч је о варварским племенима која су окупирала западне територије Римског Царства и поптпуно је небитно како они доживљавају и практикују своју религију јер то чиме се они баве није Хришћанство. То можете већ и тада звати и римокатолицизмом ако вам драго, али то никада није била религија Римског Царства. То је одувек била варварска религија, зато је и пар стотина година касније Европа упознала ломаче. То никада и нигде није било обележје Хришћанства. Зар ви стварно мислите да би свети Цар и Патријарх могли у било какву унију са таквима, а да нису војно поражени?
          .
          Ви из неког разлога мешате германе и Римско Царство. Немате јасну слику да они нису исто, као да сте у ствари потпали под пропаганду Карла Великог да је он свети Цар Светог Римског Царства, док је он у ствари неписмени Франк, а то његово царство је обична варварска папазјанија која ће увести ту европу у мрачно доба. Ако је у тој европи ишта вредело, то су онда остаци Хришћанства који су неким чудом преживели франачки третман и како тако сачували ту исту европу од тоталног каоса и распада.

          • Ne mozete pripisivati svojim dobronamjernim sagovornicima osjecaje, ideje i teze koje ta osoba nema. Ja nemam nikavog razloga da negiram vase cinjenice, one su dio dokumentirane historije. Sve sto ja pokusavam je da dodam cinjenice koje Vi i nekih razloga ostavljate kao nevazne. Ja ne odbacujem cinjenice, niti mi je bitno da je netko nepismen ili barbarin, dok su „nasi“ otmeni, bogati, civilizirani i pismeni.
            Cinjenica je, nazalost, da je taj nepismeni Karlo donio doluke koje su promjenile historiju Evrope, ojacale ruke Rimskih papa — od kojih su mnogi i prije Karla Velikog, pokazali svoju spremnost da se protive Carigradu. Dok je Carigrad ignororirao na svoju stetu sve nepismene Evropljane, ukljucujuci i nase sa Balkana. Moja teza je da je to bio period pocetka kraja Carigrada, tog izuzetno vaznog faktora moci izmedju Evrope i Bliskog Istoka. Tesko je i zamisliti da takva moc moze nestati sa lice kugle zemaljske. Ali za to be bilo razloga, i navala Turaka je bila samo zadnja slamka.

            Sluzbeno ubjedjenje Carigrada da je sve u redu, i da su oni sluzbeno vladari Rimskog Carstva je dio slijepila moci pred cinjenicama. Nije zlato sve sto sija, i tako je vladavina Carigrada nad Rimskim carstvom nije bila ono sto su u Carigradu htjeli vjerovati. Dok je Carigrad vjerovao u moc sabora i jedinstvo crkve, bilo je sve jasnije da su klice raskola vec posadjene. Ta vjera da je sve u redu, dok carstvo na zapadu puca po savovima, je zaista nevjerovatna.

            Zato me zacuduje Vas zakljucak da ja ODBIJAM prihvatiti da je krscanstvo bilo jedno. Ni u kojem slucaju. Jasno je da je Rim taj koji snosi odgovornost za raskol, kao sto je jasno da je pravoslavlje originalno krscanstvo.

            Ali vjera je jedno, moc i vlast su drugo. Ne mozemo tako lako otpisati nepismene barbarine koji su bili dovoljno vjesti i uporni, i koristili su promjene u drustvu u zajednickoj imperiji Carigrada u svoju korist. Carigrad je, umjesto da obraca paznju stvarnosti, vjerovao u moc Sabora i misljenja vjerske hijerarhije.

            Kako i sami potvrdjujute moju observaciju da su borbe trajale i PRIJE Karla Velikog za veci utjecaj i samostalnost Rima — jasno je da je to bila drustvena stvarnost u koju su bili umjesane Rimske vlastele i narod. Samo ja ne vidim u tome nekog marionetskog papu koji je „bulaznio“ protiv Cara. Ja tu vidim sve vecu borbu za sudbinu Rima, kao nekadasnjeg centra Rimskog Carstva. Tocno je da je sve to ovisilo o tome da li su prevagnuli Franci ili ne u unutrasnjim odnosima Rimskih vlastela i imucnih ljudi. Pa zar mocni, pismeni i civilizirani Carigrad to nije vidio? Zasto su cekali da se Merovingijska loza Franaka zamjeni i izdigne vladar kao Karlo koji je pokrenuo da se Germanska plemena na Istoku pokore vlasti Franacke loze. Kao sto znate, Merovingijski Franci su bili zadovoljni da ostvare uniju Franackih plemena nekadasnje Rimske granice na zapadu. Karlo Veliki je imao ambiciju da prosiri vlast na Istok. Medjutim, sto bi bilo vrlo tesko za danasnjeg Evropljana da shvati, danasnja Njemacka je bila tada vecinski Slavenska, i prodor Njemaca za vrijeme Karla Velikog je promjenio kartu Evrope na stetu Slavena. Tek u devetom stoljecu su PRVI Njemacki kolonizatori stigli do danasnjeg Beca. Zato je Merovingijska historija kamen na koji se nadogradjuje Karolingijska dinastija, i to je duboko povezan historijski proces.

            Karlo je vodio puno bitaka za kontrolu Rima. Bitke je dobio i izgubio, i nije bio uspjesan. To je bio period kada se je nadao da ce uz pomoc Carigrada ujediniti Franacka plemena, i odstraniti pokusaj Rimskih papa da utjecu na njegovu teritoriju. Pitanje se postavlja, kako je zaista Carigrad razmisljao? Da li je Carstvo bilo ubjedjeno da ima solidnu kontrolu nad Rimom i drugim pokrajinama na granici sa Francima? To je valjda jedini razlog za odbijanje Karla. Kao sto kazete, Carigrad je bio ubjedjen u svoje sabore, jedinstvo crkve i kontrolu nad carstvom, tako da nije imao problema da odbije jednog niskog barbarina, nedostojnog velicanstvenog Carigrada.
            Kako nam historija potvdjuje nemilosrdno, nedostatak interesa koji je Carigrad pokazao prema previranjima u Evropi je bio koban za buducnost carstva. Usprkos svim saborima i ubjedjenjima, Rim je otpoceo put prema otcjepljenju u periodu prije Karla Velikog, i poduzeo veliki korak pod utjacajem Karla Velikog.
            Mozda se ne slazete sa mojim razmisljanjem, ali nema razloga da vjerujete da ne posjedujem znanje koje mi dozvoljava da se usudim da o tome pisem.

          • Bianca. Полако ми већ прелази у навику да се озвињавам за тон којим се обраћам саговорницима. Сад се дакако извињавам и Вама.
            .
            Разумем ваше погледе, али то не значи да се слажем. Не браним ја Цариград, имају они довољно путра на глави и пре и после, а и за време Ирене Атенске, али када је реч о Карлу Великом, или францима или вандалима, Римско Царство једноставно није имало начина и снаге да им се супротстави. Тих стотињак година које горе поменух су последњи прави покушај царства да поврате територије на западу.
            .
            Када је реч о Цркви, ја се не бих само држао шта историчари пишу, јер често они неће разумети „сукобе“ унутар Цркве. Примат Папе, на којег верујем Ви алудирате није (по мом схвватању) разлог сукоба унутар Цркве, то је питање расправљано и Папа је у том добу имао цермонијални примат, али Папа није имао световну власт, власт је била у Цара. Папино мешање у политику почиње са франачким освајачима.
            .
            Шта год било на ствари слажем се са вашом оценом да се не требамо свађати већ покушати заједничким напорима разумети шта је истина.
            Поздрав и свако добро

  6. зашто би мутили воду када може да буде и бистра!

  7. Vizantija,rimsko carstvo,pravoslavlje,zapadno rimsko carstvo,Srbi-kada odgonetnemo ove rijeci koje su historicari upotrebljavli po potrebi bilo bi sve jasnije. Logika kaze da su po „vizantijskim“ nacelima odnosno drzavnim pravilima, osmanlije uspjele odrzati svoju prisutnost i kod nas punih 500 godina. Posto su oni bili direktni nasljednici Carigrada svi spisi, zakoni, ekonomsko upravljanje zemljom, bankovni sistem, trgovina exc. samo su se kopirali kroz osmanlijsku imperiju. Nije bilo potrebe da mijenjaju bilo sta. Sve sto je za njih bilo dobro sigurno su zadrzali. E, pa sada u tom kontekstu mozemo posmatrati i Srbiju koja je kako u „vizantijsko“ doba tako i u osmanlijsko zivjela najvjerojatnije slicno. Samo su se porobljivaci smjenjivali ili oni kojih se nesto moralo pitati.Bili oni Srbi ili pripadnici nekih drugih naroda. Bili oni vojskovodje ili osmanlijski janjicari. To da smo pali sa neba pa se naglo naselili na najljepsi dio Balkana je bila prica za pionire malene. Super da ljudi istrazuju nadam se da ce se jednoga dana znati ko smo i gdje smo zivjeli!

Оставите коментар