Романтични гусар Корто Малтезе у суровом светском рату

Прошло је пола века од како је први пут штампан стрип “Балада о сланом мору” Хуга Прата (1927-1995); појавио се у црно-белој верзији на страницама првог броја италијанског стрип магазина “Наредник Кирк”, названог тако по популарном Пратовом стрипу који је цртао током свог радног боравка у Аргентини.

На једној од првих табли овог стрипа за тадашње стандарде нетипичне дужине (преко 160 страна) појављује се капетан Корто Малтезе разапет на сплаву и препуштен на милост Тихом океану од своје побуњене посаде (разлог побуне је, каже Корто, његово обећање да ће се оженити сестром једног од морнара). Његов спасилац је Распућин, агресивни брадати Рус непредвидивог понашања; да ли је Распућин, поред физичке сличности, у било каквој вези са историјском личношћу не може се сазнати из ове приче.

Мало пре него што је спасао Корта, Распућин из мора спасава младу девојку Пандору и дечака Каина, децу богатих банкара којима се јахта запалила. Распућиново милосрђе није безусловно и он кује планове да врати децу родитељима у замену за богату награду. Ипак, тај план није савршен јер подразумева да из целе работе буде искључен тајанствени Монах који са свог острва, неуцртаног у карте, влада свим смутним, дакле гусарским работама на том делу океана;  Распућин и Корто су његови “радници”. Прича почиње 1913. у предвечерје Првог светског рата. Немачка се припрема за сукоб и покушава да, уз Монахову помоћ, успостави базе на јужним острвима како би могла да напада противнике и омета пловидбу трговачких бродова, док Енглеска морнарица намерава да успостави и одржи превласт на овим просторима.

Распућин и Корто ће се, стално се сукобљавајући, срести са Монахом који има своје планове са децом јер у Пандори препознаје део своје прошлости. Огромни, снажни Монах, склон театралним, помпезним представљањима, влада чврсто и немилосрдно, а спреман је да сопственим песницама пребије непослушнике (па и Распућина и Корта). Домороци се покоравају тој сили сањајући да се ослободе Монаха али и свих белаца због којих је све у њиховом свету кренуло наопако. Клупко претњи и насиља, неповерења, завера и превара, љубоморе и сплетки прекида долазак енглеске флоте која ће разрешити неке од проблема. Корто се залаже за Распућина и они испловљавају на отворену пучину у нове авантуре…

Прат, на почетку албума, пише да за његову љубав према јужним морима нису заслужни ни Стивенсон ни Конрад ни Мелвил, већ Хенри де Вир Стекпур и његов роман “Плава лагуна”. Дакле, уместо очекиваних узора Прат помиње писца који је много мање познат. Управо тако се – неочекивано – развија и његова прича: она јесте авантуристичка али само у једном свом сегменту, много је више, него уобичајено, дијалога између актера, њихови међусобни односи нису увек типизирани, физичке акције редуковане су и свакако нису тежиште дешавања.

Константно се дешава да први утисак не одговара стварности: Корто није немилосрдни гусар већ човек племенитих, романтичних принципа, који не трпи ауторитете и на страни је слабих и понижених, Монах није само људска громада неко човек са мрачном тајном од које непрестано бежи, однос Пандоре и Каина је више него рођачки, немачки морнар Злитер има свој официрски код који га тера да “потпомогне” свом страдању… Једино Распућин остаје отелотворење мрачне стране човека, саможиве, бескрупулозне, бахате.

“Балада о сланом мору” је, у складу са значењем термина “балада”, и наративна и лирски интонирана. Прича није брза и тражи од читалаца да се том успореном ритму прилагоде свесно одбијајући да овај стрип читају као мноштво конфекцијски лаких и забавних “прича у сликама”. Без тог свесног напора “Балада…” ће остати несхваћена или ће се превидети њене суптилне, фине нијансе. Прат такође очекује од читалаца да прихвате уплив магијског доживљаја света у реалност (какав је комуникација са ајкулом водичем у пловидби) односно његово поигравање фактима на шта ће указати и сјајан уводни есеј Умберта Ека који открива да је путовање до Монаха трајало годину дана, да су наведене географске дужине и ширине погрешне, да су карте којима се морнари служе дискутабилне а књиге које јунаци читају бизарне.

Еко, дакле, открива да се Прат намерно и свесно поигравао заплетом плетући замке које ће само виспрени читаоци на своје велико задовољство открити. По оваквом ставу према уметничкој стварности Прат је близак маниру Хорхеа Луиса Борхеса, аутора који је истину представљао као фикцију, за разлику од мноштва других писаца коју су фикцију покушавали да представе као истину. На овако уздрманим темељима реализма додају су спекулације и мистификације и тако гради зачудни магијски свет који је на корак од оног који познајемо (или барем тако мислимо). Али за тај је искорак потребна ингениозна домишљатост и акција; управо то је урадио Корто када је, видевши да је на свом длану нема, очевим ножем себи усекао линију среће!

Изазов за читаоце је и визуелни лик стрипа – Прат је мајстор минималистичког цртежа што савршено одговара призорима пловидбе непрегледним океаном и његовим ћудима, од савршено мирне воде до разузданих олуја. Једнако предано он црта бродове и колибе, али и егзотичне физиономије. Сцене акција и туча потпуно одударају од типично стриповских – лишене су препознатљиво-иконографских ономатопеја и линија покрета па делују као фотографски а не филмски снимци. Но, и ово онеобичавање је, као и одступање од шаблонско-очекиваног, део Пратовог шарма.
Илија Бакић / Dnevnik.rs

Оставите коментар