(Фото: Википедија)

Стефан Првовенчани – како је Србија постала краљевина и архиепископија

Тог раног пролећа 1196. године окупи се у Расу сабор све српске земље, велможе, десетници, педесетници, сатници и тисућници, црквене старешине и црнорисци. Позва их Велики жупан Стефан Немања како би у порти цркве Светих апостола Петра и Павла присуствовали чину предаје престола његовом сину Стефану Немањићу. И предаде Немања своме средњем сину великожупанско копље и заувек се посвети духовности. Оде у манастир Студеницу, па одатле код најмлађег сина сина, рођеног Растка, а у монаштву Саве, на Свету гору Атоску, у манастир Хиландар где се и упокоји 1200. године као монах Симеон. Канонизован је од стране Свеогороског сабора као Симеон Мироточиви, јер је из његових моштију текло миро. Већ 1207. године врати његове мошти син Сава у Србију, у манастир Студеницу, како би помирио завађену браћу Вукана и Стефана.

И дан данас остало је нејасно зашто је Стефан Немања предао власт средњем сину, а не најстаријем, како се по неписаном правилу требало поступити Можда зато што га је сматрао способнијим, или због тога што је Стефанова жена Јевдокија била ћерка византијског цара Алексија II, или можда што се родио у врема када је Немања већ увелико био суверени владар Србије.

Фреска Стефана Првовенчаног из припрате манастира Милешева (извор: commons.wikimedia.org)

Фреска Стефана Првовенчаног из припрате манастира Милешева (извор: commons.wikimedia.org)

Наследник Немањин, Стефан Немања II, био је промућурна личност, један од најспособнијих српских средњевековних владара. Његово византијско васпитање учинило га је мудрим дипломатом и обазривим војсковођом. Осим као успешан владар, остао је упамћен и као један од најстаријих српских књижевника и једини српски световни писац у средњем веку. Из његовог пера настало је чувено “Житије Светог Симеона”. Стефан је највероватније рођен 1165. године, а пре смрти се замонашио да би свој живот окончао 1227. године као монах Симон. О његовом лику не зна се много, јер постоји само једна сачувана фреска која се налази у припрати манастира Милешева.  

На почетку своје владавине Стефан је имао много проблема. На коју год страну да се окрене, све сами непријатељи. Чак се и старији брат Вукан, вероватно из љубоморе што он није постао велики жупан, уротио против Стефана. Неко време је и преузео великожупански трон, али га је Стефан брзо повратио. Многе су околности на које Стефан није могао да утиче спасиле његов престо. Касније је у већ поменутој биографији његовог оца, Стефан те догађаје приписао деловању Светог Симеона – “ограђује своје отечество од сваког зла”.

Међутим, Стефан Немањић је несумњиво био лукав владар. Када је 1204. године пао Цариград, променили су се и међународни односи, па је и Стефан променио своју политику. Обезбедио је себи снажног савезника – Млетачку републику, у то време најјачу силу источног Средоземља. Имао је и друге мање савезнике, који су  дали свој допринос и помогли Стефану да прошири границе своје земље на подручја Ниша, Врања и Призрена.

Дипломатска борба за краљевску круну

У средњевековној Европи важило је правило да краљ може постати само онај владар кога призна римски папа или цар. На истоку, у Византији, титула краља није ни постојала. Стефан је пуних 20 година вешто ковао план како да се приближи папској курији и како да онемогући више него очигледно противљење угарског двора. А онда су се све коцкице склопиле захваљујући низу повољних околности.

  • Папа Иноћентије III, који се нећкао да Стефану додели круну, је умро. Њега је заменио папа Хороније III, код кога је Стефан уживао поприличан углед.
  • Стефан се у међувремену оженио Аном, чији деда је био Енрико Дандоло. Породица овог угледног венецијанског дужда је и после његове смрти задржала снажан утицај у Ватикану.
  • Андрија II, угарски краљ који би се сигурно противио крунисању, био је у крсташким походима, јако далеко од Рима.
  • Стефану је пошло за руком и да обезбеди сагласност православне цркве, иако му у томе није помогао брат Сава, који је баш у то време поново отишао из Србије у Хиландар.

Стефан Немањић крунисан је септембра 1217. године у манастиру Жича као први краљ све српске земље, па отуда и његово име Стефан Првовенчани. Иако је постао краљ, он је задржао и стару византијску титулу севастократора.

Манастир Жича – симбол успона немањићке Србије

 

Само две године након што је постала краљевина, Србија се изборила и за аутокефалност своје цркве. Монах Сава, уз велику подршку свога брата, првог српског краља, успева да код грчког цара у Никеји издејствује аутономију за Српску православну цркву, која ће добити статус архиепископије.

За њено седиште изабран је манастир Жича, типична грађевина рашког стила коју су Стефан Првовенчани и монах Сава подигли у раздобљу од 1209. до 1219. године. Манастир који је посвећен Светом Вазнесењу Христовом изграђен је на излазу из Ибарске долине, поред једног од најважнијих средњевековних путева који су повезивали Зетско приморје и Дубровник са централном Европом. Храм се није одликовао раскошном архитектуром, није био велик ни украшен скупоценим декорацијама, али је био препознатљив по савршеним пропорцијама и генијалним решењем за своју унутрашњост.

Жича је тако постала симбол нове политике која је подразумевала даље ширење граница Србије. Као што је Стефан успео да великожупански венац замени краљевском круном и као што је Сава постао архиепископ, тако је и манастир

фото: flickr.com/Roland Sore

фото: flickr.com/Roland Sore

 Жича био симбол захуктале немањићке Србије. Стефан Немања и Стефан Првовенчани заједно са братом Савом, успели су да прошире своју државу све до великих река Мораве, Дунава, Саве, Вардара, као и до мора. Наредне четири генерације Немањића на снажним темељима наставиће да нижу успехе све до друге половине 14. века. Један од њих, Стефан Урош IV Душан, окитиће се царском круном и створити најмоћнију средњевековну Србију због чега ће остати упамћен под именом Душан Силни.    

аутор: Драган Антић – манастири у Србији

4 коментара

  1. „Србија се изборила и за аутокефалност своје цркве. Монах Сава, уз велику подршку свога брата, првог српског краља, успева да код грчког цара у Никеји издејствује аутономију за Српску православну цркву, која ће добити статус архиепископије“

    претпостављам да је овде уређено да наши калуђери носе грчка имена.

  2. anti_porfirogenit

    Mnogo, premnogo nas je kostao taj mit o poludivljem Nemanji i njegovom sinu Rastku. Stavljeni su oni na vrh a Hrist iza njih. I na tome su crnomantijasi kroz vekove stvarali i veru i crkvu, svetosavska vera i svetosavska crkva umesto Hriscanska vera i Hriscanska Crkva. I naposletku, nasa istorija je mnogo, mnogo duza a mnogi skutonose crnomantijasa i vladara iz senke nasu istoriju racunaju od pojave ove dvojice. Ne gradi se vera na secenju bogumilskih glava i ubistvima vec na propovedi, cvrstini vere u Boziju rec.

  3. Коначно добијамо серију о Немањићима! Ја бих изабрао Танасија Узуновића или Воју Брајовића или Микија Манојловића или Томислава Трифуновића као Стефана Немању, Растка Лупуловића или Светозара Цветковића или Гојка Балетића као Светог Саву, Пеђу Бјелца или Бранислава Трифуновића као Краља Стефана Првовенчаног, Вука Костића или Сергеја Трифуновића као Вукана Немањића, Уроша Јовичића као Краља Радослава, Петра Стругара као Краља Владислава, Ненада Јездића као Краља Уроша, Милоша Тимотијевића као Краља Драгутина, Богдана Диклића као Краља Милутина, Миодрага Кривокапића или Драгана Јовановића као Краља Стефана Дечанског, Војина Ћетковића или Жарка Лаушевића или Бранимира Поповића као Цара Душана, Милоша Биковића као Цара Уроша у серији о Немањићима! Серија „Прва Немањићка краљевина“ биће много најгледанија у свим регионима, биће много одлична и добра серија!

Оставите коментар