(Фото: YT/Al Jazeera Balkans)
(Фото: YT/Al Jazeera Balkans)

А може ли Костић да купи „Агрокор“?

Да Матијевић није улагао у свој славонски завичај, инвестиције српских фирми у Хрватској могле би се сматрати статистичком грешком, 35 пута мањом од онога што су хрватске компаније купиле у Србији.

Нада да ће улазак Хрватске у ЕУ половином 2013. године означити и отварање хрватског тржишта за српске инвестиције остала је само то.

Пет година касније српски привредници су и даље „посебно заинтересовани за инвестирање у Хрватској и друге више облике привредне сарадње са хрватским компанијама“, како је то саопштила Привредна комора Србије (ПКС) поводом посете председника Србије Александра Вучића Хрватској. Са њим је у Загреб отишла и група власника и менаџера 17 успешних српских компанија.

Не само да улазак Хрватске у ЕУ није донео отварање хрватског тржишта за српске инвестиције, него је нешто касније затворено и представништво Привредне коморе Србије (ПКС) у Загребу.

Шта се променило од 2010. године, када је Привредна комора Србије уочи Бизнис форума одржаног у Загребу истицала да проблеми међу српским и хрватским привредницима морају да се реше на виском државном нивоу?

Порука тадашњег председник Хрватске Иве Јосиповића да у Хрватској више нема политичких опструкција привредне сарадње са Србијом обележила је српско-хрватски Бизнис форум одржан у оквиру посете тадашњег председника Србије Бориса Тадића Хрватској. Скуп је окупио 130 привредника двеју земаља, а Тадић и Јосиповић су на отварању истакли да ће ново време у односима Србије и Хрватске бити обележено и јачањем економске сарадње.

На тадашњи парадокс да Хрватима у Србији цвета бизнис, а у Хрватској прођу нема ни „Соко штарк“ — иако више није био српска компанија јер је пословао у оквиру словеначке „Дрога колинске“ — указивао је и председник УО Дроге Слободан Вучићевић, који је на својој кожи осетио сву муку српског инвеститора на хрватском тржишту пуном видљивих и невидљивих баријера.

Да би српски бизнисмени постали власници неког предузећа у Хрватској или у Словенији, морају да понуде много више од осталих инвеститора. Уз то, морају и да плате такозвану премију због предрасуда које о нама владају, говорио је 2011. Вучићевић. Други инвеститор из Србије, Родољуб Драшковић, чији је „Свислајон“ 2008. године купио „Еурофуд маркет“ из Сиска, неколико пута је истицао како му у Хрватској баш и не цветају руже.

„Нити имам подршку тамо, нити имам подршку одавде. Врло је тешко на хрватском тржишту опстати као српска фирма. Радим на рубу егзистенције, иако имам амбициозне планове и не предајем се“, говорио је он пре седам година.

Данас је у Хрватској, практично, присутан само Петар Матијевић, власник Индустрије меса „Матијевић“, који је купио две пољопривредне задруге са 1.500 хектара ораница за 15 милиона евра.

Питање је само да ли би било те српске инвестиције да Матијевић њиве у свом славонском завичају, из кога је отишао пред рат 1991, није купио захваљујући двојном држављанству — и хрватском и српском. У Хрватској је, наиме, забрањена продаја пољопривредног земљишта страним држављанима.

За разлику од изузетно јаке хрватске колоније инвеститора у Србији коју, поред осталих, чине „Агрокор“, „Атлантик група“, „Нексе група“, „Виндија“, „Лакталис група“, МИНДИВ, „Подравка“, „Лура“, „Кроација осигурање“, „Магма“, „Певец“, „М профил“, „Љеваоница продукт“, „Нашице цемент“… још увек се на прсте једне руке могу набројати српски привредници који су успели да пробију баријере у Хрватској.

Да су лепе речи једно, а живот друго, казује и то што је на Бизнис форуму 2010. најављено да ће већ за годину дана вредност робне размене бити дуплирана на милијарду долара. То је остварено тек 2017. Овога пута је ипак добро то што смо прошлу годину завршили макар са суфицитом од скоро 75 милиона евра, према подацима Републичког завода за статистику.

По њима, 2017. године робна размена између Србије и Хрватске износила је нешто више од милијарду евра, од чега је српски извоз био вредан 550,7 милиона, што је 17,6 одсто више него 2016. године. С друге стране, из Хрватске је увезено за 476,3 милиона евра, што је раст од 10,4 одсто у односу на претходну годину.

Подаци Хрватске привредне коморе су, међутим, нешто другачији. Према изјави председника Хрватске привредне коморе, Луке Буриловића, датој уочи јучерашњег пословног форума, укупна размена за 11 месеци прошле године била 1,15 милијарди евра, али уз хрватски суфицит од 83,6 милиона евра.

Када је реч о инвестицијама, према званичним подацима Народне банке Србије (НБС) о директним страним улагањима, из Хрватске у Србији у период 2010—септембар 2017. она су износила 197,4 милиона евра.

Буриловић пак каже да укупна улагања хрватских компанија на српском тржишту износе око 750 милиона евра и по томе је Србија њихов четврти партнер. Напомиње такође да у Србији послује двеста хрватских компанија.

Званичних података о српским улагањима, међутим, нема. НБС-у није доступна та евиденција, а медији су о њима писали углавном као о статистичкој грешци која не би била вредна помена. Матијевићева инвестиција је мало „извадила“ ствар и она су у 2016. процењена на мање од 20 милиона евра. Због свега тога је једино извесно је да је неизвесно свако прогнозирање на тему будућих српских инвестиција у Хрватској.

Док је власник „Атлантик групе“ Емил Тедески на јучерашњем хрватско-српском пословном форуму у Загребу говорио о „изузетно позитивним искуствима у Србији“, где његова фирма и даље расте, хрватске новинаре је занимало нешто друго. Иако су знали да конкретан одговор неће добити, власника МК Групе Миодрага Костића питали су да ли је његова компанија заинтересована да купи „Агрокорова“ предузећа у Србији.

 

 

Мира Канкараш Тркља/Спутник

Оставите коментар