Идеа лого
Идеа лого

Акција Васељенске Телевизије: Купујмо у ИДЕА-и!

Идеа лого

Идеа лого

Освежавање салате у ВЦ-у у „ИДЕИ“ Земун поље

Отворено писмо генералном директору „Идеа“ д.о.о. Владимиру Бокану

Поштовани,

надам се да ће Вас занимати да прочитате ово писмо. Запослен сам у „Идеи“ од 26.03.2010. на радном месту продавац – касир у продавници (400 м2) у Земун пољу, ул. Душана Мађарчића 7. Иначе рођен сам 24.10.1974. у Београду где и станујем на адреси Омладинских бригада 28/16 11070 Нови Београд. Првих дана на послу радио сам на воћу и поврћу и ту се догодио следећи случај: пословођа Јелица Вајић ме је упутила да донесем зелену салату у тоалет да би је „освежила“. Салату у гајбицама сам затим донео пословођи Вајић где је она затим ту салату изручила у канту од џогера (који служи за рибање подова) у коју је претходно сипала воду и која уобичајено стоји у ВЦ-у. Затим ме је упутила да ту канту из ВЦ-а однесем у комору за воће и поврће, што сам ја и учинио. Кад је заменик пословође Марко Шошкић дошао у своју (другу) смену и видео ту канту у ВИП комори упитао ме је шта је то. Одговорио сам му и затим га упитао зар никад пре није видео тај поступак. Одговорио је да није, а затим ми рекао „Ајде сад склони то. Не дај боже да неко наиђе..“ Затим сам колико толико „освежену“ салату вратио у гајбице у којима је после била изложена на полице у радњи.

Након три дана рада на ВИП одељењу пребачен сам на касу, што ми је одговарало. Рад на каси у „Идеи“, упркос свему, било је моје најлепше радно искуство до тада. Имао сам одличну комуникацију са муштеријама, пошто сам иначе довољно образован и једнако успешно комуницирам са земљорадником као и са људима вишег степена стручности. Са муштеријама сам умео да необавезно разменим неко мишљење или утисак као и да се заједно насмејемо некој шали. Мој рад је био дисциплинован и строг. Пазио сам на робу која је стајала око касе знајући да ја за њу одговарам и да од поштовања правила зависи како мој успех тако и успех радње. Неколико пута сам дошао у ситуацију да спречим крађу у радњи. Једном сам физички савладао младића који је након што је ухваћен у крађи хтео да умакне заменику пословође Марку Шошкићу и припаднику обезбеђења Дарију Вујку. Други пут сам јурио по улици лопова који је бежао са флашом вотке „Смирноф“ и није хтео да стане када је реаговао аларм на вратима радње. Нисам га, нажалост, стигао али је да би успешно побегао морао да спусти на траву вотку коју је носио испод јакне, коју сам затим вратио у радњу. Трећи пут сам интервенисао кад је пословођа Јелица указала да неки човек са децом односи наша колица. Стигао сам дотичног господина који је већ био одмакао 200 метара и по киши вратио колица у радњу, на шта ме пословођа частила пићем. Не треба посебно помињати да сам одлично сарађивао са колегама и био од њих цењен као добар радник и човек, а од колегиница и као џентлмен.

Међутим, како је време одмицало примећивао сам да пословођа Јелица према мени има све хладнији однос. Због тога сам, колико је то могуће, покушавао да то исправим. Јелица и ја смо умели заједно да се нашалимо и насмејемо, она ми је неколико пута у различитим случајевима помогла, као што сам и ја њој. Видео сам да ме не мрзи. Уосталом, нас двоје смо приближно истих година тако да смо били на ти, као додуше и сви међусобно у радњи. Нажалост, кад бих долазио на посао тешко ми је падало што пословођа кад јој се јавим скоро никад ме не погледа у очи, него ми увек отпоздрави сагнуте главе. То утиче психолошки на радника, јер се пита шта је згрешио. То је трајало месецима. Док једног дана кад сам у току радног времена ушао као и обично у њену канцеларију (у коју сви радници долазе да седну, да ужинају пошто у радњи немамо своју кухињу, да попричају) нисам био на уласку избачен са речима да тамо немам шта да тражим, да се зна где је место за доручак (магацин) итд. Тог истог дана Јелица је осетила за потребно да наштампа правилник о уласку у њену канцеларију и да га истакне на видно место, очигледно под утиском онога што се десило тог дана. Од тог тренутка знао сам да су ми дани у „Идеи“ одбројани. Сходно томе признајем да сам постао нешто нервознији у односима са пословођом. У неким ситуацијама кад сам знао да сам у праву нисам дозвољавао себи да се извињавам, што бих можда раније понекад и учинио. Иако нисам невешт када су у питању људи и међуљудски односи, као што сам већ поменуо, не могу са сигурношћу да тврдим шта је основни разлог отказа који сам месец и по или два месеца касније од мог пословође Јелице Вајић добио. Могу само да нагађам. Можда је велика разлика у личностима била непремостив проблем. Наиме Јелица је са села, из Белегиша у Срему, релативно близу Земун поља. Ја сам са Новог Београда – класичне урбане средине, која је изграђена на исушеној мочвари и никад није била село. Можда са свим има везе и инцидент који сам описао на почетку писма који је на ову разлику доливао уље. Саопштено ми је да сам добио отказ, тј. да ми неће продужити једномесечни уговор, 20.08.2010. телефоном. У „Идеи“ сам радио 5 месеци.

Иако сам отказ очекивао тешко ме је погодио. Ради илустрације навешћу Вам један пример како сам радио свој посао. На касу је код мене дошла једна госпођа и тражила неке цигарете. Код мене у боx-у их није било, а у том тренутку био сам сигуран да их нема и у друга два. Пар секунди након што је госпођа изашла из радње без тих цигарета угледао сам да их ипак има на другој каси.Пошто ми на каси стојимо док радимо није ми било тешко да истрчим на врата и позовем госпођу да се врати и купи цигарете. То је био мој однос према раду и лојалности према фирми. Мени је речено да сам добио отказ јер је мој шеф Јелица Вајић своје претпостављене известила да није задовољна мојим радом. Нисам могао с тим да се сложим. Истовремено сам знао да не могу тек тако да дозволим да ми гори радници од мене наносе неправду само зато што им се може или што им нисам симпатичан.Наиме, пре посла у „Идеи“ радио сам у киоску. Колега ми је био човек који је поред киоска продавао сладолед који се куцао на истој каси. Супруга тог доброг човека је 5 дана лежала у болници јер је на оближњој пијачици у блоку купила салату којом се отровала. И сад да шеф таквог нивоа компетенције какав је Јелица Вајић мене – касира којем су муштерије које породично купују у „Идеи“ изјављивале да само због мене долазе у „Идеу“ Земун поље, тј. да имају толико поверење и да им толико значи моја љубазност (с чим је Јелица упозната, наиме ја сам јој то пренео) – дакле да ме оцењује као лошег радника и да ме сходно томе избацује из фирме. Па, Јелице драга, помислио сам – неће моћи тако лако.

После отказа отишао сам у кадровску службу „Идее“ и тамошњој службеници Азри рекао да желим да разговарам са неким од директора о кршењу правила у радњи које тешко може да угрози наше муштерије. Исто тако сам јој рекао да ћу у случају да будем понижен и у случају да нико у „Идеи“ не жели да разговара са радником који је за фирму радио 5 месеци по 6 дана у недељи, се обратити неком другом, а то може бити и шири аудиторијум. Азра је била узнемирена и рекла је да ће пренети надлежнима моју жељу. Наравно нико ми се није јавио. Други пут сам дошао код Азре. Овога пута била је још више узнемирена. Рекла ми је да је разговарала са једним директором и да је он рекао да ће ми се јавити у току идуће недеље. Наравно нико се није јавио. Међутим добра воља ме још није била напустила, тако да сам поново отишао у Вилине воде. Азра је била на боловању. Ту је била госпођа Љиља Брајдић једна добра жена која није плашљива и која је желела да ми изађе у сусрет. Након много мука, да не улазим у детаље, подручни директор Владимир Денона ми се коначно јавио и саслушао ме. Рекао је да ће испитати мој случај и да ће ми се јавити. Није се јавио. Звао сам ја њега после недељу дана. Рекао ми је да је био на путу и да ће тај дан (то је био прошли четвртак) имати састанак и да ће ми се јавити да ми каже шта је одлучено. Није се јавио. Данас (понедељак 20.09.) отишао сам ја код њега у седиште „Идее“ у ул. Милутина Миланковића које се налази једну аутобуску станицу од мене. После десетак минута припрема у канцеларији након што је видео да сам дошао и да чекам, директор ми се обратио. Рекао ми је да је Јелица Вајић мене оценила као лошег радника и да он ту ништа не може да уради јер је мој шеф савршено и једини компетентан да ме вреднује, а што се тиче њеног лошег рада који сам му још раније предочио – изјавио је да ће она због тога бити санкционисана. Што је за сваку похвалу.

Између осталог, желим да вам овом приликом уједно и укажем на тешка кршења права и достојанства радника у „Идеи“ о којима су, верујем, пропустили да вас известе ваши подређени. На дан када сам ступио у радни однос речено ми је да извадим санитарну књижицу и да је платим сам. Тај новац ми, иако сам успешно завршио пробни рад, никад није рефундиран. Такође, приликом ступања у радни однос речено ми је да текући рачун на који ће ми бити уплаћивана зарада морам да отворим у Алпха банци, тј. овлашћени службеник ме је условио, иако по закону нисам дужан да своју зараду примам преко било које банке, да будем клијент одређене банке и то оне која му из неког разлога одговара. Међутим то није крај. Недуго пошто сам почео да радим приметио сам да се наше радно време не поклапа са оним што пише у мом уговору и Закону о раду. Радно време продавнице „Идеа“ Земун поље је радним даном и суботом: од 07:00 до 21:30, недељом од 08:00 до 15:00. То пише и на улазним вратима. Прва смена започиње рад у 07:00 и ради до 14:30. Друга смена започиње рад у 14:00, а завршава га у 21:30. Од 14:00 до 14:30 радници прве и друге смене, као што се види, раде заједно у радњи. Упознавање и сарадња радника прве и друге смене у том периоду је, претпостављам, само једна од предности такве организације посла. Не бих сад да улазим у то да се у зависности од потребе остаје на послу и дуже, што се у евиденцији не води као прековремени рад. Дакле, званично радно време је 45 или 44,5 сати недељно (у зависности од тога да ли се те седмице ради и недељом – свакој смени је свака друга недеља радна) што месечно износи преко 20 сати неплаћеног рада. Наиме, по „Идеином“ уговору о раду и по Закону о раду радна недеља има 40 сати и толико је радницима и плаћено. Иако радници званично раде, као што сам навео – дуже, ти сати се не воде као прековремени рад и сходно томе нису плаћени. Остављам вама да процените која је то врста рада неплаћени рад и да га онда назовете како ви сматрате да је целисходно. Из овога би се могло закључити да је однос фирме према правилима, сатници и према радном времену прилично опуштен и флексибилан. Међутим, то је далеко од истине. Свој пробни рад, односно обуку завршио сам у супермаркету „Идеа“ у Иммоцентру у блоку 64 на Новом Београду. За време рада у Иммоцентру упознао сам се са врло прецизним правилима, нпр. када је у питању коришћење паузе која у току радног времена по закону траје 30 мин. Наиме, радници који су ме обучавали објаснили су ми да се у кухињи, која се налази на спрату, у коју радници долазе да доручкују или ужинају могу задржати само 20 минута. Преосталих 10 минута отпада на време потребно за куповину доручка и пењање на спрат као и на време које је потребно после доручка утрошити на силажење у супермаркет и заузимање свог радног места.

Претпостављам да је тај детаљ обуке био део шире лекције којој је циљ да радницима на адекватан начин стави до знања да је време – новац. Интересантно је, такође, да је радницима износ који им је уплаћен на име јулске маркице за превоз смањен за 20%. Разлог нам није наведен – вероватно је фирми зафалило средстава. Да ли је ова пракса даље настављена не знам, пошто сам у међувремену добио отказ. На страну то што овај потез представља кршење закона јер цену градског превоза не одређује „Идеа“, он показује како фирма види своје раднике. Дана 08.08., у једном ресторану у Земуну, уприличена је прослава прве годишњице рада продавнице „Идеа“ Земун поље. Прослави је присуствовао и високи гост – директор сектора малопродаје за Београд Дејан Радуловић. Трошкове прославе платили су присутни радници „Идеа“ Земун поље. Иначе, плата обичног радника или раднице продавца – касира, магационера у „Идеи“ је 17.000 динара.

Дан пре него што сам обавештен да мој једномесечни уговор неће бити продужен, уручено ми је решење о коришћењу годишњег одмора у трајању од 5 дана. Иако је по закону такво решење могуће уручити најкасније 5 дана пре датума који је одређен као почетак годишњег одмора, решење сам добио 19.08. са напоменом да ми одмор почиње сутра – 20.08. Исто тако као радник који у фирми има стаж од 5 месеци имао сам, по закону (за сваки месец рада дванаестина пуног годишњег одмора који износи 20 радних дана), право на пуних 8 дана одмора. По свему судећи став „Идее“ је да се не треба држати закона као пијан плота.

Једном приликом ви сте, директоре, дали изјаву за медије, која је остала забележена, и у којој сте навели да вам је задовољство што купцима можете да понудите робу по повољним ценама. Нагласили сте да је то могуће на тај начин што „Идеа“ део трошкова преузима на себе. О детаљима технике тог преузимања трошкова „на себе“ може се закључити и из онога што сам овде већ навео о организацији пословања у радњи. Међутим, то није све. Проверени начин да се смање трошкови пословања и тако ослободи простор за смањење цене робе која ће привући купце и остварити предност на тржишту је и свођење броја радника у објекту на минимум. Као последица тога јављају се проблеми у функционисању продавнице јер је број радника недовољан да би се обавили сви потребни послови. Одатле настаје незадовољство купаца у радњи (неуредне цене, дуги редови) и још горе – раднице у радњи приморане су да обављају тешке, заправо мушке магацинске послове, услед чега се догађа (био сам сведок) да им се од напора наруши здравствено стање.

Но, да се након овог осврта на свет радништва и организације ланца малопродаје који носи име једног древног појма европске културе, вратимо на случај из радње у Земун пољу.

Владимир Денона, подручни директор „Идее“ – непосредни претпостављени Јелици Вајић, у нашем првом разговору који је како сам навео био телефонски и коректан имао је један гаф. Кад сам му објаснио како се „освежавала“ салата у његовој радњи у Земун пољу он је рекао да то није ништа страшно и да је Јелица то тако учинила јер вероватно тог дана није имала прскалицу. Док је госпођа Љиља Брајдић из кадровског „Идее“ имала другачије мишљење: кад сам јој испричао за случај њен коментар је био: „Није ми јасно како је то могла да уради, па она има двоје деце.“ Господину Денони сам, кад смо се данас видели и након што ми је рекао да ми не може помоћи, предочио да имам заједничке фотографије пословође Јелице Вајић и њеног претпостављеног подручног директора у време када се инкриминисани случај догодио – Јелене Младеновић, која је у међувремену унапређена на положај директора сектора за означавање, у угодном друштву нас не деце с колодвора ЗОО већ радника „Идеа“ Земун поље, на сплаву „Боем“ где смо једне лепе вечери славили унапређење наше директорке Јелене. Позвао сам га да још једном размисли да ли би волео да ускоро те фотографије заједно са пратећим текстом освану у медијима.

Замолио бих Вас да размотрите ове наводе.

Срдачно Вас поздрављам,

Анандо Џафић

23 коментара

  1. Дошо сам скоро до краја и одустао, сморио толики текст, скратите мало, имам и друга посла да радим кући…

    • Па Михаило,и није Ти неки коментар!

    • Jeste preširok i potpuno razumem momka – ja kad sam u takvoj situaciji mnogo toga napišem. Nisam čitao ni ja do kraja, ali nema veze, suštinu sam uhvatio.

      Neka je Vaseljenska objavila pun tekst – svako može da prestane kada mu bude previše.

      Uglavnom, zanima me – ako neko zna: kako je dečko prošao, da li ga je vratio direktor itd?

    • апсолутно се слажем да је преопширно. било би и потресно али, препуни су медији сличних ликова који нам саопштавају како се салате перу у тоалетима, у млевено месо се стављају саламе са истеклим роком, испали хлебови се са пода враћају на рафове… и сви имају нешто заједничко, о свему су ћутали и болео их је месецима или годинама к. док нису добили отказ а онда су се напрасно забринули за нас купце. у идеи никада не купујем јер је усташка фирма и тачка, а немам високо мишљење о оваквим бившим радницима.

  2. Ma niiije izmišljeno od prvog do poslednjeg slova, ma niiije.

  3. Ако си овако исцрпљујући, пардон, исцрпан и на послу… Прекфалификуј се на неко самостално занимање. Рецимо, наивно сликарство.

  4. tuzno ,omalovazavajuce ali pouzdano znam i tvrdim isinito
    svako zaposlen u idei ce vam ispricati slicnu pricu
    drzava je kriva sto omogucava rad ovakvim kompanijama koje posluju sa ovakvim ponizavajucim i degradirajucim pravilima

  5. nažalost, zbog preopširnosti i nepotrebnog detaljisanja se izgubila poenta…

  6. E mujo, mujo. Anando srechna dusho nema vishe Broza da te csuva.

  7. Ја сам пре 2 године у току лета радио у Идеи неколико дана преко студентске задруге. Позвали су ме из задруге и упутили у Идеу у Лозници, рекли су ми да поведем још некога, повео сам другара, обећали су нам 1200 дин по дану. Пошто сам студент, а стицајем околности, јаке конкуренције итд. сам финансирајући студент, па сам хтео бар да зарадим који динар, да бар две-три недеље не узимам паре од мајке. Позвао сам другара, јавили смо се у Идеу и почели са радом. Наиме, „шефица“ је отпустила много радника, јер се њој нису допадали, па је настао хаос. Долазили су радници из Шапца у испомоћ, много пријатни људи, чак и неки директор нечега (остало ми је у сећању да ми је помагао при паковању робе на палете. Само су та шефица која је у међувремену сама дала отказ и једна шефица из Шапца била врло задрте, непрофесионалне и могу слободно да кажем да не поседују никакво знање у вођењу посла. Радио сам све, првог дана сам већ морао да научим да радим са палетаром, да истоварам робу из камиона (замислите неко ко је први пут видео ту справу је морао са њом да истовара робу вредну ко зна колико из камиона, сва срећа па сам се добро сналазио и нисам ништа зезнуо, жаргонски речено). Радио сам и на воћу, сређивао магацин који је био у хаосу, паковао робу, доносио и односио робу у магацин, сортирао гајбе у хладњачи, чистио под, помагао месарима.
    Те две шефице су ме нон-стоп нападале, у томе је предњачила та госпођа или госпођица из Шапца, неколико пута за тих пар дана (6-7 дана, више се и не сећам тачно колико, чини ми се тачно 6, али можда и 7) ме је терала итд., сваки пут сам кретао, а враћао ме тај директор говорећи да сам им потребан и да њу не слушам. Првог дана та шефица ми је рекла да идем и истоварим робу из камиона, кад сам јој рекао да нисам никад радио са палетаром и да би било ризично да то ја урадим, напала ме је, псовала и говорила да сам неспособан. Ћутао сам и отишао и урадио то. У целој Идеи у Лозници у том тренутку добри радници су били само један човек по имену Угрин, двојица месара и ти радници што су долазили из Шапца, остали су били веома лоши, мада нисам ја ту да судим ко је добар а ко не. Другог дана тај директор из Београда, који је долазио свако јутро из Београда, ми је понудио уговор, после само једног дана почео је да ме цени и слао ме свуда, имајући поверење у мене, одбио сам јер сам студент и свакако бих морао да идем у Нови Сад у септембру. После тих пар дана из студентске задруге су нам рекли да нас двојица идемо у „Еуробанку“, јер се она реновира, па смо потребни тамо. Наравно, ни другару ни мени није плаћено за тај рад у Идеи, неколико пута сам звао студентску задругу, говорили су ми биће за који дан, биће, нису нам они још уплатили, чак су се сами први јављали и говорили ми биће ми уплаћено на рачун сутра-прекосутра. Толико смо очекивали тих 7200 динара, једноставно то није много велика пара, али би нам значила, нисмо је добили нити ћемо, прошло је две године од тада. У Еуробанци скроз друга прича, веома љубазни, коректни, чак нам је једна жена (која је дипломирани економиста) сваки дан спремала кафу, нес, стално нас питала јесмо ли гладни, частила нас неколико пута пљескавицом, пивом после посла итд. итд. Тамо нам је било обећано 170 динара по сату и све је уредно и лепо исплаћено после само пар дана чекања. Хвала њој и свима осталима на свему, није ми било тешко да преносим тешке ствари итд. у таквој атмосфери.
    У Идеи више не купујем, а у Еуробанци сам после и отворио рачун и имам само речи хвале за пословницу у Лозници и пословницу у Новом Саду у близини Футошке пијаце, код зграде „Далтонке“.

  8. УСТАШЕ МАРШ ИЗ СРБИЈЕ

  9. Текст је одличан, веома исцрпан и јасан! Човек је детаљно описао своју муку, а ја не схватам оне који кажу да је текст преопширан. Па морао је да буде опширан јер се потрудио да што боље схватимо о чему се ради, јбг. Изгледа да неки људи нису научили да читаju ништа дуже од 5 – 6 редова текста, па им сад ово изгледа гломазно, 😛

  10. “бечким коњушарима“ се допушта да роваре по Србији, док ми такод њих не смемо ни да “присмрдимо“…наивни смо много…зато тако крваво пролазимо,сваки пут кроз историју.

  11. дом. Страхиња

    Свуда је то тако. није само у Идеи. има тога и у Јавним предузећима. Отказ преко телефона без образложења, обично добијају они радници код којих шеф примети да имало уме да рачуна и размишља својом главом. Пошто су шефови сви медиокритети постављени по рођачкој линији они се нормално плаше да ћете ви са својим знањем и умећем једнога дана или врло брзо преузети њихово место. Хтели смо либерализам, добили смо га. Тачно је и то да им је битан само изглед. Стоји то да ако им се не свидиш више нећеш да радиш. Онда умишљеност, необразовање и неваспитање назови пословођа, све је то психологија. Као и флоскула: Ако ти нећеш има ко хоће. Сами смо криви јер увек има оног ко хоће да ради за још мању плату. Срећом биће скоро пропаст света. Нек пропадне није штета.

    • „Ако ти нећеш има ко хоће. Сами смо криви јер увек има оног ко хоће да ради за још мању плату. Срећом биће скоро пропаст света. Нек пропадне није штета.“ За ово – прст горе. Сами смо криви јер нам мозак не користи ни за шта!

  12. Ја не радим у ИДЕА-и али као да читам своју причу. Свуда је овако, мањи или већи маркети или ланци, небитно је. Ради док можеш и тражи други посао. Ако ниси способан јбг, ако јеси бежи од маркета што даље…

  13. Nista novo.Ja mislim da svaki drugi gradjanin imao neku slicnu situaciju,cak sam je i ja imao.

  14. Samo ne znam šta si čekao do sada?
    Sporno fajtanje salate se desilo kraem Marta ili početkom Aprila meseca i da nisi dobio otkaz mi nikada nebi saznali za tu priču.

  15. мене овај текст не интересује јер ја у идеа-у као ни у меркатор не улазим, јер је хрватско власништво, тј Агрокорово

  16. САДА ВИДИМ ДА САМ ПОТПУНО У ПРАВУ ШТО МОЈА НОГА НЕ УЛАЗИ У ХРВАТСКЕ И СЛОВЕНАЧКЕ СУПЕРМАРКЕТЕ ИЛИ ДРУГЕ ПРОДАЦНИЦЕ И САЛОНЕ НАМЕШТАЈА БЕЛЕ ТЕХНИКЕ И СЛИЧНО. БОЈКОТ УСТАШКИХ И АНТИСРПСКИХ ФИРМИ!
    НЕК ИДУ КУЋИ!
    А ТЕБИ ЧОВЕЧЕ НЕ МОЖЕ ПОСЛОВОЂДА ДА ДА ОТКАЗ! ТО ЈЕ КРШЕЊЕ СВИХ ЗАКОНА ОВЕ ДРЖАВЕ И МОГАО СИ ДА ИХ ТУЖИШ. ОНА ЈЕДНОСТАВНО ПО ЗАКОНУ НЕМА ОВЛАШЋЕЊА НИТИ ДА ЗАПОШЉАВА А ТЕК НЕМА ПРАВО ДА ДАЈЕ ОТКАЗ!!
    ВИДИ КО ТИ СЕ ПОТПИСАО НА РЕШЕЊУ О ОТКАЗУ И ПОСЕТИ НЕКОГ ДОБРОГ АДВОКАТА ДА СЕ ОН ПОЗАБАВИ ОВОМ УСТАШКОМ БАНДОМ КОЈА ЈЕ ОД УСТАЂА ЖУТИХ ДОБИЛА МОГУЋНОСТ ДА НА СВАКОМ ЋОШКУ У СРБИЈИ ОТВОРИ СВОЈ СУПЕРМАРКЕТ!!
    БОЈКОТ ХРВАТСКИХ ФИРМИ!!

Оставите коментар