(Фото: Ројтерс)
(Фото: Ројтерс)

Алијин аманет за Тајипов вилајет и руски фактор

Бакир Изетбеговић је још једном поновио трагикомичну причу о томе како је његов отац на самртничкој постељи Ердогану оставио у аманет да му чува Бошњаке и Босну. Хајде да му је рекао: „Тајипе, чувај ми сина Бакира и не дај да му ико отме председничку функцију и паре на станболским рачунима“. Хајде и да се у судњем часу сетио и осталих Бошњака, које је својом политиком забавио о ратном јаду и белају. Али, како да му оставља у аманет да чува целу Босну када је за живота није ни имао. Напротив, у Дејтону је лично потписао да 75 одсто БиХ припада Републици Српској и „Херцег-Босни“, практично Србима и Хрватима.

Аманет на пет кантона у ФБиХ или на фртаљ Босне

Алија Изетбеговић никада није имао легитимитет да представља целу БиХ. И пре рата био је само једногодишњи председавајући Предсједништва Републике, први међу једнакима, а и то је чак било нелегално, јер је функцију отео Фикрету Абдићу, коме је са највећим поверењем бирача, по закону припадала. С почетком рата он је, као лидер Муслимана, био само вођа једне од три ратујуће стране, а не „председник свих Босанаца и Херцеговаца“ како се лажно представљао. Касније током рата није био ни лидер свих муслимана у БиХ, јер су му они Абдићеви у Цазинској крајини (АПЗБ) испали непријатељи у властитим редовима. Са Дејтоном, који је лично и сам потписао, постао је надлежан једино за пет кантона са бошњачком већином у ФБиХ, што представља само фртаљ територије на којој живи знатно мање од пола популације у БиХ.

Такво реално стање бошњачке ствари наследио је син Бакир, али је наставио да фантазира о „целовитој и јединственој држави Босни“, која не постоји нити је икада постојала. Позивање Изетбеговића, оца и сина, и следбеника на континуитет са средњовековном краљевином Босном такође је потпуно неозбиљно, јер у њој Муслимана/Бошњака није било ни од корова. Напротив, да би они настали, она је нестала, да се не обнови ево више од пола миленијума. Била је то хришћанска држава, а босански муслимани су се зачели, најпре као верска а касније и као национална група, управо на њеним рушевинама, насиљем османских исламизатора. Снове Бакиру нико не може одузети, али тако их треба и назвати, а не на њима градити актуелну политику.

Османски окупатори и домаћи колаборанти

Није било ниједног империјалног окупатора, колонизатора, анектатора који поробљавање малобројних народа и мањих држава није оправдавао „најбољим намерама и благотворним учинцима цивилизовања, култивисања, просвећивања, заштите, помирења итд“. А у томе су их, такође без изузетка, следили домаћи колаборанти. Тако је Ердоганов министар Давутоглу у Сарајеву сасвим озбиљно говорио како да није било „данка у крви“ Мехмед-паша Соколовић не би постао један од водећих дипломата свога времена, него би остао на селу као сиромашно и неписмено српско чобанче. А бошњачки историчари и годинама пре рата су развијали теорију о верској толеранцији Османлија, о томе како је исламизација била добровољна, како Босански пашалук није био под окупацијом, него под управом.

Алијин аманет очито нема никакве логике и смисла, али то Тајипу и Бакиру не смета да ту глупост наизменице у различитим приликама помињу. Зашто? Тајип, када год му устреба да демонстрира како је Турска регионална велесила са неоосманским утицајем на исламизоване хришћане у Босни, или када му затребају гласови бројне бошњачке дијаспоре у Анадолији. Бакир, још чешће, јер њему „аманет“ вишеструко служи. Првенствено му добро дође да ојача спорни идентитет Бошњака, јер ето и они имају своју „матицу“. Јесте да матица говори туђим језиком, да са њом нема етничке сродности, да је подалеко, већим делом на другом континенту. Али, јесте и да их је „матица“ конвертовала од православаца/католика у муслимане, индиректно од Срба/ Хрвата у Бошњаке.

Затим, ојачава им и колективно самопоуздање. Прекограничне везе комшија Срба и Хрвата са њиховим већим и многољуднијим матицама Бошњаци перципирају као још јаче него што реално јесу и зебња их хвата од сваке манифестације њиховог сународничког братства и јединства које по Дејтону зову „специјалне и паралелне везе“. Турска, већа и јача од њих, на челу са неоосманистом и панисламистом Ердоганом, подгрева им илузију да је „цјеловита и јединствена“ дохватљива макар и узнос Србима и Хрватима. Даље, Алијин тестамент указује и да Бакир некако дође као престолонаследник Босне, а Тајип као тутор из моћне пријатељске монархије који му чува бабовину док он политички не нарасте и не дође до државничке памети. Напослетку и најважније, пошто је све око аманета фамилијарни аранжман Ердоган – Изетбеговић, нема ништа од турске заштите Бошњака и Босне уколико народ на изборима догодине на јесен Бакиру не обнови демократски мандат.

Глупост која ради посао

Е сад што је читава прича о аманету, илити тестаменту, ординерна и вероватно измишљена глупост, не би била ни прва ни последња која у практичној политици добро функционише. „Појавио се нови султан, обновљени порта и калифат, пусто турско изнова у босанском вилајету, вратило се златно доба муслимана у БиХ …“ – колективна свест се и код других народа дијелом ослања на митове и легенде. Савремену идилу између лидера регионалне велесиле и кантона са бошњачком већином ремете само зли језици који зановијетају да Турска у Босни само обнавља и гради нове џамије, а привредне инвестиције одоше у „агресорску Србију“. Није да нема и тога, али и тамо је инвестициони фокус на Санџаку, а такође доста иде и на обнову споменика окупационе османско-исламске културе. И једино је било мало запело око „Ћеле куле“, али је наш угледни оријенталиста Танасковић нашао духовито решење: „Њихове руке, материјал – наш“.

Руси ремете турско-бошњачку идилу?

Много већи поремећај турско-бошњачке идиле појавио се са Ердогановим удаљавањем од ЕУ (Њемачке) и НАТО-а (САД) и окретањем Русији послије „Гуленовог“ покушаја преврата.

Турска у америчком НАТО-у била је Бакиру „к’о бибер по пилаву“ јер је премошћавала бошњачку распетост између њихове две узданице – једине суперсиле и исламског света, Запада и Оријента. А оно рушење руског војног авиона у турско-америчкој кооперацији, у Сарајеву је дочекано као у оном вицу о слону и мишу. „Прелазе њих двојица преко моста. Мост се тресе под слоном. А миш се испрсио и вели: ‘Осећаш ли како дрмамо?’“ Сада се, међутим, Ердоган окренуо српском заштитнику Путину. Турски ток, нуклеарна електрана, сукоб са ЕУ (Ангелом) и НАТО-ом (Доналдом), С-400 итд., па се Бошњаци брину да не буду жртвовани на олтар Тајипових нових економских и геополитичких приоритета. Зар и са Асадом Тајип није био породични пријатељ али, боже мој, после је тврдио да са њим нема решења за Сирију.

Мустафино и Јасерово наслеђе Бакиру за наук

При томе, суперсила је у опадању моћи, а исламофобној ЕУ иначе нису много веровали. Њима није довољна да сарадња Москва – Анкара, у којој се зна ко је старији партнер, уроди пацификацијом српско-бошњачких односа у БиХ на бази изворног Дејтонског споразума, а то је максимум који реално могу добити. Бакиру би било паметније да уместо преамбициозних и нереалних комбинација проучи политичка искуства курдског вође Мустафе ел Барзанија и палестинског Јасера Арафата. Кажу да је. када је овај потоњи питао старог Изетбеговића у шта се узда у плану да направи муслиманску државу, Алија поменуо и подршку САД. На то му је неуморни трагични борац за државу палестинског народа одговорио: „Мени тако Американци помажу већ 60 година па лошије стојим него на почетку …“

Али, тестаментарни тутор Тајип све ће објаснити још политички недосраслом Бакиру на неком породичном слављу Ердогана. Када у „Станболу на Босфору“ зурле засвирају, а Изетбеговић јуниор се распилави на позлаћеним миндерлуцима, као у сапуници о Сулејману и Рокселани. Уосталом није ли њему најважније да по високој препоруци порте опстане на трону СДА и пет кантона у ФБиХ бар још један мандат. А за то је, шућур Алаху, довољно да он и Тајип само још који пут понове трагикомичну причу о Алијином аманету која у срце дира велику већину бошњачких бирача.

 

 

 

Ненад Кецмановић/Фонд стратешке културе

Оставите коментар