Застава Каталоније (Фото: Курир)
Застава Каталоније (Фото: Курир)

Балкански извори каталонске кризе

Драматичан развој ситуације око референдума о независности Каталоније, као и плебисцит о самоопредељењу ирачких Курда, поново су на дневни ред поставили питање о одсуству јасних критеријума дозвољености и заснованости самоопредељења народа и територија у међународној пракси – што са своје стране ствара повољан терен за „двојне стандарде“ и спекулативне политичке комбинације од стране водећих светских играча. И премда каталонски сепаратизам има своју дугу и јединствену историју, при оцени садашњих догађаја неизбежна су „везивања“ са другим регионалним кризама и процесима – у том смислу и на Балкану, где су се „двојни стандарди“ и геополитичке игре око самоопредељења пројавили у пуној мери.

Председник утицајног америчког Савета за међународне односе Ричард Хас узео је активно учешће у дискусијама по свим горе набројаним питањима. У свом тексту на интернет порталу Project Syndicate он је сасвим тачно указао на то да је у савременом свету нова државност у знатној мери дефинисана признањима од стране других држава, но при том покушавајући да формулише сопствена „правила“ која по његовом мишљењу „треба применити у таквим случајевима“. Скупљено је пет „Правила“: постојање историјских основа које потврђују „очигледни колективни идентитет тог народа, постојање убедљивих аргумената који доказују да је „постојећи статус-кво повезан са великим политичким, физичким и економским трошковима“ за становнике самоопредељених територија, „очигледна демонстрација“ моћне подршке „новом, сепаратном политичком статусу“ од стране становништва „животно способне“ нове државе и на крају, та чињеница да „отцепљење неће ставити под претњу животну способност преосталих делова земље или безбедност суседних држава“. [www.vestifinance.ru/articles/91856]

Ако са позиција горе наведених аргумената проанализирамо развој ситуације, посебно на простору бивше Југославије, није тешко доћи до закључка о, благо речено, журби по питању признавања независности низа југословенских република, а такође и српске покрајине Косово и Метохија, од стране западног друштва. Посебно, није било никаквих „великих политичких, физичких и економских трошкова“ у случају да та покрајина очува свој статус из 1999. године у својству функционисања Мисије ОУН по пословима Мисије ОУН, по питањима привремене администрације са широким овлашћењима.

Постоје озбиљна питања око оцене „колективног идентитета“ косовских Албанаца. Сами албански стручњаци и лидери албанског националног покрета још од времена делатности Призренске лиге 1878-1881. године традиционално их сматрају делом општеалбанског етноса – који је данас већ остварио своје самоопредељење у саставу Републике Албаније. Па и „колективни идентитет“ босанских муслимана и чак Црногораца очигледно на историјском плану уступа степену идентитета тих истих Каталонаца, да и не говоримо о Курдима.

Само веома велики оптимисти у Приштини и њихови истомишљеници изван покрајине, могу озбиљно да расуђују о социјално-економској солидности самопроглашеног Косова, без добијања помоћи из иностранства. Према оценама независних организација, у периоду 1999-2002. године међународна заједница је доделила 2,3 милијарди долара финансијске помоћи. У периоду 2005-2008. године издвојено је 1,9 милијарди долара „за спровођење реформи“, што је чинило око 50% косовског бруто-националног дохотка. [www.mirec.ru/2014-04/ekonomiceskie-problemy-realizacii-proekta-kosovo]

У овом тренутку већ се ради о мањим сумама, но, ипак је током 2016. године, према подацима ММФ-а, у буџет Косова пристигло 173 милиона евра „иностраног финансирања“ што је по својим размерама упоредиво са трошковима за пензије и друге социјалне исплате. [www.imf.org/~/media/Websites/IMF/imported-full-text-pdf/external/pubs/ft/scr/2016/_cr1622.ashx]

Што се тиче последње тачке коју је формулисао Ричард Хас – о томе да одвајање ове или оне територије не стави под претњу „животну способност преосталих делова земље или безбедност суседних држава“ – то је овде ситуација још јаснија. Оружани косовско-албански сепаратизам и једнострана подршка дата му од стране Запада, директно су испровоцирали дестабилизацију и других рејона Балкана насељених Албанцима и то је створило изузетно опасан преседан у регионалним и општесветским размерама.

Уопште није случајност што су се данас балканске државе нашле даље од приступања Европској унији него што је био случај пре неколико година. То је очигледно продемонстрирала конференција „Европска Унија – Западни Балкан“ која је овог лета одржана у Трсту у организацији владе Италије и са учешћем делагација Албаније, Босне и Херцеговине, Македоније, Србије, Црне Горе и самопроглашеног Косова. Како је истакао шеф италијанске владе Паоло Џентилони, ЕУ намерава да „држи отворену перспективу присаједињења унији земаља Западног Балкана“, међутим, време за проширење ЕУ за сада није наступило па и припрема балканских земаља за приступање ЕУ „захтева много времена“.

Нема сумње да ће даљи развој ситуације како у Каталонији, тако и око Ирачког Курдистана, пројавити очигледно сведочанство геополитичких маневара и спекулација које немају ништа заједничког како са интересима глобалне стабилности, тако и са жељама становништва. Како исправно истиче шпански лист La Vanguardia у осврту на каталонски референдум: «Проста и жестока реалност је таква, да протести народа не узбуђују превише Европску унију“. „Последњих година ХХ века многе земље су успеле добити независност – наставља то издање. – Ради се о бившим совјетским републикама, балканским државама, па чак и јужном Судану. Но, за независност коју су стекле те земље, благослов су дале хегемонистичке земље и организације: САД, НАТО, ЕУ, ММФ. Распад СССР-а и Југославије улазио је у стратешке планове тих структура у односу према земљама-противницама… Независност Косова је била призната, но, сепаратистичка настројења у Абхазији, Јужној Осетији, Криму и југо-истоку Украјине наишли су на оштро противљење“.

Вољу народа Европска унија ставља на пиједестал, но само ако та воља одговара олигархијским и хегемонистичким интересима… Ти интереси хипотетички се могу променити у корист стицања независности Каталоније. Но, само ако влада Шпаније почне одједном да спроводи социјално орјентисану политику и покуша да изађе из НАТО пакта (за сада ни једна партија са таквим програмом није победила на изборима у ЕУ), а противтежа томе ће бити неолиберална влада Каталоније орјентисана на чланство у Североатланској алијанси“ – даје саркастичан закључак часопис La Vanguardia. Тешко је не сложити се са сличном оценом.

 

 

Петар Искендеров/Фонд стратешке културе

Оставите коментар