Бели

Читам, ових дана, примедбе неких аутора на чињеницу да се Љубиша Прелетачевић Бели кандидовао за председника Србије. Примећујем, начелно, две примедбе. Једна каже да је његова кандидатура неозбиљна, да урушава углед председника и државе, да на државне функције треба да долазе људи од угледа, знања и искуства. Друга примедба каже да је његов наступ омаловажавање традиционалних вредности српског народа. [1]

Размотримо обе примедбе.

Да ли уставно-правни поредак Србије дозвољава да свако ко је пунолетан, држављанин и на слободи, може да се кандидује, ако сакупи одређени број потписа? Да бира и буде биран, како би то лепо рекли другови „демократе“. Да бирају, могу чак и они који нису на слободи. О судбини земље одлучују и убице, педофили, манијаци и лопови. И то је „демократија“. Дакле, по ком уставно-правном критеријуму, Бели није легитиман кандидат као и сваки други? Па не само да свако може да буде председник, дакле на функцији којој није додељен велики политички утицај, већ свако, без обзира на квалификације и радно искуство, може да буде и председник Владе и министар и посланик и директор јавног предузећа и члан управног одбора јавног предузећа и амбасадор итд. Ако председник Владе може да буде човек без икаквог радног искуства, осим политике, ако министар одбране може да буде керамичар, а директор ЕМС човек са завршеном пословном школом или економиста, ако за место посланика у Скупштини не постоји никакав критеријум осим држављанства, зашто Бели не би могао да буде председник? Ми имамо смешну ситуацију да човек испуњава критеријуме за функцију за коју се кандидовао, да те критеријуме, управо, дефинише сама држава, а да онда неко прича и пише о томе како његова кандидатура урушава углед и функције и државе.

Замислимо другачију ситуацију, замислимо да се, уместо принципа демократије и партократије, у избору људи за одређене функције користи принцип меритократије [2].  Да се за сваку функцију дефинишу потребне квалификације, радно искуство, чак и врста радног искуства, плус неке додатне вештине и способности. На пример, познавање страних језика, специјалистички курсеви и сл. Ако би и остао постојећи криминално-партијски систем у избору посланика за разне нивое власти,  партије би биле принуђене, по закону, да на функције стављају људе са неким професионалним интегритетом. Тиме би се повећала цена спровођења партијске политике јер, за разлику од апсолутно послушних партијских војника, негде, на некој функцији би се нашао неко ко би рекао: „чекај мало, не може тако!“ Међутим, ни једна релевантна политичка партија у Србији ово не тражи. У друштву постоји општи консензус да свако може да буде постављен или биран на гомилу функција у државној управи или јавним предузећима. Када партије опозиције критикују људе на неким позицијама због, наводног, недостатка релевантног образовања и искуства, оне не тражи промену закона и увођење принципа меритократије. Не, оне само тврде да би њихови кандидати били бољи.

Да закључим. И уставно-правни поредак и друштвени консензус, јасно дефинишу критеријуме које неко мора да испуњава да би био кандидат за председника и према томе, по простој логици ствари, свако ко их испуњава, не може нарушавати углед ни функције председнка ни државе.

Друга примедба каже да кандидатура Белог представља омаловажавање традиционалних вредности српског народа. Ово је још смешније. Уставно-правни поредак земље не штити никакве традиционалне вредности. Србија је дефинисана као безбожничка земља без икаквог утемељења у културно-историјском наслеђу Срба. Уз подршку великог дела јавности и потпуну подршку из тзв. националних институција, укључујући и СПЦ, власт, већ годинама, спроводи политику гушења српске државности кроз процес придруживања ЕУ. Образовна и културна политика су у функцији моралног и духовног пустошења нације. Јавни педерлук и свакакве друге перверзије су приоритет. Легалним чедоморствима се сваких седам година направи читав Јасеновац. Срби су законски дискриминисани у односу на мањине. Насељавање афричких и азијских хорди, о трошку Срба, је у пуном јеку. Традиционалне вредности у јавном животу Србије нису омаловажене. Оне су укинуте, уставно-правним поретком, уз сагласност великог дела јавности и уз сагласност релевантних политичких и друштвених фактора. Оне не постоје, па самим тим, простом логиком, долазимо до закључка да их Бели, нити било ко други, не могу омаловажавати.

Владимир Челекетић / svitanjeblog.wordpress.com

 

[1] http://www.standard.rs/politika/37251-узроци-политичке-безидејности-опозиције

[2] https://sr.wikipedia.org/sr-el/Меритократија

5 коментара

  1. Svaka cast! Pozlatilo ti se.

  2. Lepo si i tacno , ma da nepotpuno, nabrojao probleme koji pritiskaju Srbiju. Samo ja ne razumem zasto mislis da je jedan jos nesvrseni student ,koji se KO ZNA KAKO STVORIO na lisu za izbor predsednika Srbije, sposoban da se uhvati u kostac makar sa delom ovolikih problema , ne racunajuci cinjenicu da su predsedniku ionako data mala ovlasvenja i nadleznosti. Bas zbog te gomile problema , nama treba covek koji o zivotu nezna samo iz univerzitetskih udzbenika koje jos sve nije ni proucio , vec iskusan politicar koji se dokazao u nekoj oblasti. Sto se tice zakona i prava svakoga da se kandiduje ,tu si u pravu. Demokratija nam je donela i neke pozorisne predstave. Prezivela je ova Srbija i onog kandidata sa metlama i cetkama , pa ce i ovog saljivdziju , samo sto kandidatu sa metlama i cetkama nisu bile potrebne 250000 evra za kampanju kao sada , pa se pitam jeli te pare doticni „Beli“ izvuko premiju na lutriji?. .

  3. Nije tragedija ako se neka budala kandiduje za predsenika ,tragedija je svaki glas koji ta budala dobije na izborima.

  4. телетабис

    Баш ме интересује зашто би Бели био лошији председник од Томе и њму слични?

Оставите коментар