(фото;Српски културни клуб)

Без страдања нема Васкрсења

Људска природа је несагледљиво зла и искварена. Никада се није тако, као на дан распећа Господа Исуса Христа, то језиво зло испољило у свој видљиви облик. Људи су разапели Бога. Не демони, нити најкрволочније звери, већ безумни људи, који су бесомучно клицали: ,,Распни га, распни! Пусти нам Вараву. Крв Његова нека падне на нас и на децу нашу“.

Тако је човек напокон „препунио мјешину греха“, исказавши у том невиђеном чину жртвовања и љубави, сав свој бездан подлости, кристално људске злости, прожете нечим ужасним, чему нису сва бића у свим световима способна. Данас на Велики петак све је утихнуло, све тугује, али у дубокој вери и нади, јер након страдања следи радост Васкрсења, које и поред све људске наказности, даје истински смисао расцепљеном човеку, кроз Оног Који ,,болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на њему нашега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо. Сви ми као овце зађосмо, сваки нас се окрену својим путем, и Господ пусти на Њега безакоње свију нас. Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нема пред онијем који је стриже не отвори уста својих…“ – како је за Христа предсказивао пророк Исаија седам стотина година пре Његовог страдања.

Ми често сопствену палост и зло приписујемо неким другим силама, околностима, Богу или судбини, стално превиђајући и оправдавајући нашу реалну бруталност. (Тако дивна мисао о Христу, такво идеално биће, образац пуноће човечности у прожимању са божанским, никада не би могла пасти на памет једном до сржи свирепом човеку, нити иједној религији, филозофији, идеологији сем Откривењу, иако је цели пагански свет прожет тим символима Логоса, у својим најдивнијим моментима у историји свих цивилизација. Сама та мисао о Христу је Његово сведочанство сваком који истински прожима људску природу и сагледава кретање човека у магловитој историји света.)

Не пренебрегавајући наше безумље којим смо до најмање честице прожети, треба признати себи да заиста ниједна звер није била тако луцидно неосетљива, пројављујући истински рафинирано зло, као што је то човек, “никада ниједан тигар није разапео човека“, како је то говорио и словенски пророк Достојевски, један од највећих познавалаца космолошке и антрополошке мистерије зла.

Загледајмо се данас у сопствену трагику, продримо у несагледљиви понор битија, на чијем дну обитава једно застрашујуће саучесништво у греху, којег нисмо само Божијом милошћу свесни, да јесмо, не бисмо могли са тим страшним сазнањем живети.

Свети људи истински непретворно доживљавају себе као најгрешније биће од свих, чак и од бесловесних твари у васколикој васељени, јер Божији правденици што су ближе светлости и најмањи обриси прашине им се уцртавају као највећи, док обитавајући у тами човек не види своју наготу, чак толико да и бестидни злочинци често умишљају да су најправденији, да све што чине, чине сасвим исправно. Пониримо у овај најтужнији дан у смрадну људску нутрину, и схватимо напокон да смо надимајући прах у одсуству Бога, одсуству које представља праобраз пакла већ и на Земљи. Осетимо у себи једно ништавило спремно и на најгнусније зло у одсуству доброте, одсуству које је истинско зло већ и на Земљи. Спознајмо опипљиво да смо “кривци за све, кривци за свеколико“ (Достојевски), јер ,,гле, семе свих грехова налази се у крви мојој“ (Свети Николај Жички). Једино са таквом свешћу, моћи ћемо скрушено и смирено прићи Срцезналцу свих нас, једино тако ћемо моћи као онај покајани разбојник, увидети како Богочовек данас страда за сваког од нас лично и поред свих наших грехова који су прашина у Његовим очима, јер Његова уморна и жедна уста и са Крста сведоче непојмљиву милост: ,,Опрости им Оче јер не знају шта чине“. Исто говори Господ и дан данас свима нама који Га својим греховима и хулама, разапињемо и одричемо, Он ревносно куца на дверима наших срца и стрпљиво чека да их отворимо. Само са тим сазнањем о сопственој деструктивности и свеопштој стихији која нас уводи у тоталну пропаст, моћи ћемо завапити искреним покајањем, подражавајући барем у најмањем Његов Крст, јер ко данас “уздише и тугује са Њим“, моћи ће победити палоприродни процес смрти и свеопштег распадања, и ући у Царство Небеско са Њим, Васкрслим и Неисказивим, ,,Јагњетом Божијим које узе на себе грехе света“.

На Велики петак,

Љ.Г. 2018.

 

 

 

 

 

Саша Кнежевић/Српски културни клуб

2 коментара

  1. @ Љ.Г. за овај текст,
    Прими моје одлично поштовање.

  2. Само страдајте за јеврејског бога и васкрсавајте
    Гађајте душмане хлебом када вас они згађају каменом
    Окрећите душманима други образ када вас душманин удари по једном
    Не имајте других(својих србских забрањених)богова осим јеврејског
    Молите се јеврејском богу за своје душмане
    Молите се за своје владаре јер они су вам владари по вољи јеврејског бога
    Давајте владару владорово (што вам тражи)свештенству божије
    Будите рабови-робови-слуге јеврејског бога
    Мешајте се генетски растно са свим слугама-рабовима јеврејског бога
    Напустите своје родитеље,браћу,сестре,фамилију ,пријатеље и борите се против њих ако нису или неће да буду рабови-слуге вашег јеврејског бога……

Оставите коментар