(Фото: http://psiho.org)
(Фото: http://psiho.org)

Да ли је туга исто што и депресија?

Да ли су туга и депресија исто? Укратко – не. Опширније:

Жаловање и депресија су два квалитативно другачија стања.

Дешава се да неки људи не праве разлику између туге, жаловања и депресије. Овде ћу да пружим пар речи о томе у чему се разликују и када депресија може бити повољна по развој.

Туга, бол и плач су такорећи нормалне реакције на неки губитак. Тај губитак може бити условно речено велики, као што је рецимо смрт или тешка болест, а може бити и мањи у смислу губитка идентитета, изневерених очекивања, пропалих снова и тако даље. Туга означава прихватање непријатне реалности, прихватање бола, а плакање је онда почетак процеса исцељења. Здраво је плакати! Лав Николајевич Толстој је рекао: „Онај ко не плаче, не види.“ Сузе нису одлика слабих, плакање није срамотно, већ је пожељно и здраво. Дозволио си да осетиш бол и патњу, да их проживиш, а не да их у својој дефанзиви одгурнеш и суздржиш, сузбијеш. Бол почиње онда када себи признаш губитак, а тада креће и туговање!

Ако одлажеш да прихватиш, то неприхватање непријатне реалности, само по себи, чини да та реалност постаје све болнија и дужа. Уколико не постоји прихватање те непријатне реалности, онда наступа анксиозност или депресија и све остало што их прати. Депресиван човек није у контакту са губитком, што му олакшава преживљавање.

У депресији имамо одсуство присуства, а код туге присуство одсуства. Код туге имамо присутно одсуство – окружење, свет се види као осиромашен због губитка објекта љубави, али након туговања, човек наставља даље. У депресији имамо то да је личност опустошена, празна, те онда услед неприхватања губитка може да „упадне“ у самосажаљевање.

Дакле, неко не може из туге да „упадне“ у депресију, насупрот увреженом мишљењу.

Међутим, и само депресивно искуство може бити од важности за раст и развој човека, уколико је то креативна адаптација организма.

Организам може да се усами, повуче у себе, губи потребу за комуникацијом. То повлачење енергије заправо је природна фаза. Ако организам не може да поднесе оно што му је живот такорећи донео, он се повлачи у себе како би се бавио собом и дошао до нових решења. Можда и да би дошао до новог начина живљења.

На крају, зашто да се човек не повуче некад у себе, одмори мало од општег „лудила“ и паузира све те „неодложне“ обавезе и море притисака и очекивања?

Особа се повлачи у себе да би након тога изашла „јача“, уствари да изађе као особа са новим идентитетом. Дакле, у оваквим случајевима, депресија може бити креативна адаптација организма, и нешто што је сасвим ОК (што би рекли модерни).

Ако депресија постане ригидна, фиксирана шема, те тако представља депресивни поремећај, онда можемо да говоримо о нечему што није ОК, а знаци да нешто није ОК, осим интензитета и трајања симптома су:

– телесни болови (бол, мучнина…)

– разни облици самоповређивања (не обавезно сечење вена и томе слично, него једноставно изнуривање организма начином живота…)

– депресија постаје сама себи циљ

Код депресивних људи, често изостаје подршка околине, дешава се да сматрају да је депресиван човек „лењ“ и „неодговоран“, па га након кратке подршке, кад истекне резервоар „љубави“, такорећи нападају и гурају да крене у неку активност. Љубав и подршка су од велике важности, и то љубав која јесте брига за развој човека.

Добро је оно што користи развоју, а ти плачи слободно, није срамота.

Никола Марић, психолог

3 коментара

  1. Најзад нешто право. Од правог психолога. Једноставно и јасно а не мудровање ко неки овде…па макар то био и ја.
    Без обзира на моју малициозност упада који је и овде провоциран, сматрам и саветујем да нам Васељенска уведе један текст месечно од нашег психолога. Није много, није напорно за Господина Марића а за нас добро дошло. Биће ту свега, сигуран сам. Ја ово најозбиљније мислим.
    Е, сад, ја онај. Господине, то ваше „ОК“ ме шутнуло у одназад. Та манте ме њиних конфирмација, молим вас лепо. Па нисте ви ја да се разабацујете са тим потштапалицама и правите себи потврду.
    Ето, сад ме моште мало и психоанализирати, али ја имам уобичајену светску неизлечиву болест – тврдоглавост и нема шансе да прогутам „ОК“.
    Има заиста једноставних али непроцењиво добрих савета и тврдњи, као што је онај што почиње са „Уосталом…“ Ето, то тако јасно и једноставно може само стручњак да нам каже.
    Ви напишете један осврт на неку мождану ствар као причу успут, немате проблема ни најмање а нама, бар добром делу, једноставна лекција. Нема везе колико ми знамо, није на одмет кад прочиташ од стручњака.
    Ех, покида се да вас убедим да бар једном месечно објавите по једну овакву цртицу.

  2. А јооој, мало сам детаљисо кроз чланак.
    Ма јел могуће да има људи који неће стићи до самосажаљења?
    Ја сам два-три пута упадо у самосажаљење не прихватајући да ме тамо неке оставе, а оне ме оставиле. Јооој, што сам тугово и себе жалио некад и по цео месец дана. Није то мало.
    А шта је са осветом?
    Она увек пада на памет, одрадили је ми или не.
    Ето, волео бих да чујем мишљење стручњака.
    Како да се извучем данас кад ми је некако дошло време и шанса да се осветим некоме?
    Оно, немам намеру да то буде нешто велико, иако могу, али ме неки ђаво, ево после 35 година вуче да ја то мало осветнички. А знам себе. Биће ми после жао, без обзира на сву „правду“ коју ћу остварити.
    (Нећу даље, кашће мој друг Косовац да сам зрео за психијатра а по обичају он неће схватити суптилну разлику између психолога и психијатра. Уф, не знам ни колика је та разлика, али сам се одушевио што нам се један стручњак обратио. Е, заслужили смо после читања свих досадашњих страота овог нашег планета)

Оставите коментар