Да ли санкцијама Русији Ујка Сем заврће уши и Немачкој

Најаве из Вашингтона не само да ће пооштрити сопствене санкције уведене Русији, већ и да ће од својих западно-европских савезника тражити да учине исто, немачку канцеларку Ангелу Меркел не само да су затекле на годишњем одмору, већ и потпуно неспремну. До сада је Немачка Русији уводила искључиво оне економске санкције које њој самој ни на који начин неће шкодити, а које неће много погађати ни немачку привреду. Нови захтеви из САД долазе по Меркелову у најгорем могућем тренутку: спрема се за изборе у септембру, једним оком мотри на финансијски посрнулу највећу немачку банку, „Фолксбанк“, док другим посматра крах немачке ауто-индустрије којој прете не само драконске казне у целој ЕУ, али и у свету, већ и захтеви за одштету у висини од неколико десетина милијарди евра, сматра дописник Магазина Таблоид Фридрих Емке.

Када је почетком 90-их прошлог века пала „гвоздена завеса“, највећи профитер је била Немачка. Не само због тога што је могла поново да се уједини, већ и што је од свих западних, високо развијених земаља била најспремнија за економску експанзију на исток.

У првих пет година после уједињења две немачке државе у некадашњи ДДР су немачка влада и привреда инвестирали невероватних 100 милијарди тадашњих марака. Новац је добијен од прихода остварених у трговини са некадашњим државама Варшавског пакта, на првом месту са Русијом.

Више од једне деценије после поновног уједињења немачких држава развијани су економски односи са истоком Европе. За само неколико година изграђена је најмодернија путна и железничка мрежа која повезује Пољску, Чешку, Словачку и остале источно-европске земље са Немачком. У те пројекте инвестирани новац брзо се вратио кроз интензивну трговинску размену у којој је Немачка продавала своју скупу технологију, а заузврат за мале паре куповала сировине и полуготове производе.

Коначно, далеко најважнији заједнички пројекат Русије и Немачке је „Северни ток“ који је од Немачке направио европски центар за трговину гасом. Овај гасовод је у међувремену дуплиран, а паралелно са цевима за гас постављене су и цеви за нафту.

Пошто због свог географског положаја Немачка може повољно да купује и нафту и гас из Северног мора, то јој гас и нафта из Русије, углавном, служе за реекспорт, чиме додатно оснажује свој положај најјаче економске силе у Европи. Досадашњим санкцијама које је ЕУ увела Русији, ова два поменута енергента су била заобиђена.

Сада, у најгорем могуће замисливом тренутку по немачку економију, стижу захтеви из Вашингтона да се санкције Русији заоштре и да оне обухвате и нафту и гас.

Амерички интерес у овом науму је свима јасан. Америка је у међувремену поново постала највећи светски произвођач нафте и гаса, али њих углавном добија из шкриљаца, што их по цени чини неконкурентним на светском тржишту. Доналд Трамп је још у предизборној кампањи најавио како ће држава финансирати изградњу десетине терминала за гас и нафту из Сједињених Држава, како би се њихов извоз поспешио. Питање је, само, коме их продати у временима када „Северни ток“ ради пуним капацитетом, а планира се изградња „Јужног тока“ у међувремену преименованог у „Турски ток“.

Лидери обе странке на власти у Немачкој, Ангела Меркел испред ЦДУ/ЦСУ-а и Зигмар Габријел испред СПД-а, упозорили су да би нове санкције Русији највише погодиле управо немачку привреду и да ће преиспитати потребу за њиховим увођењем. Преведено са дипломатског језика то значи да се ни Немачка, али ни Европска Унија (која је под њеном контролом) њима неће прикључити. Бар не у оноликој мери коју од њих захтева Вашингтон.

Иако је тренутно немачка привреда далеко највиталнија и најснажнија у Европи, постоје јасни знаци који упозоравају да би ситуација веома брзо могла да се промени.

Прво је „Дојче Банк“ у Сједињеним Америчким Државама дошла под удар закона о спречавању прања новца, због чега је морала не само да плати милијарде долара високу казну, већ је и код инвеститора изашла на лош глас, тако да већ годинама послује са губитком и питање је када ће поново забележити профит. Ова банка је највећа немачка финансијска институција и она са собом у пропаст вуче и многе друге компаније, тако да се немачко финансијско тржиште већ извесно време колеба када су у питању инвестиције у акције банака из Немачке. У међувремену је дошао нови, још погубнији финансијски удар на најосетљивији и најважнији сегмент немачке привреде – аутомобилску индустрију.

Прво је Фолксваген у САД ухваћен како је манипулисао софтвер на уређајима који мере висину штетних издувних гасова у дизел возилима, како би вредности приказао нижим од стварних. Затим се утврдило да ВW то није радио само у Америци, већ и у Европи. Снажном политичком и дипломатском кампањом Берлин је успео да спречи изрицање драконских казни својој највећој аутомобилској компанији које су биле најављиване из Брисела.

Таман се ситуација око аутомобила из Немачке смирила, а онда је управо ових дана пукла атомска бомба у вестима – највећи немачки произвођачи возила су осумњичени како су се међусобно договарали око цена својих производа.

Ако би се ове сумње показале као тачне, немачки ауто-произвођачи би били суочени не само са плаћањем казни у висини од неколико милијатди евра, већ би још толико као одштету платили превареним купцима који су плаћали више него што је требало.

Изузетно утицајни немачки Савез удружења потрошача већ је најавио да ће, у случају да се утврди недозвољено монополистичко понашање ауто-произвођача, захтевати од Бундестага законску измену којом би се омогућило да преварени купци у скраћеном судском поступку могу да остваре право на накнаду штете.

Немачка ауто-индустрија је, како то Американци кажу, „превелика да би пропала“, односно она игра тако важну улогу у немачкој привреди да ће држава морати да јој помогне да прође кроз све најављене губитке. Питање је једино са колико пара објективно у овом тренутку располаже немачка влада, посебно ако се узме у обзир да је она највећи гарант Грчкој код страних кредитора и да финансијски помаже и друге економски посрнуле чланице ЕУ.

Штедљиви министар финансија Волфганг Шојбле, један од великана ЦДУ-а, и до сада је шкргутао зубима сваки пут када је канцеларка Ангела Меркел из политичких разлога некоме одобравала субвенције или бескаматни кредит или сличан вид помоћи. У случају ауто-индустрије, али и евентуално „Дојче банке“ ни он, међутим, неће моћи да се одупре, јер би њихов пад са собом у пропаст повукао и добар део немачке привреде, ако не и њу целу. Прва штета већ је нанета. Франк Швопе, аналитичар немачке банке „НордЛБ“, израчунао је да су три главна актера скандала, а који се котирају на берзи, тачније ВW, БМW и „Деимлер“ у само два дана кроз пад вредности акција изгубили 10 милијарди евра. А криза је тек почела.

Председавајући одбора Бундестага за саобраћај Мартин Буркерт већ је изјавио бојазан како и сама сумња да су се произвођачи аутомобила међусобно договарали о ценама може да нанесе штету бренду „маде ин Германy“ који је до сада, више од једног века, био гарант за добар квалитет и коректно пословање. Интересантно је споменути како су обавезу стављања ознаке о земљи порекла увели крајем 19. века Британци да би купцима скренули пажњу на производе из тек уједињене Немачке који су по изгледу подсећали на британске, али су по квалитету били далеко иза њих. „Маде ин Германy“ је пре 150 година имало исто значење као и „маде ин Цхина“ данас.

Када се све поменуто узме у обзир, јасно је због чега Меркелова уопште није срећна што Америка жели да заоштри привредни рат са Русијом. У суштини, слажу се сви аналитичари из Немачке, како они у медијима, тако исто и они у странкама у Бундестагу, нове санкције Русији су удар на Немачку привреду. Могуће да иза њих не стоји жеља Вашингтона да се обрачуна са Кремљом, већ да Немачку врати на место трећеразредне регионалне силе тиме што ће јој наметнути са ким и како мора да послује.

Сукоб са Русијом, могло би да се открије за неки месец или годину, у стварности је покушај дисциплиновања Немачке која је после победе Доналда Трампа на изборима отворено свима дала до знања како ће кренути сопственим путем, заједно са осталим земљама Европске Уније.

А 1. Напад на “народно возило“

Први скандал у низу изазвао је „Волксwаген“ у Сједињеним Америчким Државама и он се до данас само даље ширио обухватајући и друге произвођаче аутомобила, али и друге врсте некоректног пословања.

„Волксwаген АГ“ је заједно са јапанском „Тоyотом“ и америчким „Генерал Моторсом“ један од највећих светских произвођача аутомобила. Осим возила која носе ознаку ВW (за „Волксwаген“) овој пословној групацији припадају и „Ауди“, „Порсцхе“, „Шкода“, СЕАТ, „Бентлеy“, „Ламборгхини“, „Бугатти“, МАН, „Сцаниа“ и произвођач моторцикала „Дуцати“. У 2016. години је овај гигант у целом свету запошљавао 626.715 радника и остварио пословни приход од 217,3 милијарде евра.

Почетак пословања био је када је Фердинанд Порше 1937. осмислио аутомобил који би био доступан свим немачким грађанима. Убрзо је нацистички режим схватио колики маркетиншки потенцијал лежи у тој идеји и омогућио је отварање првог погона у Волфсбургу, граду у коме је и данас седиште компаније.

Само име „Волксwаген“ на немачком значи „народно возило“. Идеју за овакво возило дао је Адолф Хитлер 1934. године када је предложио израду модела који би могао да се користи на аутопутевима (чија је изградња у Немачкој управо почињала) са сталном брзином од 100 километара на сат, имао четири седишта, који би трошио мало горива и коштао мање од 1.000 тадашњих рајхс-марака.

Најпознатији модел „Волксwагена“, популарна „Буба“, у производњу је ушла после рата 1945. године, када се Волфсбург налазио у британској окупационој зони. Десет година касније прослављен је силазак са траке милионитог возила.

„Ауди“, који данас послује у оквиру „Волксwаген АГ“, припадао је некада „Деимлер Бенз“-у из Штутгарта који га је због погрешне развојне процене 1960. под именом „Ауто Унион ГмбХ“ продао компанији из Волфсбурга. „Ауто Унион“ је у целом свету постао познат не само по каснијем моделу „Аудија“, већ првенствено по НСУ-у, популарно називаном „Принц“, првом аутомобилу „Волксwаген“-а“ који је имао мотор напред и водено хлађење. „Ауто Унион“ је шездесетих година спасао ВW АГ од сигурне пословне пропасти.

Фридрих Емке (дописник из Франкфурта) / Таблоид

Оставите коментар