(Фото: Фонд стратешке културе)
(Фото: Фонд стратешке културе)

Да ли треба уклонити Лењина?

Напетости око мумије

Поводом стогодишњице бољшевичке револуције, Руска Загранична Црква, аутономна у оквиру Московске патријаршије, тражила је да се мумија Лењина уклони са Красног трга у Москви.(1) Ипак, представник Патријаршије је истакао да то не би требало учинити сад, како због спољњег фактора, тако због подела које би се појавиле у руском друштву.(2)

Оваква, узајамно противстављена схватања, и то на високом црквеном нивоу, јасно казују да је покренута тема осетљива. Руска Загранична Црква и Московска патријаршија знају да је Лењин злочинац, али се Црква у Отаџбини прибојава сукоба које би уклањање мумије тог злочинца могло да изазове.

Ипак, треба се подсетити улоге Лењина у рушењу хришћанског царства руског, па из те перспективе расуђивати. Иако нисам Рус, и немам никаквог утицаја на догађаје у великој земљи, свим својим бићем сматрам да ће Русији кренути много, много боље кад уклони сатанисту са Краснога трга. Ево доказа.

Ко је први завереник?

Ако бисмо о завери говорили само као о људској делатности, која траје већ хиљадама година, онда заиста не би било разлога да се таквој назови – историографској конструкцији верује. Међутим, што се Православне Цркве и њеног учења тиче, завера ипак постоји. Њени инспиратори нису ни генијално зли људи, ни социјалне околности, него дух уништења, непријатељ Бога и Божје творевине, сатана.

Он, први космички револуционар, који је хтео да од Господа отме престо и на силу постане бог, од светлог ангела постао је тамни, пут мржње, ђаво, који са Царством Божјим и човеком, призваним у то Царство, ратује још од Адама и Еве… И као што је наше прародитеље уверавао да их Бог „лаже“ и да ће им се, чим поједу плод са забрањеног дрвета, очи отворити, тако и касније наговара потомке Адамове на бунт против Бога Љубави, све у име стварања „раја на земљи“, али раја у коме ће човек бити самоме себи довољан. А тај „рај“, рај најразноврснијих утопија, на крају се увек покаже као пакао. Зато је Исус Христос, Син Божји и Спаситељ рекао да је истинско Царство Његово – у људским срцима, а да је истинска револуција – промена самог себе, обнова ума, покајање…

Царство Небеско се задобија силом љубави и жртве, а не револуционарним терором у име „светлије будућности“. На жалост, огреховљени ум човеков тешко се мири са чињеницом да раја не може бити на свету ако га нема у души. И завера се наставља.

Маркс и ђаво

Кад ово имамо у виду, постаје нам јасно откуда су велики завереници, назови – усрећитељи човечанства, имали тако блиске везе са „оцем сваке лажи“ и завере – ђаволом. Карл Маркс, члан тајног „Друштва праведника“, чији су основни циљеви били укидање религије, уништење националних држава и стварање јединствене светске владе, у једном од својих програмских чланака записао је да је најбољи пријатељ свих комуниста „стара кртица Робин Гудфелоу“ (у енглеском фолклору, Робин Гудфелоу значи исто што и „Хроми Даба“ – то јест, демон). Док је студирао, написао је поему „Уланем“ пуну црномагијске симболике. У њој је прети ће „бацити рукавицу у лице Творцу“ и читав свет повући са собом у понор.

Наравно, средишња фигура комунистичког демонизма био је Лењин, човек који је с највећом могућом страшћу мрзео све Христово у Русији.

Аксјочиц о Лењину

Виктор Аксјочиц, руски хришћански философ, о вођи бољшевичког сатанизма каже: “Лењин је до савршенства довео концепт револуционарног освајања власти, зарад чега је од „класика“ социјализма и марксизма преузео све што је било неопходно, одбацујући немилосрдно све што је било застарело или „превише хумано“. Руководећи се тиме, Лењин је први у историји створио масовну револуционарну партију саздану на суровој дисциплини и крви.

Лењин је разрадио тактику револуционарног преврата, која је користила искуство свих претходних револуција: њен цинични алгоритам омогућио је да се дефинишу сва слаба места власти коју је требало свргнути, сви могући ослонци у друштву, као и сви стварни противници које је требало ућуткати или првенствено уништити. Нико пре Лењина није тако цинично и сурово дограбио власт, рушећи на свом путу све принципе и све светиње. Затим је Лењин успео да земљу гурне у непојамно суров и крвав грађански рат, који је однео петнаест милиона људских живота. Да би револуција однела потпуну победу, Лењин је први (мада је, свакако, ефектно уопштио целокупно претходно историјско искуство) разрадио теорију и у праксу спровео систем тоталног државног терора.

Кад се упореде с терором бољшевика, све претходно и све наредно у тој области било је ограничено простором и временом, степеном суровости и масовношћу. Лењин је увео концлогоре (1920. их је било око деведесет) и редовно масовно стрељање талаца, то јест истребљење великог броја људи који ни за шта нису били криви, чак ни из перспективе „револуционарних закона“. Лењин је први у историји иницирао масовну глад ради обрачуна с непокорним становништвом своје земље: страшна глад 1921 –1922, однела је око пет милиона људи. Нико осим Лењина није толико користио међународни олош ради обрачуна с унутрашњим непријатељем.

Од заробљених војника Аустро–Угарске, Немачке. Чешке, Турске, литванских стрелаца, кинеских добровољаца, револуционара – интернационалиста саздао је ударне, заштитне, казнене јединице: „Формирање немачко–мађарске дивизије из постојаних и дисциплинованих елемената крајње је сврсисходно“ (телеграм председнику Сибирског револуционарног комитета). Лењин је први у историји употребио хемијско оружје ради истребљења сопствених грађана/…/По наређењу Лењина, без истраге су побијени сви чланови царске породице, укључујући и децу, као и многи њихови рођаци и слуге (више од четрдесет људи). Крвави обрачун с главом државе и његовом породицом био је без преседана у новој и најновијој историји: Француска револуција је убила краља, али после тога ниједан узурпатор и диктатор није смео да учини било шта слично.

Као председник владе, Лењин је стално тражио појачање репресалија: „Увести масовни терор, стрељати и протерати стотине проститутки које заводе војнике, бивше официре, итд. Ни минута чекања“ (у Нижњи Новгород); „Стрељати заверенике и колебљивце, никог не испитујући и не допуштајући идиотско одуговлачење“ (у Саратов): „Под маском „зеленог кадра“ (после ћемо на њих то и свалити) вешати чиновнике, богаташе, попове, кулаке, племство. Убицама исплаћивати по сто хиљада рубаља“; „Предлажем истрагу и стрељање оних који су криви за зевзечење“; „Било би срамно колебати се и не стрељати за неодазивање на војни позив“; „Поставити своје старешине и стрељати заверенике и колебљивце, никог ништа не питајући, не допуштајући идиотско отезање“ (опуномоћенику Наркомпрода): „Обавезно обесити, да народ види, не мање од сто познатих кулака, богаташа, крвопија. Објавити њихова имена… Учинити тако да на стотину врста наоколо народ види, дрхти, зна, виче: тамане и потаманише кулаке–крвопије“ (наредба упућена у Пензу). У резолуцији на писму Ђержинском поводом милиона заробљених козака: „Стрељати их све до једнога“.

У документу који је потписао Свердлов, чији су полазни ставови Лењинови, „свим одговорним друговима који раде у козачким областима“: „Неопходно је да се за једино исправну прогласи борба са самим врховима козаштва путем њиховог истребљења свих до једног… Спровести масовни терор против богатих козака, побивши их све: спровести масовни немилосрдни терор према свим козацима уопште, који су учествовали, непосредно или посредно, у борби против совјетске власти“. У доба Лењиновог људождерског режима као обично изгледало је наређење Тухачевског за гушење устанка тамбовских сељака: „Шуме у којима се бандити крију очистити отровним гасовима прецизно прорачунавши да облак загушљивих гасова буде равномерно распоређен по читавој шуми, уништавајући све што се у њој крије“.(3)

Аксјочиц о Лењиновом безбожју

Виктор Аксјочиц указује на Лењинов безбожнички занос, с циљем да се хришћанска вера заувек уништи: “Лењин је непревазиђен као теоретичар и практичар борбе против Бога.

Религиозна област била је предмет његове нарочите „стрељачке“пажње: “Попове треба хапсити као контрареволуционаре и саботере, стрељајући их немилосрдно и свуда. И што више“ (1. мај 1919. године, Ђержинском). Поводом празновања Светог Николе, 25. децембра 1919. године Лењин истиче: „Глупаво је мирити се с „Никољданом“, треба покренути чекисте да стрељају све који нису дошли на посао због „Никољдана““. У писму Молотову 19. марта 1922, насловљеном на све чланове Политбироа, Лењин категорички захтева:

„Треба најодлучније и најсуровије задати ударац црностотинашком свештенству и то тако да ударац не забораве у току неколико наредних деценија… што више реакционарне буржоазије и реакционарног свештенства тим поводом стрељамо, тим боље. Треба сада научити памети ту господу тако да у току неколико наредних деценија не смеју ни да помисле на неки отпор“. Исход овога је био да је Лењин у Русији покренуо најмасовније и најкрвавије религиозне прогоне у историји, истребљујући вернике и намећући режим државног безбожја. Гнусно псовање религије и Цркве кад год је то могуће, као и људождерски занос у борби против свештенства и верника говори о томе да је Лењин био опседнут манијом богомрзачког титанизма./…/

Да ли је Лењин био „геније“?

Виктор Аксјочиц се не мири са оценом Лењина као „генија“ коме је све било допуштено јер је градио „будућу срећу човечанства“( то је логика Раскољникова ): “Многи од оних који признају чудовишност онога што је Лењин учинио склони су романтизацији лика злочинца: ако се неко усудио да одбаци све могуће пројаве човечности, да погази све традиције, законе, морална начела, светиње, да пролије море крви, али ако при том оно што је урадио има глобални карактер и исте такве последице, онда је он, макар био и злочинац, ипак генијалан злочинац, а то значи да „има право“ и да је у многоме оправдано то што је урадио. /…/

Међутим, ако се лик Лењинов сагледа без предрасуда, може се видети да он није имао ништа од врлина генија. Оно што је он урадио омогућила му је зверска суровост и злоба, апсолутни цинизам и ђаволска енергија разарања. Просечни ум и осредње способности Лењинове томе нису биле препрека. Напротив, недостатак широког и универзалног размишљања, као и одсуство многих људских квалитета, олакшавали су му да се усредсреди на главни посао свог живота – бандитизам, пљачкање, државне ударе, убиства. На тај начин, испоставља се да је истински генијални Пушкин и овде у праву: геније и злочин су заиста неспојиви“.(3)

Крај великог злочинца

Лењин је, након својих злочина, умирао дуго и тешко – губио је разум и моћ говора, па су поново морали да га уче да говори; то је чинила његова жена, Надежда Крупска, али је постигла да он понавља само неколико речи, као дете од годину дана.

Руски неуропатолог Василије Крамер је још у мају 1922. први поставио дијагнозу да Лењин све теже говори и креће се због зачепљења крвних судова на мозгу. Међутим, један број лекара је тражио друге узроке болести. У марту 1923. позвани су познати професори из Немачке и Швајцарске. Они су поставили Лењину другу дијагнозу – упала артерија као последица сифилиса! Лењина је прегледао професор Алексеј Кожевников, искусни неуропатолог, али он у анализама крви није пронашао потврду дијагнозе колега из Немачке. Затим је Лењина прегледао и професор Михаил Авербах, очни специјалиста. Ни он се није сложио да је Лењин тешко оболео због последица сифилиса. Авербах није нашао никакве симптоме на оку које би потврдили да је Лељин боловао од сифилиса, болести која би могла да изазове промене крвних судова на мозгу.

Све чешће Лењинове главобоље нису могли да умире руски лекари, па су у помоћ позвани они из Европе. Немачки професор Георг Клемперер је сматрао да Лењин има сталне главобоље због тровања оловом јер после атентата нису извађена оба зрна. Крајем августа 1918. за време говора радницима Михељсоновог завода на Лењина је пуцала есерка Фани Каплан. Један метак му је само пробушио капут, али је други погодио лево раме. Трећи метак оштетио му је врх левог плућног крила и зауставо се у врату. Из Немачке је стигао хирург Морис Борхард који је из врата извадио зрно, али оно друго, у рамену, било је дубоко па није смео да га дира.

После тог атентата Лењин се све чешће жалио на главобоље, теже је говорио, а у фебруару 1923. потпуно му је била парализована десна рука и нога. Били су позвани немачки лекари, професори Ферстер, Клемперер, Ноне, Минковски, али и руски професори Осипов, Кожевников и Крамер. Лекари су разматрали више дијагноза, од епилепсије, болести Алцхајмера, мултипле склерозе, до тровања оловом. Иља Збарски, син и асистент биолога Бориса Збарског, који је после смрти балсамовао Лењиново тело, сматрао је да су тешкоће које је имао Лењин последица сифилиса. Тврдио је да је доказ такве дијагнозе и то да су у Москву позвани специјалисти из иностранства који су се бавили и проблемима сифилиса. И лекови који су преписивани Лењину били су лекови за сифилис.

Дежурни лекари су водили дневнике, у којима, између осталог, читамо: “Боја лица је бледа, земљана, израз лица и очију тужан…Све време чини покушаје да нешто каже, али се чују мукли, неартикулисани звуци/…/Владимир Иљич рђаво разуме оно за шта га моле да учини. Били су му принети перо, наочари и нож за разрезивање. На предлог да да наочари, Владимир Иљич их је дао, на предлог да да перо, Владимир Иљич је опет дао наочари/…/“. Заборавио је речи, па га је његова жена, Надежда Крупска, опет учила да говори, али речник му се сводио на једносложне речи: “То“,“Води“, „Иди“, „Ај-ај“…После дугих вежби, рекао би „конгрес“, „радник“, „сељак“, итд. Дмитриј Волконогов у својој књизи „Лењин/Политички портрет“ бележи: “Народни комесар здравља Семашко је тврдио да је склероза крвних судова била тако јака да су, приликом обдукције, по њима ударали металном пинцетом као по камену“. (видети 4)

Како су прављене антимошти?

Када је умро, почетком 1924, бољшевици су осетили да је нестао „мозак“ револуције, и похитали да уверавају народ како је „Лењин живео, живи и живеће“. Комунистички функционер Красин одмах је предложио да Лењиново тело балсамују и да направе величанствену гробницу „која ће по своме значењу за човечанство превазићи Меку и Јерусалим“. Исте године, „Правда“ је писала: „Гробница Владимира Иљича биће извор енергије и јунаштва, извор неисцрпне бодрости за раднике читавог света у борби за остварење Иљичевих завета“. Зиновјев је покојника називао „пророком“ , а Стаљин говорио да ће му КП организовати „поклоничка путовања“. Атеисти у односу на хришћанског Бога, комунисти су се показали као верници неког другог култа. Да видимо каквог.

Занесени револуционарним лудилом и вером у прогрес, бољшевици су се надали да ће ускоро бити постигнута „вештачка бесмртност“ . Управо стога је Красин и предложио да балсамују Лењина, а Бухарин је говорио (сведочи публициста Б. Куркин) „о неопходности достизања бесмртности у најкраћем могућем року као о неписаној, али главној тачки бољшевичког програма чији је аутор био Бухарин“. Лењинов блиски сарадник, Богданов, у својој књизи „Свеопшта организација наука“ писао је о могућности да се крв младих организама убризгава у вене одраслих, ради „подмлађивања“, а у „Државном научном институту за трансфузију крви“ који је основао обављао је и експерименте с „недобровољним даваоцима“ – дечицом… Веровао је да ће то помоћи оживљавању помрлих бољшевичких вођа, међу којима је био и Лењин. Ум му се помрачио ускоро: експериментишући са самим собом умро је 1928. Такође, основан је и „Институт Лењиновог мозга“, с циљем да проучи физиолошке основе „Лењинове генијалности“. На жалост, мозак, извађен из лобање приликом балсамовања, не само да је био просечан, него делимично разорен, тако да је изучавање обустављено…

Праузор маузолеја

Што се Лењиновог маузолеја тиче, порекло му је још очитије повезано са изворима култа коме су врховни бољшевици припадали. Његов пројектант, архитекта Шчусев, за основу споменика узео је тзв. „Пергамски олтар“ који су пронашли немачки археолози и који се од 1944. налазио у Берлину, а затим, кад су Совјети окупирали Берлин, нестао. Шчусеву је информације и прве нацрте предао угледни археолог Фредерик Поулсен… Шта је, у ствари, „Пергамски олтар“?

Пергам је био један од древних и великих малоазијских градова у коме су, почетком наше ере, постојале многе верске секте. Једна од њих састојала се од следбеника ђавола, на шта указују и речи које Господ Исус Христос у Откривењу Јовановом упућује пергамској црквеној заједници, у то време подвргнутој суровим прогонима од стране незнабожаца: „Знам дјела твоја, и гдје обитаваш, тамо гдје је ПРИЈЕСТО САТАНИН; и држиш Име Моје, и ниси се одрекао вјере моје ни у оне дане у које је Антипа, вјерни свједок Мој, убијен код вас, гдје сатана борави“ (Отк. 2, 13). Пергамски олтар је управо то – престо сатанин.(5)

Иначе, кад је Лењин смештен у привремени маузолеј, у њега се излила канализација. Свети Тихон Исповедник, патријарх московски, тада је рекао: “Према свецу и миро“.

______________________________________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 5. октобра 2017.)

  1. borbazaveru.info/content/view/9460/1/).
  2. borbazaveru.info/content/view/9469/1/).
  3. Виктор Аксјочиц: Злочинство и генијалност / Лењин: праслика антихриста, У сенци Вавилонске куле/ Живети Христом у антихришћанско доба, Образ светачки, Београд, 2004, стр. 58-64.
  4. Димитрије Волконогов: Лењин – политички портрет, Службени лист СРЈ, Београд, 1997.
  5. sokrytoe.net/9853-mavzoley-dlya-satany.html; www.rv.ru/content.php3?id=7635

Владимир Димитријевић / Фонд стратешке културе

Оставите коментар