Небојша Катић

Добри и лоши ђаци Карла Шмита

Упркос неспорном опадању економске моћи, Запад (још увек) успева да светски геополитички простор супериорно обликује сходно својим политичким и економским интересима. Различите политичке и партијске констелације западних држава нису препрека у превладавању њихових међусобних стратешких и тактичких неслагања. Запад у свим најважнијим политичким или војним акцијама делује јединствено, или готово јединствено. Успешност овог делања је запањујућа и тражи објашњење.

Значајан допринос разумевању политичке доминације Запада може пружити дело великог и контроверзног немачког теоретичара државе и права, Карла Шмита (Carl Schmitt). Узроци западног тријумфа нису тема Шмитовог размишљања, али његове анализе и ставови нуде добар и занимљив, посредни одговор. То се понајвише односи на „Концепт политичког“, Шмитов чувени есеј необичног наслова, писан с почетка тридесетих година прошлог века[1].

Овај есеј је згуснут, вишедимензионалан, а повремено је и намерно криптичан. Шмиту можда чиним неправду када тако слојевит есеј сажимам на малом простору.

Као што своје поимање естетике у крајњој инстанци сводимо на однос лепог и ружног, или као што поимање етике сводимо на однос добра и зла, Шмит сматра да се и целокупна политичка сфера своди само на једно – на јасно разликовање пријатеља и непријатеља. Оваквом разумевању политике не може наудити ни концепт неутралност који се појављује у политичком животу. Неутралност и јесте могућа управо зато што постоји подела на пријатеље и непријатеље. Да такве поделе нема, неутралност би била бесмислена.

Несумњиво најважнији, пресудан политички тренутак је управо онај „у коме се непријатељ у кристалној јасноћи препознаје као непријатељ“. Ова порука је вероватно и најважнија реченица есеја. Шмитова дефиниција пријатеља и непријатеља је сурово прагматична, огољена и ослобођена било каквог сентиментализма или идеализма.

Непријатељ не мора бити економски конкурент, не мора бити ни зао или одуран. Истовремено, (политички) пријатељ може имати све најгоре особине, може бити чак и љути економски такмац, па ипак може бити пријатељ. Наравно, ни пријатељи ни непријатељи нису вечни, нити се са њима нужно мора ратовати.

У Шмитовом универзуму, непријатељ државе (не појединца) је онај ко негира њен начин живота или му је претња, свако ко је у егзистенцијалном смислу другачији, ко је странац, ко је „онај други“. Иза овог помало криптичног става, Шмит вероватно скрива и свој неспорни антисемитизам, али се тим ставом могу објаснити и неки збуњујући феномени, попут вековног западног анимозитета према православном Истоку.

Сулудо је веровати, каже Шмит, да безазлени и немоћни народи, будући да никога не угрожавају, могу имати само пријатеље, или да ће непријатељ бити дирнут њиховом слабошћу и неспособношћу да се бране. У сфери сурове реалполитике, народи који верују у такве бајке, осуђени су на нестајање.

Непријатељ не долази само споља. Он може бивствовати и унутар државе и може је угрожавати. Шмит не скрива свој (хегелијански) став да држава мора стајати изнад друштва и да је то једини начин да се превазиђу, неутралишу и хармонизују појединачни или групни интереси. Под утицајем и свог вајмарског искуства, Шмит сматра да свако ко доводи у питање опстанак државе мора бити неутралисан и не може се заклањати иза права која му дају устав или закони. У екстремним, критичним ситуацијама, правне норме престају да важе и на њихово место долази политичка одлука.

Шмит оштро критикује политичку злоупотребу појмова „универзализам“, „хуманост“, „човечанство“. Универзализам и хуманизам у политичкој сфери представљају идеолошки инструмент империјалне, пре свега економске експанзије, а термини попут „пацифизма“ служе само да обману. У том лицемерном контексту рат је проглашен за неприхватљиво зло. С друге стране, санкције, интервенције и казнене експедиције, насилне пацификације и слична брутална политичка и војна средства постају сасвим прихватљива – у име хуманости, дабоме.

Позивајући се на универзализам и хуманост, и непријатељ као категорија престаје да постоји. Појам „непријатељ“, се стога замењује појмом „реметилачки фактор“ и тиме се противник дехуманизује и одузима му се сваки дигнитет и легитимитет. Он нарушава и угрожава глобални мир и универзалне вредности, па је стога ван оквира људскости и закона. Тако се подразумева да је оправдано разарати државе у име универзалних принципа хуманости, и то без формалне објаве рата. Критички антиципирајући време које долази, Шмит каже да ће се ратови вођени зарад очувања или увећања економске моћи, уз помоћ пропаганде претворити у крсташки поход и у рат у име човечности.

И управо на концепту политичког, баш онако како га Шмит дефинише, Запад изузетно успешно функционише, успут користећи ту хуманистичку реторику коју Шмит презире. Кристално јасно препознајући и именујући непријатеља, Запад води одлучну, истрајну и бескомпромисну политику свим средствима.

Када је могуће, та политика се спроводи дипломатским средствима, а када није, егзекуцијама или бруталним војним интервенцијама. Пут може бити спор и кривудав, али је крајњи циљ увек јасан, као што је јасна и подела на пријатеље и непријатеље. У складу са тим се обликује и јавно мњење чиме се даје повратни легитимитет и нелегитимној политици.

Можда је овај одлучујући квалитет западне политике најбоље препознао, и грубо али прецизно сажео Стаљин. На једном од састанака Политбироа раних педесетих, он је изговорио ону пророчку реченицу која је најавила еру Горбачова и Јељцина: „Када мене више не буде, капиталисти ће вас подавити као слепе мачиће“[2].

Шмитовом кључном политичком дистинкцијом (пријатељ и непријатељ) није објашњена само данашња моћ Запада – подједнако, па чак и јасније, она помаже и сагледавању узрока данашње немоћи Русије, на пример. Док је Запад своје непријатеље („реметилачке факторе“ попут Ирака, Србије, Либије, Сирије, Ирана) увек јасно идентификовао и сурово кажњавао, дотле је руска политика у некој врсти сталне хамлетовске недоумице.

Шмитовим очима гледано, и балканска политика и њен исход постају разумљивији. Они политички успешнији (Хрвати или Албанци, на пример), увек су јасно сагледавали своје пријатеље и непријатеље. Они други, мање успешни (Срби или Македонци, на пример ), у својим политичким лутањима никада нису јасно дефинисали ни пријатеље, ни непријатеље.

Из угла Шмитове, српска политика ослањања на четири стуба – ЕУ, САД, Русија и Кина – делује наивно и нереалистично, отприлике исто онолико, колико је наивно и чланство Русије у „Партнерству за мир“.

Карл Шмит је био један од најпознатијих и најартикулисанијих противника и критичара либерализма и либералне државе. Можда је и мали парадокс, да је управо реалполитика западних либералних држава најбољи пример колико је базни Шмитов „концепт политичког“ и даље ваљан и незамењив.

 

Небојша Катић/www.nkatic.wordpress.com

——————————————————————————-
[1] Свој текст сам базирао пре свега на енглеском преводу Шмитовог есеја из 1932. године. Књигу „The Concept of the Political“ објавио је 1996. године The University Chicago Press. Неке ставове Карла Шмита сам преводио са енглеског не дословно, већ више у духу српског језика.

[2] Ова Стаљинова реченица се наводи у неколико варијанти, али увек са истим значењем. У једној варијанти Стаљин упозорава своје сараднике да су слепи као мачићи и да ће после њега држава нестати, јер они не умеју да препознају непријатеља. Свакако да има и оних који ће у овој реченици пронаћи опсесију параноидног ума.

један коментар

  1. Видим да у власти има по неко што нешто зна, а што обичан Србин, можда није нигде прочитао, али одлично то осећа на својој кожи. Па који мој к. онда то што знате, не примењујете, маме ли вам га смотано и издајничко.

Оставите коментар