Момир Булатовић (Фото: Новости)
Момир Булатовић (Фото: Новости)

Док „инвестира“ у Србију, Немачка финансира саму себе

Будући да немачка влада одређује где се може улагати и да даје паре за то, ваљда је јасно да је овде увек у питању политика, а не економија. Економија се појављује једино у могућности да немачки фабриканти покупе масне профите због државних олакшица и јефтине радне снаге.

Немачка је највећи инвеститор у Србији. Немачка је запослила највише српских радника — преко 35 хиљада. Немачка је најважнији спољнотрговински партнер Србије.

Али, ово нису три вести. У питању је само једна. Јер, када неко инвестира, онда је природно да користи локалну радну снагу и да тргује са самим собом, јер је то веома исплативо. Пребацивање новца са филијала на централу омиљени је спорт топ менаџера мултинационалних корпорација. Ту све пршти од профита.

Долазак немачког капитала је најбољи знак да је Србија препозната као сигурна и стабилна дестинација за улагање. То је јасан и охрабрујући путоказ за наставак „реформи“, тврде носиоци ових политика у Влади Србије. Можда они мисле да је стварно тако. Али, политика инвестирања немачких корпорација у друге земље не води се тим принципима.

Инвестиције иду у државе за које немачка влада гарантује да нису под ризиком. Прецизније, где су улагања осигурана, тако да је реални ризик раван нули. Инвестиције се остварују капиталом банака, а у том новцу је највећи удео државног капитала. Будући да немачка влада одређује где се може улагати и да даје паре за то, ваљда је јасно да је овде увек у питању политика, а не економија. Економија се појављује једино у могућности да немачки фабриканти покупе масне профите због државних олакшица и јефтине радне снаге.

Одакле банкама новац за кредитирање инвестиција? Од пласмана немачких банака у 2011. години само 7,9 одсто су била њихова изворна средства, 47,5 одсто су чиниле дате државне гаранције, а 44,5 процената откуп од стране централне банке (штампање пара). Класичан пример како моћна држава може да створи нешто ни из чега. Овим непостојећим новцем је онда могуће поробити Европу и угасити сваки дах слободе и правде.

Током претпоследњег чина грчке финансијске трагикомедије, у тексту под насловом: „Право лице немачко-грчког партнерства“, „Шпигл“ (Ј. А. Хеyер) је известио о вечери у хотелу Хилтон, где су Меркелова и Самарас окупили пословне представнике који би требало да „отворе ново поглавље“ у међудржавној сарадњи, како је нагласила канцеларка. Европска инвестициона банка и КФВ (немачка државна банка) ставиле су на располагање десет милијарди евра за пројекте које ће, у основи, реализовати немачке фирме на бази дугорочних улагања. Помињане су и „неопходне реформе“ под водством немачких експерата, како би Грчка, поново, била у стању да аплицира на фондове ЕУ. Порука је била невешто сакривена, али јасна — стимулисање привредног раста Грчке најбоље се одвија путем подстицаја које ће добијати немачке компаније.

По вољи Немачке и под диригентском палицом њене канцеларке, постигнут је последњи „споразум“ Грчке са Европском унијом. Он се сводио на чињеницу да ће ова нефункционална и банкротирана држава бити финансирана у наредних пар година, након којих ће бити приморана да поново прође кроз сличну идиотску процедуру, али овај пут слабија и још задуженија. Да би добила „помоћ“ она ће морати да распрода све своје привлачне јавне ресурсе.

Мајкл Хадсон, уважени истраживач и професор економије на Универзитету Мисури, Канзас Сити, тим поводом је указао: „Двадесет процената грчке радне снаге је већ емигрирало. Они (Тројка) инсистирају да четрдесет одсто радника мора да емигрира, зараде морају да се смање за додатних тридесет одсто, односно да држава буде фактички испражњена. У суштини, они Грцима кажу: Ми желимо ваше сировине, вашу нафту — марш напоље из земље“! Након два дотадашње програма „помоћи“ стопа незапослености у Грчкој је била преко 26 процената. У то време изгубљено је 975.300 радних места, а са те тачке је морао да се започне нови програм „реформи“ радног законодавства, што је био еуфемизам за некажњено масовно отпуштање и даљу експлоатацију запослених.

Грчка је и даље чланица Европске уније, а до кад ће не знамо…

 

 

Момир Булатовић/СПУТНИК

Оставите коментар