Каталонија
Каталонија

Економски идиотизам Европе – претворили Каталонију у бомбу

Серија европских економских идиотизама створила је плодно тло за бујање свих видова екстремизма, од којих каталонски сепаратизам није нужно највећи.

Сепаратистичке тежње неког региона наликују на експлозивно пуњење. Оне могу да постоје и таложе се годинама, али да би прерасле у бомбу, морају да имају детонатор. Улога окидача је, обично, у домену економских прилика, а изражава се питањем: „Где иду наше паре?“

У случају Шпаније и Каталоније, главни и једини кривац је евро. Конструкциона грешка јединствене европске валуте довела је не само до овог, већ и до бројних других сукоба између држава-чланица, као и унутар њих самих.

Средином 2012. године, Шпанија је доспела у финансијске невоље које су биле идентичне стању у Грчкој. Али она је ту стигла из сасвим супротног правца. Ако су према Грчкој званичници ЕУ исказвали подозрење и критику, Шпанија је била светли примјер успешности европских реформи.

Савет министара ЕУ доделио је Шпанији три златне звездице и годишњу похвалу, указујући да „њена буџетска стратегија представља добар пример фискалне политике“. Речи похвале стигле су у времену када су токсични кредити (немачке банке су у Шпанију пласирале 450 милијарди евра) достигли ниво узбуне црвеног светла. Лондонски „Телеграф“ (А. Еванс Причард) о томе је писао под убедљивим насловом „Европска паклена машина је осакатила Шпанију“.

Шпанија је била у вртлогу нарастајућих дугова и дефлације. Стопа незапослености је била рекордна (преко тридесет одсто) и, због пада индустријске производње (од 8,5 одсто), показивала је тенденцију раста. Више од милион и по Шпанаца је престало са плаћањем стамбених хипотека и, оставши без ичега, живело од уштеђевина или од привремене државне подршке од 420 евра месечно.

 

Јавни дуг је био у фази експлозије, уз нарастајућу опасност да поцепа државу по основу сукоба региона. Разлог томе је што је само централна власт имала право да се непосредно задужује, док су региони били приморани да моле за мрвице са те позајмљене трпезе.

Одлучност Владе Шпаније да проводи непопуларне мере, обезбедила је похвалу Тројке. Али њене регионалне и општинске власти су најавиле банкрот, уколико не добију државну помоћ.

Валенсија је каснила са плаћањем својих рачуна више од годину дана, дугујући углавном фармацеутским кућама и установама јавног здравља. Дугови региона достигли су 135 милијарди евра, представљајући 12,6 процената БДП. Каталонски премијер Артур Мас том је приликом објавио да нема више новца за било каква плаћања и да су односи између Барселоне и Мадрида балансирани на ивици рата.

Али Шпанија је урадила све како је Тројка од ње тражила. Национализовала је „Банкиу“, четврту по величини домаћу банку, сместивши у њу готово 30 милијарди евра токсичних хипотекарних кредита. Увела је оштре мере социјалне штедње, али истовремено је одлучила да из буџета обезбеди додатних 23,5 милијарди за докапитализацију приватних банака. Дакле, на пензијама и лековима морало је да се штеди. На банкама које су вртоглаво гурале нацију у пропаст, пар десетина милијарди евра више или мање, није изазивало посебно узбуђење. Упркос свему, Влада Шпаније и даље није имала новца и морала је да се додатно задужује. Шпанске државне обвезнице су тада прешле камату од 7 одсто, чиме се она квалификовала да тражи помоћ Европског стабилизационог механизма (ЕСМ).

Будући да нико више није желео да купује тако слабе вредносне папире, а неко је морао, јер би Шпанија у супротном банкротирала, њена Влада је приморала домаће банке да то ураде. Немачке банке су масовно побегле од ових обвезница што је, додатно, извршило притисак на раст цене задуживања држава европске периферије. Истовремено, створен је привид да привреде централне зоне ЕУ стоје сјајно, јер су њихове обвезнице биле јефтиније.

Оваква серија европских економских идиотизама створила је плодно тло за бујање свих видова екстремизма, од којих каталонски сепаратизам није нужно највећи. Разуме се да проблеми који су настали не могу бити решени употребом полиције и правне државе. За право решење, ипак, треба имати барем „зрно соли“…

 

 

Момир Булатовић/Спутник

3 коментара

  1. Браво за текст. Волео бих да је више написано о овоме. Јер сумњао сам да има нечега и ово слично што сте писали. Али да има толико то нисам ни знао. Браво за текст поготово за зрно соли. 😊

  2. Potpuno uvazavajuci tekst , ipak se nebih u potpunosti slozio da je ekstremizam i secesionizam u tolikoj meri uzrokovan ekonomskim ciniocima. Kalifornija je veoma bogata drzava S.A.D. . Pa ipak , desilo se nezamislivo kad je odbila da plati federalne izdatke. Ocigledno , u pitanju je etnicki cinioc. Ili recimo slucaj Belgije. Pa sever Italije. Mislim takodje da je jugoslovenski primer takodje tipican dokaz za to. Slovenija je zivela „kao bubreg u loju“ u Jugoslaviji. Hrvatska takodje. Dok je vlada u Beogradu Srbiji forsirala elektrane dirigujuci socijalnu cenu struje , Hrvatska je gradila hotele pa danas od turizma uzima vise od 14 milijardi evra. A tek Crna Gora. Nezna se dali smo im vise davali ili su vise sami uzimali. Ipak , odose. Kosovo..pa to se zna. Dakle , nije sve u parama.

    • КО нам крив кад смо будале , а да није све у парама то си у праву , али да ли мислиш да када се рашчланимо сви на полисе можемо нешто боље да очекујемо ? Полако, пројекат Словенија и Косово ускоро никоме неће требати видећемо онда који стандард ће имати и ко ће их подржавати . Све је геополитика и борба за ресурсе , остало је илузија у којој држе рају да би послушно радила …..

Оставите коментар