(Фото: Српски Културни Клуб)
(Фото: Српски Културни Клуб)

Економски развој Србије

(Фото: Српски Културни Клуб)

(Фото: Српски Културни Клуб)

Kоје економске потенцијале Србија има? Како да искористи потенцијале које има? Колико времена има да се спречи банкрот државе и потпуни колапс економије? За које привредне гране може да се обезбеди капитал из ресурса које имамо? Како покренути послове ако ускоро не дође до промена у Србији, ако постојећу владајућу елиту на државним функцијама не замене неки бољи људи? Да ли баш све зависи од оних који су на функцијама и тајкуна?

Србија је (скоро) банкротирала. Велики број држава ЕУ је пред банкротом. Евро и долар су пред колапсом. Срби, поред матичне државе и држава у региону, у већини живе у државама ЕУ, САД, Канади и Аустралији. Скоро сва уштеђевина свих Срба света је у евру или долару. Динар је нестабилна валута, евро пред колапсом, долар не може дуго после евра да опстане. Угрожен је банкарски систем, и у Србији, и у свету. Људи све мање поверења имају у кредитне агенције и берзе.

Да би динар постао конвертибилна и цењена валута мора доћи до великих промена у Србији. Те промене неће доћи док не дође до великих промена у Србији и свету, пре свега до колапса евра. Шта до тада можемо урадити? Реално, што је више динара потребно за куповину евра и долара, то су српски производи више конкурентни, Србија је привлачнија страним туристима[1]. Са даљим падом динара[2], или тренутним курсом[3], пошто није реално да курс динара крене у супротном смеру, сви они који су добро огранизовали производњу за извоз, а не морају да увозе сировине и репроматеријал, имају шансу за опстанак и развој.

У почетку, системски улагати у четири сектора (плус Београд) привреде:

1. Пољопривреда и прехранбена индустрија

2. Туризам

3. Информатика и телекомуникације

4. Интелектулан рад

5. Београд

Пољопривреда

За покретање пољопривредне производње потребан је капитал. Срби имају капитал. Неко има земљу у поседу, коју не обрађује. Неко ће наследити земљу. Други имају новац. Само у банкама у Србији грађани Србије чувају уштеђевину у вредности од неколико милијарди евра. Можемо претпоставити да је доста новца у приватном поседу. По неким проценама капитал наших људи из расејања вреди око 70 милијарди евра/долара. Плус, ту је једног дана, и новац из девизних резерви. Једног дана ће доћи и до реформе банкарског сектора, ПИО фонда, итд. Наравно,  ту је и новац који ће се слити у буџет када се покрене процес успостављања владавине права у Србији.

Без организовања од стране државе не могу да се покрену велики пољопривредни комбинати, не може да дође до великих промена што се тиче узгајања стратешких производа попут пшенице, кукуруза, или производње шећера и уља. Држава води политику субвенција, робних резерви, итд. Од државе доста зависи и тржиште млека. Но, нас за сада не занимају пшеница, кукуруз, шећер, уље и млеко. Не желимо храну да остављамо у робне резерве, осим ако се оне користе као девизне резерве (о том предлогу у даљем тексту). Шта је, дакле, могуће урадити?

Србија има велики број малих парцела пољопривредне земље у приватном власништву. За покретање производње органске хране управо су мале парцеле, од 20 до 30 ари, погодне или идеалне. У селима постоји и велики број пољопривредних газдинстава величине од једног хектара до више (десетина) хектара. Бројна села изумиру. У предивним деловима Србије, у нетакнутој природи, може се купити кућа са имањем за неколико хиљада евра. Да би онај ко живи у граду у Србији купио такво имање, или обновио породично имање (исто важи и за наше људе из расејања), уместо да новац чува у банци, у еврима, или да улаже у послове који тренутно немају добру перспективу у Србији, потребно је да се створе неки услови. Посебно за оне који немају новац а желе да обнове своја имања и покрену производњу. Пошто у овој фази не рачунамо на подршку државе, бар не у некој већој мери, сви ми који желимо да у Србији радимо и живимо, који верујемо у себе и у Србију, који имамо предузетничког духа, морамо да се упознамо, повежемо и ујединимо. Шта у пракси то значи, на конкретном случају?

Узмимо за пример (проширени) регион Западне Србије, од Мачве и Шумадије до Пештера и Дрине. Ту су и Голија, Златар, Јавор, Златибор, Тара, Повлен… Тај регион је тренутно препознатљив у свету по малинама и Драгачевском сабору трубача у Гучи. Од извоза малина оствари се извоз вредан од 50 до 100 милиона евра годишње. Сабор у Гучи привлачи стотине хиљада посетилаца сваке године, све је више странаца који долазе. Може се рећи да је и Сирогојно препознатљиво, ту су и сиреви, јагњетина, суџук и пршута са Пештера, Златибора и Златара. Последњих година се на нивоу целе Србије етно туризам препознаје као посао који вреди развијати, тако су и у овом региону који сам узео за пример изграђена бројна етно села. Ту су и Мокра Гора и Шарганска осмица.

Поред свега овога, овај регион, као и остатак Србије, пропада – све је мање људи, мање обрађене земље, мање засада воћа, мање стоке. Реално, у овом региону, када би се људи боље организовали, могло би да се живи као у Калифорнији – од прихода од пољопривреде и туризма.

Све чињенице указују да је здрава храна[4] стратешка сировина у 21. веку. Улагати у производњу здраве хране је посао будућности. У данашњој Србији, сви који су добро организовали своју производњу, који имају пласман, могу да живе од пољопривреде. У Војводини су се пољопривредници ујединили и од компаније БД Агро купили велики пољопривредни комбинат са доста обрадиве земље. Полако, али успешно, развија се и производња органске хране[5]. У Србији већ пар година ради Serbia Organica, национална организација произвођача органске хране. У тој организацији има озбиљних предузећа попут Биошпајза и Фудленда. Успели су да излобирају усвајање Закона о производњи органске хране, при крају је израда и доношење Националне стратегије. Организацију предводи сјајна жена, економиста и нутрициониста Нада Мишковић. Члан ове организације је и једна грађевинска фирма из Војводине која планира улагања у пољопривреду, и предузеће за трговину и продају намештаја из Београда.

У Србији имамо још таквих примера, попут примера власника предузећа Нутрика који је из грађевине прешао у производњу ароније и производа од ароније. Сада је то успешна фирма која шири засаде ароније по Србији, која обезбеђује откуп од призвођача[6]. Флорес из Крагујевца већ годинама извози ракију Жута осa. Успех бележи и ”стара соколова ракија”, у плану је дуплирање извоза. У Србији се појавило и неколико успешних приватних винарија. Организовано је неколико веома успешних регионалних кластера од стране малих произвођача. Произвођачи малине се стално жале, али у суштини добар део њих пристојно зарађује и живи боље од већине радника у Србији који раде у другим секторима привреде. Ово су примери да је у Србији могуће добро живети од пољопривреде и да је потенцијал огроман.

Ту су и примери великих компанија. Велика је криза, грађевински сектор је у колапсу, Железара престаје са радом, а компаније које се баве пољопривредом бележе успех. Нектар је купио словеначки Фруктал, Викторија група успешно послује, такође Фармаком МБ, МК комерц, Јафа и Пионир, Витал и Рубин, Матијевић и Неопланта, Делта аграр и Руднап група шире засаде јабука за извоз у Русију… Наравно, знамо повезаност власника ових компанија са одређеним политичарима, али то је тема за другу прилику. На крају, зашто би се упропастиле те компаније или продале странцима ако једног дана њихови власници буду одговарали за одређене махинације и криминалне радње? Највећи прехрамбени концерн хране на свету, швајцарски Нестле, после изградње фабрике сладоледа и куповине фабрике Ц производа најављује даља улагања у Србији (и региону) и у својим плановима види Србију (и регион) важним за опстанак и даљи развој корпорације. Како су сами приметили, ради се о ”култури хране” која постоји у овом делу Европе и света, о великим потенцијалима за производњу хране, за производњу прехрамбених производа. Бројне компаније из Словеније и Хрватске успешно послују у Србији. Најбољи пример је Атлантик група.

После 2014. године, када  (ако) се омогући странцима куповина земље, и увоз из ЕУ без царине, уколико не дође до озбиљних промена у Србији, наставиће се распродаја земље у Војводини. Не можемо се враћати уназад и размишљати шта би било да су се пре десет година створили услови да комбинате, фабрике и земљу у Војводини коју су купиле компаније из Хрватске или српски тајкуни уместо њих купили наши људи из расејања, наши успешни спортисти, сви они који су поштено зарадили новац и имају добре намере према Србији и посебно њеним грађанима, да су сада такви Срби власници великог броја комбината и компанија у Војводини и великих поседа земље. Треба да размишљамо како да дође све на своје место.

Поред свега набројаног што је вредно, стање у српској пољопривреди, када се гледа укупно стање, више је него лоше. Стотине хиљада хектара је необрађено, села изумиру, храна која се појави у трговачким ланцима за потрошаче је скупа, а потрошачи су у већини слабо плаћени, плате многима касне, пензије су мале, доста је незапослених људи. Извоз хране је, у односу на потенцијал, скоро безначајан (ако се гледа ван региона). Нема инвестирања од стране наших људи из расејања, који су још увек практично и без права гласа. Понека плазма и јафа кекс или ракија стигне до људи из расејања али и то је слабо у односу на потенцијале. У српским градовима седи велики број људи који су без посла а имају земљу и наслеђена имања на селу која су запуштена. Они који имају новац отварају кафиће, кафане, бензинске пумпе, бутике, продавнице, брзу храну… иако и постојећи објекти све слабије раде или су потпуно покривена тржишта. Срби из расејања улажу новац на светским берзама или орочавају у банкама које су пред колапсом. Они најбогатији купују некретнине на престижним локацијама по свету, иако ће велики број тих некретнина у будућности вредети далеко мање. Посебно у односу на пар стотина хектара обрадиве земље.

Да се све то исправи, да се искористе шансе и потенцијали, морају се, као што сам напоменуо, створити услови. Први услов је повезивање људи. Тек са повезивањем и упознавањем између људи, које сам описао, препознаће се све могућности и начини за реализацију свих потенцијала. На повезивању мало људи ради. Зато су они који желе да послују у Србији осуђени на постојећу владајућу елиту. Нико не жели да се мешао у сукоб између пар финансијских и партијских (можда и нешто више од тога) кланова у Србији, јер ко је унутар њих не може добро да прође на крају. Да не би ишли тим путем, и нарушили свој углед и своје поштеним радом и на основу способности стечено име у пословном свету, већина успешних и богатих Срба који су зарадили новац не инвестира у Србији или улаже само мали део новца, углавном да запосле родбину и пријатеље, изграде себи по неку некретнину. Унутар наших најуспешнијих привредника у расејању, од Канаде и САД до Аустралије, постоји консензус да се не улаже у Србију. Неки од њих су то покушали, наишли на бројне препреке и лоше услове, корупцију, пренели своја искуства осталима и сада нико не жели ни да покуша. Тачније, нису спремни да играју баскет са председником или министром да би завршили посао. За мене је то разумљиво али не и непроменљиво. Тачније, то се мора брзо променити. Не смемо да заборавимо да су многи из расејања долазили да би и сами учествовали у корупцији, да би искористили слабости правног система у Србији, неки су и у таквим пословима изгубили и љути напустили Србију. Неки су долазили представљајући се као спасиоци, лажно се представљајући, увеличавајући своја богатства и везе у свету; и међу људима иза расејања има лажних месија, неке од организација из расејања воде управо такви људи.

Шта раде последњих година најбогатији људи са Запада? Купују земљу, уместо злато. Купују земљу и у Африци, и у Аргентини, где год могу. Схватили су колико ће у будућности вредети обрадива земља. Негде и оно што је испод земље.

Ако милијардери из САД купују земљу у Аргентини, ако швајцарска корпорација Нестле, као највећа светска корпорација у тој области, у својим плановима развоја препознаје Србију као важну земљу, ако хрватска компанија то исто ради, да ли ће (богати) Срби широм света остати по страни, и да сутра земљу у Србији препустимо странцима и тајкунима да је купују? Да ли ће сви Срби који сада тешко живе у Србији, или живе у расејању, сутра распродати своја наслеђена имања да би отишли на море и купили нов телевизор? Да ли, у случају да остане безцарински увоз из ЕУ и да ступи на снагу закон који омогућава странцима да купују (обрадиву) земљу у Србији, већина Срба распродати своју земљу, своја имања? Да ли ће због добре цене Срби из Војводине, укључујући српске тајкуне, продати земљу странцима, напустити Војводину, као што су то радили Срби са Космета, који су, истина, били под притиском и под репресијом? У овом тексту не указујем толико на патриотске разлоге, колико на чисто економске разлоге. Економски разлози због којих се вреди борити за боље услове пословања у Србији су већ поменути: здрава храна постаје стратешка сировина у 21. веку, цена обрадиве земље у будућности ће бити све већа, стотине хиљада хектара се не обрађује и све је мањи број села и сеоских домаћинстава у Србији и све је више имања која се могу купити за мало новца. Да ли смемо да дозволимо да за 10 до 20 година странци постану власници великог дела обрадиве земље, да остварују велике профите, док Срби широм света гледају како да сачувају своју имовину и новац који су зарадили? Па после да раде као надничари на земљи својих предака? Зашто да не учинимо Србију најсигурнијим местом за свој капитал?

Са друге стране, у Србији је велики број људи који живе у градовима а имају земљу и имања на селима, коју не обрађују. Ради се о хиљадама људи који би, ако се боље организује откуп и пласман, могли обновити своје поседе, обезбедити материјалну егзистенцију или дуплирати своје годишње приходе. У овом тренутку на светском тржишту већа је потражња за здравом храном од производње у Србији, са свим својим нереализованим потенцијалима. У наредним годинама биће све већа потражња на светском тржишту. Рачуница је јасна. Цена обрадиве земље и хране расте, на светском тржишту не може да прође роба лошег квалитета и слабе дистрибуције, морамо повећати обим производње и квалитета, решити питање транспорта. Понављам, вреди се за то борити. Свесно, са намером, или због нашег немара или незнања, привреда у Србији је у лошем стању, људи се демотивишу да остају на селу, да се баве пољопривредом, да се враћају на села и обнављају имања, цена земље пада, многи желе да је продају – све се ради тако да потенцијал који имамо у пољопривреди не остваримо, да изгубимо тако важан ресурс који имамо.

Они који се боре, који желе да се боре, још увек се не познају добро и нису, самим тим, организовани. Без тога не можемо прећи на следећи корак – израду стратегије и пројеката. Ко може створити ”нуклеус”, који ће водити као даљем окупљању, изради пројеката и реализацији?

Поменуо сам организацију Serbia Organica и предузећа попут Биошпајза и Фудленда, постоје бројни регионални кластери, удружења (малинара, аронија…), у Војводини али и широм Србије постоје озбиљне задруге. Имамо и неколико озбиљних фабрика ракије и винарија. У Србији и даље живи и ради на десетине хиљада сељака који имају узорна домаћинства и земљу коју обрађују. То су људи који су непосредно везани за производњу, који знају све о производњи (узгајању), који су повезани за малим приватним произвођачима. У Србији имамо и добре професоре на пољопривредним и ветеринарским факултетима и научнике у институтима. Успешно послују и неке велике компаније. Можда се и привредне коморе у једном тренутку укључе. У Србији нема довољно новца, али има довољно знања код оних који могу чинити ”нуклеус”. Већини сељака је потребна едукација, али не само како да имају веће приносе, већ и како функционише економија и слободно светско тржиште. Велики број сељака је заробљен у социјалистичком менталитету и то се мора променити. Сељак може постати успешан капиталиста, онај ко обрађује 10 хектара да послује као да је власник малог предузећа. Да би до тога дошао не може да размишља како држава мора да му гарантује откуп и цену откупа, да му исплати унапред за нереално високу цену коју је поставио јер се по селу тако прича, посебно у односу на квалитет и количину производа[7]. Знамо и да сељаке стално вара и држава и купци, већ деценијама, и да је сада тешко добити поверење тих људи. Знамо и да сељаци знају да ставе камење у гајбе, или да потапају суве шљиве у воду да би биле теже, и слично.

Поменуо сам и српска предузећа која се баве грађевином и текстилом а које сада имају плантаже ароније. Затим предузећа које које се баве грађевином и трговином а сада производњом органске хране (ту је и Хемел из Јагодине). Пријатељ који има предузеће која се бави системима електронске заштите последњих пар година подиже плантаже у родном крају. Слично раде и успешни појединци, попут професора, хирурга, адвоката, спортиста, уметника, има и младих брачних парова који се из града враћају на село да живе. Треба створити услове да у будућности буде стотине и хиљаде оваквих примера. Повратак природи је вишеструко користан.

У Србији, као што видимо, постоје људи и предузећа која се са успехом баве пословима из области пољопривреде, постоје људи који знају како се то ради. Да би се производња повећала и унапредила, потребан је капитал. Потребно је и знање за продају – од знања у области финансија, дизајна и маркетинга, до познавања страних тржишта и склапања међународних уговора. Капитал и ту врсту знања (као посебне врсте капитала) имамо међу људима у расејању.

Економска криза постоји и у најразвијенијим државама света, у којима живи највећи број Срба из расејања. Млади не могу да нађу посао, старији губе посао или раде за мање плате. Криза не погађа све, постоје они који налазе боље и плаћеније послове, који увећавају свој капитал. Због чега Србин који живи и ради у Канади, САД или Аустралији не би имао и приходе од дивиденди из Србије, или од провизије за продату робу из Србије, зашто не би радио у дистрибутивном или продајном центру српске компаније у Торонту, Чикагу или Мелбурну? Да ли је то баш толико нереално и далеко

Да буде реално и убрзано, потребно је и политичко деловање. Међу онима који на политичком плану раде на повезивању људи јесу два покрета младих људи: Покрет Двери српске и Покрет за слободу. Двери српске описујем као нову српску десницу а Покрет за слободу као нову српску левицу. Оба покрета озбиљно се баве питањем развоја пољопривреде, заштите права сељака, опстанка села, чувања природних ресурса, противе се употреби ГМ хране. Један од разлога зашто у пољопривреди није било озбиљних реформи, поред разлога куповине земље од стране тајкуна и странаца за што мање новца пошто се сељаци демотивишу да раде, пошто села изумру и цена земље падне, јесте и тај што ГМ лоби у Србији није слаб, већ супротно, изузетно јак, и спреман да покрене масовну производњу и трговину ГМ хране чим се промени закон и стекну друштвени услови. Људи из Двери српске и Покрета за слободу доследно се боре против ГМ лобија и верујем да ће до краја остати противници ове врсте пољопривредне производње. Такође, верујем да ће ускоро ова два покрета постати значајни политички фактори у Србији.

Израда стратегије и пројеката за развој аграра

До сада смо имали усамљене успехе/примере и локална/сегментирана окупљања и деловања: произвођачи органске хране створили су озбиљну организацију; добро су организована одређена удружења, кластери и задруге; научне институције не заостају за светом и постоје већ деценијама; у политику су ушла два нова покрета која развој пољопривреде стављају у приоритет; у расејању постоји неколико организација које окупљају већи број људи. Већина ових људи, предузећа и организација не познаје се између себе, нити их све познајем. Међу некима, од оних који се познају, постоји ривалство или неразумевање.

У овом тренутку не можемо да рачунамо на подршку државних институција за окупљање и организовање. Постоје они којима није потребна подршка државе, нити окупљање. Постоје они који могу сами да развијају своје послове, да зараде довољно за себе. Могу да зараде више када би имали подршку државе, када би сарађивали са више људи и организација. Поред личне користи мора се мислити на опште добро.

Доношење државно-националне стратегије за развој привреде (или само одређених грана привреде), без или уз минималну подршку државе, доноси општу корист, јер ако нема опште користи онда то није права стратегија. Једна од тих општих користи јесте да Србија производи довољно здраве хране, да се сви људи у Србији хране здравом храном. То желимо и људима ван Србије, посебно људима из расејања. Да би здрава храна стигла до њих неопходна је стратегија. Ту су, наравно, и економске користи – од веће производње и већег извоза корист неће имати само они који су непосредно везани за пољопривреду и продају тих производа.

На следећем примерима описаћу како то у пракси изгледа, због чега је потребна стратегија и зашто не треба чекати (само) државу да се нешто предузме. Када се грађани добро организују и знају шта хоће, лакше врше притисак на државне институције.

Србија има потенцијал за већу производњу органске хране. Потражња за органском храном расте у Србији, региону и свету. Како да се организује масовнија производња? Када буде више произвођача, биће јефтинија сертификација. Да би било више произвођача, мора постојати најмање један велики трговац, који би храну откупљивао од сељака, прерађивао, паковао и продавао на тржишту. Постоји идеја да се Serbia Organica брендира, тако да сви произвођачи одређене артикле извозе под брендом Serbia Organica (дакле, иста амбалажа, налепница, исти квалитет производа, а више произвођача). Потребно је доста новца за: процес брендирања (што подразумева трошкове за маркетинг и дизајн); производњу амбалаже; кредитирање постојећих и нових објеката за производњу (фабрике које пакују производе у стаклену амбалажу, конзерве… затим објекти за производњу полупроизвода, попут сушара, или за производњу киселог ”футошког” купуса, сирева и слично); подршку (кредитирање) малих произвођача (за семе и слично); потребан је и новац за исплату аванса неким произвођачима (у неким случајевима); затим за наступање на светским сајмовима, рекламирање на српском и страним тржиштима; организовање транспорта и дистрибуције; новац је потребан и за отварање велепродајних и малопродајних објеката на српском и страним тржиштима. Та компанија може да се зове и Сербон Органик/Serbon Organic, уколико Serbia Organica остане само национална асоцијација произвођача.

Као и у случају органске хране, тако и у случају конвенционалне хране, успех на страним тржиштима зависи, поред квалитета, и од количина. То је један од разлога зашто нема већег извоза хране у Русију. Руски купци траже велике количине. Постоје произвођачи који имају квалитет, али немају количину. Такви не могу да се развијају брже иако имају могућност, јер не постоји један центар у Србији који откупљује производе на простору целе Србије, и онда продаје Русима. Наравно, да постоји такав центар, пословао би по принципу који сам описао приликом представљања идеје за брендирање Serbia Organica (Serbon Organic) – финансирао би сељаке и фабриканте да подигну квалитет и производњу за руско тржиште по захтевима руских купаца, организовао би транспорт (царине, дозволе), итд. Пут до тога, нормално, води преко освајања домаћег тржишта, достизања нивоа, квалитета у количина потребних да се подмири домаћа (повећана) потрошња (посебно органске хране) у условима отворених граница према роби и капиталу из иностранства. Ако домаћа роба може конкурисати страној роби у Србији, може и ван Србије.

Иста ситуација је и када говоримо о извозу сокова, ракије и вина. У Торонту се отвара Ракија бар, по моделу београдског Ракија бара, као франшиза предузећа Редизајн. У том бару ће се служити бројне врсте ракија, уз српску храну. Да би се један овакав ланац барова ширио по свету, да сутра у свакој метрополи постоји по један ракија бар, поред новца за отварање самих барова, потребна је већа производња воћа и ракије у Србији. Србија годишње од извоза ракије може остварити приходе попут Шкотске или Ирске од извоза вискија. Можда није лоша идеја да се, попут идеје стварања бренда Serbia Organica, створи и један бренд ракије за извоз, који ће бити познат у целом свету, попут најпознатијих вискија, коњака, водки, текила, румова… Један такав бренд и један светски ланац ракија барова могу значајно да подигну производњу воћа у Србији, извоз и Србије, опоравак села. Додајмо томе већи извоз органске хране у свет и већи извоз хране у Русију и ми смо препородили српска села и опоравили пољопривреду. Практично, без помоћи државе. Повежимо храну и туризам, и заједничку промоцију на светском тржишту, и ми смо знатно увећали бруто домаћи производ Србије.

Пут је дуг и постоје бројне препреке. Добро организована и масовна група предузетника може савладати препреку звану српска бирократија. Остају друге препреке, које често морају да се решавају уз помоћ државе, и то државе са доста новца у буџету, попут: изградње система за наводњавање, чишћење канала ДТД и изградња нових канала; реформе образовног система и тржишта рада, реорганизовања тржишта осигурања и система заштите од града и других елементарних непогода; изградње саобраћајне и телекомуникационе инфраструктуре; увећања производње електричне енергије; обезбеђивања и цене енергената, итд. Постоје препреке које се не могу савладати уз помоћ државе, попут обезбеђивања довољног броја берача на плантажама, или чобана на пашњацима, јер је мало људи који желе да раде тај посао без обзира на цену рада. У случају берача, ако би се подигла цена рада, проблем би се могао лакше решити. Да би се увећала цена рада потребно је да приноси на плантажи буду већи а (извозна) цена производа (боље брендираног и рекламираног и бољег квалитета) скупља. (У овом тренутку не рачунамо на државне субвенције, или значајно ниже трошкове производње, попут нижих цена нафте или гаса). Дакле, док не пристигне помоћ од државе, производњу организовати тамо где постоје услови да се већина препрека савлада без помоћи државе. На пример, производњу у низији организовати тамо где у близини постоје велике реке (Срем или Стиг), где има подземних (термалних) вода (Мачва), и које имају добру саобраћајну инфраструктуру, тако да људи који ту имају земљу удруженим снагама могу самостално решити проблем наводњавања па и снабдевања електричном енергијом (на пример, мини електране које ће од отпада са фарми производити струју) кроз приватне инвестиције. Уколико у наредних 10 година буде изграђен аутопут и обновљена пруга на Коридору 11 отварају се велике могућности и за западну Србију, за, рецимо, Пештер који може решити питање наводњавања током лета али нема добру саобраћајну везу са остатком државе. У односу на низију у брдско-планинским крајевима питање наводњавања може да се реши на другачије начине. Постоји (добар) предлог да се питање наводњавања реши кроз систем Зелене воде – повећањем садржаја органске материје у земљишту чиме се повећава способност земље да упије и задржи воду, те је потребно увећати сточни фонд[8]. Остаје проблем транспортовања робе и комуникације због лоше саобраћајне и телекомуникационе мреже у таквим пределима Србије (Хомољске планине и Стара планина су у пољопривредном смислу потенцијал попут Срема и Баната – на том подручју може да се вишеструко увећа производња меса и млечних производа, воћа и меда, итд).

Важно је покренути ланчану реакцију. Уколико дође до концентрације капитала, имовине, знања и свега другог потребног на одређеним местима – попут производње воћа, поврћа и житарица у Мачви и Срему или сточарске производње и воћа на Пештеру и Хомољским планинама – где би се удружили сељаци који ту живе и желе да се тим послом баве и у будућности, где би дошло до организоване и планске куповине напуштених имања од оних који нису из тих крајева а желе да улажу у тај посао, уколико на свако од четири поменута места (која су овде узета за пример: Мачва, Срем, Пештер, Хомољи) дође до концентрације више стотина људи (сељака и привредника, физичких и правних лица) који обрађују земљу на више десетина хиљада хектара, који су подигли приносе, смањили трошкове и уговорили добре цене извоза, који су удружени у кровну организацију, добијамо лоби од  више десетина хиљада пољопривредника и предузетника који обрађују земљу на стотинама хиљада хектара, имају десетине хиљада грла стоке, стотине хладњача, сушара и производних погона. Добијамо један од најјачих лобија у држави који може утицати на реформу бирократског система, доношење закона, контролу и потрошњу државног буџета. Такав лоби би приморао власт да спроведе и супституцију, посебно када је у питању власништво над земљом. Ланчана реакција води до нових пољопривредника и предузетника који желе да се прикључе, до покретања производње у другим крајевима Србије, а касније и региона. Када се то постигне, лакше се преговара са државом, са финансијским институцијама, па се може замислити ситуација да произвођачи (из поменуте четири регије, да наставим са истим примерима) сутра одлучују да ли им је сигурније и јефтиније да обезбеде системе наводњавања и заштите од елементарних непогода у сарадњи са државом или на тржишту капитала, да ли да лобирају у држави да се граде биоелектране и остали погони за производњу ”зелене енергије” од стране ЕПСа, или сами за своја имања да обезбеде производњу и дистрибуцију струје, или ће разматрати неке облике приватно-јавног партнерства. У приватној режији могу се решити и неки проблеми око саобраћајне и телекомуникационе инфраструктуре (приватно грађење локалних путева, аеродрома, лука и градња телекомуникационих мрежа у сарадњи са приватним телекомуникационим компанијама). Ланчана реакција доводи до већих приноса, веће конкуренције и нижих цена транспорта, бржег освајања светског тржишта и веће препознатљивости брендова, нижих камата за кредите и остале финансијске услуге, нижих цена ђубрива, итд. Тада може да се осмисли и програм за покретање озбиљне производње на имањима СПЦ и осталих верских заједница, а све то са поменутим програмима за развој туризма у Србији и повезивање ”укусне и здраве хране” са ”пријатним и занимљивим боравком” страног туристе у Србији. Може се повезати са повратком људи из расејања (макар и као туристи или инвеститори), доласком младих да уче српски језик током летњих распуста, повратку природи, итд.

Постоје људи који могу да иницирају овакве подухвате, који могу да покрену прво мању а затим све већу ланчану реакцију, да покрију више региона у Србији. Вредност производних потенцијала у пољопривреди је преко 30 милијарди долара/евра годишње, што је више од тренутног БДПа Србије. Имајући у виду околности у свету које можемо очекивати за десет година – што се тиче односа броја људи на свету, количине здраве хране која се може произвести, обрадивих површина и воде – а које ће бити неповољније него данас, још једном се потврђује да се вреди борити. Велику подршку развоју пољопривреде може пружити развој туризма – већи долазак страних туриста и више унутрашњег туризма (људи из расејања су између, или, и у једној и у другој групи туриста).

Ово је мој предлог како да се покрене ланчана реакција. Међу људе који могу бити иницијатори неке сам поменуо. Ту има још људи, а као и увек када се неки посао започне и крене на пут, појаве се и нови људи, који се могу укључити. Када се они упознају и организују поставиће основу. Шта је основа? Основа је оснивање (затвореног) акционарског друштва које ће обезбедити капитал за израду стратегије, организовати унапређење и проширење производње, продају и извоз, пружити научну и финансијску подршку произвођачима, осмислити и водити маркетинг и креирати брендове, итд. Та компанија (акционарско друштво) мора да окупи најбоље. Најбољи немају алтернативу, морају да се окупе. На државу, подсећам, не можемо да рачунамо. Дакле, то мора бити потпуно приватна, лична, иницијатива. Сви видимо велики потенцијал, велики простор који се може освојити, али свима недостаје понешто да би то постало озбиљно – да се дође до производа бољег квалитета, већих количина, решеног питања финансирања, транспорта и продаје, осмишљеног маркетинга –  и сви могу да допринесу да се све коцкице поклопе и да се сви проблеми реше. Неко у овом тренутку има знање и одређену производњу, има могућност да увећа производњу али нема капитал и пласман. Са друге стране, неко у овом тренутку има капитал али нема добар пројекат, а неко може да обезбеди пласман али нема робу која је доброг квалитета и које има је у довољним количинама за одређено тржиште. Дакле, окупљање оних који су власници земље, капитала, знања и пословних веза омогућава свакоме ко нема (а такви су апсолутна већина) у свом поседу и (производњу) земљу и (вишак) капитала и знање и пословне везе да надоместе оно што им недостаје. Компанија би обезбедила новац за унапређење и увећање производње, организовала би извоз и продају. Власници земље и произвођачи, нормално, имају интерес да се удруже са онима који им могу обезбедити повољне услове за кредитирање или репроматеријал, са онима који има могу омогућити добре цене откупа и сигуран пласман. Али зашто би тај интерес имали они који се не разумеју у пољопривреду а имају новац или пословне везе? Из разлога које сам већ навео – када дође криза, људи могу без много тога, али не могу без хране, зато је улагање у пољопривреду једна од дугорочно најсигурнијих и најисплативијих инвестиција у добу које је пред нама.

Наравно, нико неће уложити новац у нови ”зајам за препород Србије”. Зато оснивачи компаније треба да буду најбољи предузетници из ове области у Србији. Када се такви окупе, када понуде пројекте, окупиће се и власници капитала и сви други. Власник капитала жели да онај ко управља његовим новцем добро ради посао а посао добро може да ради само онај ко зна тај посао. То исто жели онај ко је на себе преузео освајање неког тржишта, у некој другој држави. Уколико он уложи у маркетинг и дистрибуцију, уколико уложи новац у откуп производа, жели да добије дугорочно снабдевање у складу са уговорима а не да после 2 месеца или 2 године произвођач у Србији јави да нема производе, или да нема у потребним количинама или потребног квалитета.

Овде само у грубим цртама дајем опис компаније (акционарског друштва). Како би изгледала правна форма, организација, власничка и управљачка структура, можемо сазнати тек када се окупе људи који ће бити оснивачи (иницијатори) стварања компаније. Јасно је да оваква компанија мора пословати као инвестициони фонд, можда и као банка и осигурање, свакако као произвођач и трговац, али и као научни центар. На који би начин пратеће делатности биле развијане, која зависна предузећа основати и где, у какве аквизиције може да уђе, у овом тренутку не могу предложити, јер све зависи од тога ко буде оснивач и колико ће компанија имати иницијатора/акционара. Није исто ако је оснивачки капитал 500, 50 или 5 милиона евра, и томе слично.

Оно што сада указујем, да сумирам, јесте следеће:

– У Србији постоје људи који се успешно баве пољопривредом и производњом прехрамбених производа. Њима недостаје капитал за унапређење и увећање производње као и пласман (продаја, откуп). Услови (потенцијали) на унапређење и увећање производње у Србији су велики а потреба са храном у свету све већа. Ти људи имају знање, имају производњу, познају терен, људе и услове у Србији. Имају отворен пут за унапређење и увећање производње у Србији али немају повољне услове приступа капиталу нити сигуран откуп по ценама које омогућавају зараду.

– Велики број грађана Србије, посебно људи који живе у расејању, има капитал који жели да сачува и увећа у наредним годинама. Њима су потребни пројекти који им то могу обезбедити. Узмимо за пример некога ко је зарадио милион евра и не мора (или не жели, или више не може) да реинвестира у посао који ради. Тај човек прати стање у привредама разних држава, цену злата и кретања на светским берзама,  цене некретнина и стање грађевинског сектора, и размишља где и колико да уложи новац. Да ли да орочи у еврима или доларима, колико и на који период, да ли је прави тренутак за куповину злата, улагања у акције на берзи, државне записе, да ли да купи стан у центру Београда или кућу на Флориди. Једно је сигурно, у овом тренутку не размишља о улагању у компанију чије оснивање предлажем. Због тога  ту компанију треба убацити у понуду, па нека сутра поменути власник (поштено) зарађених милион евра један део новца уложи у куповину злата и некретнине, један део нека орочи, али један део нека уложи у акције компаније која ће се бавити пољопривредном производњом у Србији. Можда то, дугорочно, имајући у виду развој догађаја са евром и доларом, берзама, климатским и политичким променама… буде најисплативија и најсигурнија инвестиција.

– Постоје људи који имају знање и везе. Они који имају знање и везе радо желе да своје знање и своје везе што више уновче. Зато у овој компанији свој интерес могу пронаћи људи са знањем и везама. Научник, правник или менаџер, свако од њих може наћи своје место, јер су њихова знања и њихове везе потребне. Компанија може омогућити повратак у Србију великог броја стручњака, као и останак великог броја студената и младих стручњака у Србији.

– Постоје људи који имају посао у другом сектору привреде, који могу да оставе или преусмере и укључе се у посао са компанијом. На пример, они који имају своју трговачку радњу и слично, или, имају посао у истом сектору – поменута Serbia Organica или предузеће које је власник бренда Ракија бар. У овим случајевима компанија би била нека врста инвестиционог фонда који би улагао у даљи развој ова два бренда (под условом да друга страна то жели и да дође до договора). Можда и као инвеститор у предузеће које је власник ланца пекара Хлеб&Кифла, па та фирма у будућности постане власник пекара широм Србије, можда и региона и у неким деловима света (са промењеним дизајном, пошто су оптужени за плагијат од стране француске компаније која има пекаре широм света). Компанија може са неким другим партнером (ако не и сама) улагати новац у отварање ресторана брзе хране са српском традиционалном кухињом, али и са органском храном, са посном храном, и производњу хране за те ресторане. Ми немамо такав ланац брзе хране, ни у Београду, ни поред коридора 10 и 11, ни у градовима где живи бројно расејање, ни у туристичким местима, а страни туристи, па и наши грађани, воле српске специјалитете и српску храну, и сигурно је да постоји простор на тржишту, да постоји потражња. У овом тренутку нигде не можете доћи колима у ресторан брзе хране и из кола наручити и платити омиљену лексовачку пљескавицу или бањалучке ћевапе или производе органског порекла (нпр. десерт и сок) и да то не кошта више од одласка у неки светски ланац брзе хране.

– Не постоји нико са стране ко нас може организовати и ко може радити уместо нас. Ту мислим и на власт (политичаре) и на странце.

Србија је мала земља, овде не може да постоји велики број мегакомпанија у једном сектору привреде. У пољопривреди немамо ни једну. Немамо ни један светски познат бренд. Због тога компанија треба да има велики број акционара. Људи из расејања нису укључени у економију Србије, људи са села одсечени су од света. То треба премостити.

Србија (српски народ) има довољно капитала, обрадиве земље и знања да пољопривредну производњу вишеструко увећа, самим тим и извоз из Србије. Због тога помињем стварање једне велике компаније из које ће (ово су, за сада, само примери) настати неколико светских брендова попут помињаних: Serbia Organica, Ракија бар, Жута оса, ланац ресторана брзе хране, итд. Храну морамо пре свега продавати као полупроизвод или финални производ. Због тога је, поред капитала, потребан развој науке. Зашто би бреске извозили у гајбама ако можемо да правимо компот од брескве, који у тегли или конзерви може стајати дуго а да се не промени укус и квалитет? Зашто би продавали кајсије у гајбицама ако можемо да правимо џем? Зашто краставац да извозимо у гајбицама ако можемо у туршији или купус ако можемо као кисео купус да извозимо? Дакле, научници морају да пронађу начин како да се храна производи, конзервира, суши, вакумира, уопште – прерађује и пакује тако да може дуго задржати исти укус и квалитет а да би се могла транспортовати до Јапана, Аустралије, Северне и Јужне Америке и продавати на тим тржиштима. Поред знања и капитала треба имати и креативност. У Србији већ дуго нису настала нове врста јела. Зашто целу производњу малине да извеземо у гајбицама ако можемо малину да употребимо за производњу колача (кондиторског производа) од малине који би постао светски бренд и продавао се широм света? Да ли слично можемо урадити са неким поврћем, или производима од млека и меса? Да ли нека традиционална јела можемо учинити светски познатим, тако произвести, упаковати и брендирати да се могу продавати широм света? Колико ће у будућности бити тражене органски узгајане јабуке или парадајз и колико ће производи од органске хране бити тражени?

***

Држава овај посао не може да уради у овом тренутку. У неком скоријем времену надам се да ће се неке ствари у држави променити. Ми немамо времена за губљење и чекање. Покретањем послова које сам описао мењамо процесе у држави. На крају тог процеса добићемо јаку и стабилну државу са дугорочним стратегијама. Тада ће се ланчана реакција проширити и на регион. У Републици Српској и на  територији српске Крајине у Хрватској имамо десетине хиљана напуштених имања, а већина тих људи данас живи у расејању. Срби могу продавати храну коју муслимани производе у Русији, муслимани храну коју Срби производе у муслиманским државама. Отварају се бројне могућности. Зато је важно да се прво Србија уреди. После тога и овакав предлог може постати остварив:

Србија девизне резерве чува у еврима и доларима, ван Србије. У Србији пропада пољопривреда. Пропада наука. Уложио бих новац у научно истраживање које ће омогућити најздравије и најдуготрајније конзервирање хране. Паралелно и у производњу хране, а затим у паковање и складиштење. Држава у свом власништву има око 500 000 хектара обрадиве земље. Посао може да се ради као јавно-приватно партнерство са грађанима Србије и људима из расејања који желе да постану акционари, да имају одређену количину хране (конзерви) чија ће цена расти. Држава после пар година може продавати ту храну – док производи нове количине распродаје старе. После пар година од продаје хране држава може добити много више новца него што сада добија од камата у банкама. Такође, не постоји ризик да останемо без новца уколико дође до слома евра и долара, што је извесно да се догоди.

Уместо да имамо безвредне папире у страним банкама, боље да имамо конзервирану храну у складиштима у Србији.

Конзервирана здрава храна која сада вреди 5 милијарди евра после 2020. може вредети више од 10 милијарди евра, а ако новац (еври и долари) остане у страним банкама нећемо имати ништа. Храна у складиштима (количина, квалитет и тржишна вредност те хране) може да се користи на исти начин за учешће на берзама капитала и банкарском тржишту као да имамо новац, златне полуге или нафту у поседу. Исто важи за мале акционаре, за грађане који су уложили новац у овај посао. Део хране у складиштима, нормално, никада не би био за продају, одређене количине би увек остајале да подмире домаће потребе у дужем периоду.

Под претпоставком да нови људи дођу на власт у наредних пар година и да се овај предлог усвоји и спроведе у дело, до краја 2020. године Србија може имати (само) у складиштима конзервирану храну вредну више десетина милијарди евра/долара.

Уколико дође до хаоса у свету, до поремећаја на валутним тржиштима, Србија може мењати храну за нафту, за репроматеријале за своју индустрију и слично.

Не смемо заборавити потенцијалне ратне сукобе, анархију и кризу која може настати после економског слома и несташице хране у свету. Тако велику количину хране у складиштима треба одбранити.

***

У НД Хрватској Срби поседују скоро милион хектара ораница. Хрвати планирају да одузму већи део те земље од Срба (под изговором да се одузима јер се не обрађује). Сасвим је извесно да се део Срба који су избегли из Крајине никада неће вратити. НД Хрватска неће дозволити повратак већег броја Срба, нити повратак имовине наследницима.

Зато предлажем да Срби оснују компанију у Загребу која ће куповати имања и земљу од Срба или којој ће Срби изнајмљивати своју земљу и имања. Рецимо да та компанија у једном тренутку поседује око 200 000 хектара – да на 200 000 хектара може покренути производњу. Тада понудити партнерима из Немачке, Аустрије и Италије да постану сувласници те компаније. Понудити Немачкој, Аустрији и Италији да следећих 100 година добијају органску храну са 200 000 хектара које обрађује поменута компанија основана у Загребу и са још дупло више хектара које ће Срби који су се вратили производити и продавати на тржиштима ове три државе.

Оснивачки капитал могу обезбедити Срби који живе у НД Хрватској, компаније и појединци из Србије, Републике Српске, Црне Горе и Македоније као и сви Срби широм расејања. Затим кроз докапитализацију у сувласништво увести компаније и фондове из Немачке, Аустрије и Италије, тако да компанија остане под контролом (минимум половина власништва и више од 50% управљачких права) Срба. Преко те компаније може да иде извоз хране коју производе Срби који су се вратили и живе на својим имањима.

Срби би на овај начин сачували своју земљу, а Немачка, Аустрија и Италија добијају скоро милион хектара ораница са којих ће долазити органска (и конвенционална, природна) храна за њихове становнике, при чему ће они који инвестирају у тај посао имати добру и сигурну зараду. Постоји могућност да инвеститори из ових држава не би прихватили такву понуду, можда би и отпор Срба био превелик, зато није проблем да се иста понуда упути инвеститорима из Русије, Кине, Јапана, Грчке, САД, Норвешке и Израела.

Туризам

Према подацима ТОС-а Србија је у периоду јануар-јун 2012. остварила три одсто већи девизни прилив од туризма. Прошлогодишњи девизни прилив од туризма био је 710 милиона евра. Из године у годину расте број страних туриста који посећују Србију[9].

Колико страних туриста можемо да имамо и колики девизни прилив по тој основи можемо да остваримо? По мојим истраживањима, имајући у виду потецијал који имамо, обрт новца у светском туризму и број туриста у свету, број туриста који посећује државе у региону (од Чешке до Грчке, од Хрватске до Бугарске) а који не улазе у Србију, конкуренцију, али имајући у виду исход светске економске кризе, кризе унутар ЕУ, могуће ратне конфликте, тај број је четири-пет пута већи. Дакле, Србија од прихода од туризма за 5 до 10 година може имати 3 до 4 милијарде евра на годишњем нивоу уместо садашњих 700-800 милиона. Колико људи може да се запосли када то достигнемо, колико ће се нових предузетника појавити, колико ће се пратећих сектора развити и колико нових појавити, колико ће то утицати на укупну привреду, приходе за државни буџет и раст животног стандарда? То су добити које можемо остварити ако се донесе и оствари стратегија развоја туризма.

Колико је важна улога државе за развијање стратегије и покретање посла са довођењем страних туриста у Србију? Предуслов за развој туризма јесте добра инфраструктура – саобраћајне и телекомуникационе мреже. Да би страни туристи долазили у већем броју у Србију морамо изградити већи аеродром и створити нову авиокомпанију, морамо изградити мрежу аутопутева, обновити више од пола постојећих магистралних и локалних путева, морамо изградити луке и марине на Дунаву, модернизовати железницу, довести воду, струју, телефон и интернет у сваки део Србије. Да би се изградила поменута инфраструктура, по највишим стандардима, потребно је више од 1000 милијарди динара (10 милијарди долара). Држава у овом тренутку тај новац нема. Приходи од туризма могу вишеструко да се увећају. На десетогодишњем нивоу приходи од туризма могу бити већи од цене за градњу инфраструктуре. Та инфрастуктура неће бити само у функцији развоја туризма, већ и повећања извоза и многих других делатности. Када Србија добије нов економски тим, када способни економисти и привредници замене ове садашње на власти, верујем да ће се пронаћи капитал неопходан за градњу инфраструктуре. Када држава буде рационалније трошила новац из буџета, када део капитала обезбеди из сопствених прихода, када омогући повољније услове пословања, постаће атрактивна држава за улагање инвеститора и моћи ће по повољнијим каматама да долази до капитала. Све то треба убрзати пошто времена немамо. За градњу поменуте инфраструктуре потребно је пар година. Пре тога, време је потребно за затварање финансијске конструкције. Значи, да би максимално искористили потенцијале у туризму потребно је више година рада и припрема. На дужи рок, више је неизвесности како ће се одвијати ситуација у свету што се тиче економије и борбе за ресурсе. У будућности може доћи до великих криза и озбиљних сукоба што ће за последицу имати редукцију саобраћаја широм света, мање запослених људи у свету, самим тим мањи број туриста. Такође, озбиљне кризе у свету могу дестабилизовати и регион у коме живимо[10].

Да би улагање у инфраструктуру имало смисла, да би се дошло до новца за инвестиције и повраћај уложеног новца – да би на аеродром слетали авиони пуни путника, да би на аутопутевима било аутомобила, да би у возовима и на бродовима било путника, да би неко плаћао струју и интернет – у Србији мора да се развија економија, да расте запосленост, да расту плате радника. То је посао, пре свега, за државу. Држава је одговорна и за културну баштину, за обнову музеја, улагање у археолошке локације и слично. Простор за деловање приватног сектора постоји. На пример, Русија даје кредит Железницама Србије да се обнове пруге и купе локомотиве од руског произвођача. Да би Србија вратила кредит, улага и даље у обнову пруга, куповала нове локомотиве из Русије, потребни су путници, потребан је већи транспорт робе – дакле потребна је роба. Што се туризма тиче, Руси у великом броју долазе у све државе у региону само не долазе у Србију. Такође, мали број Срба посећује Русију. Ту постоји простор и за иницијативе које долазе од државе/а и за приватне иницијативе. Постоји простор за укључивање више држава – зашто се не би размишљало о изградњи брзе пруге Москва-Београд, један крак да иде преко Будимпеште а други преко Букурешта и Кијева. Ово је пример како се могу повезати изградња инфраструктуре (железнице) и развој туризма.

Србија нема довољно смештаја високе категорије. За долазак већег броја страних туриста морају да се изграде туристички капацитети – хотели, хостели, етно села, бање, ски центри, итд. То је посао више за предузетнике а мање за државу. Исто питање као на почетку текста: да ли се може нешто урадити не чекајући државу, без довољно добре инфраструктура и економске политике?

Зато се враћам на пример са почетка текста – на регион Западне Србије. У понуди имамо планине, етно села, Драгачевски сабор трубача, Мокру Гору и Шарганску осмицу, бројне манастире, итд. У овом делу Србије развијена је и пољопривреда. Није развијена саобраћајна инфраструктура. Потенцијали овог краја су много већи и слабо искоришћени, зато већина људи у том крају живи у лошим животним условима и са приходима на граници сиромаштва. Приватном иницијативом не може да се изгради саобраћајна инфраструктура, али може да се организује боља туристичка понуда, да се организује боље пољопривредна производња, да се у свету заједно промовишу туристички аранжмани и здрава храна, и да на крају у тај крај долази више страних туриста који ће јести здраву храну. Тако једно домаћинтво може живети од производње органске хране, од изнајмљивања соба или етно куће, од продаје сувенира или одеће које жене саме праве. Када наталитет и привреда у том крају крену да расту, када долази велики број туриста, веће су шансе да се изгради потребна инфраструктура. Све ово што сам навео у вези Западне Србије важи за све остале делове Србије, за целу Србију.

”Страни туристи” су и пословни људи, спортисти, студенти, на више начина треба доводити људе да остану у Србији од један-два дана до више месеци или година. Промоција туризма (и органске хране) може да иде и преко филмова. Србија има богату историју кинометографије и привредне гране као што су туризам и пољопривреда могу да помогну опстанак и развој седме уметности. Са друге стране, кроз филмове се може у свету промовисати, суптилно, туристичка понуда и све остало, што је вредно и лепо у Србији.

Информатика и телекомуникације

Сектор информационих технологија (ИТ) добро се развија. Постоји више домаћих компанија које су постале озбиљни извозници, постоје кластери, стране компаније отварају представништва у Србији и запошљавају српске програмере. ИТ сектор развијан је независно од државне политике, која је знатно више умешана у сектору телекомуникација.

Уз добро осмишљену стратегију ИТ сектор и сектор телекомуникација могу знатно више да се развију, самим тим да значајно увећају бруто домаћи производ Србије. У свету ради велики број наших стручњака из ове области, у највећим светским корпорацијама ради на стотине инжењера, имамо добре факултете у Србији (ЕТФ Београд и ФТН Нови Сад), имамо још увек солидне институте, велики број српских компанија које се успешно развијају а то је све потенцијал да се овај посао не развија само као виртуелни и услужни (софтверски) већ да се ствара и индустријска производња (хардвера-уређаја). Уз стварање пар озбиљних светских компанија (брендова) можемо вратити велики број стручњака из света и запослити велики број радника у Србији. Верујем да српска памет може произвести ”најпаметнији” телефон на свету.

Сада имамо ИТ фирме које се успешно развијају и такмиче на светском тржишту, попут Нордеуса из Београда или ДМД из Новог Сада. Некада смо имали развијену електронску индустрију, нешто од тих потенцијала је остало, ако ништа друго, имамо школоване инжењере и мајсторе.

Интелектуалан рад

”Ко нема у глави има у ногама” каже пословица. Ми смо народ са доста даровитих људи. Имамо успешне светске научнике, уметнике, спортисте, менаџере, итд. Постоји велики несклад између броја даровотих људи и креативних потенцијала са једне стране, и, сиромаштва и лошег стања нације и државе са друге стране. Не можемо вечно да кривимо комунисте.

У претходном делу поменуо сам потенцијале за прикупљање капитала. Капитал постоји, постоје људи који имају новац и људи који имају знање. Постоје људи који имају патенте, или су на путу да дођу до иновације у области хемијске индустрије, енергетике, телекомуникација и слично. У креативним пословима, какви су музика, филм или мода имамо даровите људе који могу стварати озбиљну продукцију.

Иновација или патент који се може применити у некој индустрији, из које су до сада долазили производи које смо увозили, не само да смањује увоз у Србију већ повећава извоз из Србије ако је то производ са повољном ценом и бољи у односу на производе конкуренције. Такође, потребно је обратити пажњу и на патенте који могу смањити увоз репроматеријала и сировина. Треба производити што више од материјала који имамо у Србији, који можемо направити у Србији.

Развоја индустрије и великих индустријских комплекса нема без развоја науке. Због тога је важан систем образовања. Поред улагања у образовање (универзитете и институте) потребно је и правно заштити власнике интелектуалне својине. У Србији се интелектуална својина не цени и не штити. То је повезано са нескладом између броја даровитих и броја сиромашних. Могуће је да се српска елита одродила и не брине о народу и обичном човеку, могуће је да обичан човек из народа не цени људе од знања – у овој држави велики број људи са поносом истиче како не чита књиге. Сасвим је могуће да су оба разлога у питању, и да је због тога толики несклад.

Београд

Београд може постати финансијско-трговачи центар за посредовање између Запада и Истока – на простору Трећег Београда изградити финансијски и трговачки центар у коме би пословале компаније из Јапана, Индије, Кине, Русије, Турске, Израела, Египта, Аустрије, Немачке, Норвешке, САД, Канаде… Београд се налази између Западне Европе, Русије, Паноније, Карпата, Медитерана, Алпа, Блиског Истока и Северне Африке, а Београд је занимљив и за улазак на тржиште (источне) Европе за компаније из САД, Канаде, Кине, Индије, Бразила и Јапана. Временска зона је између источне и западне стране света. Београд има све услове да постане највећи финансијски, трговачки, културни и туристички центар у овом делу света. Уместо да усисава капитал из остатка Србије, Београд има потенцијал да уноси капитал из света у Србију и онда тај капитал да усмерава за развој целе Србије.

Србија није развила берзе капитала. Светска економска криза доноси нове економске моделе – нове валуте у међународној трговини, нове начине трговања и плаћања, а све то може бити прилика да Београд постане место преко којег ће одвијати део (нове) међународне трговине и тржишта финансијских и других услуга. Пољопривреда је наша шанса, она се може искористити и тако што би се развила берза повезана са трговином пољопривредних производа. У Београду могу настати неки нови модели, алтернативе, садашњем берзанском пословању, кредитном оцењивању, осигурању, ревизији… а који ће бити корисни за странце и страни капитал, који би на тај начин долазио у Београд. Ту је важно да се све ради по правилима, у складу са етиком струке, поштено и тачно, јер је у свету данас све мање људи који верују банкама, ревизорима и кредитним агенцијама. Београд има услове да постане права метропола, град културе и космополитизма. Такав град ће привлачити људе широм света, у њему се могу склапати бројни међународни уговори. Данас је мање пристутан страх од новог, страх од будућности, прихватају се изазови, схватају се могућности. Све је мање претенциозног или потцењивачког погледа на себе или другог. То посебно важи за оне који живе на Западу, или су живели, и путовали, по свету. Таквих људи Србија и српски народ у овоме тренутку има више него икад у модерној историји. Искуства тих људи су драгоцена. Београд мора постати центар окупљања тих људи. Тако ће Београд истовремено постати главни град свих Срба и повратити (створити) космополитски дух.

Визија развоја Београда у 21. веку (предлози):

– Направити Универзитетски Град у Београду (у Трећем Београду) тако што ће се изместити сви факултети Универзитета у Београду, студентски град и сви студентски домови на територији Београда у новосаграђени Трећи Београд. Већину зграда које се сада користе продати, неке задржати да функционишу као задужбине, неке преуредити у позоришта и музеје. Од Београда направити академски центар који би привлачио студенте из света и један од већих и признатијих академских и културних центара у свету, укључивањем и приватног сектора у изградњи универзитета и културних установа са светском репутацијом.

– Оставити само зграду Клиничког центра (Ургентни центар?) и ВМА на постојећем месту, све остале болнице и здравствене институте у Београду, од Звездаре преко Карађорђевог парка до Дедиња изместити на ненасељено земљиште (Трећи Београд) на коме би се изградиле савремене болнице. Неке од зграда које остају у ”старом” Београду, као и у случају са зградама факултета, преуредити у установе културе, позоришта и музеје.

– Решити питање зграда у власништву државних – републичких и градских –институција. Зграде бившег ГШ ЈНА срушити и локације продати приватним инвеститорима. Нова два објекта могу да се повежу мостом (за људе који би прелазили из једне у другу зграду) изнад Немањине улице. Мост би изгледао као капија, а имао би и функцију сећања (споменика) на злочине НАТО алијансе и напад на Србију 1999. Подржавам идеју да се Народна скупштина Србије измести у Крагујевац. У том случају садашње зграде скупштина преуредити у установе културе. Део ”Еурополиса” око главне железничке станице може постати административно седиште државе, где би се изместиле институције које се налазе у Београду, а које би се уселиле у новосаграђене зграде у том делу Еурополиса. Већину зграда које се сада користе продати, неке задржати да функционишу као задужбине, неке преуредити у позоришта и музеје (наравно, сва та позоришта и музеји не треба да буду само државни, надам се да ће се у Београду много више отварати приватни музеји и позоришта и неке од зграда могу бити занимљиве управо таквим људима).

– Поред Кинеског моста, треба убрзо иградити још два моста на Дунаву (један као обилазницу код Винче) и  (подземни) метро (испод старог дела града) који би ишао до Новог и Трећег Београда (уклањањем трамвајских шина изградити стазе за бициклисте које би повезале све делове града, на новим мостовима градити и стазе за бицикле). Проширити капацитете аеродрома Никола Тесла и прилагодити за слетање највећих авиона за интерконтинеталне летове. Завршити модернизацију и изградњу међународних саобраћајних коридора; обилазнице око Београда; нове железничке и аутобуске станице (план је код садашње бувље пијаце на Новом Београду); припремити простор око Саве код садашње железничке и аутобуске станице и са друге стране где је Сава центар за градњу (за ”Еурополис”); изградити велику луку и две марине на Дунаву и туристичко пристаниште за Бродове на Сави. Постоји иницијатива да се у Београду сагради ”Теслин торањ”. Бивши председник републике дао је предлог да се сагради на тргу Славија. Мој предлог је да то буде на месту касарне у Звездарској шуми. То је највиша тачка у граду, касарна је у шуми, само са једне стране излази према кућама људи. Наравно, све зависи да ли би торањ имао само сврху као туристичка атракција или (и) као научна лабораторија. Ако се користи у сврху науке, онда вероватно не би могао да се изгради у насељеном месту. Ако је то безбедно и не смета људима који живе у околини, торањ би са врха Звездаре, док се врше експерименти ноћу и електрицитет обасјава небо, могао осветлити скоро цео град (као да је стално пун месец и ведро небо, и тако штедети уличну расвету?).

Београд има потенцијал да постане једно од највећих градилишта на свету. Потенцијал за улагања приватних инвеститора у Београду до 2030. године износи најмање 30 милијарди долара. Економски потенцијал за обрт новца уложеног у изградњу Трећег Београда, Еурополиса, нових хотела, болница, универзитета и инфраструктуре, потенцијална дугорочна тржишна вредност изграђених објеката и промет новца у сектору грађевине, услуга, финансија, трговине, туризма, културе и образовања у Београду у наредних 50 година мери се стотинама милијарди долара. Велики део новца који буде улазио у Београд одлазиће широм Србије. Посебно новац зарађен од (интелектуалних) услуга и провизија у међународном посредовању. У таквом Београду градски буџет би био много већи, људи који у њему живе богатији, па би се фасаде редовно кречиле а кровови фарбали те би Београд напокон постаобео град, уместо садашњег сивог града по имену Београд. Са тим у вези, када дођу боља времена и буде више новца, зграду Београђанка која је сада црна офарбати у бело. Да Београђанка заиста буде београђанка.

Привредни препород

Ако не умемо да се организујемо без помоћи државе, како да организујемо државу.

Ако не умемо да опстанемо без помоћи државе, како да сачувамо државу. Државу чине људи, њени грађани.

Због чега је привреда пропала. Због чега за ових 200 година нисмо изградили нормалну економију. Ако нисмо способни за створимо неколико компанија (светских брендова), да ли смо способни да организујемо министарства и друге државне институције?

***

Са развојем сектора привреде које сам издвојио, паралелно треба развијати секторе енергетике и грађевине. Сектор енергетике не може да се развија без услова које морају да створе и одлука које морају да донесу представници државе (власти), док се грађевински сектор у великој мери може развијати кроз приватне иницијативе. Са подизањем привредних активности, подиже се и тражња за енергијом, расту плате и почиње тражња за некретнинама. Када се покрену велике инвестиције у енергетици, када се покрене грађевински сектор, заједно са поменутим секторима, кренуће се ка убрзаном расту производње, трговине, смањењу незапослености и повећању плата и животног стандарда.

Све су то међусобно повезани судови. Као и реформа банкарског сектора и динаризација. Сви потези се морају истовремено, синхронизовано повлачити. Потребно је донети нове законе и прописе. Реформисати бројне институције. Учинити ефикаснијом и јефтинијом државну управу. Регулисати бројна тржишта. На пример, марже трговаца и зараде банкара су знатано више од 10%, а у неким другим секторима привреде политика цена и зарада је таква да је немогуће радити по свим прописима, исплаћивати целу зараду радницима преко рачуна и слично. Српски потрошачи купују по „безобразно“ високим ценама храну и одећу – чак и за бебе, а плаћају јефтину струју – коју ЕПС продаје по нетржишним ценама. И онда се питамо зашто је мало оних који могу да издржавају децу и зашто нема нових електрана и струје када падне мало већи снег. Цену струје не можете повећати за 100% да би била тржишна и да би ЕПС могао да инвестира ако је преко милион незапослених, ако милион запослених са својим бедним месечним примањима не може да плати ту цену, ако предузетници и произвођачи не могу да имају конкурентне производе и услуге. Да би се покренула привреда унутар које би дошло до веће запослености и раста плата, да би људи могли да плаћају тржишну цену струје, потребно је спровести ”гиљотину прописа”, реформу НБС и банкарског сектора, динаризацију, а то не можемо спровести док се не реше нека политичка питања и поставе нови међународни односи, итд. Оваквих примера у српској економији има на десетине… Неко то мора да уради. У Србији све треба да се реформише, изнова гради, уређује – од задругарства до берзе капитала. Зато је потребно стварање новог економског договора, између нове политичке и привредне елите која настаје и народа који је опстао.

Реформа привреде не може да се спроведе уколико не дође до реформе пореског система и државне управе, итд. Слично је и са покретањем грађевинског сектора, који може покренути десетине других привредних сектора – да би се покренула градња станова морају се створити услови за раст запослености, плата и стандарда грађана, затим повољнији банкарски кредити, стабилан динар, ефикаснија државна бирократија и сл. Грађевински сектор је пред потпуним крахом, али има још времена да се опорави. Потребна је реформа банкарског система, уз неколико јаких домаћих банака које ће бити у стању да понуде ниже каматне стопе и лакше услове за добијање новца отварају се значајне могућности за развој привреде. На пример, мода и модна индустрија. Србија је током 20. века изградила солидну текстилну индустрију, школовала велики број кадрова, добар део те индустрије је пропао, али је нешто остало. Поред тога, у последњих 20 година у Србији се појавило више озбиљних приватних модних кућа, у Новом Пазару има доста фабрика, развила се модна сцена у Београду. Имамо талентоване дизајнере, имамо светски познате дизајнере и манекене и манекенке. Постоје услови да Србија добије два-три позната светска бренда, а то значи да се у Србији у фабрикама производи обућа и одећа, да се отварају нова радна места. По многима Срби се према естетици односе као Италијани, воле лепо да се обуку, и нема потребе да се скоро 90% обуће и одеће увози у Србију. Ово важи и за одећу и обућу за децу. Докажимо да није све што долази из иностранства боље и лепше.

Све што зависи од нас треба сами да урадимо. Имамо проблем са производњом струје и при томе смо што се тиче енергетске ефикасности међу најгорим државама у Европи. Прерада отпада и слични послови овде нису развијени, отпад се овде ствара, од њега може да се прави нешто што сада увозимо, запослиће се радници, па опет нема напретка што се тиче развоја индустрије прераде отпада. Само 10% капитала који је ушао у Србију из расејања уложен је у покретање приватног посла. Светски просек је око 50% за улагања у привреду и 50% као дознаке (помоћ рођацима, потрошња). Српско расејање је у светском врху по количини новца који шаље у матицу. Годишње у Србију на тај начин улази око 5 милијарди долара. Разлог зашто само 10% тог новца одлази на покретање приватног посла је лоша пословна клима у Србији, превелика бирократија, корупција, нема владавине права и лојалне конкуренције, али постоји и мањак предузетничког духа код људи (рођака) који живе у (социјалистичкој) Србији. Приватне компаније у власништву српских тајкуна настале су из организованог криминала. Те компаније треба национализовати, реорганизовати а затим држава да их прода Србима и грађанима Србије који ће купити акције. После се део акција може продати страним инвеститорима кроз докапитализације. На пример, од десет великих компанија које ће Србија национализовати, па приватизовати, може добити пет великих и стабилних компанија, са бољим менаџментом, које ће израсти у лидере у региону у свом сектору привређивања, и остваривати дупло веће приходе и профите од ових десет које сада послују, док ће држава њиховом продајом зарадити најмање милијарду долара. Пола милијарде долара после могу да се искористе за покретање великих послова, на пример, кроз формирање Развојне банке која ће подржати стварање светских брендова које сам поменуо. Када се реши питање сиве економије и корупције приликом јавних набавки, држава може приходовати милијарду долара годишње више него сада. Од те милијарде годишње пола милијарди може улазити у Развојну банку, и ето новца да се покрене Развојна банка – пола милијарде долара оснивачки капитал од национализације па приватизације, пола милијарде сваке године од уштеда кроз јавне набавке и решење питања сиве економије за докапитализације или за нове кредите и инвестиције које ће давати Развојна банка. Капитал за инвестиције може се обезбедети и кроз рационалније и веће улагање људи из расејања, реформу ПИО фонда и тржишта осигурања.

Све је у економији и са економијом повезано и све се мора спроводити синхронизовано. Да би у томе успели, Србију морају да предводе људи у које ће грађани имати поверење – на пример, да би грађани штедели у динарима, да динар постане једино средство плаћања. Србију морају да предводе људи у које ће страни инвеститори, такође, имати поверење. Стицање поверење је, уз успостављање владавине права, основа за обнову привреде, за излазак из економске кризе.

Економски конзерватизам

(краћа верзија)

У Србији је државни интервенционизам био владајућа доктрина у економији у другој половини 20. века. Приватно предузетништво је деценијама било забрањено, непожељно. Економија се у Србији, у последњих 70 година, тачније у последњих пар векова (од настанка капитализма), развијала сасвим другачије него што је то случај у већини држава Запада.

На принципима саборности и задругарства (међу протестантима имали су удружења која су називали цехови) изграђен је економски конзервативизам.

У последњих 20 година велики број Срба вратио се православљу. Из социјализма враћали су се у православље. Где је ту био капитализам? Где је данас капитализам у Србији? Ко су српски капиталисти? Они најбогатији потичу из комунистичких и обавештајних структура. Срећом, међу најуспешнијим привредницима у Србији има способних и поштених људи који су својим знањем и радом попунили празан простор на тржишту и заузели своје позиције организујући свој посао на врхунском нивоу. Слична је ситуација и у сектору малих и средњих предузећа. Ту је, наравно, и привредна елита из расејања. Србија ће добити праву предузетничку (капиталистичку) елиту у наредним деценијама.

Потребно да стичемо нова искуства и нова знања, да стварамо новутрадицију (узимајући најбоље из старе традиције). Више деценија антидемократског и антикапиталистичког система је оставило свој траг – није једноставно, нити може брзо да дође до промене менталитета и навика међу грађанима Србије.

Срби се нису вратили православљу и капитализму, нису остали комунисти. Зато не чуди што је у једном истраживању утврђено да је више од половине грађана Србије по својим ставовима и менталитету “социјалиста у души“ (а на попису се, истовремено, више од половине изјаснило да су православне вере)[11]. Власт је ”заборавили” на права радника током транзиције и приватизације. Због тога у Србији данас нема правог, здравог, предузетништва (капитализма).

Унутар држава Запада има нетранспарентног трошења буџетских пара и пословања између приватних компанија и државних институција. Такву врсту пословања практикују и политичари из десничарских и политичари из левичарских странака. ”Инсајдерски” и под заштитом, када крше законе и прописе, послују и капиталисти који финансирају десничарске и капиталисти који финансирају левичарске странке.

Државе које не припадају западној култури и нису достигле стандарде западне цивилизације разликују се по степену корупције од држава које не припадају евроатлантској цивилизацији. У највишим нивоима власти и на Западу постоји корупција, али у већини државних институција, унутар друштва на нижим нивоима, скоро да нема корупције (примери: Норвешка, Канада, Шведска…). То није случај у Србији. Зато је у Србији (или Русији) теже ”да успоставимо и подржимо законитост и правни поредак у земљи”. Отуда су државе ЕУ које више личе на Србију и Русију него на Норвешку и Шведску[12] – попут Грчке, Италије или Шпаније – у највећим економским проблемима унутар ЕУ. Случајно или не, државе у којима је највиши степен демократије и социјалног благостања (социјалне једнакости) су – парламентарне монархије са развијеном капиталистичком привредом. Тако је до сада било. Долази до промена и у тим узорним државама.

Шта је потребно мењати у српском политичком и друштвеном систему?

Прво – одговорност. Србија је у расулу зато што овде нико не одговара за своја дела и изговорене речи.

Уколико имамо услове да не будемо сиромашни, а ми јесмо сиромашни, где је проблем? То врло мало људи зна, и где је проблем и шта је важно, јер овде две трећине становника показује да су ”социјалисти у души”, православци чине две трећине, антикомунисти чине две трећине. Гледано са аспекта како појединци размишљају о неким темама и какве су им животне навике, у Србији живи и натполовичан број либерала – а Србија се не помера из комунизма, из деспотије. Конзервирано је оно најгоре, кроз традицију се преноси оно најгоре. Капитализам, какав је стваран у Србији у последњих 20 година, као да је стваран са циљем да се никада и не успостави, већ, ”да се вратимо” на ”стари добар комунизам”. ”Ето, видели сте, капитализам ништа не ваља”. Када нису успели да приватизују све ресурсе, да их задрже само за себе, под притиском страног капитала свако је гледао како да за себе извуче што више добити – продајући националне ресурсе странцима[13] и стављајући новац од препродаје или провизија у свој џеп. Прво је режим из деведесетих одуговлачио са приватизацијом зато што су користили друштвену имовину као своју, зато што су хтели да оборе вредност те имовине да би је за што мање новца купили. Затим су ДОС-овци после 2000. заједно са онима из претходног режима са којима су се повезали видели шансу за себе, јер је требало приватизовати предузећа чија се вредност мери у десетинама милијарди долара. Па су рачунали на својих 10% провизије од стране страних компанија и тајкуна, што је за скуп од пар стотина људи ”плен” вредан скоро 10 милијарди долара, само за ту врсту провизије, коју између себе деле. Монополизовали су процес приватизације друштвене имовине радећи против интереса државе, нације, грађана и радника. Већи део припадника српске интелектуалне, културне, клерикалне и новинарске елите служио је тим људима – учествовали су у тим преварама због (ситне) личне добити. Због тога је корупција тако раширена појава у српском друштву.

Један од путева да се спута ”моћ државе” а да Србија истовремено постане Држава  јесте спровођење оних процеса који су давно морали да се спроведу и који су предуго одлагани: унакрсна процена имовине највиших државних функционера па онда и свих осталих; реституција; борба против организованог криминала у привреди; осуда злочина из доба комунизма; ревизија приватизације и концепта транзиције; омогућавање нормалног и независног рада Државне ревизорске институције и Агенције за борбу против корупције; реформа служби безбедности; повратак судова части унутар струковних и привредних организација; завршетак судских процеса за политичка убиства која су се догодила у претходних 20 година.

Поред одговорности, које нема, у Србији нема довољно ни знања. Потребни су нам одговорни људи, са знањем, који знају свој посао. Такви људи постоје у народу, у расејању. Уместо незналица, потребни су нам зналци, и то је нешто што се мора променити у политичком и друштвеном систему. Доста лоших ствари није урађено са намером већ из незнања. Незналице владају Србијом (наравно, зналци су да остваре лични интерес, али и то је један вид незнања).

***

Тражи се мера између либералног капитализма и државног интервенционизма. Екстреми нису добри. Видимо да заступници искључиво либералног капитализма, као јединог или најбољег начина за вођење економије, на крају државу и друштво одведу унеолиберализам; а да заступници државног интервенционизма у привреди, као јединог или најбољег начина за вођење економије, на крају државу и друштво одведу у комунизам. Оба система на крају банкротирају.

До ”благостања за све” може се доћи само изградњом владавине права. Само кроз систем у коме важи једнако право за све – што значи и право да појединци стичу, и сачувају, материјалну и нематеријалну имовину коју су стекли на основу свог знања и рада. До ”благостања за све” може се доћи само ако међу људима влада дух солидарности. У таквој држави, ”држави благостања”, може и држава да води рачуна о ”социјалној једнакости”, али је боље да сами грађани воде рачуна о томе – да богати помажу сиромашне и болесне, кроз цркву, кроз невладине и хуманитарне организације.

”Природна религија”, идеологија која је учила да је ”људским прогресом могуће доћи до савршене регулације и саморегулације унутар људског рода” показала се неуспешном. Немогуће је, такође, све људе учинити ”једнаким”. Потребан је систем који ће бити, што је више могуће, у стању да спречи злоупотребе и похлепу људи, јер знамо да ”људи нису савршени” и да нису сви људи добри и поштени, посебно људи који имају власт. Морају постојати добри закони и прописи, морамо се борити против корупције у полицији и правосуђу. Са те стране, не можемо се ослонити само на ”милосрђе” код људи, држава мора водити развојну и социјалну политику и за то су потребни приходи у буџету. Не може друштво ”само од себе” да донесе националне и државне стратегије, посебно ако то друштво није друштвосаборности, друштво директне демократије, ако то није друштво у коме влада историјска/езотерна (Берђајев) или природна (Берк)аристократија, нити се може тржишту препустити да све само регулише. А то је већ утопија. Тај систем, са друге стране, не сме бити превише ”етатистички” и ”бирократски”[14]. Наш задатак је ослобађање од културе источњачког деспотизма и свести комунистичког тоталитаризма, али не тако да спроводимо идејенеолиберализма и културу конформизма у њиховим најгорим формама.

На Западу је неолиберални капитализам потиснуо државни интервенционизам (све док није дошла криза, када су неке западне државе новцем пореских обвезника ”помогле” велике банке, осигуравајуће компаније, инвестиционе фондове и велике фабрике, што није најбољи пример државног интервенционизма, редистрибуције новца и стварања социјалне правде).

***

Држава је своју моћ проширила у све сфере (приватног) живота. Треба стварати друштво слободних људи – који знају да брину сами о себи, који ће врло мало зависити од државе. Треба мислити и ”шта ја могу да урадим за државу” и треба мислити ”шта држава може учинити за мене”. Није довољно само мислити на себе, или само на државу, добро је истовремено мислити и на себе и на своју локалну заједницу и на целу државу. Како да спасиш свет ако не умеш да спасиш себе? Како да чуваш државу ако не чуваш своју породицу, своје радно место, своју улицу и парк поред своје куће? Како да бринеш о човечанству ако не бринеш о свом народу?

То значи промену менталитета и навика. Да не очекујеш помоћ од државе. Да очекујеш да ти држава не одмаже ако желиш да радиш и ствараш. Да служиш држави (плаћаш порез). Да пријавиш, осудиш оне који краду у име државе, од државе, од грађана државе, од пореских обвезника, од тебе. Да би се то постигло, потребно је знање. Грађани морају бити довољно економски писмени да разумеју како новац путује кроз државни систем, посебно новац који они зарађују, порези које они плаћају. У Србији запослени грађани гледају само нето вредност личног дохотка, док запослени грађанин САД гледа бруто вредност личног дохотка. Запослени грађанин у Србији не жели да зна колики су порези и доприноси, запослени грађанин у САД зна колики су порези и доприноси. Запосленом грађанину у Србији је свеједно колики ће бити порези и доприноси, и како држава троши његов новац, док запослени грађанин у САД зна колики су му порези и доприноси, веома му је стало и прати како, где и ко троши његов новац, када заврши у буџету локалне или федералне власти[15]. Нису економски писменији ни ”капиталисти” и политичари из Србије који су нелегално дошли до великих количина новца, који су износили у ”пореске рајеве” попут Швајцарске и Кипра. А ”порески рајеви” су под контролом страних обавештајних служби, па онда државници великих сила доносе спискове корумпираних српских политичара и тајкуна са рачунима у иностраним банкама[16]. Због свега тога расправа о буџету никада није најважнија расправа у скупштини, у друштву, нити у њој учествују сви делови друштва, тако да ни приликом узимања од свих делова друштва нити приликом расподеле појединим деловима друштва, већи део оних којима се узима и већи део оних којима треба да се дели – нема заступнике у Скупштини.

***

Европска левица нема одговор на економску кризу. Европски левичари би да примају у своје државе сиромашне становнике Трећег света, али немају начина да обезбеде посао ни за све своје грађане. Левичари су без идеје како ће таква политика утицати дугорочно на пензионе фондове и тржиште радне снаге, посебно ако се прекине са довођењем људи и радне снаге из иностранства. Све то види и жели да промени европска десница. Европска десница сада нема решења, осим радикалних, као што је заустављање имиграције, већи притисак на оне који су се већ доселили. Ту се крије опасност за Србију. Антифашистичке вредности треба неговати, истицати, не дозволити  да у Србију стигне велики талас ширења екстремних десничарских идеја и покрета из Европе (или из САД, где је крајем 2011. или почетком 2012. председник Института Едмунд Берк, пореклом Хрват, написао чланак за The Washington Times у коме брани хрватски фашизам и нацизам – усташе и НДХ). Србија то није успела када су комунисти и екстремни левичари то урадили.  Није успела када су неолиберали кренули у велики поход стварања ”отвореног друштва” и неолибералне економије. Зато су добар део власти у Србији узели следбеници ”отвореног друштва” и скоро целу економију воде и контролишу локални неолиберали са локалним комунистима. Српска левица мора се ослободити илузија које гаји европска и светска левица (о стварању ”уједињених социјалистичких држава Европе” и ”светске социјалистичке владе”), мора да се врати изворима – заштити права радника[17], али тако да се не укида капитализам.

Јер, шта је капитализам? Прво, без капитализма нема демократије. Зато је укидање капитализма, борба против капитализма – борба против демократије. Основа капитализма је – слобода. Развој демократије и капитализма у модерном добу иде заједно. Друго, капитализам може постојати, може имати смисла, само ако постоји владавина права. Дакле, капитализма нема тамо где нема демократије и владавине права. Капитализам значи право да радиш, да стичеш (неограничено) имовину захваљујући свом раду и знању, да очуваш стечену имовину. Капиталиста не може, нити жели, да буде свако. Али, свако мора да буде слободан приликом избора професије, посла, улагања новца, трошења новца… Па и да ли ће и неће бити капиталиста, да ли ће стварати мало или велико предузеће… Капитализам је могућ само у демократском друштву. Капиталистички и демократски системи развијани су у оквирима јудео-хришћанске цивилизације, унутар које је дошло до ренесансе и хуманизма. Капитализам није исто што и лихварствоили банкарство какво данас познајемо. Либерални капитализам није исто што и неолиберални капитализам.

Капитализам није непријатељ Срба само зато што долази са непријатељског Запада, како су то учили српски комунисти, а пре тога, али и сада, и многи православци. Капитализам није јерес протестантизма, није замка Ватикана.

Конзервативна и либерална мисао, протестантска етика, која поштује рад, индивидуалност, породицу, слободу и скромност данас има све мање достојних представника на Западу. Профит је постао мера свих вредности. Држава је постала сервис најбогатијих, а већина најбогатијих је изгубила сваку (истинску и дубинску) везу са хришћанством.

***

Неолиберали су победили и конзервативце и социјалисте – настали су њиховим мешањем. Либерали-атеисти су превладали унутар капиталиста (на пример, у економији САД доминирају поштоваоци Ayn Rand), који су створили концепт неолибералне економије и слободног тржишта које се ”саморегулише”. Зато се залажу за што мањи утицај државе. Неолиберална економија (идеологија) настаје из либералне, конзервативне и социјалистичке економије (идеологије). Тако се конзервативизам истиче када треба заштити приватну имовину најбогатијих. Либерализам се истиче када треба рушити све националне и религијске препреке између држава и народа да би најбогатији градили ”слободно тржиште”. Социјализам се истиче када треба ”отворити границе” за ”радну снагу” или када држава треба да интервенише како би спасила одређене банке и компаније[18]. За неолиберале није важна владавина права, већ владавина јачег, јер је основа неолиберализма и дарвинизам (еволуционизам). Теорију еволуције одушевљено су прихватили највећи капиталисти са Запада. Дарвинизам је и основа прогресивизма, чија је основа и социјализам. Елемената прогресивизма има и у конзервативизму. Дакле, (нео)либерални капитализам и (нео)либерална идеологија настају од елеменета прогресивизма, дарвинизма, социјализма и конзервативизма. Светска неолиберална елита ствара нову врсту фашизма[19], где ће нестати разлика између крупног капитала и државе (што је дефиниција економског фашизма[20] и што је тешко разликовати од комунизма и деспотизма).

У том систему који настаје, у коме се укрштају идеје економског неолиберализма и фашизма, постојаће две класе у друштву. Капиталисти ће остати најбогатији и сачуваће своју имовину, али се неће звати капиталисти већ државници и представљаће се као социјалисти, који воде рачуна о социјалној правди и једнакости – да сви, осим њих, постану једнаки и добијају исто. Пошто ће њихова имовина бити државна, онда значи и обрнуто – државна имовина је и њихова, само власник имовине има право да доноси одлуке. Тако је функционисао комунизам. Циљ оних који су довели до ове дужничке кризе није да дужници врате свој дуг, већ да кредитор преузме имовину дужника. Раднику ће узети кућу ако не врати дуг. Банку ће држава докапитализовати или позајмити новац, ако је у проблему, али ако држава дугује банци она ће узети државну имовину. Банку ће власници банке, касније као државници, као комунисти, национализовати. Власници банке су и власници новца – они штампају новац (без покрића у злату или роби), они одлучују коме ће позајмљивати новац, па могу да живе као прави комунисти – скромни, добротвори (филантропи), ништа немају јер све имају… Ништа није њихово јер је све њихово (зар председник – маршал – комунистичке Југославије није живео попут брунејског султана или попут данашњих банкстера, без контроле Државне ревизорске агенције и осталих институција?)[21].

Неолиберализам је у настојању да доведе до потпуног расцепа/разлаза евроатланску цивилизацију и хришћанску религију. Неолиберализам проповеда да је ”све дозвољено” а Библија да је ”почетак мудрости страх Господњи”. У свему мора постојати мера, никада се не сме заборавити на другог човека. Неолиберализам уништава оно најбоље у хришћанству, као и оно најбоље у социјализму, јер отуђује човека од другог човека, поставља лични профит, егоизам и (сопствено) чулно задовољство као највише вредности.

***

Капитализам је потребно развијати тако да се развија такмичарски дух. Тако да бољи побеђује у систему са јасним правилима које сви такмичари поштују и да је освајачки у померању граница знања инапретка, рационалнијег и ефикаснијег организовања, са јасним ограничењима, итд. Слободно тржиште није превазиђен концепт. Само је потребно наћи меру. Конкуренцијом између слободних приватних привредних субјеката на најбољи могући начин се унапређује производња, снижавају трошкови и цене, проналази пласман за робу и услуге, прилагођава укусу и потреби потрошача, итд. Западни модел корпоративног капитализма какав данас имамо и источни модел државног меркатилизма какав је некада био спутава људске слободе, развој малих и средњих предузећа, злоупотребљава новац пореских обвезника, није у интересу потрошача, људи на водећим позицијама избегавају одговорност, итд. Када власт пљачка грађане – било власт која је спој крупног капитала и политике, или само политичка власт која управља и привредом – онда грађани губе поверење у државу и избегавају плаћање обавеза према држави, поткрадају државу која од њих краде, издају државу која њих издаје. У таквој држави цвета сива економија. Такву државу је лакше изнутра окупирати, кроз корупцију, поткупљивањем њених грађана. Економски фашизам и сива економија, дакле, могу настати и у тржишној привреди и удиригованој привреди. Мислим да је већина људи свесна да неолиберални модел (уређења економије, живота, државе…) који шире САД није најбољи модел и да је већина свесна да комунистички модел СССРа није најбољи модел.

У Србији је после више деценија дириговане (планске) привреде наступио период стварања тржишне привреде. Процес је спор и неуспешан из два разлога: 1. Србија је под економском окупацијом домаће елите; 2. Србија је под економском окупацијом страног капитала. Србија је под окупацијом домаће елите и страног капитала.

Зашто су људи сиромашни? Зато што нема новца. Зашто нема новца? Зато што нема приватног предузетништва. Зашто нема развијеног приватног предузетништва (капитализма)? Зато што нема, у довољној мери, ”предузетничког духа” могуће је да Србија буде под ”меком окупацијом”. То значи да још увек нема довољно (критичне масе) појединаца који су покретачи, храбри, вољни, са идејама, са знањем. Још увек се нису добро повезали они који сами раде-предузимају, који не чекају да други нешто предузме, већ сами покрећу оно што треба урадити, што други не преузима на себе, што други не зна и не може. Нема довољно појединаца који теже ка слободи. Премало је оних који мисле својом главом, који смеју да кажу шта мисле. Премало је оних који могу да изграде, да организују, да ураде нешто где нема ништа, да од ништа створе нешто. Нема довољно оних који не завиде другоме на успеху, који ће признати бољем да је бољи. Премало је оних који се прилагођавају променама у свету. Потребно је развијање предузетништва у свим сегментима живота и друштва, не само у економији, не само због материјалног благостања – потребно је открити смисао стваралаштва. Због тога је и спорт у Србији пропао. И привреда и спорт неразвијени (пропали) су због немања (губљења) ”духа” (и духовности). Предузетнички и спортски ”дух” истог су ”порекла” – циљ је, на првом месту, победити самог себе, циљ је, затим, поштено победити другог у борби са јасним правилима. Колико је тога у српском спорту данас, у српским такмичењима у фудбалу, кошарци, рукомету, ватерполу…? Да ли се спортисти буне због намештених утакмица? Ко води клубове и савезе? Ко води економију? Људи без части и морала, људи из света криминала, људи којима је стало само до пара… Када такви људи управљају државом и спортским савезима, клубовима, онда ни навијачи не могу да буду бољи[22]. Онда су и спортисти лоши. Посебно када се појаве на међународним такмичењима[23].

Зато је важно разумети основе економског конзервативизма, зато је важно чувати православну традицију, познавати хришћанску религију[24]. Чињеница је да су услови живота ”обичних људи” најбољи у државама у којима је настао економски конзервативизам, где се и данас живот одвија на принципима конзервативизма, где су држава и економија уређени на конзервативним (хришћанским) основама. У тим државама велики број појединаца живи у складу са десет Божијих заповести, вредно раде, стално се усавршавају, помажу друге… У те државе одлазе најбољи српски спортисти. Да ли ће тако бити и у будућности видећемо.

***

Период негативне селекције, владавине нестручних и просечних,одлив мозгова из Србије – трајао је деценијама. Сада долазе генерације које су стасале у добу посткомунизма – где су имали прилику да осете шта је комунизам, а још боље су упознали дивљи капитализам (неолиберализам). Са једне стране, и међу младе је ушао тај дух социјализма, па многи мисле да могу колико хоће бесплатно да студирају, да им је држава дужна наћи посао, стан и слично, “јер тако је било и са нашим родитељима, који нису много радили а све су имали“. Са друге стране, на младе је свој траг оставио и дух дивљег капитализма, где је све дозвољено. У таквом су систему расли, са погрешним узорима, од тајкуна и “војсковођа“ до силиконских народних певачица и данашњих “звезда“ ријалитија. Дакле, имамо људе који стасавају и који у себи носе оно најлошије из комунизма и посткомунизма (квазикапитализма). Тако су данашњи кадрови наследили оне комунистичке кадрове који су их створили. Ако се у наредној деценији направи дисконуитет у односу на претходне деценије што се тиче друштвене селекције, што се тиче односа културе и народњаштва, ако се радикално смањи корупција, створиће се услови за морални и сваки дуги опоравак. Најбољи ће остајати да живе и раде у Србији, многи способни људи ће се вратити у Србију, што ће бити најбољи пут за победу “беле куге“ и најважнији дисконуитет са претходним деценијама. Србија ће постати предузетничка – капиталистичка – држава, место у коме се ствара, креће, гради, учи, увећава, умножава… Наравно, не само и једино капиталистичка држава, већ богата држава која ће имати више новца за социјална давања, младе, болесне, културу, науку…  Држава са богатим грађанима који ће самоиницијативно издвајати свој новац за социјална давања, младе, болесне, културу, науку…[25]

Данас су у Србији многи против либералног капитализма. Многи су против повратка у комунизам. Нико не зна како у пракси, у стварности, изгледа тај нови систем који није ни капиталистички ни комунистички. Нико нема студију која показује шта се добија и губи, ко добија и ко губи ако држава гарантује цену и откуп пољопривредних производа чије се цене образују на светском тржишту. Нико нема студију која показује шта се добија и губи, ко добија и ко губи, ако држава укине царине. Или, ако се укине половина министарстава. Постоји још десетине оваквих примера, као што постоји десетине стручњака који предлажу овакве мере, али нико не зна како то реализовати, ко то да уради, нико није написао програм који у пракси, у стварности, до детаља, показује мере које треба предузимати. Не могу се увек преписати и применити готова решења из света.

Економски програм не може написати један човек, нити треба да га пише само једна интересна група. Појединци могу да покрену такав процес. Када се поставе темељи новог система, мора стално да се врши доградња, непрекидна изградња, јер је тржиште непредвидиво; морају се добро познавати процеси унутар светског тржишта. Како је наше друштво у сталној изградњи, тако се и буџет мора доносити у складу са променама у друштву и држави. То значи да унутар Србије мора постојати непрекидна ”жива расправа” између економиста, привредника, политичара, између привредника и политичара, између радника и политичара, између радника и привредника, између социјалних група и политичара… Попут Шведске или Норвешке, монархија са развијеном капиталистичком привредом, које су отворене према свету, али и штите своје интересе, па су уздржане приликом интеграција у наднационалне институције (Шведска није члан Нато, а Норвешка није у ЕУ), где су често левичари и либерали на власти – са већином у скупштини. У тим државама спроводи се и приватизација али и национализација; дозвољено је стицање профита, али се спроводи и озбиљна социјална политика. У тим државама заједно живе и заједно их стварају и чувају и аристрократе и хипици, и конзервативци и социјалисти, итд.

Ако се и напише добар и дугорочно одржив економски програм, што уопште није лако написати имајући у виду стање српске привреде и економије (а посебно људске ресурсе), затим дешавања у Европи и свету, преостаје нешто што је још много теже – применити тај програм, остварити га. Није довољно бити поштен, треба и знати. Није довољно знати, треба бити и поштен. Није довољно бити поштен и знати, треба бити и храбар човек. И – треба имати довољно таквих људи: који имају знање, који су поштени, који су храбри.

Без моралне обнове немогуће је свести корупцију на прихватљиву меру. Без обнове система вредности не може бити мање крађе. Дошло је до анархије, нестале су све хијерархије и вертикале, али су ”анархисти” депресивни, малодушни и песимисти. Мало је ”анархиста” који су предузимљиви, ствараоци и конструктивни. Већина размишља ”ако сви краду, онда ћу и ја”, ”ако сви иду преко реда, онда ћу и ја”, ”ако сви бацају смеће где год хоће, онда ћу и ја”, ”ако нико не чисти снег, нећу ни ја”, итд. У таквом друштву, у коме све мање грађана учествује у политичком животу, у којој све мање грађана излази на изборе, све је више оних који вичу да треба вршити национализацију тајкунских и страних компанија. Ко ће да преузме управљање у тим компанијама после национализације?

***

Треба нам више економског конзервативизма. Треба спутати што више моћ државе и истовремено што више државу учинити Државом. Економски конзервативизам је управо то: ограничавање моћи државе – према својим грађанима, јачање државе – у односу на друге државе. Са једне стране, економски конзервативци су највећи противници државе јер стално врше контролу токова новца, поштовања Устава и закона, ограничавају уплитање државе у приватне животе, боре се за лична и људска права. Са друге стране, економски конзервативци су лојални својој држави, патриоте, плаћају порезе, спремни су да иду у војску и ратују за своју државу, итд. Са једне стране, економски конзервативци су иновативни, са друге стране су традиционални.

Економски конзервативац у САД, припадник покрета ”чајанка”, представник нових (алтернативних) конзервативаца доста се разликују од републиканаца какве знамо. Најпознатијем радио водитељу старије генерације емисија почиње са музиком бенда Metallica (Michael Savage). Наравно, ово не пишем зато што сам противник српске народне музике (а јесам противник турбо-фолк културе), већ да објасним разлику у менталитету између економског конзервативца у САД и онога који се тим појмом може назвати у Србији, а који послове ”завршава” у кафани уз јагњетину и народну певачицу. Није исто када вам је у глави ритам и порука рок и хеви метал музике и када певушите ”стани, стани, Ибар водо, куда журиш тако” и ”хајде Јано кућу да продамо само да играмо”, посебно у држави у којој се све распада, у којој је општа ентропија, која је на распродаји… Није чак ни смешно. Конзервативци и хришћани у САД никада не би подржали човека који је преварио жену (посебно не ако је то политичар или познат глумац и посебно не ако је хришћанин и конзервативац), у Србији такав постаје још популарнији међу ”православцима”.

***

Не можемо се враћати уназад и мењати оно што је било. Стање српске економије је такво какво је, ми морамо да пронађемо начин како да избегнемо банкрот и могућност да нам страни кредитори одређују председника владе, ван демократских избора и против воље грађана. Тај тренутак се ближи: ако Србија банкротира немогуће је помоћи Србима на Космету и у региону. Статус Космета може се решавати још неколико деценија, а шта ће народ да једе и од чега ће да живи мора се решавати сваки дан. Република Српска може се прикључити Србији за 50 година, али ако до тада не буду Срби нешто јели са обе стране Дрине, неће их бити тада. На крају, нема ништа ружније (најблажа реч) од тога да се залажете за одбрану Космета док примате новац из буџета, од пореских обвезника, од грађана Србије, од јавних предузећа, од Срба, а да им говорите да не размишљају својим стомаком, да не иду ”трбухом за крухом”, да им не обезбедите посао, храну и новац за живот достојан човека. Нечасно је тражити од других да се жртвују, а да нисте спремни и сами да се жртвујете. Нечасно је другима говорити да ”није све у новцу”, звати људе из расејања да се врате у Србију, а ви школујете дете на Западу, запослили сте све чланове породице и родбине и све кумове у државној администрацији, јавним предузећима и тајкунско-монополистичким компанијама, док примате новац из буџета и ништа нисте учинили да се они који се врате у Србију запосле и достојно живе од свог рада.

Србија може да опстане као национална држава, која је сачувала највредније ресурсе, само као демократска држава у којој се поштује владавина права – у којој полиција прво хапси лопове на власти, унутар ”елите”, па тек онда ”обичне грађане” који крше законе и прописе, који варају и краду. Када ће Србија постати таква држава, када ћемо добити такве полицајце, а најурити ове који су сада у полицији? Онда када већина грађана Србије не буде склона превари, крађи, лагању, или бар стекне храброст да се супростави таквима. За почетак – у полицији, БИА-и, правосуђу и војсци. Не би било оволико лоповлука у држави да у полицији, БИА-и, правосуђу и војсци несметано не ради велики број лопова, незналица и кукавица. А тамо их има у толиком броју зато што долазе из народа.

Оно што остаје отворено и неизвесно: да ли Србија има времена за реформе, за сузбијање корупције, за обнову привреде, или ће банкротирати и онда добити на месту председника државе човека који ће бити делегиран од стране ММФ-а и ЕБРД-а?

Неко мора да преузме одговорност и понуди решење. Да ли је тај који тражи решење црна овца која ће се покајати? Како уништити кукољ и сачувати жито? Да ли су неки српски тајкуни црне овце из Христове приче, или их све чекају  “иглене уши“? Како да не дође до освете, а да буде правде, како да се обештете покрадени? Да ли треба окренути и други образ, у овом случају – и други џеп, и дозволити наставак економског и културног осиромашења нације и државе? Да ли ЕУ или Русија могу то да ураде у Србији, за грађане Србије? Зашто су у капиталистичким друштвима (српски) радници вреднији од радника који раде у Србији? Зашто су у приватним предузећима у Србији радници вреднији од оних који раде у јавним предузећима или у државној администрацији? Зашто Срби који живе на Западу не бацају смеће на улици, а када дођу у Србију то раде? Зашто возе ауто, у држави у којој живе на Западу, у складу са дозвољеном брзином, а када дођу у Србију дивљају? Као и у случају Грка и Грчке, за стање у коме се сада налазе не могу само други бити криви.

***

Себичност и стицање материјалног није одлика само капитализма. У свим епохама и цивилизацијама било је оних који су мислили само на увећање богатства, ”сујету света”, на своје себичне интересе. Тако је било и тамо где су владали фараони, цезари, папе, монарси, епископи, тако је било и тамо где су владали и где владају комунисти. Зао човек није само онај ко је богат, зао човек може да буде и сиромашан. Хоћу да кажем: све је до људи – до њиховог карактера, морала, васпитања, образовања. Само по себи, сиромаштво није грех или врлина, само по себи није ни богатство грех или врлина.

Чак и неолиберализам, када се погледа у строго економском смислу, није штетан само зато што заговара рационално понашање учесника у слободном тржишту без утицаја државе и друштва. Принципи слободног тржишта и једнакости између људи су, без обзира на њихове етничке, верске и сваке друге разлике, хришћански принципи. Комунизам је, у теорији, тежио идеалним решењима. У комунизму се може наћи доста хришћанских принципа. Али тамо где они који представљају тај систем и идеологију не служе као пример, нису доследни и поштени, већ врше злоупотребе и манипулишу, систем не може бити одржив. Тамо где опстаје применом репресивних метода, у једном тренутку мора доћи до слома.

Чак и толико критикована индивидуализација, ако не оде у екстрем – у егоизам и отуђеност од других људи (друштвени аутизам) – није нешто лоше, јер је суштина хришћанства у развоју Личности (”свако носи свој крст”, ”Бог суди”). Хришћанство јеинтернационално, Православна црква осудила је етнофилетизамкао јерес. Са друге стране, национална држава тековина је Француске револуције, али је и социјализам и либерализам у својим основама интернационалистички. Економија (трговина) је одувек повезивала људе, али и раздвајала и сукобљавала због различитих интереса.[26] Неолиберали нису пали са Марса.  Глобализован свет не може да функционише без универзалних правила. Свакако да је потребна регулација у међународној трговини, у међународном кретању робе, капитала и услуга.[27]

***

Србија не може да се развија само на основу сопствених ресурса, без сарадње са светом. Но, да поновим, чак и када би била потпуно изолована, живот у Србији могао би бити много бољи ако се користе сви потенцијали које имамо, ако се држава боље организује. На пример, решавање проблема сиве економије. Ту се не ради само о новцу који се сада губи, који не улази у буџет (трећина укупног промета), већ о много већем новцу који се губи зато што није решено питање сиве економије и владавине права. Да је то решено, постојала би лојална конкуренција – они који обарају цене јер не плаћају порезе, доприносе, царине, плате, који намештају тендере, ишли би у затвор – па би била мања сива економија, а већа домаћа производња и потрошња, веће плате, већа новчана маса, већи БДП и буџет. Да поновим и ово, Србија није изоловано острво, нити то треба да буде. Србија дели проблеме савременог света, без сарадње са светом не могу се решавати проблеми[28].

Два кључна економска проблема која треба решити у Србији:

1.     Како да дође до раста плата и нижих цена – нижих трошкова живота и пословања? Како да у Србији не ради јефтина радна снага, а да српска роба и услуге буду конкурентне на домаћем и светском тржишту?[29]

2.    Како доћи до новца за инвестирање у инфраструктуру, развој малих и средњих предузећа, подршку извозницима, а да се не увећа јавни дуг и задуженост према страним кредиторима (бар до тренутка док се не стекну услови да се дуг исплаћује из прихода из реалне економије)? 

Закључак

(краћа верзија)

 Не желим и не могу да будем тумач другим људима. Свако сам просуђује. Пишем критике, предлоге, анализе, делим своја размишљања. Жеља ми је да подстакнем дискусије, да предложим нека решења, а не да доносим коначна решења и коначне судове. Због тога сам на блогу више пута написао реченице које сам и у ову књигу пренео и које још једном понављам у закључку:

Економски програм не може написати један човек, нити треба да га пише само једна интересна група. Појединци могу да покрену такав процес. Када се поставе темељи новог система, мора стално да се врши доградња, непрекидна изградња, јер је тржиште непредвидиво; морају се добро познавати процеси унутар светског тржишта. Како је наше друштво у сталној изградњи, тако се и буџет мора доносити у складу са променама у друштву и држави. То значи да унутар Србије мора постојати непрекидна ”жива расправа” између економиста, привредника, политичара, између привредника и политичара, између радника и политичара, између радника и привредника, између социјалних група и политичара.

и:

Новинароднидоговорнијенароднидоговор,нећеводитикапостизањунационалногидруштвеногконсензуса око прошлости и будућностиакоуњемунеучествујусвиделовидруштва. Дакле, и ониделови који нису блиски и чврсто везани за Српску Православну Цркву са једне стране и Комунистичку партију са друге стране. Систем могу да промене људи који су другачијег менталног склопа, другачијих моралних вредности, другачијих радних навика. Значи, неговорим да треба одбити неког само зато што је социјалиста,или,прихватити неког само зато што је Србин православац. Немогуће једоћи до владавине права ако сви представници друштва неучествују у стварању правних норми.Могунорме бити најбољенаписане, ако не постоји консензус о њиховој примени, поштовањутих норми у свакодневном животу, нема владавине права. Тада, оникоји су донели норме могу само на силу да натерају оне који одбијајунорме да их прихвате. Овде на првом месту имам у виду друштвенуелиту, чији је то задатак, која касније унутар својих група можезахтевати поштовање тих норми од стране свих чланова. Србији јепотребно сазивање Уставотворне Скупштине.

***

Потребно је отворити дискусију о новом државном уређењу у Србији на свим нивоима. Идеју да уместо председника имамомонарха помињем због изградње вертикале и организације хоризонтале. Систем настао после 1945. године без обзира на вештачка дисања из 1990. и 2000. године више не може да опстане нити генерација људи која је створила тај систем може вечно живети. Грађане Србије и Србе нико никада није питао да ли желе републику. Устав из 2008. године, донет на референдуму, са тесном већином, у многим апектима је споран (овде у овом контексту не помињем део Устава везан за Космет). Србији је, понављам, потребно доношење новог Устава (са предлогом за решење статуса Космета), написаног од стране Уставотворне Скупштине и предложеног грађанима да се изјасне на референдуму. Постоје предлози да се председник бира у Скупштини од стране посланика а не директно од стране грађана. Мој предлог је да се кандидат за монарха бира у Скупштини и предложи грађанима да одлуку потврде на референдуму. На референдум мора изаћи више од пола од укупног броја бирача и мора бити изабран са две трећине гласова. Слично би се регулисао и поступак опозива. То би за Уставотворну Скупштину, њене чланове и кандидата за монарха био доказ да ли су успели да постигну друштвени консензус. То би био тест за све њих да ли имају реалан однос са грађанима и њихову стварну подршку. Мој предлог је да се монарх[30] бира на 10 година и да се остави могућност да буде изабран два пута. Од овлашћења које би имаомонарх изабран на овај начин, од ситуације у држави, региону и свету, зависило би да ли би тај статус више личио на просвећени апсолутизам или на статус који има енглески монарх или немачки председник. Разлика између избора енглеског монарха и немачког председника са једне стране и избора монарха какав предлажем за Србију јесте то што би грађани на референдуму морали да се изјасне и потврде избор. Дакле, то не би био избор (само) неколико породица (по наследству) и/или политичке (страначке) елите[31]. На делу би се показало грађанско јединство, народна слога. Председнички систем какав постоји у САД има ману – то је страначки систем. Председник долази из једне од две странке. Последњих неколико председника, као и нови/стари председник који се очекује у Белој кући, нису допринели превазилажењу подела унутар САД које су све озбиљније и дубље између конзервативаца и либерала, између те две странке, али и између богате мањине и сиромашне већине[32].

Народна скупштина Србије може да има и два дома. Потребно је утврдити колико посланика треба да има, утврдити који је изборни систем најбољи за Србију, како ће бити представљени грађани из свих општина, из неразвијених подручја, Срби из расејања, из региона, мора се узети у обзир будући статус Космета па са тим у вези административне, техничке и законске везе између Београда и Приштине, како ће у Народној скупштини представнике имати сви делови друштва и све мањинске заједнице. Такве одлуке треба да донесе Уставотворна Скупштина.

***

Уместо у цивилизацију, свет тоне у варварство. Запад није успео да наметне свој систем вредности у остатку света. Последњих година је у повлачењу. Догађају се супротни процеси унутар Запада, који се све више варваризује и тоталитаризује. На свету ће у наредних 20 до 30 година опстати свега неколико оаза – држава, територија – унутар којих ће се живети цивилизовано (по мери нашег, хришћанског и/или хуманистичког, система вредности) у демократској атмосфери. Са друге стране, већи део Европљана јепацификован. У периоду колонијализације створен је бес код других раса, где многи међу њима желе освету. За многе припаднике других раса данашњи пацификовани Европљани/хришћани исти су као они европски/хришћански колонизатори из 18. и 19. века[33]. Чак и да међу Европљанима не постоје империјалисти и колонизатори, Европљани би остали угрожени. Пример су исламски фундаменталисти који имају ”нула толеранције” – који намећу своју веру и своје идеје путем терора. Тероризам код исламиста није само начин ратовања са циљем одбране од империјалиста, исламски тероризам је и начин ратовања са циљем освете и освајања[34]. Због тога не можемо бити срећни ни ако САД и Нато предвођени империјалистима и колонизаторима победе у рату у Авганистану ни ако талибани победе. Победа и једних и других је опасна по свет. После победе западни империјалисти или исламски фундаменталисти могу да, рецимо, на Балкану, лакше врше контролу и отворе нове линије фронта у борби за успостављање сопствене доминације. На Балкану су већ 20 година присутни војници Нато држава као и муџахедини и терористи из исламских држава.

Широм Азије и Африке милиони деце служе као сексуални робови, од држава са југа Сахаре преко Египта до Тајланда. На Западу су традиционалне породичне (хришћанске) вредности деценијама угрожене и потискиване. Неолиберали померају границу те је све више заступника не само легализације хомосексуалних бракова и давања права хомосексуалцима да усвајају децу већ је све више заступника људских права педофила(?) а све је мање заступника људских права деце. Зар нису Косовари (албански терористи, сарадници Нато и Ал каиде) после доласка Нато алијансе на Космет живим Србима које су отели и држали као робове вадили органе из тела за продају и после те заробљене Србе убијали? То се није догађало пре шест векова већ на почетку 21. века. Као и у случају напада на Либију, владе Нато држава не занимају људска права већ освајање природних ресурса. У Либији је то нафта, на Космету угаљ и комбинат Трепча. Владајућа елита Запада постала је опседнута идејом ”контроле раста” потрошње и популације на Земљи.

Крајем Средњег века унутар западног хришћанства поново је уведен систем робовласништва, током периода колонијализације. Затим се хришћански свет изборио да се робовласништво укине. Унутар хришћанске цивилизације дошло је до социјалистичке револуције. За седми дан, дан одмора како је Библија налагала, изборила се европска левица. За укидање робовласништва и атеисти. У истој Европи, на кратко, током 20. века нацисти и фашисти (фракције социјалиста и езотериста) обнављају систем робовласништва. Данас неолиберали на Западу уводе нови облик робовласништва путем економије и контроле медија и образовања. У комунистичкој Кини све је више радника-робова. Не бих се изненадио ако у неким деловима света, за пар деценија, педофили добијају децу путем клонирања, коју ће хранити са ГМ храном. Могуће је да ће се у некој држави света педофили и научници који раде таква истраживања удружити и успети да донесу законе који њима одговарају. Који то закон прогреса гарантује да на свету неће поново живети људождери? Пирати су се вратили. У Сомалији се појавили они прави, морски, у Европи преко све популарнијихпиратских странака.

***

Без духовног препорода нема економског препорода. Нема развоја привреде ако нема потрошача. Да парафразирам оно питање са кокошком и јајетом: ко је старији – произвођач/радник или потрошач/купац? Да би имали више запослених и веће плате морају постојати потрошачи који имају новац да купују, и обрнуто. Треба водити рачуна да Србија не постане потрошачко друштво у оном негативном контексту – да не спроводимо идеје неолиберализма и не стварамо културу конформизма. Неолиберална идеологија отуђује човека од другог човека, поставља лични профит, егоизам и (сопствено) чулно задовољство као највише вредности. Против тога се не можемо боритипуританским методама, ограничавањем људских права и мешањем у туђу приватност. Нити је паметно да се људи одричу тековина модерног света и материјалне стране живота. То је погрешан пут. Прави пут је промовисање вредности и живота који ми (хришћани, демократе) заступамо. Уместо да се гледа други треба радити на себи. Када себе усавршиш дајеш позитиван пример другом човеку. Када је више таквих људи и друштво је такво. Стварати друштво у коме су појединци слободне личности, у коме се поштује приватност и различитост, али тако да то друштво није атомизирано (да није у анархији), да људи нису отуђени једни од других (егоцентрични у својој индивидуалности).

Потребно је пронаћи меру између либерализације тржишта (царина) и државног протекционизма. Треба одабрати елементе идеја слободног тржишта и уклопити са елементима идеја меркантилизма[35], водећи рачуна о развоју и домаће привреде и сарадње са светом. Није решење, и немогуће је, одржати систем који штити домаћу привреду а не омогућава трговину са светом, као што је неодржив систем који не подржава/развија домаћу привреду а потпуно је отворен за страни капитал и увоз.

Када се поставе прави и здрави темељи, када постане јасна политика која дугорочно предвидиво, транспарентно и вешто комбинује најбоље елементе либералног капитализма и државног интервенционизма, уз изградњу владавине права, отвориће се путеви за развој приватног предузетништва у Србији. То је пут за излазак из кризе и економски препород Србије.

Селидба капитала и производње са Запада на Исток није донела побољшање животних и радних услова радника на Истоку а погоршала је животне и радне услове радника на Западу. То се односи и на селидбу капитала и производње из Западне у Источну Европу. Грађани/радници Истока не треба да се љуте на грађане/раднике са Запада због тога што ”промене” нису донеле суштински напредак. Радник на Западу који је остао без посла или му је смањена плата жртва је истог система и истих корпорација које радника (дете) у Азији плаћају 10 долара месечно или радника у Бугарској или Србији 100 долара месечно. Чињеница је да се власници крупног капитала широм света убрзано богате, док радници широм света постају све сиромашнији. Чињеница је да цена нафте расте широм света, да потрошачи широм света све више новца издвајају за гориво а да нафтне компаније од САД преко Арабије до Русије добро зарађују. То није разлог да се тражи укидање капитализма (приватне својине и приватног предузетништва) нити су сви капиталисти исти. Исто тако истина и правда нису увек на страни сваког радника.

Патриоте могу да буду и конзервативци и социјалисти (као и космополите). Предност домаћим компанијама у односу на стране компаније дају и конзервативац из САД Michael Savage и левичарски економиста из Аргентине Axel Kicillof. Обојица, иако различитих идеолошких убеђења, исто гледају на националне и државне интересе у односу на стране интересе. Свака држава тражи свој модел развоја, не постоји универзалан модел. Конзервативци подстичу куповину домаћих производа направљених у приватним компанија, социјалисти подстичу куповину домаћих производа направљених у државним компанијама. Негде нека предузећа треба национализовати[36], а негде приватизовати. У Србији постоји неколико јавних предузећа[37] које не треба приватизовати, у којима држава не треба да изгуби већинско власништво. Већи део природних ресурса и обрадиве земље не може бити део светског или европског слободног тржишта[38].

***

Делује немогуће ово што предлажем: сазивање Уставотворне Скупштине у којој би већину чинили припадници нове српске деснице и нове српске левице – припадници нове историјске аристократије. Уколико се то догоди, тај идеални сценарио се оствари, решавањем унутрашњих проблема неће нестати сви проблеми и све негативне околности. Србија је део Балкана, Европе и света. Када би по том идеалном сценарију нека нови и много бољи људи дошли на власт до краја 2013. године развој Србије неће бити једноставан после тога јер је Србија део региона у коме није постигнута трајна стабилност и део Европе и света у коме се не види крај економске кризе. Развој ће бити могућ ако способни и часни људи воде државу без обзира на све околности – зато што Србија, вођена од стране нових људи, не би била каква је данас.

Ми смо заокупљени својим животима и животом у својој држави. Слабо се прате дешавања у региону. Скоро нико не прати ситуацију у, рецимо, Пакистану. Мало је људи који су свесни да од неких догађаја у неком далеком Пакистану за десетак година свакодневни живот већине грађана Србије може бити значајно другачији – да догађаји из Пакистана могу знатно да утичу и промене живот у Србији. Може променити и живот Србина у Бечу, Паризу или Чикагу. Пакистан је, што се тиче комплексности решења проблема, знатно комплекснији проблем у односу на проблем решења статуса Космета. У Пакистану живе две различите групе муслимана које су у вековном сукобу. За превласт се боре и Иран и Саудијска Арабија, две муслиманске државе у међусобном сукобу. У Пакистану постоји сукоб модерниста и талибана. Пакистан је у све лошијим односима са САД, све су јачи талибани. Победом талибана у Пакистану долази до победе талибана у Авганистану. Власт талибана у ове две државе значи преливање сукоба у Индију, са којом је Пакистан у вишедеценијском сукобу. Доћи ће до сукоба са Русијом која контролише муслиманске државе ЗНД-а. Погоршаће се односи између Техерана и Ријада, као и између САД (Нато) и Кине. Кина је савезник Пакистана и Ирана. Савезници САД су Индија и Саудијска Арабија. Русија сарађује са свим поменутим државама али боље односе има са Кином, Индијом и Ираном у односу на САД, Пакистан и Саудијску Арабију. Иран прави атомску бомбу, Израел има атомску бомбу. Пакистан и Индија имају атомске бомбе. Ово је само мали пример како ватра запаљена у Пакистану, у брдима Кашмира, може брзо стићи до Балкана. Такве ватре могу бити запаљене на бројним местима, укључујући и саму Србију и регион у којем живимо.

***

Негативан развој догађаја у Србији:

Није дошло до промена на боље унутар друштва и елите. Поделе између левичара и десничара још дубље. Космет изгубљен за наредних неколико деценија. Српски интереси у региону потиснути на више деценија. Без савезника у свету. Долази до сукоба у Рашкој, око Бујановца и Прешева, у деловима Војводине где живе Мађари и Хрвати… Србија у границама Београдског пашалука.

Пут обнове и развоја Србије:

Дошло је до промена на боље унутар друштва и елите. Постигнути су конзензуси око основних друштвених тема и националних интереса. Статус Космета остао непромењен. Живот Срба у региону постао бољи. Људи из расејања више везани за матицу и матица се више ослања на њих. Док траје светска економска криза Србија увећава свој БДП. Расте међународни углед и имамо више савезника у свету.

Развој догађаја у свету:

Светска економска криза не пролази. Побуне грађана широм Европе, у неким државама долази до сукоба између комунистичких и фашистичких покрета који се буне против владе своје државе (”грчки сценарио” широм Европе). Европа се дели на три блока (једна група држава окупљена око Велике Британије, друга око Немачке, трећа око Русије, Француска се дели и нестаје, још неколико држава у Европи добија нове границе). Долази до неколико регионалних ратова у Европи и свету, који израстају у светски рат. Ошта катаклизма средином овог века. Мир је могућа само ако наступи нови светски поредак и настане светска влада. Међутим, ако до тога дође, широм света ће настати бројни покрети отпора против светске владе, тако да вечни мир на овом свету никада неће доћи. Уколико у нашем животном веку наступи доба антихриста, и тај антихрист постане председник светске владе, која ће владати тоталитарно и без отпора против ње (јер ће између осталог многи у антихристу видети Христа), знамо да убрзо после тога наступа Други долазак Христов и скраћивање мука којима ће људи бити изложени (за некога тек тада настају праве муке). Мислим да је реално да стање у Европи и свету какво је данас потраје још неколико деценија, са извесним побољшањима или погоршањима. Толико је времена потребно да се пронађу нови економски модели у европској и светској економији, реши питање снабдевања енергентима, нестану неке садашње светске силе и настану нове… Како ће на крају те промене да се одиграју, да ли је могуће да до њих дође без рата, или ће настати светска влада, знаћемо до краја ове деценије.

Развој догађаја у Србији у односу на развој догађаја у свету:

У првом случају, негативном, где Србија велике промене и потресе у свету дочекује слаба, скоро у границама Београдског пашалука, Срби који тада буду живели унутар такве Србије али и сви Срби широм света који се нису одрекли својих корена и традиције, и живе у државама у којима се неће много боље живети него у Србији, не могу очекивати спас, осим, ако Бог не буде желео да сачува Србе који су опстали испод једне шљиве. Под условом да у овом веку дође до светског рата, што је извесно (веће су шансе да до краја века дође до великог рата него да до рата не дође), ако не наступи убрзо после рата време Другог доласка Христовог, на свету ће сигурно опстати тако мало Срба да ће сви заиста моћи да стану под једну шљиву. Ни то није крај српског народа, једног дана из те групе може да настане народ са великим бројем храбрих и паметних људи. Ако то буде Божија Воља.

У случају да се ускоро покрене обнова Србије, затим развој, могућ је и немогућ сценарио (немогућ за многе који знају стање у Србији и српском народу данас): да Србија убрзо ојача и спремно дочека велике потресе у свету. Какве опасности прете из света? Овде се нећу бавити опасностима у региону, од стране држава и народа у суседству. Сада је светска економска криза препозната као опасност. Не види се излаз из кризе, још озбиљнија криза може водити ка томе ће неке валуте попут долара и евра доживети крах. Србија мора да има спреман план шта радити у том случају, и сваком другом везаном за економију (на пример, да због превеликог дуга према светским кредиторима који не можемо да вратимо неко тражи да им препустимо делове суверенитета, или да због отписа дугова странцима препустимо неке много веће и скупље ресурсе). Све је већи број људи свесних опасности од хемијског и биолошког оружја, које се користи и у условима мира, када не ратују државе, али када се према становницима неке државе примењују облици хемијског и биолошког рата тако што се на разне начине уништава пољопривреда и угрожава здравље људи. Србија је потпуно неспремна за одбрану у случају хемијског и билошког напада (који је, иначе, у току, преко јачања ГМО лобија, тровања земље, и на неке друге начине, попут научних експеримената везаних за промену климе, наравно и током агресије 1999. године бомбама са осиромашеним уранијумом). Економска криза и регионални ратови могу да доведу до велике миграције становника широм региона, Европе и света. Србија сада има проблем са неколико хиљада азиланата годишње који илегално улазе а какав је проблем ако се у кратком року на граници једног дана појави више стотина хиљада људи? Боље је имати него немати план и оперативне могућности у таквом случају. Имамо доста  воде за пиће и земљу која даје храну, у случају велике несташице воде и хране у свету, многи ће желети да дођу у Србију. У случају да дође до такве несташице воде и хране широм света, која је настала због економске кризе и ратова, широм света ће доћи до разних епидемија болести, како оних које погађају људе тако и оних које погађају животиње и биљке. Србија мора бити спремна да одговори и на такве опасности. Ово је само део опасности ове врсте, ту је опасност која долази од непријатеља у региону, ту су опасности које долазе о могућих ратних сукоба конвенционалним оружјем и оруђем. Србија сада није спремна да одговори ни на једну опасност од ових које сам навео. Чак и да грешим и да мир у свету потраје до краја века, да већина од ових опасности није права опасност, боље је имати људе који знају да пруже прву помоћ и опстану у шуми без хране недељу дана. Зато становништво треба да пролази обуке за цивилну заштиту а мушкарци и војну обуку. Ако садашњи лидери остану ”национални лидери” и ”очеви” и ”мајке” нације до краја деценије, не треба нам светски рат, не треба нам катаклизма да би нестали као народ и држава.

***

Прича о Апокалипси која долази за време нашег животног века постаје део свакодневног говора. Са свих страна државе и света разни људи указују на бројне ”знакове”. Са друге стране, у свакодневном говору све је присутнија и прича о долазећој катаклизми (избијању Трећег светског рата, ”отопљавању” на планети) коју ће човек изазвати.

Човек не може до спасења да дође искључиво сопственим снагама, па не бих да ”паметујем” на тему Апокалипсе. Као ни о спасу, ко ће бити сапасен када дође Судњи дан. Ионако ће доћи ”као лопов у глуво доба ноћи”. Што се предвиђања за катаклизму тичу, ту се на основу људског знања и сазнања доста тога може прилично тачно предвидети.

Како ће српски народ проћи кроз те процесе  делом зависи од сваког припадника српског народа. Са друге стране, од сваког од нас зависи – независно од повезаности/дешавања са народом и државом (политиком) – како ће живот сваког од нас изгледати за 10, 20 или 50 година.

Реформом образовања и реформом привреде стварамо услове за убрзан развој науке у Србији. Да би се координисао рад оних који спроводе реформе образовања и привреде и развој науке, мора постојати национални програм који је неко написао и који ће неко спроводити. Да би се донео национални програм мора доћи до националног помирења и одвајања жита од кукоља – стварањапозитивне селекције у друштву. После тога се сви ресурси и потенцијали могу употребити. Можемо да створимо стабилну економију у развоју, са много већим приходима државе и грађана, што ће омогућити развој науке и јачање војске и цивилне заштите, тако да спремни дочекамо сваку озбиљну опасност која може доћи из света. Некада је важно на време препознати опасност, због тога је потребно изградити српску светску мрежу и тако све потенцијале расејања искористити а људима из расејања омогућити сигурну и брзу везу са Србијом. Са стварањем такве мреже – повезивање Србије са људима из расејања, којих има у скоро свакој држави света – уз ефикаснију дипломатију и обавештајни рад (и економску дипломатију и економски обавештајни рад), можемо на време добити све информације о потенцијалним опасностима. Стварање такве мреже могуће је само ако прво настане српска светска привредна мрежа, јер без новца није могуће организовати озбиљан центар у свакој држави света. Тај центар могу да буду амбасаде и/или конзулати државе, и/или економска представништва, и/или представништва српских компанија и културних институција, које ће бити оформљене и сарађивати са Србима који живе у држави у којој се такав центар отвара. Људи који знају шта желе, имају државу која зна шта жели. Држава која зна шта жели има такве центре у свакој држави света и са тим центрима спроводи своју спољну политику, отвара тржишта за своју робу, итд. Људи и информације путују светом, потребна је инфраструктура која ће омогућити такав пут. Не можемо се повезати са светом са инфраструктуром из прве половине 20. века. Зато морамо основати националну авиокомпанију и купити велики број авиона (а то ће бити могуће ако се матица више повеже са расејањем, ако више туриста долази и одлази из Србије, ако се повећа извоз из Србије…). Треба обновити железницу и завршити изградњу аутопутева. Треба развијати телекомуникације и информатику и стварати сопствену светску мрежу за комуникацију (у сарадњи са неком од држава које производе и шаљу у свемир сателите произвести и послати у свемир сателите, покрити свет и омогућити Србији да има независну везу са целом планетом). Треба улагати у морске луке и железницом и аутопутевима и рекама и каналима повезати се са свим лукама које се налазе у морима која окружују Балкан: Бар, Солун, Констанц… Предлог да се Морава и Вардар повежу каналом и омогући пловни пут за бродове од Солуна до Дунава прихватити и остварити ако је економски исплатив и технички изводљив. За Србију није скупо да плати испитивања и студије изводљивости. То је скуп пројекат, можда и неизводљив (због могућности да не може да се обезбеди довољно воде), али, ако се и реше финансијске и техничке ствари, остају политички договори са Македонијом и Грчком, где ће своје интересе тражити и Албанија и Бугарска, где ће своје интересе тражити и САД, Немачка, Русија, Турска, Француска, Италија, Велика Британија, Израел, Мађарска, Чешка, Словачка, Аустрија и Кина. Исти међународни актери учествују и у решавању питања статуса Космета. Грчка, Србија и Бугарска су пред банкротом, Македонија је пред распадом, уздиже се Албанија, најављује се и у Тирани и у Скопљу и у Приштини стварање Велике Албаније. Само је питање тренутка када ће Албанци у Грчкој и Црној Гори покренути оружани устанак и захтевати независност. Са северозападне стране Србије уздиже се од стране Запада подржана усташка НД Хрватска и расту ”апетити” Хрвата и оних за које Хрвати раде према Војводини (Северној Србији).

Србија као држава предузимљивих људи који знају да брину сами о себи не чекајући помоћ са стране – умеће да искористи све шансе које ће се указати приликом промена у међународним односима и на светским тржиштима, умеће да пронађе решења за све негативне утицаје који могу доћи из региона и света у наредним деценијама.

Ум (разум) води, вера (срце) ослобађа.

www.nikola5.wordpress.com

[email protected]

_______________________

Напомене:

[1] Наравно, да би то заиста била, мора још доста тога да се уради у Србији.

[2] До 135 динара за један за један евро, како неки предвиђају.

[3] Око 115 динара за један евро.

[4] Под здравом храном подразумевам и конвенционалну храну без много хемикалија, али пре свега сертификовану органску храну која је скупља на светском тржишту и за којом је већа потражња.

[5] Тренутно је извоз нешто више од 10 милиона евра годишње. Потенцијал се мери у милијардама.

[6] Сличним путем иде и фирма CONIMEX Trade из Београда.

[7] Или пример малинара који су потписали уговор и обећали испоруку коју не могу да испуне, а онда траже од државе да купи малине које нису продали за робне резерве.

[8] Ratko Karolić – KAKO PROTIV SUŠE: VIŠE KANALA ILI VEĆI STOČNI FOND? http://www.balkanmagazin.net/nauka/cid144-44737/kako-protiv-suse-vise-kanala-ili-veci-stocni-fond

[9]http://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/povecana_zarada_od_turizma.4.html?news_id=246549

[10] ”Svet se nalazi na pragu velikih potresa, preuređenja i promena. U tom procepu on može ostati još 10-20 godina. U svakom trenutku u svetu se mogu desiti veliki, nepredvidivi događaji i pojaviti novi problemi.”  Li Šenjmin, zamenik direktora Kineske akademije društvenih nauka, Fakti

[11] Бранимир Марковић ”Совјетски капитализам” –http://www.standard.rs/branimir-markovic-sovjetski-kapitalizam.html

[12] Криза која је захватила јужну Европу и Ирску, а почиње да прети и до сада стабилним економијама са најјачим рејтингом ААА, за сада изгледа само не може ништа шведском тигру са севера. Приноси, односно камате на обвезнице које издаје влада Фредрика Рајнфелта, који Шведску води пуних пет година, мањи су и од оних које издаје Немачка као најјача привреда ЕУ. Једина земља која у овом тренутку има веће поверење у очима инвеститора од Шведске јесте Швајцарска која и није чланица Уније. Поред тога је премијер Рајнфелт, који је прошле године започео други узастопни мандат – што се председницима влада десног центра није десило још од Другог светског рата – успео да одоли притисцима за спасавање банака, остављајући банкарима да се сами носе са проблемима који су их задесили. Блиц, 26.11.2011.

[13] Сетимо се приватизације Ц-маркета. Та компаније није продата словеначком Меркатору, већ Делти, да би остала српска.  Постала је део Макси дисконта, српских маркета, а онда је Делта продала Макси компанији из Белгије, тако да је Ц-маркет завршио у власништву странаца. После продаје Ц-маркета акционари Меркатора постали су неки Срби, Србин је тада био на челу Меркатора и исти је на последњим изборима у Словенији добио највише гласова.

[14] Саша Радуловић ”Мит о тржишту и регулација” http://blog.b92.net/text/19228/Mit-o-trzistu-i-regulacija/

[15] Небојша Катић Bruto-plata, neto-plata, i zašto nije svejedno Блог Небојше Катића

[16] Зато председник Венецуеле враћа 11 милијарди долара вредне полуге злата које су се налазиле у банкама у САД и ЕУ

[17]  Axel Honneth: Tržište se mora vratiti u društvohttp://www.novossti.com/2011/08/trziste-se-mora-vratiti-u-drustvo/

[18] Због ових разлога најмоћнији капиталисти издвајају доста новца за финансирање универзитета и интелектуалне елите која ће радити за њих.

[19] ”Криза капитализма или… фашизма”, Борислав Ђаковић: ”У фашистичкој Италији држава плаћа за грубе грешке приватног бизниса. Докле год је бизнису ишло добро „профити су остајали приватни“, али кадa је дошла депресија „држава је пребацила губитке на леђапореских обвезника. Профит је приватан и индивидуалан. Губитак је јаван и социјалан.“ По избијању кризе и масовној помоћи америчке државе пропалим банкама и корпорацијама, дотични цитат се брзо проширио и по Србији, као нешто што је својствено капитализму – потпуно погрешно.”

www.dverisrpske.com/tekst/1858139

[20] Јирген Хабермас користи термин ”интегрисани капитализам” за тржишну економију под контролом политике.

[21] ”Сједињена држава Европа?”: Такође договорено је да „тројка“ – Европска унија (ЕУ), Европска централна банка (ЕЦБ) и Међународни монетарни фонд (ММФ) – остане трајно у Атини, највећим делом у Министарству финансија, како би „надгледала да ли и како Грчка примењује договор и преузете обавезе“. Медији су извештавали о „надзору“, „мониторингу“… еврозоне, док су неки писали и о „паралелној“, па чак и о „принудној“ управи ЕУ… Једноставно речено презадужена Грчка се нашла у незавидној ситуацији. Не добије ли помоћ неће моћи да одговори обавезама које је очекују већу децембру, неће моћи да исплати плате државној администрацији, запосленим у образовању, здравству… Најављен, па потом отказан референдум, на коме би се грађани изјашњавали да ли су за драстично стезање каиша или излазак из зоне евра преведен је у Грчкој у шали на питање: „хоћете ли да извршите самоубиство или да вас убију“?…  Европски комесар Оли Рен, после састанка министара финансија ЕУ, 8. новембра, изјављује да је италијански министар Ђулио Тремонти, изнео детаљан план о реформи и наплати пореза, као и о економским реформама, нагласивши да је Комисија ЕУ упутила Риму детаљан упитник и послала своју „мониторинг (подучавање и надзор) мисију у Италију“.

Данас,25.11.2011.http://www.danas.rs/dodaci/vikend/plave_strane/sjedinjena_drzava_evropa.45.html?news_id=228915

[22] У држави у којој пропада спорт не може боље стајати ни војска. То је држава у којој скоро нико од њених грађана не чисти снег када падне. То је држава у којој већина грађана баца смеће где стигне. И наравно да таква држава нема углед у свету…

[23] Наравно, државне репрезентације у спортовима попут одбојке, кошарке, ватерпола и рукомета или тениса остварују успехе на међународним такмичењима зато што имамо талентоване играче, па је могуће окупити најбоље. Чак и када се и унутар тих спортова провуче неко ”на везу” опет је већина репрезентације састављена од најбољих играча које имамо, а сви најбољи играчи су, у поменутим спортовима, и светски играчи, играју у најбољим клубовима света… Али, тамо где је поред квалитета играча потребан и квалитет организације савеза, где је много већа међународна конкуренција, где је знатно више квалитетних репрезентација које се на међународним такмичењима боре за медаље, попут фудбала, иако Србија има врхунске европске играче, на европским и светским првенствима већ 20 година постиже лоше резултате (а некада се и не квалификује за одлазак на првенство). Генерално, што се свих екипних спортова тиче, њихово стање се најбоље види када се гледају клубови из домаћих првенстава, од којих ниједан клуб, у било ком спорту, није међу најбољим у Европи, иако имамо добре играче…

[24] Сергеј Худиев – Светосавље.орг; Двери српске –Дестаљинизација и рехристијанизација

[25]   Миљан Премовић: Либерални капитализам као део националног идентитета http://www.napredniklub.org/index.php?subaction=showfull&id=1325695147&archive=&start_from=&ucat=25&

[26] На пример, крајем 19. века у САД религиозни људи, хришћани, желели су да забране продају алкохола недељом, то су подржали илегални трговци алкохолом јер им је макар један дан забране (легалног) промета алкохолом повећавао продају на (илегалном) тржишту.

[27] Као што је потребно да европске државе имају уређене односе. Да ли као Европска унија која је наддржава са европском централном банка која је приватна, или као Европа нација, или као Четврти Рајх, наравно, није исто и није свеједно.

[28] Пример дислокације производње из развијених држава у државе са јефтином радном снагом, што је процес који води највећи број људи ка сиромаштву, нестанку средње класе, а веома мали број ка огромном богатству и што је један од узрока кризе пошто је у питању слепа улица – у сиромаштву нема ”потрошачког друштва”, нема оних који могу да купују, ако је радник на Западу који је радио за 3 000 евра/долара месечно остао без посла, а радник у Азији ради за 50 евра/долара месечно.

[29] У том смислу, иако је посао са Фијатом добар јер се нешто производи у Крагујевцу после година или деценија како је та фабрика опстајала захваљујући новцу који је примала од свих грађана Србије, дакле, добро је што Застава више није на ”народном казану”, али је лоше што ће радници Заставе морати да се хране, да би преживели, у народним кухињама и са те стране посао са Фијатом, као и многи други, потпуни је промашај јер домаћи политичари нуде ”јефтину радну снагу”, а траже добру провизију за себе да инвеститору обезбеде локацију, субвенцију из буџета, да скрате бирократију, да одраде нешто што није по закону и наравно – да нађу јефтину радну снагу, јадне људе који немају од чега да живе, па би радили и за минималац, од кога опет не могу достојно да живе. Какав је смисао такве економске политике и да ли немамо избор? Домаћи политичари узму провизију од више милиона евра и препусте раднике инвеститору да раде за 20 000 динара месечно. А само инфостан кошта 10 000 динара. И онда те оптуже да ниси оптимиста.

[30] Као што сте схватили, монарх је термин који условно користим, у недостатку бољег назива за радни опис и статус који предлажем за ту државну позицију/функцију.

[31] А преко тих породица и политичара то је у стварности избор најбогатијих људи и највећих компанија и банака.

[32] Слично је стање и у Француској. Због тога нисам изашао на други круг избора за председника Србије.

[33] У САД постоји екстремна организација Афроамериканаца која отворено користи говор мржње према белцима. На сличан начин расну мржњу према свим Словенима осећају многи Албанци (у Албанији, Македонији, Црној Гори и Србији). Наравно, нисам заборавио на расизам друге стране, који је присутан у оба случаја – код неких белаца према Афроамериканцима у САД и код неких Словена према Албанцима на Балкану.

[34] Сетимо се турско-арапских освајања Европе у средњем веку, исламске власти на Балканском и Пиринејском полуострву. Или недавних убиства младих Македонаца које су убили албански терористи само зато што су Словени и хришћани.

[35] Као што ми желимо да извеземо што више домаћих производа на страна тржишта, тако и други желе да извозе своје производе на страна тржишта, међу којима је и Србија. Као што друге државе штите и субвенционишу своје произвођаче, тако и Србија треба да ради.

[36] Често држава финансијску помоћ угроженој компанији конвертује у удео, који касније може продати.

[37] Ово важи и за једину српску банку.

[38] Куповина земље од стране странаца и српских тајкуна у Војводини одавно је требала да буде тема за Савет за националну безбедност. Чак и да је председник савета није иницирао. Последњи је тренутак да се ти процеси у Војводини прекину.

12 коментара

  1. 1. Бесмислено је расправљати о било каквом опоравку док је земља поробљена а држава и народ нестаје полако. Прво нам треба план спаса од сопствене квазиелите и њених власника.

    2. Капитализам је нужно довео до овог последњег стадијума империјализма и неоколонијализма коме сада присуствујемо где “велика риба једе малу“ и велике земље прождиру и поробљавају мале продајући им илузије о “слободном тржишту“.
    Једини излаз је јака планска државна привреда у кључним гранама енергетике одбране телекомуникација и пољопривреде уз социјалну државу са јаким малим и средњим предузећима препуштеним приватном сектору али уз јаку државну заштиту путем царина која сада не постоји и чије је непостојање и уништило привреду у Србији.
    И шта је погрешно у пружању бесплатног образовања свима? Па то је услов број један да држава и народ опстане и напредује. Али наивни су поверовали да ‘свако треба да се сам избори’.
    Аха и зато смо овде где смо на прагу биолошког нестанка.

    • Бобо,

      ако пажљиво прочиташ видећеш да су у тексту одговори на примедбу бр. 1

      Такође, видећеш да критикујем лоше стране капитализма и да нисам против државног интервенционизма у, рецимо, сектору енергетике, одбране…

      Није погрешно пружити бесплатно образовање, али зато мора да се увећа БДП, да се више пуни буџет и ја у тексту дајем конкретне предлоге како то да се ради. А када се пружи бесплатно образовање, важно је да се не злоупотребљава и да студенти не студирају због родитеља и по 15 година.

  2. Nemojte graditi treci Beograd, vec i prva dva su previse. Kao sto ste rekli, previse ima zemljista koje nije obradjeno, a potencijal u poljoprivredi, preradi hrane, turizmu — je ogroman. A istovremeno, gradjevinska industrija, kao i potreba za celikom opada.

    Jedini konkretni nacin da se izazove lancana reakcija je kroz JEDNU JEDINU AKCIJU DRZAVE, a to je izgradnja mnogih manjih urbanih centara diljem prostora gdje poljoprivreda moze oziviti. Bez vlade, koja moze naci privatne partnere, nece doci do nivoa udruzivanja koji je potreban. Danas su gradovi jedan od najvecih trosilaca sredstva. Odrzavanje infrastrukture je katastrofalno, nedostaje poslovni i stambeni prostor, transprt je nocna mora. Trosak odrzavanja, nedostatak kvalitetnog prostora, i naporni zivotni stil, su svakodnevni teret za poslodavce i stanovnistvo.

    Bez urbane reforme, danas cjelom zapadu preti ekonomska kriza. Sve sto razvijene drzave rade je PRESKUPO, i ekonomija, cak i u uvjetima dobrodisciplinirane radne snage, jake inovacije, i rast produktivnosti — ne moze proizvesti dovoljno da se odrzava infrastruktura gradova i transportnih cvorova. I sto vise gradovi rastu, to vise umiru sela, nezaposlenost raste, i ogranicavaju se profesije u koje mladi ljudi mogu ulaziti.

    Zato je JEDINI NACIN, morate vjerovati — drzavno/privatno partnestvo u izgradnji umrezenih urbanih cvorova. Sa poslovnim i stambenim prostorom, kao i sa mnogobrojnim malim i vecim preduzetnicima u poljoprivredi, prehrambenoj industriji, industriji proizvoda za masovnu potrosnju, kao sto su namjestaj, kuhinjske i kucne potrepstine, industrije za odjecu i obucu, proizvode za ciscenje i kozmetike, etc. etc. Urbani cvorovi, po definiciji, mogu biti bilo sto — poslovni centar, stambeni centri, centri za razne kategorije proizvodnje, univerzitetski centri, bolnicki i rehabilitacijoni centri, hoteli i konrerencijski centri, centri za istrazivanja, kulturu, umjetnost.

    Bez drzave ne moze se sprovesti novi urbani plan, niti se mogu ostvariti velike stednje koje takav plan donosi. Bez standarda za novi ubani plan — opet bi vladala stihija. Bez modernog urbanog zivota nece doci strucnjaci, radnici, sluzbenici niti novi preduzetnici. I ljudi koji mogu sada da se bave poljoprivredom, mogu zivjeti u urbanom centru gdje ce se njihova djeca skolovati, a ne zivjeti po zaseocima, odsjeceni od mogucnosti za obrazovanje.

    A sto se tice velikih gradova, njih bi se trebalo prorjediti — prirodno — bjegom ljudi u nove centre gdje se poslovi mogu naci. A Univerziteti, tj. barem neki njihovi ogranci se moraju SELITI u nove urbane cvorove, i ne drzati buduce strucnjake u poljoprivredi daleko od poljoprivrednih imanja.

    Lancane reakcije su normalne kada se nesto stavi u pogon. Gradski centri ili cvorovi, puno manji nego danas, ali vise koncenrirani, moderni i udobni — otvaraju novu vrstu zivota koji je JEFTINIJI jer se ne bi trosilo na mnoge tipicno urbane radove. Lancana reakcije je, zato sljedeca. Prvo se grade cvorovi i promet izmedju cvorova — da bi se stvorili uvjeti za dolazak poljoprivrenih poduzetnika u blizinu obradive zemlje. Vlada seli u te gradove razne administrativne grane i ogranke, kao i grane univerziteta — i s time koristi vec odobrena stedstva za ozivljavanje lokalne ekonomije. Vlada seli bolnice i druge centre u novi prostor, za manji trosak nego u velikom gradu. Sluze zatim cjelom podrucju. Stvoren poslovni prostor, ili za najam, ili izgradjen od privatnika — otvara prostor za ulazak preradjivaca prehrambenih proizvoda, industrija, i drugih proizvoda. Sa ukidanjem ili smanjenjem prometa unutar zatvorenih cvorova, povecava se pjesacenje u udobnom prostoru, a daljine su ogranicene, jer je veliki rast u trecoj dimenziji, osigurao kracu relaciju za sve potrebe — posao, skolu, doktora, vladinu instituciju, trgovine, restorani, etc.

    Inovacija ce biti lancana reakcija na novi nacin urbanog zivota, jer inovacija trazi uvijek primjenu. Prakticne potrebe GURAJU inovaciju, ne rad u kancelariji korporacije. Novi, umrezeni urbani cvorovi ce lako postati meka za turiste, jer bi imali izbore hotela, i gradskog zivota, nadomak velikih prirodnih atrakcija.

    Ciklus proizvodnje u blizini potrosaca smanjuje velike daljine koje danas roba, pa cak i hrana putuju do krajnje destinacije.

    Pomoglo bi i zatvaranje velikog broja birokratskih struktura, od kojih mnoge dupliciraju rad. Ljudi bi imali ponudu da uzmu posao u novim centrima poizvodnje, i da iznajme stambeni prostor koji je udobniji po nizim cjenama. Tu je gdje je vlada potpuno neophodna. Ne mogu se bez intervencije vlade sprijeciti privatni investitori da nabiju velike cjene za stambeni, poslovni i proizvodjacki prostor. Vlada moze financirati sama, i kontrolirati cjene u svim standardnim objektima. Ali privatnom sektoru pripada ponuda ekskluzivnijih objekata, koje oni grade — da li stambenim ili poslovnim.

    Sva druga umrezenja i odnosi ce se izgraditi onda sasvim normalno i bez icijeg guranja. Ali se nista nece desiti sve dok raste Beograd, i drugi gradovi po ZASTRARJELOM MODELU gradova. Ti modeli koji su nastali u srednjem vjeku, i malo se promjenili industijskom revolucijom — danas moraju da u svoj nepraktican plan uguraju vodovod, kanalizaciju, struju, telekomunikacije, ceste i mostove.

    Iako je taj plan nastao u doba konja i kocija, danas su se ceste samo prosirile i asfaltirale — ali jos putuju onim istim stazama koje su nekada krave utrle. Moderan grad treba biti puno, puno manji, zgrade povezane kroz maksimalno koristenje trece dimenzije, tako da ce svi cvorovi medjusobno potpomazu. Umrezeni cvorovi osiguravaju da se najveci dio aktivnosti sprovodi unutar cvora, i da se manje trosi promet izmedju cvorova. A na taj nacin cjela regija, sva neogradjena zemlja i zapustana imanja imati ce tisuce novih susjeda koji ce ih obradjivati, kupiti za svoj privatni biznis, okrenuti u etno turizam, koristiti za ljetovanje i vrlarenje.

    Nema lancane reakcije ako vlada nije prva karika. Tako je to bilo u historiji, u svakom novom vecem napretku tehnologije. Elektrifikacija Amerike, na primjer, je stvorila uvjete za industrijalizaciju cjelog kontinenta — a to je gurnulo potrebu za gradnjom autoputa i cesta. Ali vlada je otpocela ciklus, davajuci kredite lokalnim mjestanima, ali samo pod uvjetom da se osnuju kao organizacija.

    Obrnut proces se vidi u Americi danas. Veliki gradovi koji su se razvili bez razumjevanja buducih troskova danas su preskupi. Kako su place ipak odredjene po poznatim potrebama za stanovanje, potrebom za autom, i skupim porezima na svim nivoima — do lokalnog, industrije su otisle izvan zemlje u potrazi za jeftinijim poslovnim prostorom, jefinijom radnom snagom, itd. Sto se ne shvaca u svemu tome: place NE MORAJU BITI VISOKE, ali troskovi se moraju smanjiti. A zasto je postovni i stambeni prostor tako dragocjen, a cak i losije kvalitete? Zato jer u tim gradovima se ne moze nista izgraditi, niti iznajmiti bez velikih troskova. Gradovi su skupi, porez veliki, naplata za sve usluge velika, a sam zivot losije kvalitete — od prometa do prljavog zraka, od borbe sa snjegom i ledom, pa i stete koje voda i led nanose cestama i zgradama.

    To bi trebali biti problemi jucerasnjeg zivota, ne naseg danasnjeg. Ali, IMITATIVNI NACIN DJELOVANJA je ubitcan za Zapadnu civilizaciju, a ta se namece i drugim djelovima svjeta. Nove zemlje sa ubrzanim razvojem ce jednog dana da se probude, i shvate da je tehnologija prevazisla zastarjeli urbani plan — i da jeftino ne znaci losije kvalitete i neudobno. Obrnuto, moderan zivot blizi proizvodjackim centrima je ne samo moguc, vec i znatno jeftiniji, stvarajuci tako sansu za stednju koja ce se jednog dana uloziti u nove ideje.

    Kada konacno proradi svjest da se MORA obnoviti poljoprivreda, i da civilizacijska dostignuca su nam na raspolaganju da micemo stanovnistvo iz urbanih centrara bez buducnosti — ili ogranicene i specijalizirane buducnostgi — biti ce promjene. I onda ce biti sv lakse. Jer STO SE MORA — NIJE TESKO.

    • Бјанка,

      слажем се са већим делом примедби.

      Треба имати у виду да ја износим план како да се покрене ланчана реакција, како да се покрену послови, а да се не чека држава, да не зависимо од државе.

      Зато се слажем са вама да држава треба то да ради што предлажете, али ви говорите о освајању власти. Ја говорим о солидарности, о покретању послова, о духу предузетништва, из чега треба да се изроди нова власт која ће радити то што предлажете а између осталог и јавно-приватно партнерство, што подржавам.

      Ово је дугорочан план. Београд треба градити наредних неколико деценија. Исто тако и Србију. Има времена за све, само је важно почети, покренути ланчану реакцију.

      • Potpuno vas shvacam. Ekonomski razvoj je vrlo vazna inicijativa, i zato je rjetkost da se o tome govori. A nasusno je potrebna diskusija o pristupu razvoju. Politika velikih sila drze Srbiju u trajnom stanju krize — a Vlada (bisa i sadasnja) upada u klopku jednodimanzionalnog vladanja. I zato izostaje tema ekonomskog razvoja cjele Srbije, i svodi se cesto na uske regionalne interese, kao Vojvodina. Zahvaljujem vam na otvaranju teme, i konkretnim primjerima sto se moze ako se ljudi okupe oko konkretnih ciljeva.

        Tesko je mene zamisliti u ulozi revolucionara i zauzimanja vlasti. Moja filozofija je — tko god je na vlasti, ima odgovornost. I na njihovu adresu treba uputiti zahtjev da Vlada barem otpocme taj razgovor sa sirokim spektrom zainteresiranih. Cak da se takva diskusija pokrene danas, trebati ce vremena za stvaranje planova i budgeta.

        Slazem se sa vama da je umrezenje raznih interesa nesto sto se moze raditi bez obzira na vlast. I slazem se, ne treba nikada cekati na vlast da se nesto pokrene.

        Ali gje ja vidim veliki potencijalni problem je vas predlog u u sferi urbanog razvoja i infrastrukture. Za razvoj Beograda,novo ukucavanje univerzitetskih i istrazivackih kapaciteta — potrebna je saradnja i saglasenje VLADE. To umrezeni privatnici ne mogu ostvariti.

        Kako je danasnja politka je na autopilotu, i sve se svodi na zapdani model razvoja cesta za Evropske potrebe, i trosenje ludjackih suma na kredit — ja tu vidim veliki problem. Umrezeni privatgnici bi mogli nagovoriti BEZUMNU vladu na sve. Ukljucujuci laznu ekonomiju, gdje se novac uzima na kredite, da bi privatni sektor dobio profit, a drzava dobiva s time laznu ekonomiju megagradova, i to sa jos vecim troskovima odrzavanja tih monstruma. A onda ce se opet naci privatnici, koji ce prodati vladi ideje kako EFIKASNIJE sprovesti odrzavanje gradova, ako bi se to samo — privatiziralo. A svaki put kada se javne funkcije privatiziraju — kosta sve vise. Svi privatni predlozi su isti: pokazu brojke stednje za recimo pet godina. I vlada pristaje, i prebaci privatniku novac koji trenutno trosi na te funkcije — i MALO VISE, u ime TRANZICIJE. Prvo, svi se radnici otpustaju, osim najbitnijih, koji u svojoj glavi nose kako se nesto radi. Onda se nadju radnici za pola place, oni koji bjeze sa sela u gradove, i zive bjedno na rubu egzistencije. Profiti privatnika rastu, dok se usluge gradjanima smanjuju, a odrzavanje se svodi na minimum.

        Godine sprovodjenja takvih inicijativa u US je stvorilo nezapamcenu skupocu svega, i opadanje ekonomskog razvoja. Mnoge ideje o ulaganju u gradove su rezultirale u praznim zgradama. Bez VEZANJA privrednog rasta i urbanog razvoja, korist imaju samo privatnici koji grade. Ja ne podrzavam regionalizaciju — da me netko ne shvati pogresno — jer je politicka regionalizacija vezana za raspodjelu novca i politicke moci, i moze biti KOCNICA RAZVOJU. Doci ce do takmicenja politicke moci, i jednog dana, Srbija ce biti paralizirana izmedju feudalnih lordova i nihove borbe sa Beogradom. To je sve nezdravo i stihijsko.

        Vlada, kakva god da je, je prava adresa za diskusiju ekonomskog razvoja. Ali do danas, osim kukanja, i ponavljanja svega sto vec dobro znamo — nema pomaka.
        Koncentracija ekonomskog, politickog, medijskog, i kulturnog zivota u samo nekoliko gradova, a u slucaju Srbije u Beogradu — je recept za ekonomsko i nacionalno samoubistvo.

        Svijet je vec uveliko shvatio da je rast gradova patologija, ali nema vizije izlaza — dok jos ima novca za bacanje. U zemljama kao Brazil i Indija, a donekle i u Kini, razvijaju se ocajni slumovi oko gradova. To je dokaz, ako ga treba, da su digli ruke u zrak, i predali se. Ljudi DOLAZE u gradove, jer se ekonomija izvan gradova unistava — a kada dodju tamo, nihovo prisustvo ne stvara bogatstvo, gdje se grad siri, zajedno sa infrastrukturom, obrazovanjem. Sire se divlja naselja, bez perspektive.

        U Srbiji, ima jos uvijek novaca za bacanje — sve dok ima kredita. Ali kada sve presusi, kao u Grckoj, gdje ce ljudi tada? Zar treba cekati tu katastrofu, da se shvati da razvoj mora izaci iz centra, da ne smije imitirati koncept mega gradova, da mora stvoriti infrastrukturu ZA ZIVOT, ne samo ceste i mostove, vec novi koncept manjih gradskih centara u sred krajeva sa potencijalom za razvoj poljoprivrede. I da se onda oslobodimo urbanih predrasuda, i ugradimo proizvodne kapactete zajedno sa urbanim zivotom. Treba decentralizirati visoko skolstvo, zdravstene sluzbe, socijalne sluzbe, i institucije koje vlada financira. To nije novi novac, taj novac je vec namjenjen, i zato se moze ukljuciti u razvoj ekonomije diljem Srbije. A kada se smanji birokracija u glavnom gradu, biti ce vise prostora za druge djelatnosti u glavnom gradu.

        Ljudi dolaze u velike gradove da bi pronasli bolju kvalitetu zivota za sebe i porodicu. Ta besmislena migracija se ne bi desavala da se razvijaju moderni urbani centri diljem Srbije, i da se otvaraju nova radna mjesta u poljoprivredi i raznim granama proizvodnje.

        • Највећи део текста посвећен је развоју пољопривреде и руралних крајева.

          У том делу текста помињем ланчану рекацију.

          Београд помињем управо у том контексту који помињете, у том позитивном контексту, и исто тако свестан сам негативне стране централизације и метрополизације, зато је већи део текста посвећен пољопривреди, са тиме би кренуо.

          Ка власти 🙂

          Ако имате конкретне предлоге, на крају текста имате мој мејл и адресу блога.

          Поздрав

  3. Aлександар Јовановић

    Да.
    Повратак у мање средине,нарочито село,допринео би и подизању наталитета.Здравији живот би учинио своје.

  4. дом.Страхиња

    МОЛИМ СВЕ ЧИТАОЦЕ ДА ПОСВЕТЕ ВРЕМЕ ЧИТАЊУ ОВОГА ТЕКСТА АКО ЖЕЛЕ ДОБРО СВОЈОЈ ДРЖАВИ И СВОЈЕМ ПОРОДУ!!
    Хвала брате, Србине, на овако исцрпној аналитици. За многе који немају времена и концентрације да прочитају оволико дугачак текст извукао сам минорно да бих их заинтересовао да текст прочитају.
    ОНО ШТО БИХ ДОДАО ЈЕ: СВЕ СЕ ОВО МОЖЕ ПРИМЕНИТИ ПРЕКО НОЋИ, КАДА МИ ТО ЗАЖЕЛИМО И ОДЛУЧИМО!
    „…шта је за скуп од пар стотина људи ”плен” вредан скоро 10 милијарди долара, само за ту врсту провизије, коју између себе деле.До ”благостања за све” може се доћи само ако међу људима влада дух солидарности… Потребан је систем који ће бити, што је више могуће, у стању да спречи злоупотребе и похлепу људи, јер знамо да ”људи нису савршени” и да нису сви људи добри и поштени, посебно људи који имају власт… Наш задатак је ослобађање од културе источњачког деспотизма и свести комунистичког тоталитаризма… Треба стварати друштво слободних људи – који знају да брину сами о себи, који ће врло мало зависити од државе. Треба мислити и ”шта ја могу да урадим за државу” и треба мислити ”шта држава може. То значи промену менталитета и навика. Да не очекујеш помоћ од државе. Да би се то постигло, потребно је знање…Светска неолиберална елита ствара нову врсту фашизма[19], где ће нестати разлика између крупног капитала и државe… Капиталисти ће остати најбогатији и сачуваће своју имовину, али се неће звати капиталисти већ државници и представљаће се као социјалисти, који воде рачуна о социјалној правди и једнакости – да сви, осим њих, постану једнаки и добијају исто…скромни, добротвори (филантропи), ништа немају јер све имају… Ништа није њихово јер је све њихово… Неолиберализам проповеда да је ”све дозвољено” а Библија да је ”почетак мудрости страх Господњи”… Неолиберализам уништава оно најбоље у хришћанству, као и оно најбоље у социјализму, јер отуђује човека од другог човека, поставља лични профит, егоизам и (сопствено) чулно задовољство као највише вредности… 1. Србија је под економском окупацијом домаће елите; 2. Србија је под економском окупацијом страног капитала. Србија је под окупацијом домаће елите и страног капитала…. ош увек нема довољно (критичне масе) појединаца који су покретачи, храбри, вољни, са идејама, са знањем… Премало је оних који мисле својом главом, који смеју да кажу шта мисле. Премало је оних који могу да изграде, да организују, да ураде нешто где нема ништа, да од ништа створе нешто. Нема довољно оних који не завиде другоме на успеху, који ће признати бољем да је бољи. Премало је оних који се прилагођавају променама у свету…Период негативне селекције, владавине нестручних и просечних,одлив мозгова из Србије – трајао је деценијама… У таквом су систему расли, са погрешним узорима, од тајкуна и “војсковођа“ до силиконских народних певачица и данашњих “звезда“ ријалитија. Дакле, имамо људе који стасавају и који у себи носе оно најлошије из комунизма и посткомунизма (квазикапитализма)… унутар Србије мора постојати непрекидна ”жива расправа” између економиста, привредника, политичара, између привредника и политичара, између радника и политичара, између радника и привредника, између социјалних група и политичара… Дошло је до анархије, нестале су све хијерархије и вертикале… Треба нам више економског конзервативизма… Није исто када вам је у глави ритам и порука рок и хеви метал музике и када певушите ”стани, стани, Ибар водо, куда журиш тако”… Није чак ни смешно. Конзервативци и хришћани у САД никада не би подржали човека који је преварио жену (посебно не ако је то политичар или познат глумац и посебно не ако је хришћанин и конзервативац), у Србији такав постаје још популарнији међу ”православцима… Нечасно је другима говорити да ”није све у новцу”, звати људе из расејања да се врате у Србију, а ви школујете дете на Западу, запослили сте све чланове породице и родбине и све кумове у државној администрацији,… Не би било оволико лоповлука у држави да у полицији, БИА-и, правосуђу и војсци несметано не ради велики број лопова, незналица и кукавица… Неко мора да преузме одговорност и понуди решење… Уколико у нашем животном веку наступи доба антихриста, и тај антихрист постане председник светске владе, која ће владати тоталитарно и без отпора против ње (јер ће између осталог многи у антихристу видети Христа), знамо да убрзо после тога наступа Други долазак Христов и скраћивање мука којима ће људи бити изложени (за некога тек тада настају праве муке)…“
    БОГ НЕКА НАМ ЈЕ У ПОМОЋИ!

  5. Smatram da kapitalizam nije rešenje, a oni koji se iole zalažu za naše bolje sutra ne mogu tražiti rešenje u kapitalizmu, jer je kapitalizam sistem koji jednostavno pojede sam sebe.Potrebno je naći nov model, ali to ne može biti kapitalizam niti bilo šta slično njemu.

    • Ово је из текста који коментаришете:

      (…) Данас су у Србији многи против либералног капитализма. Многи су против повратка у комунизам. Нико не зна како у пракси, у стварности, изгледа тај нови систем који није ни капиталистички ни комунистички. Нико нема студију која показује шта се добија и губи, ко добија и ко губи ако држава гарантује цену и откуп пољопривредних производа чије се цене образују на светском тржишту. Нико нема студију која показује шта се добија и губи, ко добија и ко губи, ако држава укине царине. Или, ако се укине половина министарстава. Постоји још десетине оваквих примера, као што постоји десетине стручњака који предлажу овакве мере, али нико не зна како то реализовати, ко то да уради, нико није написао програм који у пракси, у стварности, до детаља, показује мере које треба предузимати. Не могу се увек преписати и применити готова решења из света.

      Економски програм не може написати један човек, нити треба да га пише само једна интересна група. Појединци могу да покрену такав процес. Када се поставе темељи новог система, мора стално да се врши доградња, непрекидна изградња, јер је тржиште непредвидиво; морају се добро познавати процеси унутар светског тржишта. Како је наше друштво у сталној изградњи, тако се и буџет мора доносити у складу са променама у друштву и држави. То значи да унутар Србије мора постојати непрекидна ”жива расправа” између економиста, привредника, политичара, између привредника и политичара, између радника и политичара, између радника и привредника, између социјалних група и политичара…

      (…) У том систему који настаје, у коме се укрштају идеје економског неолиберализма и фашизма, постојаће две класе у друштву. Капиталисти ће остати најбогатији и сачуваће своју имовину, али се неће звати капиталисти већ државници и представљаће се као социјалисти, који воде рачуна о социјалној правди и једнакости – да сви, осим њих, постану једнаки и добијају исто. Пошто ће њихова имовина бити државна, онда значи и обрнуто – државна имовина је и њихова, само власник имовине има право да доноси одлуке. Тако је функционисао комунизам. Циљ оних који су довели до ове дужничке кризе није да дужници врате свој дуг, већ да кредитор преузме имовину дужника. Раднику ће узети кућу ако не врати дуг. Банку ће држава докапитализовати или позајмити новац, ако је у проблему, али ако држава дугује банци она ће узети државну имовину. Банку ће власници банке, касније као државници, као комунисти, национализовати. Власници банке су и власници новца – они штампају новац (без покрића у злату или роби), они одлучују коме ће позајмљивати новац, па могу да живе као прави комунисти – скромни, добротвори (филантропи), ништа немају јер све имају… Ништа није њихово јер је све њихово (зар председник – маршал – комунистичке Југославије није живео попут брунејског султана или попут данашњих банкстера, без контроле Државне ревизорске агенције и осталих институција?)[21].

      (…) Треба нам више економског конзервативизма. Треба спутати што више моћ државе и истовремено што више државу учинити Државом. Економски конзервативизам је управо то: ограничавање моћи државе – према својим грађанима, јачање државе – у односу на друге државе. Са једне стране, економски конзервативци су највећи противници државе јер стално врше контролу токова новца, поштовања Устава и закона, ограничавају уплитање државе у приватне животе, боре се за лична и људска права. Са друге стране, економски конзервативци су лојални својој држави, патриоте, плаћају порезе, спремни су да иду у војску и ратују за своју државу, итд. Са једне стране, економски конзервативци су иновативни, са друге стране су традиционални.

  6. Марк Снелл Лоан Фирма је одобрена владина организација за кредит иу сарадњи са централном банком, Наша компанија је посвећена највећим дијелом Банкама и финансијама, банкама, финансијским услугама и нуди кредите за
    компаније, кредити, штедња и кредити. Ако имате било каквих питања или
    потребан вам је кредит, не устручавајте се да нас контактирате
    Детаљи: Маркснелллоанфирм@гмаил.цом за више детаља.

Оставите коментар