(Фото: YouTube)
(Фото: YouTube)

Емиров шамар Србима у Сава центру у Београду

Прочитао сам негдје ових дана да смо добили грдан шамар у Београду.

Какво је то чудо?

Па ми већ одавно најжешће шамаре добијамо у Београду јер се ту сакупило толико антисрпске багре да је немогуће проћи без шамара, ако је човјек иоле национално свјестан. Шамарају нас редовно политичари, страни амбасадори, новинари, невладине организације и сви они којима је то задатак лупају нам шамаре.

Овај израз лупање шамара није ми близак јер у мом родном крају човјеку ударимо или опалимо шамар, а не лупамо му шамар. Истина, опалити шамар одраслом човјеку је огромно понижење и увреда, па се неријетко дешава да ударени узврати ножем или метком да спере увреду.

Први пут сам се срео са изразом „лупање шамара“ на неком интернет порталу гдје је једна наивна дјевојчица хвалила роман „Српски психо“ ријечима како су се аутори налупали шамара осталим писцима у Србији написавши ово „грандиозно дјело“. Умало да га прочитам, али сам прије него што сам завирио у књигу прочитао да се један од аутора хвали да је рођен на исти дан као Елистер Кроули и то му је ваљда била гаранција да умије да добре пише романе, а мени довољан разлог да одустанем од читања.

Чуо сам да су и они опалили шамар Србима као и аутори филма „Српски филм“, нико им није узвратио шамара, а камоли да посегне за нечим тврђим јер тако грдне увреде се тешко перу.

Гледао сам на телевизији како је Наташа Кандић опалила шамар несрећном старцу са Косова који је само тражио своје изгубљено дијете. Нисам чуо шта је старац рекао, могу да претпоставим да је нечим увриједио ову „даму“ која хљеб свој насушни зарађује углавном измишљајући злочине које су починили Срби. „Дама“ са карактером морског краставца је хтјела или морала да се појави у Приштини када су Албанци прогласили такозвану самосталну државу Косово, а није смјела или није хтјела да помене трговину органима отетих Срба, Рома као и Албанаца који нису били по вољи газди Хашиму.

Какав је то шамар био Србима када се њена пацовска њушка појавила на снимцима и фотографијама из Приштине, али нико на тај шамар није узвратио.

Наташа је Србији и Србима опалила више шамара него што се избројати може, али никад није изазвала тиме узбуђење као Емир Хаџихафизбеговић изјавом о „србијанским дрољама“ које кваре слух становницима Босне или тако нешто, или када је Челзи Хендлер упредила Србију са Казахстаном.

Србији и Србима стално лупају шамаре, Чеда Јовановић, Ненад Чанак, Ђорђе Балашевић, разне Соње и Наташе, читав Пешчаник, некад читава Б92, сад ваљда мало мање, лист Време и још мноштво медија као и остали олош како из Србије тако и из читавог свијета, али нико на те шамаре не одговара.

Покојни Милорад Павић, писац који се прославио Хазарским рјечником, романом који нико није разумио, написао је негдје да човјек ни један неузвраћен шамар не треба да однесе у гроб. Мислим да је вријеме да се замислимо и запитамо докле ћемо да окрећемо други образ јер ову што нас шамарају очигледно немају намјеру да престану.

Ко је то коме опалио шамар?

Кажу да је глумац Емир Хаџифазибеговић опалио шамар Србима у току извођења Аудиције у Сава центру у Београду. Не осјећам да сам добио шамар од Емира, да сам га добио узвратио бих му, овако могу само да кажем, не спадам у оне који би отишли да гледају Аудицију, све да је приказивана о мјесту у којем живим. Значи шамар су добили организатори Аудиције у руља која је отишла да гледа ово, са умјетничког аспекта гледано, безвриједно, псеудо позоришно дјело.

Емир је познат да често даје изјаве које послије наши медији развлаче по својим страницама, а једна од таквих је она о турбо фолку и србијанским дрољама. Истина ја ни једну жену не бих назвао дрољом, нити желим да се бавим сексуалним моралом жена која пјевају тај турбо-фолк о коме имам још горе мишљење него Емир. Естрада је у цијелом свијету ђубриште, па довођење сексуалног морала жена које се баве тим пословима је, премда неукусно, некако логично. Естрада је у цијелом свијету ђубриште, а код нас огромна септичика јама, па ме чуди да Емиру нико није рекао послије те његове изјаве: „Што болан гураш нос у септичку јаму“?

Емир да је био доследан рекао би да културу како у Србији тако и у Босни уништавају јефтине забавне телевизије од Пинка па надаље, али тај луксуз није могао себи да дозволи јер његова слава зависи од тих телевизија „шљ“ категорије.

Ипак морам да примјетим да је критика турбо-фолка можда направљена од стране погрешног човјека који је своје прве глумачке кораке направио у Аудицији која је у свијету позоришта исто што је турбофолк у свијету музике. Наставио је у филму о Лепој Брени, кич и турбо фолк на једном мјесту, а сад одједном он највећи критичар турбофолка и пјевачице које га изводе су „србијанске дроље“. Човјек се видите трудио да буде политикчки коректан па није рекао српске дроље, овако како је он рекао у те дроље би спадала и Мадона да којим случајем има држављанство Републике Србије, као што спадају неке муслиманке које имају „срећу“ да буду дио србијанске естраде.

Ми знамо ко је Емир и он зна ко смо ми, односно он никад не заборавља ко смо ми, осим можда кад размишља о поријеклу своје породице па му падне на памет да су му преци били Срби. Он никад не заборавља ко смо и шта смо, а ми стално заборављамо да је овај другоразредни глумац наставио своју каријеру као борац у јединици Насера Орића и наравно играјући тугаљиве представе у којим Србе назива агресорима и злочинцима, никад и не помишљајући да рата не би било да није његов предсједник Алија изетбеговић повукао потпис са Лисабонског уговара (Кутиљеров план). Да амерички амбасадор Ворен Зимерман није уложио мало труда и дао обећање да ће босански муслимани имати подршку Америке, вјероватно ни један муслиман не би страдао. Срби су већ били страдали у Босни и Херцеговини. Прво Срби у Сијековцу, а потом и убијени сват у Сарајеву, али до рата не би дошло.

Можемо ли ми да замјеримо Емиру што је субјективан и вуче на своју страну?

Ни у ком случају. Он има право да буде оно што јесте, да брани лаж коју су уз помоћ Американаца лансирали у свијет, и да се од те лажи не одриче. Лаж по којој су Срби убили 250 000 муслимана, силовали између 80 000 и 150 000 муслиманки. По тој лажи која се котрљала као грудва снијега низ брдо, злочини Срба над муслиманима су се увећавали у тој мјери је један новинар у Швајцарској израчунао на основу четворогодишње бјесоумучне антисрпске пропаганде у Босни и Херцеговини погинуло 8 милиона муслимана. Када му је скренута пажња да је у Босни прије рата било око четири милиона становника, човјек је заћутао и никад више нисам видио његову тврдњу у медијима нити је могу пронаћи у интернету, а на жалост заборавио сам име новинара Штета!

Емир је награђен за пљување по Србима па је заиграо у српским – антисрпским филмовима и добио значајне награде у Србији и сасвим је оправдано његово понашање у Сава центру у Београду!

Ако је човјек послије редовног пљувања по Србима добијао улоге у филмовима које су правили Срби, финансирале владе Србије и Републике Српске (Турнеја), те добијао награде у Србији и то награде које нису добили ни много заслужнији глумци сасвим је нормално да се опусти и повјерује да му је све дозвољено, па и да наступ у оквиру Аудицје искористи за антисрпску пропаганду.

Дакле ми не можемо да замјеримо Емиру него онима који га узимају да глуми у тобоже српским филмовима, мада би овде могли цитирати Домановића које је неком рекао да није во који се отелио у Србији тиме постао Србин. Тако и аутошовиниси који профитирају снимајући антисрпске филмове нису Срби и нису људи него интелигентне животиње на платном списку бјелосвјетских олоша попут Џорџа Сороша.

Као што не смијемо да замјеримо Емиру што наставља да прави каријеру на антисрпској пропаганди, тако можемо да замјеримо онима који му додијелише награде, нарочито онима који му додијелише награду у Зајечару, а нису позвали удовицу покојног Зорана Радмиловића и њихову кћерку Ану, која се на жалост такође упокојила. Написала ми је писмо пуно горичине тим поводом, али у јавности нисам чуо да се побунила, што награду која носи име по њеном оцу додјељују, а да барем њу и њену мајку нису позвали.

Прочитао сам недавно реакцију писца Кецмановића на чињеницу да је Емир добио престижну награду у Србији, па се пиасц осврће и на то да је Емир пријетио имењаку Кустурици смрћу, Нелета Карајлића називао ђубретом, а филм Лепа Села Лепо Горе називао такође ђубретом.

Свом имењаку Емиру може да пљуне под прозор јер што га он више критикује и пљује више ће га цијенити они који га цијене. Кустурица је постао превилики залогај за Тузлака Емира и више га никаква његова прозивка не може унизити. Мада када би Хаџихафизбеговић био мало мудрији могао би да оплете по имењаку о лажи о поткованом рудару Расиму из Лопара. Сарајлија Кустурица је можда насјео на лаж јер није знао да у Лопарама нема ни рудника ни рудара, као што никад ни један Расим у Лопарама није поткован, али Тузлак Хаџихафизбеговић добро зна истину и могао је имењаку далеко више да наштети да га је „разбуцао“ у медијима због текста који је Кустурица потписао 1993-ће године јер мишљење руље у Босни одавно није важно Кустурици, док му је много више стало до мишљења руље у Србији. (руља наравно нема своје мишљење неко оно које му наметну они који је воде).

Он, Емир Хаџихафизбеговић назива Ненада Јанковића – Нелета Карајлића ђубретом! Страшно зар не? Обојица су каријеру почели на субкултури и постали локалне звијезде. Емир са Аудицијом и играјући у филмовима о Лепој Брени, а Неле са Надреалистима који су популаризовали примитиван хумор и најпримитивнији махалски говор којег се праве Сарајлије (оно мало што их је остало) и данас ужасавају. Називајући Нелета ђубретом Емир и себи самом пришива тај епитет, премда изгледа није свјестан тога.

На крају писац Кецмановић говори о великодушности Срђана Драгојевића који је прешао преко тога што му је Емир пљувао по филму. Сачувај нас Боже његове великодушности јер је на својој кожи најбоље осјетио његову великодушност Микајло Шимшић, човјек по чијој несрећној судбини је снимљен филм Лепа Села Лепо Горе. Филм, премда није ђубре како то каже Емир Хаџихафизбеговић је дјело којим се Драгојевић удвара свијету који нам је ратове наметнуо, финансирао и за вијеки вијеков прогласио Србе највећим злочинцима на свијету.

Микајла Шимшића сам срео у Андрићграду, радио је на градњи цркве, а посао му је омогућио Емир Кустурица. Касније сам чуо да је олтар ове цркве окренут према југу, а ако је то истина онда треба објесити свештенике који су то дозволили, а Кустурицу до краја живота упутити у неки манастар да живот докрајчи у кајању.

Зашто се људи уопште узбуђују на испаде попут Хаџихафизбеговићевог?

Надам се да вам је већ јасно да је Хаџихафизебоговић само повод, никако узрок за настанак овог текста. За мене лично је тај глумац важан као лањски снијег и вјероватно га никад не бих поменуо, да није намјере да наљутим руљу. Да руљу која одлази да га гледа у Сава центар, као и руљу која одлази да гледа његове филмове и наравно руљу која се узбуђује кад таква „величина“ рекне нешто ружно о Србима.

Прије неколико година сам написао текст:

Добровољно браним Челзи Хендлер.

Добровољно браним Челзи Хендлер

Како тада, тако ни данас нисам постао поштовалац ове бивше порно глумице, а данас бих је бранио са још више жара, као што умало не почех да браним и Емира. Јер руља не реагује на шамаре које нам редовно ударају „пријатељи“ са запада, а реагује кад Челзи Хендлер упореди Србију са Казахстаном или Емир пљуне по пјевачицама турбо-фолка.

Несрећна Челзи је, претпостављам, врло површно образована као и већина Американаца па је за Казахстан чула тек у филм Саше Барона Коена у којем он глумиц Рома из Казахстана који долази у Америку. Ах да у филму се појављује музика Горана Бреговића још једне естрадне звијезде, човјека који је водио најуспијешнију државну музичку групу. Добијао је од државе, односно државног предузећа, 400 грама кокаина за сваки нови албум и тиме се данас јавно хвали. Премда сам стасао слушајући Бијело Дугме, престао сам де се одушевљавам када сам у једном споту видио Тифу са џоинтом у руци, а од тада до данас сазнао сам много тога па ми се још само повраћа кад помислим на све наше и свјетске естрадне „величине“ које су нам промовисале субкултуру и наводили нас да пробамо дрогу.

Челзи која је за Казахстан чула тек у филму, а за Србију можда 1999 када нас је НАТО бомбардовао, се нашалила на наш рачун, када је покојна несрећница Еми Вајнахус требала да наступи у Београду, па није могла због дејства дроге и алкохола. Руља, наша руља умало није објавила рат Америци због тога. Да, да, десетине хиљада припадника руље су се толико узбудили да на друштвеним мрежама данима није било друге теме. Ад хок, су организовали удружења, потписивали петиције, а неки су намјеравали да туже Челзи Хендлер. Руља, наша или америчка је руља и нема своје памети па увијек мора да се појави неки ован да је поведе, то ми је одавно јасно, али ми није јасно да руља никад не реагује тако узбуђено онда када би требало да реагује.

Наша руља је годинама урлала што Ролинг Стоунси нису гостовали у Србији. Док сам их слушао и читао имао сам утисак да опстанак Србије зависи од гостовања тих хоби сатаниста (а можда и ниси само хоби сатанисти), као и да Србије неће бити ако у Новом Саду не буде Егзита и сл., али никад, стварно никад руља не реагује онда када би требало да реагује јер ваљда нема овна да је поведе.

Сваки дан од деведесетих до данас добијамо по десетине шамара, а руља остаје нијема и једва неколико људи се узбуди због тога, вјероватно само они који никад не би отишли да гледају Аудицију у Сава центру, на концерт Ролинг Стоунса или у лудницу звану Егзит.

Почев од деведесетих добијамо шамаре ове врсте:

Молим се да се ватра небеска обруши на Србе”, рекао је Отац Пјер, познати француски свештеник – хуманитарац, по повратку из Сарајева и посете Маркалама 2, на својој конференцији за штампу.

“Што се Срба тиче … То је данас један болестан народ” – Генерал Жак Кот, бивши командант УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, Војни месечник Дифенс национал, јун 1997. у Париз.

“Срби нису нарочито паметни …” Српске деца се више неће смејати “била је то злокобна претња Лоренса Инглбергера бившег државног секретара САД-а.

“Срби тргују људским органима својих жртава како би обезбедили новац за свој рат … Требало би да ђаволски бомбардујемо Београд!” Изјава Пола Џексона, уредника листа “Калгари сан” за Фани стар, 13.октобар 1992.

“Ми треба да Србију осудимо на карантин, све док се вирус који она носи не избрише” – Давид Гомперт, старији директор за Европу у Савету за националну безбедност у време Бушове администрације, Часопис “Форин аферс”, јул-август 1994.године .

“Србе треба бацити на колена” била је изјава Клауса Кинкела, немачког министра иностраних послова, дата 27. маја 1992.године.

“Срби су злочиначки дупеглавци” рече Ричард Холбрук 6.новембра 1995.године у “Њујоркер”-у, као тадашњи Клинтонов емисар у Југославији.

“Зауставите Србе. Одмах. Заувек” – Маргарет Тачер, бивша премијерка Велике Британије, у” Тхе Нев Иорк Тимес “4. мај 1994.

“Уосталом, босански Срби су за нас увек били и остали само банда разбојника и убица” – Јохан Фриц, директор бечког дневника Ди Пресе и директор Међународног Института за Штампу. Гле чуда! Управо овај Јохан Фриц имао је у то време велику моћ над штампом и великог удела у сатанизовању Срба!

“Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку … Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу” – Сер Питер Јустинов, глумац и амбасадор УНЕСКО-а, “Д Еуропеан” 10. јун 1993.

“Предлажем да се србској деци забрани у школама учење српске националне поезије” – проф. др Ролф-Дитер Клуге, директор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу Универзитета у Тибингену, 1997.

“Срби су немилосрдни људи, спремни заклати ножем, што могу захвалити свом словенском пореклу” изјава је Франсоа Кремио-а, припадника француских снага СФОР-а, у мају 1995.

“На несрећу, нисам побио све Србе” – Томислав Мерчеп у говору на конгресу Хрватске пучанске странке, Ферал Трибуне, 1995.године.

“Нека се Срби подаве у сопственом смраду” изјава (вероватно њему најдража) Хелмута Кола, немачког канцелара, почетком 1998.године.

“Водићемо против Срба рат – дипломатски, економски, политички, пропагандни и психолошки” – Џејмс Бејкер, државни секретар САД-а на америчкој ТВ, јун 1992.

“Ово је борба између добра и зла, а НАТО неће дозволити да зло надвлада” – Вилијам Коен, амерички државни секретар за одбрану, пролеће 1999.

“Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства “– Тони Блер, британски премијер током НАТО агресије на Србију 1999.године.

“Срби спроводе терор и силују албанску децу” – Бил Клинтон, амерички председник, говор на прослави 50-годишњице НАТО пакта у Вашингтону, 23-25.април 1999.

“Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба, ове недеље – осморо. То је јасан напредак “– Бернар Кушнер, Шеф цивилне мисије УН на Косову и Метохији у изјави за ТВ” Франце 2 “крајем марта 2000. Исти онај који се издаје за великог “миротворца”!

Ми, Срби, познати смо по томе што олако опраштамо, а још брже заборављамо. И то је наша највећа трагедија. Довољан је само један мали осврт на све оно што су други годинама говорили о нама како би смо схватили све оно што смо давно заборавили. И опростили.

„Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити” – говорио је Џејмс Шеј, портпарол НАТО-а, марта 1999. не слутећи колико је био у праву што се наше заборавности тиче.

„Требало би да бомбардујете Србе” рекао је Папа Јован Павле Други. Ове његове речи биле су упућене председнику Клинтону током јавног појављивања у Денверу.

„Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста” била је изјава Жака Ширака, тадашњег председника Француске, за ручком, јуна 1995. поводом састанка Шефова влада држава чланица ЕУ. Исте оне у коју данас тако вртоглаво јуримо!

„Молим се да се ватра небеска обруши на Србе” рекао је Отац Пјер, познати француски свештеник – хуманитарац, по повратку из Сарајева и посете Маркалама 2, на својој конференцији за штампу.

„Што се Срба тиче… То је данас један болестан народ” – Генерал Жак Кот, бивши командант УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, Војни месечник Дифенс национал, јун 1997. у Париз.

„Срби нису нарочито паметни… „Српска деца се више неће смејати” била је то злокобна претња Лоренса Инглбергера бившег државног секретара САД-а.

„Срби тргују људским органима својих жртава како би обезбедили новац за свој рат… Требало би да ђаволски бомбардујемо Београд!” изјава Пола Џексона, уредника листа „Калгари сан” за Фани стар,13.октобара 1992.

„Ми бисмо требали да Србију осудимо на карантин, све док се вирус који она носи не избрише” – Давид Гомперт, старији директор за Европу у Савету за националну безбедност у време Бушове администрације, Часопис „Форин аферс”, јул-август 1994.године.

„Србе треба бацити на колена” била је изјава Клауса Кинкела, немачког министра иностраних послова, дата 27. маја 1992.године.

„Срби су злочиначки дупеглавци” рече Ричард Холбрук 6.новембра 1995.године у „Њујоркер”-у, као тадашњи Клинтонов емисар у Југославији. Исти онај Ричард Холбрук који данас ведри и облачи над Србима.

„Зауставите Србе. Одмах. Заувек” – Маргарет Тачер, бивша премијерка Велике Британије, у „Тхе Неw Yорк Тимес” 4. мај 1994.

”Хрватска не жели да у њој живе људи који припадају другом народу„. – Босиљка Мишетић, потпредседница хрватске владе, на пресс-конференцији 1995.

Нема мира док Србија не буде војно поражена„ – Срђа Поповић, адвокат и потписник захтева светских интелектуалаца за бомбардовање Београда, у изјави за загребачки ”Глобус„ октобра 1994.

”Суштински узрок сукоба је идеологија етничког чишћења коју је обновио господин Ћосић, председник Србије, који је већ 1990. објавио Меморандум„ била је изјава на француској телевизији Жака Делора, бившег председника ЕУ, у мају 1994.

”Уосталом, босански Срби су за нас увек били и остали само банда разбојника и убица„ – Јохан Фриц, директор бечког дневника Ди Пресе и директор Међународног Института за Штампу. Гле чуда! Управо овај Јохан Фриц имао је, у то време, велику моћ над штампом…и великог удела у сатанизовању Срба!

”Србија, несумњиви агресор, требало би да буде присиљена УН резолуцијом да сноси читав терет репарација„ рече Јосиф Бродски, руски јеврејски песник-дисидент и Нобеловац, у дневнику Интернешенел Хералд Трибун, 5. августа 1993.

”Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу„ – Сер Питер Јустинов, глумац и амбасадор УНЕСЦО-а, ”Тхе Еуропеан„ 10. јун 1993.

”Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије„ – проф. др Ролф-Дитер Клуге, директор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу Универзитета у Тибингену, 1997.

”Срби су немилосрдни људи, спремни заклати ножем, што могу захвалити свом словенском пореклу„ изјава је Франсоа Кремио-а, припадника француских снага СФОР-а,у мају 1995.

”На несрећу, нисам побио све Србе„ – Томислав Мерчеп у говору на конгресу Хрватске пучанске странке, Ферал Трибуне,1995.године.

”Нека се Срби подаве у сопственом смраду„ изјава (вероватно њему најдража) Хелмута Кола, немачког канцелара, почетком 1998.године.

„Водићемо против Срба рат – дипломатски, економски, политички, пропагандни и психолошки” – Џејмс Бејкер, државни секретар САД-а на америчкој ТВ, јун 1992.

„Ово је борба између добра и зла, а НАТО неће дозволити да зло надвлада” – Вилијам Коен, амерички државни секретар за одбрану, пролеће 1999.

„Рат против Срба није виче само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства” – Тони Блер, британски премијер током НАТО агресије на Србију 1999.године.

„Срби спроводе терор и силују албанску децу” – Бил Клинтон, амерички председник, говор на прослави 50-годишњице НАТО пакта у Вашингтону, 23-25.април 1999.

”Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба, ове недеље – осморо. То је јасан напредак„ – Бернар Кушнер, Шеф цивилне мисије УН на Косову и Метохији у изјави за ТВ ”Франце 2„ крајем марта 2000. Исти онај који се издаје за великог ”миротворца„!

Нобеловац Гинтер Грас, напомињући 26.марта ,два дана после почетка бомбардовања Југославије да није пацифиста, на отварању Сајма књига у Лајпцигу рекао је :“ Крајње је било време да се Југославија нападне, надам се да није прекасно“!

Све су ове изјаве, данас заборављене !

Избор из књиге Зорана Петровића ”Избрисати српски вирус“„.

Међутим, како наш народ воли да каже да „много више боли када те твој уједе за срце“, тако и ја не могу,а да се не сетим и нашег „великог“ (?!) др Зорана Ђинђића! Управо оног кога данас многи величају и преувеличавају. Посебно занимљив извор је, ни мање, ни више него Њујорк Тајмс! И још занимљивије је управо то што је ову изјаву, поред „драгог“ нам Зорана, потписао и актуелни председник Црне Горе – Мило Ђукановић! Није ли то онај исти који је недавно признао независност Косова?!

Потребно је цитирати и коментар новинара да би се схватило како су „Мило и Зоки“,у наизглед увијеној форми, отворено подржали бомбардовање Србије.А све у име својих политичких циљева!

„Неw Yорк Тимес”, Маy 1999.

New York Times”, May 1999.

Joint statement of Milo Đukanović and Zoran Djindjic : „…If the war finishes with signature on peace agreement with the same leadership with Slobodan Milosevic on top, tragedy and violence will continue.

Stability of Yugoslavia is of the main importance because of its geographic position in Balkan and its role in determing stability or instability of its neighbors, Bosnia and Herzegovina, Macedonia and Albania. Up to now, however, international strategy for Yugoslavia has been conducting the crises, while the roots of the crises were being neglected….“

Коментар немачког новинара Клауса Хартманна у вези ове заједничке изјаве Мила Ђукановића и Зорана Ђинђића из маја 1999 године био је :

„Djindjic liebte die Bombe auch, aber diplomatisch.

У преводу – „Ђинђић је такође волео бомбе, али на “дипломатски начин”!“

У прилог томе иде и чувени његов интервју за немачки лист “Шпигл”, где је за време НАТО бомбардовања Југославије рекао следеће:

“Југославија се мора бомбардовати … само наставите да бомбардујете попустиће они”’ (Дер Спиегел 20/1999).

Ми смо Срби познати по томе што олако опраштамо и још брже заборављамо. То је наша највећа трагедија. Довољан је само осврт на све што су други говорили о нама како би смо схватили све оно што смо давно заборавили, како би смо схватили колико смо мали.

„Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити” рекао је Џејмс Шеј и не слутећи колико је био у праву.

Набројан је само дјелић шамара које смо добијали и добијамо, али никад ниједан није изазвао рекацију као небулозе Емира Хаџихафизбеговића и неслана шала Челзи Хендлер.

Да бисмо могли да се држимо Павићеве максиме да ниједан неузвраћен шамар не треба понијети у гроб требали би прво да сазримо као народ и престанемо да будемо руља коју воде овнови, иначе ћемо до нашег нестанка губити вријеме на баналне ствари док нам важне промичу назапажене.

Миодраг Лукић

8 коментара

  1. Управо тако. Не одговарамо на шамаре, не реагујемо ни на какве антисрбске процесе у току. Мислим да смо већ мртви, али нисмо свесни. Полумртви, умртвљени, ….

  2. A mislim da se tek ovi gore „civilizovani“, „kulturni“, „obrazovani“, narocito ponose svim tim svojim tvrdnjama, iza kojih inace uopste ne stoje oni sami, jer nemaju nikakvih ni intelektualnih, ni bilo kakvih drugih kapaciteta nizasta sem za obavljanje prostih zivotnih radnji kao sto su hranjenje, izbacivanje iste kasnije, nemaju cak ni svi sposobnost za razmnozavanje jer je vecina impotenta, nesposobna i za tu prostu funkciju, te su stoga iziuzetno podobni za korsicenje kao tolatet papir, tj za jednokratnu upotrebu koji se posle baci u septicku jamu.
    To ste zaboravili da napomenete, a to je najbitnije. Svi ti gore navedeni nisu ljudi, nego najveci otpad koji je mogao biti pronadjen da radi za one koji vode planetu, jer se uvek biraju najgori, sam talog koji nicemu drugom ne moze da posluzi. Oni se kupuju, jer su odlicni za manipulaciju jer nemaju inteligenciju, licnost, karakter, svest, savest, bukvalno nista. Stoga, ne treba se baviti njima, oni su, kao sto rekoh, obican, cak vrlo nekvalitetan toalet papir, nego nalogodavcima.

  3. Od svih olosa iz Srbije , najgori je „GOVNO“ – Zoran Djindjic . Istina , za to neslavno prvo mesto , danas se bore jos neki. Prvog su ODSTRELILI KAO PSA a ostali ce verujem jednog dana na robiju.

  4. Židovski papagaji krešte sa židovskih medija za židovske fotokopir-pare.

    Zna se koga i zašto jude najviše mrze. Ruse i Hristosa.

    Pas laje, vetar nosi.

  5. Jebem ja te Srbe u Beosmradu koji dozvoljavaju da im ovo govno udara samar.
    Taj je Srbske majke zvao kurvama I droljama, a sad paradira Beosmradom.
    Koje ste vi picke postali, zahvaljujuci onim dezerterskim pickama iz Krajine koje su se dogegale u Beosmrad I sad tu caruju.

  6. острогорски

    Ја бих по оној хришћанској: „Ко тебе каменом, ти њега народним лебом (од седам дана)“.

  7. A sta je ovo bedno obrezano govance gore po narodnosti, kad malo zagrebe ispod nabacene poturicke burke?

Оставите коментар