Hoće li vlada Vučić-Dačić da bude samo prelazna?

14. jul 2012. | Željko Cvijanović / Standard

Zašto će Aleksandar Vučić biti centralna ličnost nove srpske vlade.

Iako još daleko od prave slobode, već su rodili prvi plodovi smene na Andrićevom vencu i formiranja vlade bez žutih. Srbija više nije onako tesna cipela, pa, iako je 11. jula uveče ponovo morala da pogleda sramni film „Srebrenička polja smrti“ u produkciji RTS, dan kasnije je – prvi put, koliko znam – mogla da vidi i objektivnu sliku tih događaja iz 1995. godine. Prikazan je film norveškog novinara Olafa Flijuma „Izdani grad“, koji bi se u poređenju sa „Poljima smrti“ čak mogao smatrati prosrpskim. E sad, ko misli da nije dovoljno što su na Javnom servisu prikazani i probošnjački film iz Tijanićeve produkcije i prosrpski iz norveške, tome valja da zna najvažnije: da nije bilo smene vlasti, gledali bi samo ovaj probošnjački i mahali ušima.

Na političkom polju još više je učinjeno dvema odlukama Ustavnog suda Srbije. Iako se na oslobađanje Suda može gledati i kao na čist oportunizam, činjenica je da su sudije rasturile reformu pravosuđa, posle čega kreatorima te bruke Snežani Malović, Nati Mesarović i Bošku Ristiću ostaje još samo da brinu za sopstvenu sudbinu jer su pravosuđe do daljnjeg razdužili. Istovremeno, Ustavni sud je rasturio vojvođanski Statut, veliki korak ka secesiji severne srpske pokrajine. Naravno, onaj ko veruje da ove dve odluke nisu proizvod odlaska Demokratske stranke, taj neka i dalje veruje kako je četiri godine živeo u slobodi, pravdi i demokratiji, jer se njemu na ovom svetu pomoći ne može.

Iako su poneke naznake oslobađanja vidljive i u medijima, valja biti realan pa reći kako su one mikroskopske. To navodi na zaključak da su mediji za bivše vlasti osetili nasilje samo onda kad su odbijali da budu korumpirani, što se videlo tek u nešto incidentnih prilika. Otuda će promene u medijima zahtevati mnogo više umešnosti i strategije nego ove u pravosuđu. Tek, promene su vidljive iako, naravno, nisu sistemske, već isključivo psihološkog karaktera. One proizlaze iz interregnuma vlasti, kad su svi sigurni u odlazak jedne represivne ekipe i u dolazak jedne druge, o kojoj, koliko god njene aktere dobro poznavali, za sada ne znaju mnogo.

Pitanje je dakle šta iz ovog što smo do sada videli tokom njenog stvaranja možemo da zaključimo o novoj srpskoj vladi. Dve oprečne stvari, rekao bih. Prvo, sudeći prema uslovima i prilikama u kojima će ona raditi, sve u njoj što ne bi bilo u duhu radikalnog raskida sa prethodnom vladom bilo bi pogubno i za Dačićev kabinet i za svakog njenog člana. Ali, drugo, sudeći prema koalicionom sporazumu potpisanom između SNS, SPS i URS, biće to suštinski vlada kontinuiteta. Šta je istina?

Koalicioni sporazum

Elementi kontinuiteta u tom sporazumu proizlaze iz toga da je on pisan uz preteran višak takta prema zapadnim silama. Tako je Evropska unija prva tačka srpske državne politike; Kosovo se neće priznati, ali se iz sporazuma ne vidi da će se braniti; Borkovi sporazumi sa Prištinom biće provedeni u delo (osim ako se opet ne javi Ustavni sud i proglasi ih neustavim); Rusija, na koju se ozbiljno računa u ekonomiji, uopšte se ne pominje ako se u to ne računa onaj deo kad se vlada obavezuje da će sarađivati „sa svim zemljama sveta u interesu Srbije“. Regionalna politika ostaće ista…

Naravno, iz koalicionog sporazuma jasno je da je pravljen pod utiskom koji su za sobom ostavile američke delegacije kad su prošle nedelje špartale Srbijom. Jer kontinuitet sa Tadićevom politikom obećava se u svim oblastima za koje je zainteresovan Zapad, dok se diskontinuitet vidi samo tamo gde su stranci nezainteresovani ili gde ga i sami žele – u borbi protiv kriminala i korupcije.

Ali ne treba brzati sa zaključcima jer, iako je koalicioni sporazum važna informacija o budućoj vladi, to ne može biti dovoljno. Na primer, iz sporazuma se vidi da je vlada opredeljena protv mera radikalne štednje, dok se saradnja sa MMF, koji zagovara te mere, pominje u jednoj rečenici, gde se učtivo kaže kako će s razgovori sa MMF biti nastavljeni. Ali iz sporazuma se ne vidi najvažnije: odakle će biti namaknut novac kojim bi se pokrio budžetski deficit. Zato, a i zbog mnogih drugih stvari, nisam siguran da je koalicioni sporazum dovoljno ispisan dokument da bi se iz njega saznalo sve o programskom identitetu buduće vlade.

Zato bih se u dešifrovanju tog identiteta više uzdao u političke činjenice koje je nametnuo sam način formiranja vlade. Naime, odmah posle Nikolićeve pobede nad Tadićem, bilo je jasno da će vladu formirati ove tri liste. Međutim, tokom pregovora desio se jedan važan zaokret, koji će u priličnoj meri odrediti karakter vlade. Naime, na početku su to bili pregovori o vladi Nikolić-Dačić-Dinkić, da bi se završilo sa vladom Vučić-Dačić-Dinkić. Izmena na liniji Nikolić-Vučić niti je formalna niti je rezultat nekakvog sukoba između njih dvojice, na kome je jedno vreme insistirala žuta štampa. Radi se o tome da je Vučić tokom pregovora – koji su, po izboru ciljeva i načinu na koji ih je vodio, verovatno bili najviši domet njegove politčke karijere – uspeo da izbegne ulogu čoveka koji servisira Dačićeve želje. Iako je 12 godina čekao vlast, Vučić nije krenuo alavo, već veoma tvrdo i principijelno, pokazujući da je najviše zainteresovan za obračun sa političkim kriminalom. Na taj način, umesto uloge partnera prvorazredne veličine i trećerazrednog uticaja, koja mu je bila namenjena, Vučić je uspeo da se nametne kao najvažniji faktor vlade ili bar važan koliko i Dačić.

Na kraju, Vučić je ovladao svim onim što mu je trebalo da bude najdinamičniji faktor u vladi – tajnim službama, zatim tužilaštvom i sudovima, i, na kraju, uticajem na policijske istrage. Ako bi još uspeo da se nametne medijima – a njima se može nametnuti kao njihov oslobodilac, a ne kao novi kontrolor – ispašće da je Vučić kupio dobru kartu za svoj politički uspon i da mu ostaje da je iskoristi.

Jer na taj način on je ovladao sektorom u kome je možda jedino moguće da vlada napravi neki diskontinuitet i da to bude prepoznato među biračima. Ne verujem da je Dačić oduševljen Vučićevom ambicijom da bude Eliot Nes, tim pre što sam Ivica poznaje Ala Kaponea, što dobro zna šta je sve uzgojio u stranci i što bi, dok kažeš Galenika, neka Vučićeva istraga mogla da dođe i do socijalista.

Vučićeva kalkulacija

Naravno, Dačić nije glup da bi se prepustio sudbini koju mu kroji Vučić, utoliko pre što je u Cvetkovićevoj vladi pokazao da ume da se pozicionira, pa zašto bi sada bilo drugačije. On je uveren da je Toma Nikolić suviše brzo i lakomisleno pustio da mu u ruke gurnu Kosovo; on zna da se svaka borba protiv političkog kriminala po pravilu završavala tako što je na štitu skončao onaj koji je to prevodio; njemu je, na kraju, jasno da je potrebno biti ambiciozan i neuspešan bar koliko Mlađa Dinkić da bi se prihvatila odgovornost za finasije u ovakvoj Srbiji. Dinkić opet, siguran sam, nije bez ideja gde da nađe pare i kako da sredi ekonomiju. Uostalom, stvar je u tome što on nikad nije bez ideja, posebno onih u koje slepo veruje, ali je problem što se te ideje po pravilu pokazuju neuspešnim.

Iako je najavljeno kako u novoj vladi neće biti feudalizacije resora, ovde, dakle, svaki igrač ima mnogo izrađeniju svoju nego kolektivnu kalkulaciju. Dačić, kao i sa Tadićem, misli da je malo političkih hejtera koji će pored živih Vučića i Dinkića, pa i Tome koji se bavi Kosovom, najviše mrzeti njega. Dinkić opet veruje u ekonomsko čudo – a čudo bi bilo sve osim sloma srpskih finansija – i zato verujem da je, mimo ranijih običaja, on najzainteresovaniji za dug život te vlade.

Iako se neće baviti nimalo finim stvarima, Vučićeva kalkulacija je najambicioznija, najrizičnija, pa i najsuptilnija. On veruje da će, hapseći najomraženije zatočnike političkog kriminala posle Miloševićeve ere, Srbiji vratiti veru u pravdu, i da će to i njega i naprednjake kvalifikovati za izglednu budućnost. Pritom, ako u tome ne bude ošljario – a zašto bi ako mu od toga politički život zavisi – ne bi me začudilo ni ako bi nahvatao nekog svog, još manje kad bi mu u mrežu upao neki dačićevac, pun poverenja u to da treba da se kriješ dok kradeš samo kad si u opoziciji. Da misli ozbiljno, Vučić je već najavio odolevajući iskušenju na prvom koraku, kada je uspeo da se odupre mešanju oligarha u izbor naprednjačkog dela kabineta.

A šta ako Vučića krene, ako se toliko zaigra u svojim ambicijama, pa time ugrozi opstanak vlade? Upravo o tome je reč.

Ako uđe u rat sa političkim kriminalom, Vučić će to morati odmah, čim sklopi tim, u svakom slučaju pre nego što Dinkićevo ekonomsko čudo da neki rezultat i pre nego što Dačić uveri Srbiju da je ovo druga vlada zaredom u kojoj je on jedini normalan. Rečju, ako Vučić zaore duboko i ozbiljno i ako u to uspe da uveri Srbiju, njegova prednost u odnosu na ostale aktere biće napravljena već u prvih sto dana vlade, i biće nedostižna. Ako zaključimo da će glavnina njegovog posla biti završena već za godinu dana, šta god radio do kraja mandata neće biti toliko uspešan, a tek će rđavo biti ako bude čekao Mlađu da nahrani Srbiju ili Tomu da spasi Kosovo. Pitanje za milion dolara otuda glasi: hoće li Vučiću, ako bude uspešan u obračunu sa političkim kriminalom, biti mudrije da odmah posle toga ide na nove izbore nego da čeka da narod shvati da ni bez Mirka Cvetkovića nije dobio više ni para ni hleba.

Rečju, ako to oposli, Vučić neće biti faktor u vladi koja je donela promene, već faktor promena u vladi koja nije uspela. Ako uspe, Vučić će u svom sektoru, logično, pokazivati potrebu da se širi i širiće se sve dokle mu dozvoljavaju pozicije njegovih partnera. Kada oni budu ugroženi, eto Srbiji novih izbora.

Šire gledano, Srbija je na prethodnim izborima glasala i za promene i protiv njih. Ako nije htela promene, zašto je glasala za Tomu; ako ih hoće, moraće da glasa još jednom. Vlada koja je i za promene i protiv njih teško da može biti stabilna, a to će reći da, čim jedan od ta dva principa prevlada, spremajte se za izbore. A to će reći da ili će Vučić propasti sa svojom borbom protiv političkog kriminala, posle čega će se vratiti žuti, bez Tadića, kobajagi proprani i reformisani, i nastaviti gde su stali sa Borisom ili će, ako uspe, Vučić diktirati igru opredeljujući se za jedan od najmanje dva puta. Đilas ili Koštunica?

Makijaveli ili ideologija

Nisam siguran da on u ovom trenutku ima razrađen plan o tome, tek smer njegove borbe protiv kriminala mogao bi da odredi i njegov budući politički izbor. Ako udari, na primer, samo po Draganu Šutanovcu, Srđanu Šaperu, Dušanu Petroviću i onom Miodragu Interkop Bogićevću, sa kojim je Petrović ojadio Srpsku banku, biće to na korist Srbiji. Ali još više biće na korist Đilasu, kome će na taj način Vučić otvoriti put za preuzimanje Demokratske stranke. Pa još ako u svemu tome ne strada previše sama DS, odnosno ako Đilas ne bude imao potrebu da osniva sopstvenu stranku, eto budućeg saveza. Taj savez biće moguć ili ne kao proizvod Vučićevog saznanja, do koga će doći u narednih godinu dana – da li je Srbiju zaista moguće menjati ili je njome moguće vladati i ništa više. Ako shvati da su stvari suviše zakovane za njegova ramena, da iz sveta ne dolaze podsticaji za dublje promene i da se odnosi uticaja stranog faktora u Srbiji neće brzo promeniti, Đilas će mu biti logičniji izbor.

Ali, ako Vučić zaore dublje od toga, pa ako uđe, recimo, u Razvojnu banku Vojvodine, čime će da oplete po Pajtiću, pa još ako pita Tijanića kako je i od koga kupio prava za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2006. godine, i ako do Nove godine pokuša da formira novu većinu u beogradskom parlamentu, biće to znak da će se žuti oporavljati malo duže od jednog izbornog ciklusa i da su suštinske promene u Srbiji moguće.

Ako Vučić otvori taj potencijal boreći se sa političkim kriminalom, ako, oslobađajući medije i javni prostor, pridobije nacionalnu inteligenciju i ako Rusi realizuju bar deo svojih poslovnih i poitičkih ambicija u Srbiji, tada će borba za promene dobiti jedan ideološki valer i postaće, makar u drugom planu, neka vrsta nacionalnog pokreta. Tada će Vučićevi izbori više biti ideološki, a manje pragmatični.

Vučić možda neće biti centralna fugura sledeće vlasti. Pre će to biti Toma Nikolić, koji na sebe polako preuzima najteži problem Kosova, ali Vučić će sa svojim poslom biti onaj ko će najviše buditi nacionalnu energiju i širiti veru u promene, ako bude uspešan, ili će, ako ne bude, biti onaj koji će nam jasno reći da je sve uzalud, da je Srbija samo jedan dan mrmota, bez ikakve šanse da bude išta drugo.

Oznake:Aleksandar Vučić, Željko Cvijanović, Ivica Dačić, prelazna vlada