НАЈНОВИЈЕ

Задњих дана је утихнула препирка око приступања Србије НАТО пакту. Сама препирка је била доста гласна пре и за време одржавања НАТО самита. Последњих дана су се НАТО-љупци мало охладили видевши како „НАТО-партнери“ тероришу Србе на окупираним територијама и изигравају пешадију шиптарским терористима. Ваљда би коришћење пешадије некако и прогутали, али је НАТО почео да се бави и „чартер“ летовима којим специјалне шиптарске јединице прелећу српске барикаде у хеликоптерима са ознаком пријатељског нам Усташистана.
Сличним доскочицама би могли да потрошимо дане и недеље, али до решења по питању приступања НАТО пакту вероватно не бисмо дошли. Од форумашења, аналитике, Фејсбуковања и Твитерашења нема вајде. Све те технолошке олакшице нас доводе у ситуацију да се претворимо у трутове испред екрана или како би нас Сорош Југендовци из миља назвали „интернет патриЈоте“. Не би био проблем када би издаЈници грешили у тој примедби, проблем је у томе што су они у праву до коске.
Од митологије се не живи. Проблему НАТО пакта морамо прићи прагматично без обзира на наше мишљење о Тројном пакту ономад или НАТО пакту данас.

Аргументи за приступање чланству апослутно имају смисла. За почетак, Војска Србије користи НАТО стандарде па би сама интеграција у НАТО ишла као подмазана. Ово би додуше значило да свако ко прича мандарински у Београду треба да се интегрише у кинеско друштво.
Друго, чланство у НАТО је јефтиније од неутралности. Логика тврди да чланство у било којој војној организацији кошта више него неутралност. Србији је јефтиније да нема војску него да приступа НАТО пакту, јер приступање НАТО пакту и све затезне трошкове на крају плаћа српски порески обвезник.
Треће, чланство значи привлачење страних инвестиција. Ово је могуће, само још нико није доказао да је ово истина. Чланство треба да буде економско, а не политичко питање. У данашње време када се НАТО финансијски круни, последње што ће неко да уради по питању тог пакта је да сипа непостојеће паре у непостојеће економије.
Четврто, чланство у НАТО је предуслов за чланство у ЕУ. Народ још увек нико није питао о чланству у ЕУ тако да када се рашчисти то питање, можемо да расправимо и у уласку у НАТО.
Пето, противљење НАТО је израз национализма, антиевропејства и антизападњаштва. Противљење НАТО-у је економско питање: нема ту национализма, антиевропејства, антизападњаштва или антиглобализма. Не причамо овде о теоријама завере него о сувој економији. Ако Србија нема пара да пошаље војску на окупиране територије, онда ценимо да нема ни пара да шаље војску на екскурзије по Авганистану, Ираку или Персији. Нисмо ми негативци, него смо декинтирани. Ко нема пара за зидарско пиво испред самишке, вероватно нема ни за кафу у Будимпешти.
Шесто, гаранција заштите најмоћнијег савеза на свету. Нека нас не нападају, сами ћемо се заштитити.
Седмо, чланство у НАТО је неизбежно. Овде у Америци се каже да су само смрт и порез неизбежни. Нико не рече ни реч о НАТО пакту. Треба веровати Американцима.
Осмо, НАТО (Кфор) је безбедносни гарант на окупираним територијама. Јашта, само нека нас они „штите“, не морамо да им помажемо у томе.
Девето, НАТО бомбардовање није аргумент јер не треба гледати у прошлост. Рекосмо, гледамо у садашњост и будућност. Како Србија нема пара за гладне у Србији, тако вероватно нема ни за терање на глад народ у Персији.
Десети, и можда најважнији, аргумент је да би улазак у НАТО подигао углед Србије у свету. Овај аргумент делимично прихватам и нудим решење које ће одговорити и на овај и на свих 10 аргумента за приступање НАТО пакту.
Ни аргументи против уласка у НАТО нису за занемаривање. Прво, уласком у НАТО Србија би индиректно признала легитимитет војног напада на СРЈ 1999. Године. Уласком у НАТО Србија би се супроставила Русији и нанела штету стратешким српским интересима. Добар аргумент против уласка у НАТО је да се Србија теоретски излаже новим транснационалним и асиметричним претњама као што је, на пример, међународни тероризам. Персијанци нам свакако не би опростили учешће у „развоју демократије“ код њих као што смо ми њима опростили подршку исламизованим Србима у БиХ током последњег рата.
Даље, наш највећи безбедносни изазов је шиптарски тероризам на окупираним територијама под кишобраном управо тог НАТО пакта који би неки да “задену за уво“.
Следеће, НАТО је војни савез, а не инвеститор. Коначно, чланство у НАТО би било очајно за углед Србије у свету. Ово је само делимично тачно, Србија би негде профитирала на угледу, а негде не.
Шта нам је чинити?
Ваљало би наћи решење по коме ће сви бити задовољни. Ово није још једна флоскула, ово је прича о два кувара. Два кувара су се замало потукла око последње поморанџе. Наиме, и један и други су зависили од те поморанџе за специјалан ручак који је био на менију. И та расправа би се завршила тучом да се није појавио Самарићанин са две чуке у глави и решио проблем на обострано задовољство. Самарићанин је схватио да једном кувару потребна кора, а другом само језгро поморанџе. Поделио је поморанџу и обојица су били задовољни.
Србија треба да пронађе решење којим ће обе стране бити задовољне. Лако рећи, а још лакше урадити.
Народ Србије треба да изађе на референдум. Све приче за и против би требале да се реше на демократском изјашњавању народу. Оно чему би требала да се посвети пажња су услови.
1. На референдуму за приступање НАТО пакту би право гласа требали да имају само особе које су војно способне по НАТО стандардима. Зашто је ово битно? Из простог разлога што на изборима у Србији гласају сви они који имају правну способност да бирају и буду бирани. Ако већ могу да бирају, имају право и да буду бирани. У случају НАТО пакта, нема смисла да за приступање том савезу гласају особе које нису војно способне по НАТО стандардима. Просто нема смисла да неко својим гласом одлучује да некога пошаље у Авганистан, док он/а сам/а није у стању да оде до продавнице без штаке.
2. На овај референдум се излази под именом и презименом, са личном картом и ЈМБГ. Ово је битно да би знали мишљење сваког гласача. За Милошевића је редовно гласала армија људи, а после се причало да скоро нико није гласао за њега. Резултати референдума са списковима „за“ и „против „ би били јавни и сами гласачи би имали два дана форе да исправе грешку у случају да је њихов глас отишао супротној страни.
Резултати би се добили простим упоређивањем бројева без неопходног минималног процента или минималне излазности. Овај референдум би довео до два могућа резултата, али би решење и у једном и у другом случају били веома слично.
1. Резултат: већина гласа за приступање НАТО пакту. У случају да већина гласача прихвати улазак у НАТО пакт, Скупштина Србије би била у обавези да ратификује тај предлог Владе и Србија би постала члан НАТО пакта. И потом се враћамо на услове за референдум. Дакле, НАТО војници из Србије би могли да постану само они гласачи који су гласали за приступање пакту. Они гласачи који су одбили улазак у НАТО ни под којим условом не би могли да носе српски грб на НАТО униформи негде у брдима Персије.
2. Резултат: већина гласа да Србија не приступи НАТО пакту. У том случају, ни Влада ни Скупштина у наредних 4 године не би потезали питање приступања НАТО пакту и свако помињање приступања пакту би било кажњиво до 30 година строгог затвора. У овом случају би такође морали да се вратимо на аргумент да би приступање НАТО пакту подигло углед Србије у свету и компромисно решење би могло да се нађе. И поред тога што референдум о приступању није прошао, као знак добре воље, Србија би била расположена да НАТО пакту уступи све оне који су гласали за приступање пакту. Они би ишли на екскурзије у Персију или Авганистан само под НАТО заставом и комплетне трошкове опреме и обуке би сносио НАТО пакт. У САД постоји програм под којим се странци који служе америчку војску натурализују и на крају добијају америчко држављанство. Верујемо да би та опција била отворена и за обожаваоце НАТО-а. У случају погибије, војници из Србије би могли да буду сахрањени у Бриселу под НАТО заставом.
Дакле, имамо решење. Верујемо да они који се залажу за улазак у НАТО планирају сами да иду и да то није само једна од идеја како да се пошаљу осиромашени српски синови у Авганистан. Верујемо да они са титулом „подводача“ не желе само да уживају у чарима Кандахара, оног у улици Страхињића Бана, већ да часно окрваве гаће у Авганистану и осветлају образ Србије. Запамтите, углед Србије је на првом месту па ни таква њихова жртва не би била страшна.
_______________________________________________________________________________________
Наводи:
http://www.zastonato.org/2010/08/argumenti-protiv-nato/
http://www.zastonato.org/2010/08/argumenti-protiv-nato/
Дарослав Гужвић
23. август 2011. у 15:47
Овај став о дилеми ући у НАТО или не плени једном ретком врлином: способношћу правичног (праведно ипак припада Богу) просуђивања и пуног разумевања склоности оба дела популације: оних који су за и оних који су протуив уласка. Додатно би похвалили мудрост која враћа пуну одговорност сваком квалификованом гласачу појединачно и сусрет са самим собом у наизглед безазленој ситуацији пуког заокруживања једне од опција на листићу и његовог убацивања у гласачку кутију.. Даје решења за важне моралне дилеме, праведан излаз за све који су чврсто за било коју од опција и најзад инсистирањем на пуној одговорности, сусрету са сопственом савешћу и квалификованости гласача унапред предупређује могуће манипулације резултатима што је врло важно.
Дарослав Гужвић
23. август 2011. у 15:47
…Једино остаје као дилема ( а то је реална опасност доказана организовањем тзв ОТПОР-а) могућност изласка на гласање претходно припремљеног контигента (са здравственим картонима које би само они добили) где би можда пар промила људи претходно обрађених одлучивало о судбини Србије. Одлазак у НАТО "операције" под српском заставом било где а да итовремено није испоштован повратак нашег договореног контигента <1000 на Косово и Метохију би такође био дискутабилан. Важна напомена и без приступања НАТО наше јединице ће отићи о нашем трошку у Авганистан и Ирак и то се већ зна, одлука је донета. Методолошка дослњедност у формулисању услова референдума и поштовање његових резултата је за посебну похвалу. Скупштинском одлуком, у случају да се изјани већина НАТО способних , требало би условити одлазак било где прелиминарним испуњавањем обавезе одласка наших војника на КиМ и преузимања наших граница на Кососву и Метохији према Македонији и Албанији. Како се ствари тренутно развијају НАТО ће инкорпорирати тзв Косово (као межународно признату државу) и њихову војску у свој састав и мораће да им пружи легалну подршку приликом успостављања правног поретка на територији целог КиМ како веђ и најављују амерички дипломати. То би било најозбиљније искушење чак и за режим Бориса Тадића да буде под истом заставом са УЧК.
Мирослав Ђукић
24. август 2011. у 14:37
Не мора се чекати са референдумом да би они који хоће раније отишли на се боре у Кандахар. Pредлажем министру Шутановцу да узме пушку у руке, стави ранац на леђа, а шлем на главу, стане испред јединице НАТО-љубаца, па након што им командује: "За мном", крене у помоћ свом љубљеном НАТО пакту.
cif
1. мај 2012. у 22:09
Miroslave, uzeo si mi reci iz usta.
Samo bih dodao da zadrigli sutavac od krkanja prasetine o narodnom trosku mora prvo da prodje nato obuku, skine jedno 30 kila i pretrci u cugu Beogradski maraton zajedno sa njegovim idolom lepim ali odlepilim borisom.