(Фото: venividi.ru)
(Фото: venividi.ru)

Историја Хрвата – велика ватиканска лаж (II део)

(Фото: venividi.ru)

(Фото: venividi.ru)

Римски фалсификатори су у те „Протоколе“ убацили неке од израза који су типични за Тору, мислећи да због тога неће бити откривени, попут израза „гојим“ за не-Јевреје, или библијског израза „Божији народ“, и томе слично. Тамо пише и да Јевреји желе да поставе неког „израелског цара“ за владара света, и да желе да освоје Рим, како би тај њихов цар постао нови папа (?!); међутим, ми знамо да је истина потпуно друкчија – римске папе су те које су одувек желеле да освоје град Јерусалим, и папа је тај који жели да буде владар света. Још је наивније у тим Протоколима приказана сама Римска црква. За њу тамо пише да је извор највећег морала и главни стуб одбране човечанства од „злих Јевреја“ и њихове „жидовско-масонске завере“ завладавања целом планетом. Записано је да је Римска црква највећи противник Јевреја, те да им је зато главни циљ уништити Римску цркву.  Наравно, истина је опет потпуно супротна – Рим је тај који је одувек желео да уништи Јевреје, и Ватикан је тај који Јевреје сматра главном препреком у остварењу свог циља завладавања светом!

Читајући Протоколе, у ствари, ми добијамо одличну слику о плановима Римске цркве, и о свему ономе што је учинила током историје и што планира да учини у будућности. Веома је провидно у том фалсификованом делу Рим описан као једини спаситељ света од Јевреја и масона, а папа као неко ко нас наводно једини може одбранити од хаоса и ратова које исти ти „ционистички владари света“ изазивају. У Протоколима је чак записано и то да су заправо Јевреји били творци протестантске Реформације – опет, једног од главних противника Римске цркве у Средњем веку. Док се на једном другом месту у уста Јевреја стављају следеће речи: „Једино језуити могу да се пореде са нама“.

Штавише, дефиинитивно је већ доказано да су „Протоколе” написали папини језуитски свештеници у 19. веку, и то тако што су преписивали (извршили плагијат) из дела званог „Дијалози у паклу између Макијавелија и Монтескјеа“ (франц. Dialogue aux Enfers entre Machiavel et Monstesquieu), француског књижевника Мориса Жолија. Једина разлика је у томе што се у делу из ког су преписивали, Јевреји не помињу, већ је то био политички памфлет против француског цара Наполеона III.

„Протоколи сионских мудраца“ су први пут издати у Русији 1905. године, под називом „Долазак Антихриста и зацарење Сотоне на Земљи“, где се овај Антихрист поистовећивао са наводним долазећим „царем јудејским“. Протоколи су били нарочито популарни у времену совјетске Русије и владавине њихове антисемитске и антитеистичке идеологије комунизма, док су још већу популарност имали у нацистичкој Немачкој; они су били искоришћени као један од повода да се Јевреји истребљују. Адолф Хитлер је у својим говорима спомињао те Протоколе, а у књизи је „Моја борба“ (нем. Mein Kampf) управо њих наводио као главни „доказ“ да Јевреји желе да завладају светом, те да је зато „оправдано“ убијати их, без обзира што је истина поново сасвим супротна – Хитлер је био тај експонент оних који су желели да завладају светом, оних који су уништавали неистомишљенике, изазивали ратове, итд.

У вези са књигом „Моја борба“ Адолфа Хитлера, једним од светских бестселера савременог доба, није на одмет рећи и да је то још један од ватиканских фалсификата. Тачније, то је (не)дело написао Хитлер, али га је после преправљао и већину од написаног променио језуитски свештеник Стимфл.  О томе је писао и сам припадник Хитлерове нацистичке партије:

Добри отац Стимфл, свештеник великог знања, и уредник књига из Мисбаха, месецима је преправљао књигу „Моја борба“. Из ње је избрисао наивне грешке и веома инфантилне и плиткоумне (Хитлерове) ставове.  

Целокупну искристалисану слику добијамо ако знамо да су нацизам створили управо језуити, и да је већина Хитлерових сарадника и официра била део окултних и језуитских друштава, попут Реда Малтешких витезова.  И „Протоколе“ и ту „Моју борбу“, у којима се Јевреји оптужују да су једини извори зла на планети, написали су дакле исти папини језуити, све у циљу да са себе скину белег геноцидних тирана света, а да га у исто време прикаче на оног ко им највише смета.

За крај можемо навести и речи француског историчара 19. века, Алфреда Мишјелса, о томе каква се историја данас учи:

Њена (аустријско-римска) историја је најмање позната од свих других: језуити, будући господари земље, на вјешт су је и дрзак начин фалсификовали. Хормаир, 25-годишњи директор бечке архиве, називље све књиге дотле штампане, у погледу томе, да нијесу ништа друго него радови по наруџбини и унапријед уговорене измишљотине. Лаж влада на обалама Дунава. Владари, који су управљали земљом, помоћу лукавства и помоћу силе, хоћаху још да преваре и будућа покољења. Они даваху да се штампају лажна ђела, да им послуже као илузије. Ниједном историчару није било могуће да дође до истинитих докумената; архива бијаше запечаћена као каква гробница. 

Мада се зна да је велики број фалсификата био начињен у Средњем веку, као и током читаве историје, ипак нам остаје да су у Ватикану створени неки од највећих фалсификата икад у целокупној прошлости човечанства, а који су неретко чинили прекретнице у историјским догађајима и од којих се многи и дан-данас сматрају веродостојним документима.

Управо један од таквих докумената има тесне везе и са пореклом Хрвата. И Србима и Хрватима, и уопште Словенима, била је намењена и потом наметнута једна посебно лажна и фалсификована историја. У Ватикану фалсификовани документи постали су саставни део свих савремених школских уџбеника из историје, али један од њих заузима истакнуто место. Ради се о делу „О управљању царством” (лат. De Administrando Imperio), које се приписује византијском цару из 10. века – Константину VII Порфирогениту.

Порфирогенитово дело – ватикански фалсификат о пореклу Хрвата и Срба. Велика Хрватска

Попут Јевреја, и Срби су незаобилазна жртва манипулација Рима и његове фалсификоване историје. Дело „О управљању царством“ Константина Порфирогенита, као главног извора о пореклу и доласку Словена на Балкан, исто је фалсификовано, попут горе описаних докумената, као и бројних других који овде нису споменути. Већина историчара би се сложила да када не би постојало ово Порфирогенитово дело, онда о доласку и пореклу Срба и Хрвата, и пореклу њихових имена, не бисмо знали ништа, и у њиховој најранијој историји остала би рупа. Баш та чињеница подстакла је Ватикан да то дело фалсификује. Баш то сазнање, да ће лажирањем главног историјског извора о најдаљој прошлости Срба и Хрвата моћи да измени будућност тог народа, и да ће истим моћи да манипулише, био је главни мотив Ватикану да настави са својим уобичајеним прљавим послом прикривања истине. Зар би и могла да пропусти овако лак плен?

Да бисмо видели истинско порекло Хрвата и имена Хрвата, као и значај таквог сазнања, неопходно је прво проверити постојећа тумачења и теорије, а која су углавном базирана на делу византијског цара Порфирогенита. И заиста, довољно је погледати ставове званичне науке о пореклу Хрвата и имена „Хрвати”, па видети да су исти засновани искључиво на овоме Порфирогенитовом делу као главном извору. Ипак, колико су њихови ставови исправни, показаћемо сад на основу самог текста тог дела, који је заправо још један у низу ватиканских фалсификата. А као што ћемо касније приказати, порекло и цела историја Хрвата је фалсификована – исто као и у случају историје Срба и многих других народа по свету.

Да поменуто дело заиста представља фалсификат о пореклу Хрвата показаће нам примери из самог текста. Први од њих говори о томе како је наводно настало име Хрвата. Овако је тамо записано:

‘Хрват’ на словенском језику значи ‘онај који поседује велику територију’. 

У Порфирогенитовом делу пише да су Хрвати тако названи зато што су у своме поседу наводно држали многе земље и велику територију. Занимљиво је да у истом делу писац чак и Франачку, која је држала половину Европе, назива „велика Франачка“ (иако то није сам назив државе), па онда чуди да је и једно од словенских племена називано „Велики Хрвати“.

Очито је да назив „Хрват”, не ни на једном словенском језику, већ ни на једном језику на свету не значи „онај који држи велику територију”. А зашто би онда један византијски цар написао тако нешто, поготово ако се узме у обзир да је цар Порфирогенит био веома образован владар?

Званично објашњење гласи да је Порфирогенит, наводно, записао такво порекло имена Хрвата, пошто је та реч веома слична грчкој речи хора, што би значило „земља“. Међутим, ни у том случају није нимало јасно зашто онда хрватско име не значи „земљани“, „они који држе земљу“, а не „они који држе велику територију“. Но, сву ту гунгулу лажи разоткрива следеће питање: Како то да су Хрвати, који су се доселили са Србима на Балкан, како каже Порфирогенитово дело, добили име по грчкој речи hora, а да су Срби добили своје име по латинској речи servus? И Хрвати и Срби су се заједно доселили на Балкан, али је византијски владар Србе назвао по латинској речи за „роба“, а Хрвате по грчкој речи за „земљу“; па да ли се у Византији говорило латинским или грчким језиком? Још је већи проблем у томе што у Порфирогенитовом делу пише да назив „Хрват“ има такво значење на словенском језику, а не на грчком,  тако да та њихова прича о вези грчке речи hora и имена „Хрват“ не пије воду. Сасвим је јасно да је то неко уметнуо у Порфирогенитово дело у каснијем добу.

Такође, „Порфирогенитово“ извођење српског имена од латинске речи servi у значењу „робови“ немогуће је из још једног разлога, а то је да су и у Средњој Европи – исто као на Балкану – живели Срби под тим именом. Средњоевропски Срби се касније спомињу у франачким аналима, и то су Срби који нису никад били под влашћу Византије, нити су долазили на Балкан, па нису ни могли да добију такво име по латинској речи за „робове“ од византијског цара. О овоме је говорио и најзнанији хрватски историк, Фердо Шишић.

Он је сматрао да је порекло имена Хрвата и Срба, које наводи Порфирогенит, ненаучно и нетачно. Он слично каже да ако су Срби заиста добили назив по латинској речи за робове, како онда објаснити тврдњу цара Порфирогенита да су Срби потекли од некрштених Срба из тзв. „Беле Србије“ у Средњој Европи, која се дакле називала Србија иако се налазила ван Балкана и домашаја Византије? Значи, звала се Бела Србија пре но што су Срби тобож уопште постали робови византијског цара, те он није ни могао да им да име Servi, у значењу „робови“, чак и ако не узмемо у обзир све друге изворе из Раног средњег века и античких времена који нам говоре о српском имену. Ово није толико битно као додатни доказ да је етимологија српског имена од речи серви нетачна, већ је битно из разлога што показује колико су фалсификатори били неопрезни и аљкави у свом наивном и са великом мржњом мотивисаном кривотворењу историје Хрвата и Срба.

У вези са тим, историчар Иван Лучић, који се често сматра „оцем хрватске историографије“, Порфирогенитове је тврдње о Хрватима и Србима називао „трабуњање Латина“.  Док коначан доказ долази из самог Порфирогенитовог дела:

Чак и да не знамо ништа о њему као фалсификату, дакле, чак и да га сматрамо за веродостојно дело, само је један податак довољан да сруши целу ту илузорну вавилонску кулу од фалсификованих карата. Наиме, у време цара Ираклија, а у чије су време Срби наводно добили име по латинској речи за „робове“ (лат. servi), уопште се није говорило латинским, већ грчким језиком! Штавише, у Византији се говорило грчким од тог доба, па све до нестанка исте у 15. веку; латински није био службени језик на византијском двору.  Како су онда могли Срби добити име по латинској речи за робове, пошто су наводно били „робови ромејског цара“? На грчком се „роб“ не каже ни servus, нити нешто слично томе, већ doulos.  То је само додатни доказ да су ватикански фалсификатори, који су писали и говорили латинским језиком, само убацили ту неистину о пореклу имена „Срби“, претворивши грчко doulos у латинско servus. Онај који је у Порфирогенитовом делу записао да су Срби „робови“, тај исти је у много каснијем добу говорио да су Срби, и уопште Словени, „ропска раса“ којом треба да се влада. Да није толико провидно и наивно одрађено, можда би и могло да им се поверује.

И као што је Рим Србе хтео да понизи назвавши их својим робовима, тако је на сличан начин, у том спису, хтео Хрвате да прикаже као славан народ и најзначајнији политички фактор на Балкану, а у циљу да их одвоји од Срба. Зато тамо и пише да назив „Хрват“ значи „онај који држи велику територију“. С тим у вези, чак и да се у Византији тада није говорило грчким, већ латинским језиком, опет се наилази на контрадикторност, јер је име Хрвата код Порфирогенита изведено од грчке речи „хора“, што значи „земља“. Зато у истом делу и пише како је хрватско име наводно настало од „неке словенске речи“. На који год начин покушамо да оправдамо дело Порфирогенита, увек наилазимо на неко противречје.

У вези с тим у истом тексту се спомиње и термин „Велике Хрватске“, иако никад ни на једној јединој карти Европе није забележено постојање државе са тим именом. Штавише, овај назив је највише био популаран за време оснивања усташке државе НДХ, кад се под тим подразумевала Хрватска која је требало да обухвата и Словенију и Босну и Херцеговину и делове данашње Србије. Међутим, као што никада у историји није постојала Велика Србија, тако исто није постојала Велика Хрватска, а нарочито не у Средњем веку. Уосталом, нико од историчара и не зна где се тачно у Средњој Европи Велика Хрватска налазила.

Често се ова тзв. „Велика Хрватска“ поистовећује и са средњоевропском Белом Хрватском из Порфирогенитовог дела, но ипак, ни она никада није постојала. Некоме ће то можда изгледати чудно, али то тако бива када се крене у разоткривање фалсификата, просто је немогуће не наићи на ствари које је теже прогутати из једног залогаја. Ипак, сву ову гунгулу око термина Велика, Бела Хрватска решили су већ сами хрватски историчари. Ево шта каже чувени хрватски лингвиста и историк Ватрослав Јагић: „Бела и Велика некрштена Хрватска је измишљена земља“.  Потпуно исто се каже и за тзв. некрштену (паганску) Белу Србију, која се исто наводи у Порфирогенитовом делу, као сусед Беле Хрватске: она није постојала.

Савремени хрватски историчар Иван Мужић потпуно разјашњава сву ову проблематичну ситуацију, кад каже како „Ознака megale у ДАИ нема значење просторне величине. То није Велика Хрватска него стара, прва Хрватска из које су (се) Хрвати иселили.  М. Кузмић је точно протумачио појмове Бијела и Велика Хрватска у ДАИ. Он је навео 24 примјера, а од тога су 22 примјера из дјела разних писаца који потврђују да megale значи стара, старија, прва“.  И ето објашњења: није то ни Велика, ни Бела, нити било која друга обојена Хрватска, то је „Стара Хрватска“, што ће рећи, првобитно место са којег су Хрвати дошли на Балкан.

Наставиће се…

5 коментара

  1. JOOOJJ DRUZE OVIH KURVATAA HAHAHAHAHA CCCC

  2. Poreklo se ne može sakriti ! Austrougarska okupacija proizvela je na srpskom istorijskom i etnojezičkom prostoru dve krupne i danas aktuelne geopolitičke konstante: pored nacionalizovanja muslimana, u BiH se uz podršku austrougarske politike katolici počinju proglašavati Hrvatima, te je tako na srpskom prostoru i od srpskog etnojezičkog supstrata uspostavljen istorijski projekat bosanskog geopolitičkog trougla, koji je i danas aktuelan… Srpska nauka,istoriografija i filologija, već od Daničića naovamo, nažalost, služila je nenaučnim, hrvatskim državnim ciljevima, onako kako ih je Štrosmajer, a potom Jagić i plejada hrvatskih političara od Starčevića do Tuđmana, video i zagovarao. Gresi srpske istorije i nauke o jeziku u jugoslovenskom periodu- tzv. serbokroatistike su evidentni. Ali u pitanju je kolonijalna politika velikih sila. Otuda je neophodno da se kaže i sledeće: Bosna i Hercegovina je u evropskoj nauci smatrana za srpski etnografski i istorijski prostor sve do Berlinskog kongresa, 1878. Hrvatstvo je u Bosnu došlo sa austrijskom okupacijom i sa Štadlerom{papin poverenik Kongregacije za propagandu vere na Balkanu}. Austrougarska je naseljavala katolički živalj uz Drinu koji će kasnije svi postati Hrvati. I kao što Hrvata u 19. veku nema u Bosni, nema ih ni u Dalmaciji. O tome podatke donosi austrijska državna statistika 1850. Štrosmajer je „proturio“ Hrvate u Dalmaciju preko don Miha Pavlinovića, oni će nastati hrvatizovanjem katoličkih Srba. Kako ističu bosanski franjevci – Ivan Frano Jukić i Tomo Kovačević,tada u Bosni su živeli samo Srbi,pravoslavne, katoličke i muhamedanske vere. Da Hrvata tada još nema u Bosni, svedoči i hrvatski istoričar Vjekoslav Klaić, kao i političar Antun Radić. Kao što su se bosanski muslimani identifikovali sa turskom državnom idejom, Hrvati u svoje geopolitičke interese usklađivali sa katoličkom Habzburškom monarhijom…. Običan muslimanski svet, tj. bivši Srbi (Turci su ih zvali „Bošnjaci“ ), nalaze se u stanju kolektivnog identiteta koji Meša Selimović kazuje kroz lik Hasana u Dervišu i smrti „Ni sa kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećajem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme od ma kakvog rješenja!“.Za identitet bosanskih muslimana nakon odlaska Turaka Meša kaže „…Nacionalna neodređenost, lutanje između etničkog i religioznog identifikovanja, neimanje kolektivnog smjera i nedostatak povjesne perspektive, rezultirali su kolektivnim nesnalaženjem, i pasivnim odnosom prema životu koji, posle 1878, nisu smatrali svojim“. Muslimani jesu Srbi muhamedanske veroispovesti, ali zašto je to danas teško reći? Današnji bosanskohercegovački muslimani (od 1993. Bošnjaci), kao i muslimani iz Raške oblasti (takođe odskora Bošnjaci), u najvećem broju jesu poreklom Srbi, uz manji broj onih koji su turskog porekla (Kajtaz, Behmen, Čengić i sl.) i čiji su preci došli sa Osmanovićima.Omer beg Sulejmanpašić Despotović (potomak Sulejman paše Skopljaka), kliktao je srpstvu, pisao ćirilicom, kao uostalom ceo bosanski begovat do 1878, kao i uzvišene pesme Osmana Đikića i mnogih drugih koji slave srpstvo. Odličan poznavalac srpskog jezika i pisac knjige Istorija srpskog naroda Benjamin Kalaj (najznačajniji guverner Bosne i Hercegovine 1839-1903) je napustio svoje ranije stavove o srpskom karakteru BiH i razvio tezu o postojanju posebnog bošnjačkog naroda, kao nosioca kontinuiteta bosanske državnosti. Kalajeva uprava imala je zadatak da ne dozvoli da se kod muslimana razbudi srpska nacionalna svest i da srpske pokrajine Bosnu i Hercegovinu trajno isključi kao faktor srpskog i jugoslovenskog ujedinjenja. Progonjeni su svi muhamedanci sa razvijenom srpskom nacionalnom svešću, Srbima je bilo zabranjeno da se zovu svojim narodnim imenom, sve nezavisne srpske novine su bile zabranjene, umesto srpskog uvodi se bosanski jezik, bosanska zastava i bosanski grb. Kalaj je išao dotle da je zabranio i svoju Istoriju srpskog naroda kako bi utemeljio bosanski separatizam. Pozivanjem na bogumilsko poreklo bosanskih muslimana Kalaj je nastojao da im obezbedi ono što nisu imali, nacionalni identitet i istorijski kontinuitet. Kalajeva „bosanska nacija“ predstavljala je političku naciju, po uzoru na mađarsku političku naciju Jožefa Etveša, termin koji će prihvatiti i Hrvati, pa je bila i prva faza u izgradnji bosanske nacije. Kalaj nije poricao srpski karakter Bosne i Hercegovine, ali je preko toga prelazio iz političkih razloga.Pred kraj svoje vladavine Kalaj je napustio teoriju o bošnjaštvu i nastojao da dokaže međuzavisnost muslimana i katolika-novoimenovanih Hrvata i obezbedi njihovu zajedničku suprotstavljenost Srbima. Kalaj je verovao da će bosanski muslimani svakako preći na hrišćanstvo, pa je zadatak njegove uprave da to bude katoličanstvo, a ne pravoslavlje. Stoga je ukinuo i njihov pismo ćirilicu, tzv. „begovsko pismo“, koje su oni zvali i „stara Srbija“, i uopšte pripremao teren da srpstvo u Bosni i Hercegovini suzbije hrvatstvom. Danas bošnjački intelektualci (Muhamed Filipović, Adil Zulfikarpašić, Nijaz Duraković i još neki) do u tančine ponavljaju Kalajev koncept „bosanske nacije“, tražeći spoljne patrone (SAD, NATO…) koji će obezbeđivati taj i takav identiteit,po principu: koliko jezika toliko naroda. Ako Hrvati mogu uzeti srpski jezik i proglasiti ga za hrvatski, a sa jezikom i Srbe katolike, i na tom prostoru formirati svoju veliku NDH i današnja Hrvatsku državu, zašto to ne bi mogli i drugi narodi nastali iz srpskog etnojezičkog supstrata; kad može dva jezika, mogu i tri, četiri, pet.Baš kao što su učinili Bošnjaci, Crnogorci, sutra možda i Vojvođani. To srpski jezikoslovci, kao ni ostali intelektualci ne smeju prećutati.Treba jasno i glasno da kažemo da je srpski jezik danas standardni jezik ne samo u Srbiji, već i u tri novonastale države: u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori.Dok su se novonastale države-nacije odrekle serbokroatistike, preimenujući srpskohrvatski, u stvari srpski jezik, u svoj novi- hrvatski, bosanski, crnogorski, jačajući tako svoju inače sintetičku naciju i državotvornost, dotle srpske putovođe, kako one političke tako i one smeštene u glavnim srpskim institucijama, i dalje istrajavaju na serbokroatistici, narušavajući kako integritet srpskog jezika i književnosti, tako i državotvornost srpskog naroda. Srpske institucije se, na primer, nisu još odrekle Novosadskog dogovora iz 1954, kojeg je Matica hrvatska napustila još 1971. godine, a koji polazi od stava da Srbi, Hrvati i Crnogorci govore istim narodnim i književnim jezikom. To su besmislice! Kad su to Srbi govorili kajkavski?! Ali, to ne smeta da SANU izdaje 17. tom rečnika srpskohrvatskog jezika, iako je SKA isti pod nazivom Rečnik srpskoga jezika počela da izdaje još početkom devedesetih godina 19. veka.U jugoslovenskoj istoriografiji ova notorna i uobičajena pojava je skrivana i prećutkivana. U jugoslovenskoj istoriografiji ova notorna i uobičajena pojava je skrivana i prećutkivana. U obe Jugoslavije – prvoj utemeljenoj na Štrosmajerovoj ideji jugoslovenstva i drugoj Brozovoj komunističkoj državi. Jugoslovenstvo i komunizam negirali su i poništili Srbe katolike, kao i Srbe muhamedance. Ova dva fenomena predstavljali su za Srbe diskontinuitet u svakom pogledu. Svedoci smo razbiraspada jugoslovenske države, kada su se od srpskog etničkog i teritorijalnog supstrata formirale nove nacije i države zasnovane na antisrpstvu. Ne samo da su Srbi katolici, na osnovu prisvajanja srpskog jezika od strane Ljudevita Gaja u vreme ilirskog pokreta (1835- 1843), u najvećem broju postali Hrvati i odlučujuće doprineli stvaranju hrvatske nacije i države, to isto učinili su i bosanski muslimani, već se i pravoslavni deo srpskog naroda u liku Brozove i Đilasove komunističke nacije Crnogoraca odmetnuo od svog srpskog bitisanja. Dubrovački književnici, istoričari i umetnici Ivan Gundulić, Medo i Niko Pucić Matija Bandum Ivan Stojanović, Milan Rešetar, Marko Murat, Luko Zore Lujo i Ivo Vojnović, Jorjo Tadić i mnogi drugi, sve što je vredelo u Dubrovniku, srpski je mislilo i srpski pisalo. Baš kao što se srpski književnici i stvaraoci muhamedanske vere nemarno otuđuju od srpstva i prepuštaju nekakvoj bosanskoj naciji.Kao da se zaboravlja šta su o svom nacionalnom poreklu govorili i pisali Osman Đikić, Meša Selimović, koji je testamentarno posvedočio svoj srpski jezik i srpsku narodnost, Skender Kulenović, Kaplan Burović, Ćamil Sijarić, Emir Kustuirica, ili Mehmed Begović, profesor beogradskog Pravnog fakulteta u međuratnom periodu, jedan od najboljih poznavalaca šerijatskog prava.

  3. Slavenski grijeh
    09.Decembar 2010
    Dok sjenke davnih predaka plesu,
    Vucica jagnje kolje iz tora.
    Plameni ognji stjene stezu,
    uz bol se budi hrastova gora.

    Mjesec se tiho kroz tamu dize,
    Cuti I gleda sta se to zbiva
    Srna plaho usima strize,
    K’o da je ona za nesto kriva.

    I dalje sjenke lagano lete,
    Valaj, iz duba Mora ih gleda,
    Mjesecu crne kose, prijete:
    “Pretvorit cu sve u sante leda!”

    I dalje plamen stijenu lize,
    Bez sjenke pastir u runu stize.
    Krv mu je plava ime mu Lesnik,
    Gospodar stada I sume vjesnik.

    Na lijevoj desna, na desnoj lijeva,
    Iz ociju zelenih vatra sijeva,
    Zelene brade obrasle mrazom,
    Poguren zuri promrzlom stazom.

    “Sta se to radi , stigla vas Mora!
    Zasto je nocas krvava gora?!
    Otkuda vucica jagnje kolje,
    Otkuda nasilje dio je volje!?”

    “Zar ljudske sjenke traze zrtvu,
    zar da ja gledam jagnjad mrtvu.?!
    Projterat cu vas iz moga stada,
    Pa neka covjek vama vlada!”

    “Sta ce covjeku, ovakva zrtva?
    Bogu se prinose tijela mrtva.
    Covjece jesi li sisao sa uma
    vise te nece stiti suma?!
    Idi u pakao I tamu slavi,
    Sa vucjom njuskom na svojoj glavi!

    “Prokleta da su ljudska plemena,
    nek’ ste u mrznji za sva vremena,
    kad u zivotinjski dirate svijet
    I zadnji od vas neka je klet!”

    “Nismo mi krive” sapucu sjenke.
    “Krivo je pleme naravi prijeke.
    Odavno ono, postuje Moru
    I klanja joj se sve do pred Zoru”

    Zacvili staroga hrasta kora,
    Kandzama rasprsi oganj Mora.
    Zahuce sova iz Svetog Gaja:
    “Hu, nek je prokleta ljudska raja”

    Nemirne sjenke Mora proguta,
    Zabaci kosu pobjeze s puta.
    Zaledi sumu, I Sveti Gaj,
    Gdje bjese ljudski I bozji raj.

    I tako poce grijeh Slavena,
    U neka davna, drevna vemena.

    Bacise Boga sa cetir’ glave,
    Pocese samo jednog’ da slave.
    Stadose ljubiti krst mrtvog hrasta,
    I tako nova, vjera nasta.

    I sve zbog grijeha jednog,’ plemena
    Pocese muke svih Slavena.
    Dobra, kroz svetce bogove slave,
    Gresno, odsjeca bratske glave.

    Klanja se Caru na zemlji laznom,
    Koji se opasa vojskom snaznom.
    Vojskom, sto krizom porobi svijet
    Lazuci boga ,pravec’ se svet.

    U crvenom plastu satana vlada,
    Sjedi na tronu glavnoga grada
    Poslusne kraljeve postavlja , skida,
    A rulja ga slijedi kao bez vida

    Krvave papuce bez stida nosi
    Vadjene oci iz korpi prosi.
    Iskezen klanja se zeljeznim lancima
    Koljace zove svojim prvacima.

    Koje je vece bilo barbarstvo ?
    Dok covjek postova prirodno carstvo,
    Il” ovo sto unisti Zemlju cijelu
    I nazva paganstvom, prastaru vjeru?

    Jednoga dana Vjesnik ce doci
    Da pravednima podari moci.
    Hramljuci, bijeloga, konja vodi,
    U liku Vuka on se rodi.

    Perun ce kocijom gaziti more
    Strijelama zlatnim poravnat bore
    Sprziti svaku od sedam gora
    Zemljski zivot postat ce mora!!

    Nestat ce Cara, sto svjetom hara
    Opet ce Svevid, Ljude da stvara,
    Da bi se ispravio grijeh Slavena,
    Iz nekih davnih, drevnih vremena.

    Djuki

  4. Из католичке енциклопедије о становништву у Босни, лета господњег 1895.:
    „Excluding some 30,000 Albanians living in the south-east, the Jews who emigrated in earlier times from Spain, a few Osmanli Turks, the merchants, officials. and Austrian troops, the rest of the population (about 98 per cent) belong to the southern Slavonic people, the Serbs. “

    98% Срби.

    http://www.newadvent.org/cathen/02694a.htm

  5. Tekst je vrlo nestrucan posto autor ustvari i sam priznaje zvanicnu istoirju,nije tacno da nije postojala velika Srbija,i nije tacno da su se srbi doselili u nekoj velikoj seobi naroda na balkan.

Оставите коментар