Između nas i njih ničeg zajedničkog više nema

25. februar 2012. | Aleksandar Pavić / Glava i zid

Aleksandar Pavić

Za tzv. Beogradskog fantoma, vozača belog Poršea koji je 1979. tokom desetak večeri svojim vratolomnim vožnjama kroz centar Beograda prkosio miliciji, govorilo se da je predstavljao prvi javni čin opozicije posleratnom režimu. Režim – a ima li ikakve sumnje da je današnji, žuto-crveni, u jasnom antisrpskom, represivnom kontinuitetu sa titoističkim – je u međuvremenu evoluirao ili, po rečima nemačkog ministra spoljnih poslova Vestervelea, „odmakao daleko na svom evropskom putu“. Tom istom „evropskom putu“ u kom sada uživa Grčka, a uskoro će i još neke zemlje.

Dakle, sada, po rečima predstavnika Nemačke koja nas je bombardovala i napadala „svega“ tri puta u poslednjem veku, sada žuto-crvenom režimu „treba gest ohrabrenja za poslednje metre koji su preostali“ na njegovom uključivanju u novo „carstvo nužnosti“. I, dok su se Nemac, Jeremić i Tadić nasmejano tapšali po ramenima i razmenjivali ljubaznosti, dotle su „demokratske“ fantomke radile svoj „evropski“ posao na severu Kosova i Metohije, nasilno uklanjajući barikade, bedeme odbrane protiv utapanja u Tačijevu narko-nato tvorevinu , baš po nemačkom ukusu.

To u današnjem „evro-žargonu“ znači biti „hrabri mirotvorac“ – pošalješ huligane sa fantomkama na mirne demonstrante, koji brane svoje porodice, svoje domove, svoje pretke, koji brane državnost Srbije na zemlji njenih najstarijih državnosti. Tome se tapše u Evro-parlamentu, tome se dižu zdravice u Briselu i beogradskom Starom dvoru, tome se raduje po splavovima na Savi i Dunavu, u to ime se šmrka beli prah – ali bez hapšenja, naravno. Eto koliko smo napredovali od te, sada tako davne 1979.

Predsednica smešnog srpskog parlamenta razbija glavicu o tome da li je održavanje izbora na KiM u skladu sa rezolucijom UN i međunarodnim pravom – ali nema nikakvih problema sa napucavanjem „ljudi“ u fantomkama na kosovske Srbe. To je, biće, po Rezoluciji 1244? Po Ustavu? Ne daj Bože da ista osoba predsedava i sledećim sazivom Skupštine. Jer, ako to bude, biće i onih sa fantomkama u špaliru pred Narodnom skupštinom, dok ona bocka po crvenom tepihu. I, budite sigurni, biće i onih sa fantomkama svuda gde postoji protivljenje režimu. Biće ih i sa uterivači dugova koje će uskoro početi da vam šalju.Tako jedino može i da bude u okupiranoj fantom-državi kakva je postala Srbija.

Mnogi od današnjih vlastodržaca su odrasli uz himnu „Hej Sloveni“, mnogi su se teška srca od nje i rastali. Neka im zauvek, dok dišu, odzvanjaju u glavi, u ušima, u plućima, strofe: „Proklet bio izdajica Svoje domovine!“ Neka, dok su živi, sanjaju sledeće reči Milana sa barikada, upućene onima koji su na njega i druge branioce kukavički nasrnuli: „Dok sebi smišljaš opravdanja, misli io tome kako si noćas izdao svoju decu, svog palog saborca, svoju otadžbinu kojoj si dao zakletvu, svoj narod koji si se zakleo da čuvaš. Praviš granicu između Srbije i njenog srca. Između nas Srba na Kosovu i vas Srba iz centralne Srbije. Dokle ide to. Ima li Boga u tebi? „

Naravno da Ga nema. Narod je, ipak, na prvom mestu, duhovna, zavetna zajednica. Kosovski mit je neodvojiv od vere. Dakle između nas i njih, ovih sa fantomkama i onih koji su ih poslali – ničeg zajedničkog više nema.

Prvi dah srpskog proleća u Rusiji?

Ni Grci nisu veći Srbi od Srba

Šta nova vlast ne shvata, ili neće da shvati

Radio Atlantis: Izdajnička Rezolucija o Kosovu i Metohiji

Najava referenduma kao simptom