Турска (Фото: AFP 2017/ BARBARA SAX)

Како ће се окончати непријатељство Немачке и Турске

Турска и Немачка су два изузетно важна члана НАТО-а у Европи. Турска има другу најбројнију војску у оквиру пакта, док је Немачка после атомских сила технички најопремљенија. Упркос томе, ове две земље су данас најљући непријатељи на политичкој сцени. Немачка Ердогану пребацује масовно кршење људских права, а он одговара како је Немачка заборавила да више није колонијална сила, нити се излечила од крвавих заблуда Трећег Рајха.

Први пут од Великог турског рата у 17. и 18. веку Турска и Немачка су на различитим странама фронта и њихови међусобни односи су не само хладни, већ прете да доведу до ватрене ескалације. У суштини, позадина овог сукоба је на првом месту повређена сујета лидера ове две државе.

Нико са сигурношћу не може да каже када су тачно релативно срдачни односи између Анкаре и Берлина почели да се хладе. Још 2015. је изгледало као да су обе земље у најважнијим питањима глобалне политике на истом путу и да их везују исти интереси.

Турска је била незаобилазни партнер Немачке, али и целе Европске Уније када се радило о обуздавању избегличког таласа. Да би онемогућила стотине хиљада, па и милионе избеглица које су се нашле на њеном тлу да крену на запад, влада у Анкари је добила обећања о издашној финансијској помоћи Брисела (која није стигла ни у најављеним роковима, нити у обећаној висини), али и формално отпочињање завршне фазе уласка ове земље у ЕУ.

Убрзо се показало како је Брисел само обећавао, али не и испуњавао обећано. Финансијска помоћ је цурела или, боље речено, капљала, а од убрзаних евро-интеграције није било ништа. Већина чланица Европске Уније уопште није желела да у своје редове прими Турску са преко 80 милиона становника слабог или никаквог образовања, али зато задојених национализмом и верским фанатизмом. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је више пута јавно рекао како му је јасно да ЕУ не жели Турску само зато што је она муслиманска земља.

Последњи остаци коректних (мада не више и срдачних) међусобних односа нестали су после неуспелог пуча у Турској средином јула 2016. године. Председник Ердоган је као организатора покушаја државног удара означио свог некадашњег саборца и верског лидера Фетулаха Гулана који већ дуго година живи у Сједињеним Америчким Државама, док је америчке обавештајне службе оптужио да су му пружиле неопходну логистичку подршку. Европска Унија је осудила покушај пуча, али је истовремено позвала и турске службе да поступају у складу са законом и да поштују људска права свих, па и ухапшених лидера и учесника државног удара.

То је потпуно разбеснело председника Ердогана, који није толико противник људских права, колико је противник било чега и било кога што му ограничава власт. Ако су људска права корисна по његову аутократску владавину, он ће их подржавати, у супротном ће их елиминисати.

Немачка канцеларка Ангела Меркел није могла другачије да поступа од онога како се понашала у данима после покушаја пуча у Турској. Немачка влада не може себи да дозволи луксуз да отворено гази људска права или да подржава страни режим који то чини. Због тога званични Берлин обавезно јавно „опомиње“ диктаторске и аутократске режиме широм света, иако са већином њих одржава изванредне, чак веома срдачне односе. Једино што је Ердоган мало другачији од, рецимо, заливских шеика: он обожава да га сви славе и не подноси да га било ко критикује. Невероватно је сујетан.

Уместо да на немачко упозорење издато про форме реагује као сви остали диктатори, он је кренуо у отворен сукоб са Немачком. „Иди Амин Дада са Босфора“ (како Ердогана називају неки од његових критичара) сматрао је да је после победе над пучистима и дрских војних акција у Сирији и на крајњем истоку Турске постао непобедив и да му сви светски лидери леже под ногама. Зато је списак његових захтева упућен званичном Берлину из дана у дан постајао све дужи. Невоља је, међутим, што и у Берлину на власти имамо једну до зла Бога сујетну особу која себе сматра владарком најјаче европске државе. Два овна на брвну.

У Инџирлику, на истоку Турске, налази се војна база од изузетног значаја за НАТО пакт у којој су биле смештене и неке ракете са нуклеарним бојевим главама. По споразуму између Турске и војне команде НАТО-а неке од тих ракета биле су под турском командом. После неуспелог пуча све ракете су повучене из Инџирлика, па и оне које су се формално водиле под турском командом. Ово је Ердоган схватио као још један непријатељски гест, јер слаби његову командну моћ којој се одузимају атомске бомбе.

У знак освете он је немачким политичарима забранио посету војницима Бундесвера стационираним у Инџирлику, али и у Коњи, још једној значајној војној бази на турској медитеранској обали. После више месеци неуспелих покушаја да се нађе заједнички језик, немачка влада је одлучила да своје војнике и ратне авионе из Инџирлика пребаци у једну базу у Јордану. И остале НАТО снаге из Инџирлика се, такође, пребацује у базе изван Турске.

Последњи велики сукоб између Немачке и остатка Европске Уније са Турском избио је почетком године када је требало да се одржи референдум којим би турски устав био измењен како би председник добио далеко већа овлашћења од оних које је до тада имао. Милиони Турака живе у земљама Европске Уније, али имају право да учествују на изборима и референдумима у Турској. У суштини ови гласови Ердогану нису могли ништа да донесу, јер је његова победа већ била намештена, али је опет прорадила сујета.

Турски министри и високи владини службеници растрчали су се по Европи да на митинзима убеђују своје сународнике да у дипломатско-конзуларним представништвима гласају за предложене уставне реформе. Већина тих говорника није ни стигла до говорнице, јер су их безбедносне снаге земље домаћина испратиле до најближег аеродрома објашњавајући им како овакви наступи нису у складу са Бечким споразумом по коме им је издата улазна виза.

Анкара је, како се и очекивало, фуриозно реаговала, а на контра-удар се није дуго чекало. Месец дана пред савезне изборе у Немачкој Ердоган је немачким бирачима турског порекла препоручио да не гласају ни за ЦДУ/ЦСУ, ни за СПД, а ни за Зелене, јер су сви они „непријатељи Турске“. Њихов „грех“ је у томе што китикују Ердогана и стање људских права у Турској, а то званична Анкара не може да им опрости.

Истини за вољу, Ердоган није рекао за кога бирачи треба да гласају, али је званични Берлин ово окарактерисао као „недопустиво мешање у унутрашње ствари“ једне суверене и демократске државе. Из Турске им је узвраћено и да је став Немачке поводом уставног референдума такође било мешање у унутрашње послове друге државе.

И иначе арогантни Зигмар Габријел (министар спољних послова и лидер СПД-а) и сујетна Меркелова нису смогли довољно ни снаге, а ни памети да остану хладни на ове Ердоганове провокације. Прво је Габријел упутио салву отровних стрелица у правцу званичне Анкаре, а затим су му се хорски придружили многи други политичари Савезне Републике Немачке. Ердоганов одговор је стигао очекивано брзо, али је његова садржина запањила чак и оне који су и раније знали о каквом психијатријском случају се ради: само је кратко поручио немачком министру спољних послова да обрати пажњу на сопствене границе и да пази да не претера. Језиво кратко и јасно.

У међувремену су у турским затворима 44 немачка држављанина. Свима њима се ставља на терет да су подржавали пучисте и терористе. Ово је такозвани гумени параграф који омогућује државном тужиоцу да оптужи свакога кога хоће и да га месецима држи у притвору.

Утицајни немачки дневни лист „Франкфуртер Алгемеине Зеитунг“ је недавно изнео претпоставку да су ови притвореници у суштини таоци које ће Ердоган да размени за одбегле опозиционаре или за неке друге услуге које прижељкује.

„Билд“, најтиражнији дневни лист, 19. јула је позивајући се на неименоване изворе из Министарства спољних послова објавио чланак у коме је навео да је високи турски званичник нудио да из затвора буде пуштен дописник немачког магазина „Дие Wелт“ Дениз Јичел у замену за изручење два после пуча одбегла турска генерала која су добила азил у Немачкој.

После овога је немачко Министраство спољних послова јавно позвало најугроженије, као што су новинари и актвисти за људска права, да ни по коју цену не путују у Турску, па чак ни да користе међународну транзитну зону на истанбулском аеродрому. Свако од њих може да буде ухапшен под измишљеним разлогом и затим стрпан у ћелију да дочека размену.

Слично упозорење стоји на сајту министарства и за остале путнике у Турску: ако не морате, најбоље да не одлазите у ту земљу. За сада се само процењује колика је штета нанета турском туризму који не може већ годинама да се опорави, још од онда када је изнад Сирије оборен руски војни авион, због чега је Русија увела санкције Турској, након чега су по први пут изостали руски туристи, најважнији и најбогатији посетиоци „Турске ривијере“. Лист „Дие Зеит“ је 21. јула објавио званичне турске статистичке податке по којима је посета немачких туриста и без овог упозорења у првом полугодишту била преполовљена у односу на 2015. и 2016.

Ердоганова контрамера је било ограничавање пословања немачких компанија у Турској. Колико ће ово да кошта немачку привреду, такође, још није познато, али су се привредници већ доста повишеним тоном обратили Меркеловој са захтевом да престане да преко њихових леђа води спољну политику уводећи санкције час једној, час другој држави и сукобљавајући се са пола света. Без моћне привреде, Немачка би била и дипломатски и војни патуљак, упозоравају привредници.

Нико у овом тренутку не може да предвиди докле ће трајати обрачун између Анкаре и Берлина, па самим тим и између Анкаре и Брисела. Пре избора у Немачкој ништа се неће променити, а мало је вероватно да ће и после избора одмах доћи до нормализације односа, јер сва предвиђања указују на поновну победу Меркелове којој сујета неће дозволити да лако и брзо пређе преко увреда пристиглих из Анкаре.

Фридрих Емке (дописник из Франкфурта) / Таблоид

Оставите коментар