(Фото: Твитер)
(Фото: Твитер)

Како нас је сатро шизофрени Александар Вучић: Народ беса, очаја и туге

Пред крај владавине, дуге 59 година, француски краљ Луј XВ је поданике застрашивао паролом „После мене, потоп“. Александру Вучићу је било довољно шест година да то спроведе у пракси. Ближи се дан ослобођења од Вучића, али после њега Србија ће остати потопљена и раскомадана, с подељеним друштвом, опљачканим и пониженим грађанима и погаженим цивилизацијским врлинама и вредностима. Само је Пол Пот тако сурово уништио свој народ, тврди уредник Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и дугогодишњи Вучићев сарадник ипријатељ.

Вучићев авантуризам изазвао је катастрофу у свим сегментима. Политички, Србија је претворена у колонијални феуд у коме један човек одлучује о животу и смрти свих поданика. Под незваничном управом страних сила, Србија нема дефинисане границе, Устав и закони представљају мртво слово на папиру, државне институције служе за заштиту владара и прогон његових противника, процес демократизације је заустављен, слобода медија не постоји…

Економски, Србија је враћена у Средњи век. Привреда је у таквом стању да с овим темпом развоја ни за сто година не би стигла европске економије чак и кад би оне стале на овом нивоу. За пет година напредњачке власти држава је задужена с још око 12 милијарди евра. Новац из кредита потрошен је на сервисирање јавне управе и, мањим делом, у крпљење инфраструктуре. Субвенцијама се чашћавају домаћи, политички подобни, појединци и страни инвеститори.

Колико је то накарадно показује последњи пример субвенционисања немачког гиганта „Континентал“. Паре у буџет, кроз порезе и доприносе годинама су уплаћивале све српске фирме које се баве развојем информационих система. Влада Србије је тај новац, више од 9 милиона евра, поклонила „Континенталу“, чији је годишњи приход за 8 милијарди евра већи од српског БДП-а. Српским парама „Континентал“ ће плаћати српске стручњаке, које ће узети из српских фирми, које су, како се показало, саме финансирале своју пропаст. Кад се уз то додају чињенице о отимачини државних и приватних предузећа и намештеним тендерима добија се комплетна слика окупаторске власти, која Србију сматра својим легитимним ратним пленом.

Политички и привредни суноврат, кад дође до смене власти, можда ће успети да се заустави, али оздрављење друштва, оболелог од напредњачке пошасти, сасвим је неизвесно. Болест је узела маха и прогресивно се шири, као што се види по изборним резултатима, који представљају својеврсну дијагнозу за коју нема адекватне терапије

Властите менталне поремећаје Александар Вучић је прво пресликао на политичку сцену, а онда раширио кроз све капиларе друштва. У својој болести, он ужива, а Србија пати.

Вероватно нико никад неће успети да до краја објасни узроке који су изазвали тако драматичне последице. Ипак, треба узети у обзир информације и анализе које нуде појединци који добро познају Вучића и његов развојни пут. Аутор овог текста прву књигу о Вучићу написао је у октобру 2010. године. Кад је прочитао рукопис, Војислав Шешељ се јавио из Хага.

– Добро си описао природу Вучићевог лудила – закључио је Шешељ, политички творац актуелног владара.

Та процена, време је показало, није била тачна. Вучићево лудило је мутирало до неслућених граница. Занимљиву теорију о тој сабласној генези има Дејан Лучић, бивши политичар, угледни писац и познавалац свих конспиративних информација.

– Сви трачеви о Вучићу су тачни. Прво, сам Вучић није Вучић, он је заиста син Фахрије Муслиуа. Проверио сам код човека који то зна. Вучић је заврбован од наше обавештајне службе, а кад је отишао у Брајтон преузели су га Енглези. Ко га је послао тамо? Па, Фахри Муслиу. Муслиу је прво радио за албански Сигурими, па је прешао да ради за Енглезе. Албанци су то објавили. Он је свог сина набацио Енглезима, као што је и уобичајено. Шешељ је то знао, али чувао је Вучића. Чувао га је јер је био такав договор. То објашњава ко је довео Вучића на власт. Зато он мора да игра како му они свирају. Запад му је дозволио да краде паре, али то може само док их слуша. Вучић мора да их слуша, уцењен је. Вучић је болестан, па га уцењују лековима. Док извршава њихове налоге, може да се лечи. Ако престане, готов је – објаснио је недавно Лучић.

Биографски хаос – у коме се не зна ко му је отац, Анђелко или Фахрија, да ли ради за британску или немачку обавештајну службу и како га оне уцењују, парама или лековима – пресудно је утицао на формирање Вучића, оваквог какав је данас.

Психофизички слаб, оштећен, кварног карактера, склон корупцији и криминалу, спреман да зарад личног интереса унесрећи милионе људи, агресиван, превртљив и лажљив, Вучић је дугогодишњом серијом преварних радњи успео да дође на власт и да све своје особине пројектује на народ.

Из људи је извукао најгоре особине, па сад многи личе на њега. Окружио се примитивним и похлепним моралним креатурама, које у сваком злу следе његов пример.

Зарад прљавог маркетинга, Вучић је из снега код Фекетића износио децу. По угледу на њега, министар здравља Златибор Лончар је из руку оца Дарка узео дечака Новака Кокоровића и лично га унео у авион, на пут у једну немачку болницу.

Касније, хтео је да, опет пред камерама, дочека војни хеликоптер у Сурчину. Позирање је пропало, заједно са седам невиних живота. За кривца је проглашен Омер Мехић, пилот који је, гле случаја, возио и Вучића у снегом завејани Фекетић.

Поигравање туђим судбинама стара је Вучићева дисциплина, у којој је одавно доказао шампионски таленат, још кад је у ратове гурао Србе из Хрватске, Босне и Косова. С лакоћом је прежалио њихове муке, масовне гробнице, стотине хиљада унакажених тела, избегличке и остале трагедије. На његовом списку жртве из хеликоптера представљају само малу, занемарљиву крваву мрљу.

Уосталом, Вучић је уверен да Срби и не заслужују ништа друго, ништа боље од страдања, патње и пропасти. Срби су, каже, затуцани кретени, лењивци, олош, шљам, барабе и бедници. Не желе да раде, лакше им је и лепше да спавају до подне, а онда, кад се пробуде, да уз пиво и капућино с пеном критикују власт која им не даје довољно незарађеног новца. Да није сабласно, било би смешно кад такве увреде износи човек који нема ниједног дана радног стажа, који је све што има стекао политичким и пословним преварама и огољеном корупцијом.

Из таквих предрасуда изникла је горљива мржња, коју Вучић више не може и не жели да прикрива. Откад се трансформисао у напредњачког евроатлантског фанатика, систематски уништава и понижава све што је српско, државне и националне институције, културу, обичаје и историју.

Смета му Српска православна црква. Она је, тврди Вучић, створила деструктивну заблуду о небеском царству, тобож важнијем од Ангеле Меркел. Православље је ослабило српски народ, уназадило га и осиромашило. Зато он, вредан и паметан, преферира Лутеров протестантизам, а не кукумавчење владике Николаја.

– Призрен и Пећ су пустаре за које Срби желе да се боре, а Немци су се одрекли Прага и Калињграда – тврди Вучић.

О себи и свом пореклу измислио је стотине бајки. Мајка му је била мисица бечејске гимназије, тзв. отац Анђелко је случајно, још нерођен, избегао погром, а усташе су покушале и њега, Александра, док је био двогодишња беба, да скрате за мудру главу. Поносан је на Анђелка, који ни по коју цену не жели да прода породичну камену рушевину у Чипуљићима, али без двоумљења би се, у име народа којим влада, одрекао призренских и пећких пустара.

О значају царског града Призрена, цару Душану, краљу Вукашину, Краљевићу Марку, Балшићима и осталим симболима српства Вучић нема појма. Његов ум сеже до бившег цара Шешеља и актуелне царице Меркелове. У његовој духовној вертикали Пећка патријаршија и Дечани налазе се у дубокој сенци Брисела и вашингтонске Беле куће. У борби за опстанак на власти по сваку цену, Вучић је спреман да се одрекне Призрена, Пећи и свега осталог што није његово.

Ни његови најближи не могу да га скрену с пута издаје. С патолошком потребом да нагласи величину своје јуродиве жртве, Вучић истиче како га и отац Анђелко саветује да не потписује никакав споразум с Албанцима, већ да оде с власти и бежи из Србије.

Недавно му је, по повратку с Хиландара, и син Данило рекао да одустане од подршке независности албанског Косова, па макар Србија никад не ушла у Европску унију. Мама Ангелина се не изјашњава, она само јадикује над судбином свог мезимца Андреја, кога је Александар криминализовао. Та упозорења диктатор одбацује с осмехом и благим презиром.

Бес искаљује на свима осталима који му се супротставе. Чим је митрополит Амфилохије почео да критикује Вучићеву жељу да прода Косово и Метохију извршен је удар на Српску православну цркву. Ухапшено је неколико свештеника, оптужених за диловање дроге, и покренута нова кампања против владике Пахомија.

Избором лаких мета Вучић покушава да компромитује целу Цркву. Сад се његови блатоиди згражавају над дилерима у мантијама, а нико не помиње да пола актуелних министара не би прошло нарко-тест.

Тадиционално, поред СПЦ-а, Срби највише поверења имају у војску и полицију. Зато Вучић уништава и те институције. Прво је сам избламирао генерала Љубишу Диковића, начелника Генералштаба Војске Србије. Кад је без отпора прешао преко Вучићевог брецања „Тишина тамо“, Диковић је погазио властито достојанство и пристао на понижења која су уследила. Сад он, ратни ветеран, у ставу „мирно“ предаје рапорт дезертеру Александру Вулину, одевеном у униформу оџачара.

Српски генерали и гардисти салутирају и пред осталим напредњачким примитивцима, какав је Симо Чулић, саветник за медије у Безбедносно информативној агенцији. „Ал си их постројио“, јавно се спрда Симина супруга Чупка, у коментару фотографије на којој гардисти, под заставом, поздрављају буцмастог дојучерашњег конобара из „Коста кафеа“.

Злоупотребом службеног положаја Александар Вучић је преузео контролу над правосудним системом. Преко тужилаштва и судова прогони политичке противнике и критичаре из неподобних медија, а штити своје кумове, рођаке и спонзоре. Захваљујући Вучићу најтежих оптужби за пљачку Србије ослобођени су окорели криминалци, али зато судије изричу драконске казне свима који се дрзну да кажу или напишу неку истину о диктатору и његовој свити. Већина судија увек се повијала под притиском сваке власти. Међутим, никад није постојала оваква тортура. У страху за голу егзистенцију, па и за живу главу, мало који судија је данас спреман да се замери носиоцима напредњачке власти, да се брине за примену закона, а не за њхове личне и страначке интересе.

Исти систем штапа и шаргарепе Вучић је применио приликом стварања напредњачке криминалне хоботнице. Ретке политичке противнике сатанизовао је у својим медијима и заплашио их хапшењем и судским поступцима. На тај начин успео је да многе ућутка или протера с политичке сцене. Другима је понудио шаргарепу. За најближе сараднике узео је компромитоване појединце из Демократске странке, Демократске странке Србије и Динкићевог злочиначког удружења Г17. На српском језику не може да се каже гадост коју Вучић није изговорио о Горану Весићу. Називао га је криминалцем, психопатом и говнетом, чак га је позивао на двобој, а сад му је Весић главни оперативац за контролу власти у Београду. На Вучићевом удару годинама су били Јасмина Стојанов звана Џеси, Небојша Крстић Крло и Јелена Триван, против којих је 2011. организовао демонстрације пред РТС-ом. Данас га они хвале више него министри Стефановић и Вулин.

Корупционашка пирамида прожета је таквим примерима од врха до дна. Како то изгледа у пракси илуструје пример напредњачког тајкуна Милорада Пантића, званог Луки. Војвођански Секретаријат за пољопривреду недавно је поделио средства за суфинансирање. На конкурсу, који је трајао само четири дана, новац је добило неколико режимских политиканата и тајкуна, међу којима су Марјан Ристичевић и клан Пантић.

Браћа Милорад и Живорад Пантић, као и неколико њихових рођака добило је укупно 7,68 милиона динара на конкурсу за доделу бесповратних средстава за набавку конструкција и опреме за биљну производњу. Парама из буџета Пантићи су награђени за допринос изборном тријумфу СНС-а у Пећинцима.

Иначе, „Луки комерц“ се развио пре више од двадесет година, кажу, у сарадњи са ЈУЛ-ом и Бубом Морином. После петооктобарских промена, Пантићи су заштиту нашли у Демократској странци, баш као сада у Српској напредној странци. Како с државним и локалним тајкунима, Вучић тако тргује и с обичним грађанима. Разлика је само у цени.

Хиљаде страначких активиста удомио је у јавна предузећа и органе управе. Пензионере подмићује сениор картицама, бесплатним лекарским прегледима и екскурзијама. Сиротињу, која му аплаудира на митинзима, плаћа сендвичима и соком. На изборима гласове купује макаронама, зејтином и паштетама с његовим ликом. Криминалце штити од полицијског и судског прогона и набацује им послове с државним предузећима.

По повољним ценама платио је подршку компромитованих интелектуалаца, уметника и спортиста. За ситне паре и бенефите добио је њихово пристајање на ћутање и претварање да не виде и не знају како стоје ствари.

Обесмислио је и истину и лаж. Захваљујући његовим примитивним пропагандним триковима истина је постала сувишна и, наравно, опасна. Вучићеве лажи, основни репроматеријал у његовој фабрици заблуда, количином и будаластим садржајем већ супостале део народног предања. Он, напросто, лаже све, не бира ни тему, ни повод. Са истом страшћу лаже своје родитеље да је рођен са само 1,5 килограмом, као што је причао да ће кула у „Београду на води“ бити изграђена до краја 2016. године.

Вучићев модел свести, са свим његовим интелектуалним и карактерним недостацима,целој јавности наметнут је кроз режимске медије, пре свега преко телевизија Пинк и Хепy. Примитивни и агресивни ријалити програми врло пластично приказују Вучићево ментално стање. Србија, какву он прави, не бави се реалним животним проблемима, већ љубавним авантурама Змаја од Шипова, Весне Ривас и Маце Дискреције. У паузама „Задруге“ и „Парова“ напредњачки аналитичари хвале вођу, који у ударним терминима својим стенд-ап комедијама хипнотише гледаоце.

Ма колико се Вучић трудио, није успео да сакрије своју одговорност за стање у које је довео народ и државу. То су схватили и крајњи културолошки антиподи, Матија Бећковић и Јелена Карлеуша. Стари академик је лепо описао диктатора у песми: „Човек који није постојао, себе је измишљао. / Измислио је да је оно што није био, а био је оно што није хтео. / Све што је волео измислио је да мрзи, све што је мрзео измислио је да воли. / Личио је на човека, а није био човек. Без светла у очима мучио је истину да на све пристане не би ли постао неко други о коме није ништа знао. / Није знао да не постоји…“

С друге стране, Карлеуша зна да Вучић постоји, зато га је и оптужила у отвореном писму: „Господине Вучићу, срам вас било. Срам вас било што су српска деца на улицама. Што су на улице изашли гладни. Што и поред диплома, памети, жеље и младости не могу да се запосле, док ваши кадрови са купљеним дипломама запошљавају и рођаке и љубавнице. Срам вас било за Пинк и Информер, који се на ваше противнике острвљују као бесни пси.

Срам вас било што само вашу њушку гледамо на свим тв екранима и на свим насловним странама. Што сте увели цензуру медија гору од времена Милошевића. Срам вас било што сте окружени лоповима, криминалцима са потерница и багром која је покрала народ, док обичан човек иде у затвор због неплаћених паркинг места док му извршитељи плене оно мало имовине. Срам вас било што вас се људи плаше. Срам вас било за рушења, застрашивања, лажна обећања и бајке за идиоте…“

Систем, заснован на лажима и преварама, осуђен је на пропаст. Може само привремено да се брани насиљем. Вучић је и на то спреман. Међутим, и без ликвидација политичких противника и крвавих обрачуна на улицама, он је већ извршио морални геноцид над Србима.

Кад дође до промене власти Српска напредна странка ће се распасти, функционери ће покушати да прелете у неку другу партију, спонзори ће се разбежати, а бирачи ће тврдити да су били уцењени или ће лагати да никад нису гласали за то зло. Шта ће бити с Вучићем,то ни он не зна. Може само да се нада да ће добити азил у Русији или Турској, иако је извесније да га чека дужи боравак у Забели. Како год било, Вучић је већ нашао место у српској историји, помињаће га будућа поколења, и не само њега, него и маму му Ангелину.

Иза њега, остаће пустош. За шест година, из Србије је побегло, с намером да се никад не врати, више од 450.000 људи, углавном младих и образованих. С уништеном привредом, старачким и осиромашеним становништвом, опоравак напросто није могућ. Што је Вучић разградио мораће да обнавља неколико следећих генерација, како у економији, тако и у правосуђу, политици, полицији, војсци, медијима, у сваком сегменту друштва.

Ко наследи власт, после напредњачке пошасти, схватиће срж легенде о Аугијевим шталама. Србији је потребан Херакле, а његов посао требало би да обаве Драган Ђилас, Саша Јанковић, Вук Јеремић или следећи лидер Демократске странке. Дакле, мрка капа. Већина актуелних опозиционара својим ликом и делом доказују тачност тврдње режимских апологета да „рушење Вучића није политика“.

Рушење Вучића је обавеза сваког нормалног грађанина, а кад се то деси требало би, за почетак, очистити политичко и друго ђубре које ће остати иза њега. То не могу Ђилас и Јанковић, који отворено подржава Вучићево заокруживање независности албанског Косова, а самим тим и кршење Устава државе којом жели да влада.

Ни покојна Демократска странка нема снаге и знања, нити заслужује нову шансу. Бар не док се у њеном врху налазе функционери попут Горана Јешића, који тврди да је НАТО оправдано напао Србију јер су Срби „около убијали, бомбардовали градове, силовали и етнички чистили…“

Деконтаминација од Вучића биће тешка, компликована и дуготрајна. Но, неко мора да прихвати тај изазов. Што пре, тим боље.

Предраг Поповић / Магазин Таблоид

2 коментара

  1. Gospodine Popovicu u“CENTAR“.
    -AL’SRBIN GEDZO JOS UVEK SPAVA…!!!

    -SVA KASNIJA BUDJENJA BICE:
    -KRVAVA…KRVAVA DO KOLENA…AMIN BRACO…!!!

  2. Pitanje “ Dali je Vucic NEZAVISNI KANDIDAT GRADJANA , ili predstavlja Srpsku naprednu stranku?. To isto pitanje i za Dacica?.

Оставите коментар