(Фото: Фонд стратешке културе)
(Фото: Фонд стратешке културе)

Како нова Кинеска банка побеђује САД међу савезницима

Успеси Пекинга против САД остварени су захваљујући предностима које очекује трећа страна, у овом случају Велика Британија

Пре две недеље Велика Британија пријавила се да постане један од оснивача Азијске инвестиционе банке (AIIB), финансијске институције коју је основала Кине, намењујући је за финансирање великих инфраструктурних пројеката у Азији.

Та одлука Лондона изазвала је оштар и – што је веома неуобичајено – јавни прекор од атлантског савезника, САД, које су снажно лобирале против банке. Охрабрене одлуком Велике Британије, Француска, Немачка, Италија, Јужна Кореја и Аустралија убрзо су пошле за њеним примером, а вероватно ће то убрзо учинити и Јапан.

Азијска инвестициона банка (у наставку текста: АИБ) представља последњу тачку конфронтације у текућем надметању између САД и Кине за контролу институционалног поретка у Азији. Улог су моћ, богаство и утицај. Они ће припасти државама које буду способне да спроводе преовлађујући утицај над агендом и активностима ових мултилатералних организација. Није тајна да Вашингтон фаворизује правила и институције – попут ММФ, Светске банке и Азијске развојне банке (ADB) – која је успоставио и којима деценијама управља.

Са друге стране, Пекинг преферира поредак који препознаје и учвршћује његов растући регионални утицај. Последња рунда овог ривалства припала је Кини, делимично због тога што САД нису успеле да валоризују своју институционалну превласт и задрже преовлађујући утицај на азијске мултилатералне органе.

Зарад сопствене сигурности, нико ко је умешан у збрку око АИБ не жели да се бакће реалполитиком, тако да је сваки појединачни члан успео да пронађе неки разлог којим оправдава своје чланство. Али, без икакве сумње – суштински, ово је борба за утицај између Кине и САД, у којој свака од страна ради на развијању или задржавању институција којима ће покушавати да каналише свој утицај на најнасељенијем делу планете.

Недавни успеси Пекинга у вези са АИБ добрим делом су остварени захваљујући предностима које очекује трећа страна, тј. државе попут Велике Британије, уколико се прикључе новим кинеским настојањима.

Политика испред банкарства

Иако је потреба за оснивањем нове развојне банке велика, Пекинг има прикривене мотиве за оснивање АИБ. Постојеће финансијске институције, попут Светске бане и Азијске развојне банке, фокусирају се на концесионе позајмице и програме за сузбијање сиромаштва пре него на инвестиције у инфраструктурне пројекте.

Према процени Азијске развојне банке (у наставку: АРБ) из 2010, региону је до 2020. потребно улагање у инфраструктуру од готово осам билиона долара. Будући да АРБ може да обезбеди само делић те суме, Пекинг је успео да придобије подршку за своју идеју.

Али, какве год да су економске потребе, кинески разлози за оснивање ове банке су превасходно геополитички. Пекинг је све незадовољнији својим малоим правима у међународним финансијским институцијама, у којима доминира запад (ММФ, Светска банка, АРБ), док, са друге стране, АИБ Кини обезбеђује утицај сразмеран њеним интересима и растућем економском значају. Банкарски стручњаци су посебно истакли да ће Кина имати контролни пакет акција у новој банци због своје економске величине иако појединости још нису утврђене.

Предлог о оснивању АИБ такође рефлектује и низ других економских планова које подржава Пекинг, укључујући БРИКС развојну банку, зону слободне трговине у азијско-пацифичком региону, фонд намењен изградњи Пута свиле и развојну банку шангајске организације за сарадњу (ШОС). Посматрајући све то заједно, јасно је да ови пројекти осликавају један шири образац успостављања међународних институција спремних да се такмиче са амероцентричним међународним поретком.

Да би оправдао противљење банци, Вашингтон је изразио забринутост у вези са стандардима управљања њоме, и посебно у вези са предвиђеним гаранцијама заштите животне средине и борбе против корупције. Вашингтон тврди да ће покушавати да реформише банку путем спољних притисака све док се ти стандарди не доведу на прихватљив ниво.

Практично говорећи, ово нема баш много смисла. Лондон са разлогом тврди да је институције лакше реформисати изнутра. Сурова реалност је да АИБ не треба америчко учешће да би почела са радом, тако да остаје мало ствари које САД могу споља да ураде како би подстакле жељене реформе. Да је изабрао да се прикључи банци, Вашингтон је, уз помоћ свог финансијског утицаја, могао да презентује најбоља решења. То би било посебно значајно у овом тренутку, док се још увек пишу правила вођења и док се одлучује о основној структури и правилима пословања.

Америчке сумње у АИБ потичу из забринутости стручњака да би Кина могла да управља регионалном банком као инструментом своје државне политике. Увидевши ову опасност, Аустралија је иницијално одбила понуду да се придружи банци. Након помало неуобичајеног личног посредовања председника Обаме, премијер Абот је објавио да ће Канбера приступити „истински мултилатералном органу“, који „ниједна земља не може унилатерално да контролише“.

Тренд контантног прилагођавања

Кроз своје трендсетерско понашање у вези са АИБ, Лондон је демонстрирао због чега Вашингтон неће моћи увек да рачуна на европске савезнике кад се ради о супростављању кинеском расту. Чувена изјава Хенрија Кисинџера да „Америка нема сталне пријатеље или непријатеље, већ само интересе“ осликала је реалност на коју нас је овога пута подсетила Британија.

„Било би погрешно претпостављати да је ова земља означена да буде вечни савезник или стални непријатељ Енглеске“, приметио је Лорд Палмерстон пре готово 200 година. „Ми немамо вечне пријатеље, као што немамо ни вечите непријатеље. Наши интереси су вечни и постојани и наша је дужност да их следимо.“

Раније су ти интереси навели Велику Британију да гаји „специјалне односе“ са САД. Лондон је дуго настојао да се спријатељи са Вашингтоном како би осујетио појављивање европске суперсиле, прво против Вилхемове Немачке, потом против Хитлера а онда се појавио Совјетски Савез, најављујући „борбу светова“ против комунизма. Чак и сада, САД и Велика Британија су блиски партнери у борби против Исламске државе.

Ипак, у данашњој Источној Азији британски и амерички интереси почели су да се разилазе.

Растући тренд понуде

За САД Кина представља централни геополитички изазов овог века. Њен раст угрожава амерички примат у срцу послератног међународног поретка, примат који је омогућио да се Pax Americanaрасцвета широм света.

Како Ешли Телис проницљиво примећује, овај сукоб интереса тежак је за избегавање: „САД настоје да заштите своју светску хегемонију, што морају да чине уколико желе да заштите своје разнолике националне интересе, док је растућа кинеска моћ оријентисана на урушавање америчке доминације, која остаје најопаснија спољна препрека за планове Пекинга да искористи своју стрпљиво грађену моћ у сврху промене постојећег политичког поретка зарад служења његовим интересима.“

Али за Велику Британију улози у Источној Азији нису ни приближно толико високи. За разлику од Немачке или Русије, Кина за Британце не представља озбиљну безбедносну претњу. Иако Лондон профитира од либералног економског поретка, који је успоставила Америка и који је ослоњен на њену моћ, није извесно да ли ће Кина знатно одступити од тог модела уколико јој се пружи шанса да одлучује. На крају крајева, Кина почива на погону извозно оријентисане економије, која је несразмерно профитирала од трговинског система које су успоставиле САД, а и АИБ се комотно прилагодила кључним либералним начелима тог система.

Када се овај низак ризик узме у обзир, прилика за привилеговано институционално позиционирање унутар АИБ је просто била превише добра за Лондон да би је пропустио. Заиста, Вашингтон није промашио поенту кад је критиковао „тренд константног прилагођавања Кини“ од Велике Британије. Уосталом, Лондон је био наглашено уздржан у јавној подршци покрету „Окупирај центар“ из Хонг Конга (њихове бивше колоније), а премијер Дејвид Камерун је објавио да се неће састати са Далај Ламом из поштовања према захтевима Пекинга. Поврх свега, канцелар Озборн је радио на томе да Лондон постане прва клириншка кућа за кинеску валуту изван Азије.

Међутим, САД су претерале са критицизмом кад су саветовале како ово „константно прилагођавање“ није „најбоља врста односа према растућој сили“. Из америчке перспективе можда и није: Вашингтон ипак жели да задржи амерички утицај на систем међународног управљања. Из британске перспективе, међутим, из сарадње са Кином може много тога да се добије, уз релативно мали ризик.

Ништа од овог не сугерише прве знакове краја специјалних односа између САД и Велике Британије. Лондон и Вашингтон настављају да деле важне стратешке интересе, укључујући обуздавање реваншистичке Русије и неутралисање крволочне Исламске државе. Ту су и вишевековне везе, на које се увек могу ослонити, везе које ће одржати ниво билатералних односа без обзира на повремена неслагања. Баш као ни Вашингтон, ни Лондон није био потпуно веран пуком диктату реалполитике, већ важно наслеђе идеализма и даље наставља да кроји његову спољну политику. Чак је и Лорд Палмерстон, претходећи својој реалистичкој максими, ургирао Великој Британији да покрене „тежину своје моралне осуде и подршке где год правда тако налаже и где год сматра да је учињено нешто погрешно“.

Крхки светски поредак

По много чему збрка око АИБ може изгледати уобичајено као свакодневно цепидлачење дипломата. На крају крајева, та банка заиста излази у сусрет растућим инвестиционим потребама у азијском региону, и, без обзира на америчко затезање, Кина ће имати више тешкоћа да је користи као оруђе своје моћи него што многи очекују. Али, иако оснивање АИБ не значи да је либералном светском поретку дошао крај, оно илуструје немоћ Вашингтона да реагује довољно брзо у одбрани постојећег институционалног поретка.

Заиста, због чега се Кини уопште указала прилика коју је искористила? САД и Јапан заједно контролишу готово трећину деоница Азијске развојне банке, која већ уступа милијарде долара у сврху промоције регионалног развоја. Да су америчке дипломате и стручњаци реаговали брже, могли су да прошире дијапазон деловања АРБ, који би обухватио инфраструктурне инвестиције и тако кооптирао кинеске позиве на акцију при првом знаку јављања проблема. Кина контролише 5,5 одсто акција АРБ, па је амерички утицај на инфраструктурну потрошњу у оквиру ње могао да буде много већи него ће га имати на кредитирање АИБ.

Доста пре ове последње збрке око АИБ, САД су се бориле да прилагоде институције над којима имају превласт тако да њихова легитимност може бити очувана. У 2010. САД су предводиле реформске напоре у ММФ, који је требало да растућим економијама дају боље позиције које би биле у складу са њиховим растућим бруто друштевним производима. Ти напори су били кључни за ублажавање изазова који ове земље представљају за ММФ: као што каже изрека, чије су паре његова је и музика, па ако све богатије државе попут Индије и Кине не могу да поруче песму у постојећим међународним финансијским институцијама, онда ће бити мотивисане да створе ривалске организације, које ће им више погодовати.

Пет година након тога, реформски процес у ММФ је обустављен јер САД изгледа нису способне да реагују. Инертност Конгреса је још срамотнија кад се узме у обзир да ће трошкови реформи бити занемарљиви како за јавне финансије тако и за америчка права вучења (унутар самог ММФ). Конгрес би требало одмах да усвоји реформске законе у настојању да спречи настанак ривалских институција попут АИБ. Чак и ако реформе ММФ не спрече Кину да настави са оснивањем „киноцентричног“ међународног поретка, За Пекинг ће бити много теже да увуче друге земље (попут Индије) у своје пројекте.

Реагујући превише споро или не реагујући уопште, председничке администрације и Конгрес угрозили су легитимитет институција које одржавају диспропорционални утицај Америке у свету. Иако ММФ и Светска банка неће нестати, њихов ауторитет би могао ослабити због кинеског успостављања алтернативних институција и подстицања других држава да им се придружују. Настојећи да се извуче из неповољне ситуације, Вашингтон сад покушава да веже АИБ за ММФ, што је корак у добром правцу, али је дошао сувише касно. У будућности Вашингтон ће морати да реагује много брже или ће се наћи тамо где данас стоји: споља, гледајући ка унутра.

Шон Мирски

Аутор је студент треће године правног факултета на Харварду

Превод: Александар Вујовић / Нови стандард

Оставите коментар