(Фото: Предраг Поповић)
(Фото: Предраг Поповић)

Карић и Ђинђић на јутрење шестог октобра

У ноћи између петог и шестог октобра 2000. није било мира за Богољуба Карића. Само с Даном Драшковић и Вељом Илићем имао је 108 телефонских разговора у којима је размењивао информације о свему што се дешава на улици, у полицији, војсци, медијима. Звао је и другове социјалисте и јуловце. Узалуд, искључили су мобилне које им је он поклонио и сакрили се у мишје рупе. Иако је разумео њихов страх, и над њим су се надвили црни облаци, Богољуб се није препуштао очају.

Династија Карић је настала у слобизму, користећи све предности дружења с владарским паром. Кроз „Зајам за Србију“, „Мобтел“ и друге комбинације поштено су делили плен. Међутим, као у сваком гангу, тако је и међу њима повремено долазило до сукоба интереса.

По правилу, Богољуб би увек прво збрисао, па с безбедне удаљености слао претеће поруке о томе како ће се политички ангажовати и оборити банду с власти. Кад би схватио да је претерао, подвио би реп и молио за милост. У томе је био тако уверљив да је, непосредно пред бомбардовање, добио и министарску фотељу, додуше без порфеља.

Оправдано уплашен да ће се наћи да удару и нове, ДОС-ове, власти, одлучио је да своју империју брани на исти начин.

Као човек од акције, једва је дочекао да се раздани. Истуширао се, поткресао бркове, обукао најлепше одело и окачио плаву кравату. Кад је ишао Слоби на поклоњење, носио је туршију маме Данице. Код Зорана Ђинђића је кренуо с најскупљим Дом перињоном, али без најаве, да га изненади, па шта буде.

„На Теразије сам стигао пре осам. Рекли су ми да је Ђинђић већ на састанку, да седнем и сачекам. Сео сам и чекао. Иако је било рано јутро, тамо је већ била гужва, много неких младих људи, мени непознатих. Сви су ме загледали, чудили се откуд ја. Само што ми није позлило, облио ме хладан зној.

Нисам знао шта ће ме снаћи. Рачунао сам, ваљда ме неће уништити, помагао сам и опозицији, давао сам паре за кампање, у време демонстрација 1996. дао сам им телевизију… Опет, познавао сам их, знао сам да не могу рачунати на старе заслуге, ако одлуче да ме прогласе за Милошевићевог тајкуна, уништиће ме“, препричавао је Богољуб утиске док је чекао да га прими Ђинђић.

Кад је дочекао, свануло му је.

„Отворила су се врата Ђинђићевог кабинета и нисам могао да верујем шта видим. Ђинђић, насмејан, излази с Милутином Мркоњићем, руку под руку. То! Браво! Истог часа ми је пао камен са срца. Ако је пристао да се види с Мрком, што не би са мном“, радовао се Карић.

Инстинкт га није преварио. Пристанком да се с Мркоњићем и Карићем састане у јутрење шестог октобра, Ђинђић је показао да неће бити реваншизма и да је петооктобарски пуч само мало непријатније организована смена власти, не и промена система владавине.

Предраг Поповић / predragpopovic

Оставите коментар