(фото: Дино Станин/ПИКСЕЛ)

Колинда на задатку: БиХ у НАТО

У аналитичарским круговима постоји општа сагласност да хрватска предсједнице иде код Путина као искусна НАТО оперативка, да му „измјери пулс“ и пренесе поруке противника. Оно шта други још нису схватили јесте да ће кључно питање овог састанка бити улазак БиХ у НАТО савез.
Примјећујем како састанак госпође Грабар Китаровић и Владимира Путина многи тумаче кроз питање: „шта Хрватска има да се мијеша у српско-руске односе“? Као чланица НАТО и према Србији непријатељски расположена Хрватска свакако је заинтересована за најављено војно јачање Србије помоћу руских донација. Но, овде имамо много ширу димензију дешавања.

Сама хрватска предсједница каже како посјету Сједињеним Државама одлаже до окончања разговора са Путином и са циљем преношења информација са овог састанка. Истовремено бивша помоћница генералног секретара НАТО најављује како са Путином намјерава разговарати о питањима балканско-регионалног карактера, гдје су српско-руски односи само дио сложене слагалице.

Да би схватили „задатак“ Колинде Грабар Китаровић морамо поставити врло једноставно питање: која балканска држава је тренутно у фокусу интересовања САД и НАТО? То је недвосмислено Босна и Херцеговина. У Црној Гори и Македонији је „ствар“ завршена и БиХ је на реду даљег ширења евроатланских интеграција. Декларативним босанско-херцеговачким војним сврставањем задаје се тежак ударац Србији и Русији, односно остварује се додатни притисак на Србију да и сама уђе у НАТО.
Истовремено, ваља напоменути да госпођа Колинда није нимало случајно одабрана за овај специфичан и захтјеван задатак. На њу се рачуна као на искусног НАТО дипломату, али је важније знати како је предсједница Хрватске под плаштом „штићења“ своје државе у могућности да Путину поставља бројна питања. Шта свакако укључује и БиХ! Но, проанализирајмо мало и друге аспекте дјеловања хрватске предсједнице.

Оно шта многима промиче јесте чињеница да је ХДЗ-ова (читај: Колиндина) министрица одбране Савјета Министара БиХ Марина Пендеш посљедњих мјесеци значајно интензивирала активности на Акционом плану за чланство у НАТО (МАП). За државно министарство одбране не постоји могућност билокаквог војног несврставања БиХ, нити бар успостављење контакта са другим војним савезима (нпр. ОДКБ). Све активности су подређене једном циљу – приступања БиХ НАТО савезу.

Притом је занимљиво да ова наводно босанско-херцеговачка министрица, а у ствари послушница Колинде Грабар Китаровић и Драгана Човића, правно упориште за све шта ради налази у одлуци Предсједништва БиХ из 2009. године, коју је потписао опет Додиков послушник Небојша Радмановић. Госпођа Пендеш тренутно учествује НАТО конференцији у Вашингтону, гдје реализује низ договорених састанака са високопозиционираним званичницима Сједињених Држава и НАТО.

Оно шта као кључно морамо знати јесте, бар судећи по раду Министарства одбране БиХ, да се у овој земљи више не поставља питање будућег војног позиционирања, него се де факто реализују финални/оперативни преговори са Сјеверноатланским савезом. Проблем је у томе што ова хрватска министрица дјелује у интересу НАТО, а упитно је колико њено чињење одражава вољу народа и грађана БиХ.
Што се тиче српског етноса можемо слободно процијенити како постоји опште противљење оваквом војном позиционирању БиХ. Елем, овде се као есенцијално питање поставља опредјељености унутар бошњачког народа. Свако претпостављање да код Бошњака постоји „приврженост“ НАТО савезу је крајње погрешно.

Више индикатора показује све израженије антинатовско расположење унутар бошњачке провенијенције. Конкретно, Бошњаци су као НАТО савезници тешко пострадали, а након рата буквално ничим нису „награђени“. Данас се злопате баш као и Срби тако да слободно можемо рећи како су егзистенцијални проблеми извориште све већег бошњачко-српског зближавања. Посебно у домену обичних грађана.

Значи, из властитог лошег искуства Бошњаци су научили да им НАТО ништа доброга неће донијети. Поред тога треба уобзирити чињеницу да унутар муслиманске заједнице на глобалном плану постоје изнимно лоша искуства са Американцима и НАТО, каква у даљем производе све израженије подозрење и чак анимозитете. То се свакако рефлектује и на овдашњу муслиманску популацију.

Са друге стране све више муслимана управо у Владимиру Путину виде стабилног и искреног савезника. Од „Арапског прољећа“ сасвим је јасно какву судбину је Запад намијенио мухамеданцима, али и то да је управо Путин понајвише допринио спречавању тешког (чак геноцидног) страдања муслиманске популације.

У БиХ је једино неупитна хрватска опредијељеност ка евроатланским интеграцијама и хрватска министрица интензивно реализује интерес свог народа. Овде долазимо до кључног унутрашњег актера свих босанско-херцеговачких политичких дешавања – до Драгана Човића, хрватског члана Предсједништва БиХ и лидера ХДЗ БиХ. Како Човић ствара унутрашње претпоставке активирања МАП пројекта?
Деценијско чврство политичко савезништво Драгана Човића и Милорада Додика је општепозната ствар. И тај савез врло брзо ће резултирати онако како сам то објелоданио прије неких пола године – увођењем СНСД и коалиционих партнера у власт на државном нивоу. Да би тај циљ постигли Човић и Додик унутар бошњачког народа пронашли су новог савезника у лику Фахрудина Радончића.

И није то само питање успостављања нове већине на државном нивоу, него потпуне елиминиације досадашњег бошњачког лидера Бакира Изетбеговића. То да је СДА „брод који тоне“ доказује све већи одлив чланова странке. Зашто је то важно? Па управо радикални исламисти у редовима СДА су ти антинатовски елементи о којима је предње било ријечи. Са друге стране, пронатовски орјентисани Радончић се све чвршће позиционира као нови бошњачки лидер.

Но, за коначно приступање БиХ у НАТО кључан је Човићев утицај на Додика. Недавна Додикова најава организовања референдума о приступању у НАТО била је у функцији испитивања одлучности народа да се супротстави оваквим идејама. И ту је Додик прагматично утврдио да Срби не подржавају овај пројекат, али и да у српској колективној свијести још увијек доминира болно искуство о томе како се завршавају конфронтације са Американцима и НАТО.

Додик потом експресно одустаје од „референдума“, те прелази на „скупштинску декларацију“, но од свега тога нема ништа. Тек пуко политикантско спиновање. Драган Човић је Милораду Додику пренио НАТО „понуду“ у виду укидања америчких санкција, уласка у власт на државном нивоу и осигурану побједу на предстојећим изборима за члана Предсједништва БиХ. И све то Додику западни моћници нуде само да омогући улазак БиХ у НАТО.

Елем, Додиков „задатак“ није лак за реализацију. Сви знају да њему политичка конвертовања нису проблем, али како да то изведе поред моћних српских и руских лобија одавно инсталираних на Балкану? Уколико покуша омогућити приступање БиХ у НАТО „нечињењем“ зна добро да ће се на њега обрушити сва сила проруских инструмената „меке моћи“, а потом и само руководство Србије.

Зато Додик тако интензивно припрема контраверзну „Врућу јесен“ у Српској. Сви ангажовани актери одавно су постављени на своје позиције и само се чека први већи јавни протест грађана. Примјера ради, видјели смо да је Додик ситуацију са главним ревизором Душком Шњеготом ријешио једним разговором. Могао је то исто учинити и без дизања тешких тензија. Но, њему је потребан бунт, хаос, дестабилизација… потребни су му грађани на улицама.
Зашто су грађански протести неопходни за реализацију Додиковог мрачног плана? Идеја је поновити Ђукановићев прошлогодишњи сценариј. За ту сврху Додик је ангажовао већ провјерене агенте провокаторе из редова „Завјетника“. Овој организацији, баш као и у Ђукановићевом случају, није проблем жртвовати неколико својих слабоумних сљедбеника, који би били процесуирани за покушај државног удара и атентата на Додика.

Циљ је да се Србија и Русија поново оптуже за покушаје државног удара и атентата, а Завјетници за такве оптужбе одавно остављају „доказе“. Свјетској јавности биће довољно представити фотографије Завјетника са министром Лавровом, укључујући и оне са лицима која Интерпол тражи због атентата на Ђукановића, па лажно представљање да су у питању агенти руске ФСБ и српске БИА, па јавно декларисање у виду српско-руских екстремиста и ино.

Осим што добија „алиби“ за дистанцирање од Србије и Русије, Додик поново доводи у врло неповољан положај предсједнике Путина и Вучића. Приморава их да се свјетској јавности поново морају правдати због америчке „Фалс Флег“ операције. Нормално, као и Ђукановић, Додик лидере опозиције оптужује за учешће у државном удару, а недавним састанком Вучића и Говерадице (СДС) је и за то добио потребан простор. Дакле, дежа ви.

За крај ваља апострофирати вијест објављену током писања текста. Парламент Српске је прекинуо рад због опозиционог супротстављања вољи већине да одгоде/избјегну расправу о ревизорском извјештају и смјени Душка Шњеготе. Догађања, дакле, крећу у правцу најављене „Вруће јесени“. Апострофирам: Додикове плански и циљно инструментализоване „Вруће јесени“!

 

Борислав Радовановић / borislavradovanovic.blogspot.rs

 

Оставите коментар