(Фото: Корени)
(Фото: Корени)

Квирија и Лабрис: Милитантни и осветољубиви, а траже толеранцију

Док су у суботу увече трајали протести Двери и Здраве Србије пред зградом РТС-а, покушавајући да изнуде гостовање Обрадовића и Стаматовића у Дневнику 2, на другој страни, унутар тог јавног сервиса Србије (“Ваше је право да не знате ништа!”), започело је гостовање вође некакве ЛГБТ “асоцијације” – извесног Горана Милетића.

Службеници РТС-а објаснили су да главна национална телевизија има своју програмску шему, коју никако не може да прекрши. Тако је испало да је за грађане Србије (који “треба да знају све”) далеко важнија била најава параде “поноса”, која је била заказана за недељу, него захтев два народна посланика да наступе на државном сервису. Да не би неко помислио да је РТС одбила Обрадовића и Стаматовића због некаквог “насиља”, треба рећи, да су ова двојица тражила гостовање у поменутој информативној емисији раније, и то петнаест дана пре одржавања митинга.

Дошло је необично време у Србији, у коме се чак и нормалан човек пита, то јесте, у великој је дилеми, шта је нормално, а шта ненормално и шта је морално, а шта неморално. Заправо, нормалном човеку се још увек чини да постоји јасна граница између нормалног и ненормалног, моралног и неморалног. Ипак, рекло би се, да, тихо и поступно, долази једно ново време, у којем они, који су задужени да дефинишу и етаблирају “нормалност” (а то је Скупштина Србије кроз сетове закона), граде одређене друштвене норме, које се оном (негдашњем) “нормалном човеку” чине неприхватљивим или тешко прихватљивим.

Нећемо овде улазити у расправу о томе да ли је хомосексуализам нормалан вид сексуалног понашања, осим што ћемо констатовати, да се још увек убедљива већина народа у Србији слаже, да таква врста полног општења није препоручљива за здравље – како физичко, тако и ментално.

“Прајд је са једне стране изазов у друштву које није толерантно и има прилично лош однос према различитости“, каже шеф некаквог ЛГБТ покрета – извесни Горан Милетић. Том тврдњом, Милетић је, могуће и несвесно, потврдио да су ЛГБТ-овци решили да баце рукавицу у лице друштву у коме живе; они изазивају српско друштво, неко би рекао, провоцирају грађане Србије тиме што покушавају да нам докажу да смо “нетолерантан народ”, који “не прихвата различитост”.

Испада да Србија не би знала шта је то различитост, да није хомосексуалаца и лезбејки, што ни у ком случају не може бити тачно. Ако су игде људи различити, различити су у Србији. И ако су игде људи максимално толерантни према свакој различитости, националној, верској, социјалној, сексуалној и слично, онда се они могу наћи у Србији. Уосталом, да је то тако, упућује нас и древна српска (“толерантна”) пословица: “Сто људи, сто ћуди!”

Да би се дошло до оне тачке, у којој је све “једноставније и лакше”, ваљда је потребно да се ова земља најпре извуче из економског кала, те да се ослободи страног (разбојничког) инвеститорског загрљаја и финансијског (банкарског) ропства. Свакоме, ко има и грам мозга, јасно је да ништа у будућности не може и неће бити “једноставно и лако”, само због чињенице што параде хомосексуалаца пролазе у Србији без икаквих проблема (ево, већ се одржава друга таква провокативна ЛГБТ манифестација у размаку од само пар месеци).

Милетићева “лакоћа” изрицања суда о (не)толерантности друштва, кроз некакву (не)допуштеност активности његовог удружења, у којем се налази тек неколико особа – веома је необјективна, па и крајње дрска!

Таква Милетићева дрскост огледа се прилично у његовим речима, коју је изрекао у суботу увече у Дневнику РТС-а, док су испред зграде јавног сервиса протести били у току, а које гласе:

“Грађани не желе друштво које је насилно и пуно мржње, већ нормално без страха да ће им се нешто десити.”

Свакако да убедљива већина друштва (грађана Србије) не жели насиље и мржњу ни у каквом облику. И ту је Милетић у потпуности у праву, јер људи желе да живе “нормално и без страха да ће им се нешто лоше догодити “. Цела ова “поносна” ујдурма и Милетићева дрскост огледају се у чињеници да вођа некаквог имагинарног ЛГБТ удружења ту говори о некаквој мржњи хетеросексуалне већине према хомосексуалцима, а што, реално, у Србији не постоји – нити је икада постојало – барем не у неком већем (видљивом) степену, који би могао указивати на сличну врсту нетрпељивости.

А да у стварности све стоји обрнуто, показују и Милетићеви захтеви да се приведу закону они, који су на било какав начин ометали геј параде из претходних времена. А зашто на томе лидер (не)постојећег геј удружења инсистира. Па управо зато што се води логиком ширења страха, то јесте, да би се у будућности дошло до оне тачке, у којој ће било каква прича, у којој се у неповољном контексту помињу ЛГБТ или њихови активисти, истог трена доћи под удар закона.

Сами хомосексуалци, којих у сваком друштву у одређеном (малом) проценту има, па тако и у српском, немају никакве користи ни од ЛГБТ покрета, нити од геј активиста, а од одржавања параде “поноса”, имају само штету. Прави хомосексуалци не желе никакав вид “афирмације” нити медијске промоције и такви се никада неће ни појавити на скарадним представама (или пре, провокацијама) неколико људи који су узурпирали право да говоре у име свих оних чије је сексуално опредељење необично, неки би рекли – чудно (qуеер1).

Из свега постаје јасно да геј приредбе немају никакве везе са заштитом хомосексуалне скупине у неком друштву (која у Србији, видели смо, уопште и није угрожена), већ је циљ сасвим друге природе. Потребно је, корак по корак, смањивати ниво људских слобода и постепено, готово неприметно, извршити потпуно поробљавање маса.

Таквом процесу управо присуствујемо у Србији, тачније, у Народној скупштини, где се на мала врата уводе и инсталирају рестриктивни закони у готово све области друштвеног живота.

У радном праву дошло је до таквих промена, да у складу са Законом о раду и другим специјалним законима везаним за рад у разним браншама, послодавац може запосленог да третира, малтене, као роба. Породично право постало је толико сумануто (на пример: одузимање деце од сиромашних родитеља и њихово слање у хранитељске “породице”), да се то иоле здравим умом никако не може прихватити. Терор у свим областима друштвеног живота: закони о здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и тако даље… Ту је и кривично гоњење за “сексуално узнемиравање”, где момак не сме да се удвара девојци против њене воље (а како ће знати да је она вољна ако ништа не покуша), али није узнемиравање уколико се два мушкарца грле, љубе (жвалаве) на јавном месту (чак и у оној истој Скупштини која усваја све ове наопаке законе).

1 Једна од две главне организације хомосексуалаца сама себе назива Квирија, очигледно од енглеске речи qуеер, што значи “нешто што одступа од нормале” или као погрдна реч за хомосексуалце (попут педери у српском језику). На њиховом Фејсбук профилу једва да има која стотина људи, од којих је барем половина радозналаца. Друга организација, Милетићев Лабрис, заправо лезбејска дружина, која се тако назвала по грчкој речи λάβρυς (“дупла секира”), у старту наступа нетрпељиво према мушком роду. Следећи легенду о Амазонкама, по којој је секира са двоструким сечивом, поред стреле, било њихово познато оружје, српске лезбејке пропагирају милитаризам. Дакле, испада да оне жене, које траже да српско друштво према њима и њиховој сексуалној оријентацији буде толерантно, са своје стране су екстремно нетолерантне, уз то и ратнички и убилачки расположене према мушкарцима.

Д. Гостељски / Корени

један коментар

  1. Homoseksualna druzina namece svetu proces od pet etapa za osvajanje kulture. Sve pocinje sa tolerantnoscu. Cim uspeju da nateraju drustvo na visok nivo tolerantnosti, odnosno, da budu ostavljeni na miru da rade sta hoce, sledi zahtev za njihovo prihvatanje kao potpuno ravnopravnih (prirodnih) clanova drustvene zajednice. Treci korak je da svi moraju cutke da prihvate homoseksualnost , da bi vec sledece bilo da se promovisu njihove „vrednosti“ i to licnim ucescem u „gej kulturi – sto znaci da direktno rade protiv savesti ljudi. Na kraju, kad sve to ostvare i steknu moc i pocnu da vladaju – sledi i kaznjavanje! Svi koji se ne slazu sa homoseksualcima, moraju biti kaznjeni. Odnosno, bilo kakvu kritiku homoseksualaca treba smatrati krivicnim delom koje ne sme proci proci nekaznjeno. Nije tesko zakljuciti dokle su stigli kod nas.

Оставите коментар