(Фото: http://www.rtvbn.com/)
(Фото: http://www.rtvbn.com/)

Мали прилог најновијим препуцавањима о ћирилици

Осим неписане забране казивања о злочинима Хрвата над Србима у Другом светском рату, почупаној железници од Ужица до Дубровника и до Херцег Новог, изједначавања усташа и четника, откидања од Србије територија које су се звале аутономне покрајине, републичких разбијања целине српске земље, лажног братства и јединства (уз препоруке Алојзија Степница о измењеним улогама злочинца и жртве), српске кривице за вишедеценијску и насилну хегемонију… као упечатљивија тековина комунистичког управљања Југославијом било је свођење ћирилице на латиницу, са објашњењем о равноправности писама, што је, како је искуство показало, ублажена варијанта закона Анте Павелића о забрани ћирилице у Независној држави Хрватској. Тај чин једначења обављен је био 10. децембра 1954. године под кровом Матице српске, у Новом Саду. После вишедневне исцрпне расправе о имену језика, правопису и о типу писма, ваљаност тог уговора потврдио је читав низ тада угледних писаца и лингвистичара са српске и хрватске стране.

У расправи о нужности латинице у српском језику (тада српскохрватском, а данас српском, бошњачком, црногорском и хрватском, с најавом војвођанског) као кључни адут потегнуто је сазнање да је латиница онај тип азбуке којим се служи претежно највећи број културних народа и што су ти народи на већем културном нивоу. (Цитирано по Михаилу Стевановићу, „Вук у своме и нашем времену“, Матица српска, 1987.) Додатна аргументација је гласила да су неки народи у скорије време одбацили своје несавршене азбуке и усвојили латинско писмо.

Тако је у Новом Саду био затворен круг испразног мудровања о српском језику и српском писму, уз паланачко кукумавчење о унижености сопствене културе.

Потоњи непријатељи ћирилице, а дрвени адвокати латинице као српског писма, најгрлатије говорили су о латиници као о интернационалном писму, као најподобнијем за општење са светом, чиме ће нас лакше разумети сваки странац; затим да технолошки не заостајемо за светом; али, за утеху, било је и оних који ће рећи да је српска култура надмоћна зато што у свом језику има два писма. И сви даљи ровови који су копани у одбрану латинице развијали су се у правцима потпуног игнорисања, блаћења и ништења једног јединог српског писма – ћирилице, за рачун латинице која је као таква, и као интернационално писмо, данас доведена у стање хаоса. Онда и не треба да нас чуди да данас, свуда око нас, по зградама, рекламним паноима (који се зову билборди), у штампи, на телевизији, у књигама, уџбеницима, обрасцима по банкама и разним предузећима, самопослугама, фабрикама, ресторанима, кафићима, продавицама свих нарави… свуда, буквално и дословно свуда, имамо италијанску латиницу, немачку латиницу, енглеску латиницу, француску латиницу, мађарску латиницу, словеначку латиницу, пољску латиницу, енглеску варијанту кинеског писма… нема чега нема, а дични професор Београдског универзитета Јован Делић каже за оне који се залажу за повратак на српско писмо ћирилицу да су милитантни. Професор који је своју професуру зарадио на српском језику и, очевидно, без српског писма ћирилице!!!

Уз катедру истог српског језика имамо и скрушено усађеног Ивана Клајна.

У недавном оглашавању пред лицем јавности (Политика, 2. јул 2015.) онако одока установио је да је латиница писмо „енглеског, латинског, за већину страних језика који се уче код нас, за формуле у математици, физици, хемији, за апотекарске рецепте, за аутомобилске регистрације, за дописивање са иностранством, за адресу са Интернетом и и-мејлу, за СМС поруке и тако даље. Ћирилица не служи ни за једну од тих функција“ – што је крунски адут у овој опсенарској игри око ћирилице, код овог играча који је поприличан углед стекао (а и себе хранио) на јаслама српског језика и окретања леђа ћирилици.

Ова разуђена и валовита, али и ускомешана одбрана латинице, ако није знак дубоке плиткоумности, или усредсређене злурадости и пакости, или знак још једне срачунате мутљавине у којој ћирилица треба да се обезличи и нестане, или да задржи свој музејски тојест меморијални статус, или напросто знак мржње, или вид чистог идиотизма, онда је знак школског непознавања и српског језика и његовог писма.

Не треба да срчемо памет на катедри за којом је усађен овај смерни господин, да бисмо знали да енглески језик има своју латиницу, као и латински, или ма који од „страних језика који се уче код нас“. На пример, у енглеском језику постоји глас w, али тог гласа у српском нема, па стога ни словног знака; што важи и за глас the; или гласове на почетку ових речи Blood Sweat & Tears. И тако даље. Међутим господин Клајн каже да латиница из српског језика одговара латиници из енглеског језика. А ако знамо да један језик чине гласови, да ти исти гласови имају своје писане знаке, онда је и природно да се запитамо: на шта је то мислио погружени господин Клајн када нас обрадовао овим својим расуђивањима о латници у српском језику. Треба ли рећи да се слична ствар са гласовима понавља у латинском, као и у „већини страних језика који се уче у нас“, а да бих навео највиднији пример, посегнућу за немачким језиком и његовим словним знацима који се зову умлаут, а које Срби не могу ни изговарати а камоли писати на латници, па чак и да имају у устима врућ кромпир, као при америчком енглеском па и великобританском енглеском. А шта тек да кажемо за полувокале у мађарском језику, или вокале у француском, или неком од нордијских језика – да би латиница као универзално писмо била не мачка у џаку, већ врећа бува, гњида и вашки, за ситне душе.

Значи, по овој тврдњи добро усађеног Клајна, враћамо се у Нови сад, на онај генијално несретни договор и њиме потврђено сазнање да смо ми Срби на мањем културном нивоу због ћирилице која нас чини дивљим, примитивним и некултурним, и треба да се угледамо на оне који нису ни налик нама због своје латинице. Или да смо са ћирилицом фашисти – како ме је један бранитељ латинице јавно ословио.

А да погледамо и остале кечеве из рукава темељно усађеног Ивана Клајна.

Математика. Као и свуда где се учи, у свим језицима света, математика користи исте формуле, али пратећи текст, у стручним и популарним публикацијама, увек је писан домаћим писмом и домаћим језиком. Узмимо на пример „Увод у математичку логику и методологију математике“. Током целе те лепе књижице свуда се наилази на знаке једнакости, неједнакости, x, y, z, A, B, C… као и на одговарајуће формуле, и много тога што уз њих иде, али текст, речи и речи, писане су на домаћем језику и домаћем писму, најпре код аутора на енглеском, па код руса на руском и тако даље, где год да се појавила та лепа књижица. И где је ту латиница у језичкој употреби – осим ако сам језик математике неоспорно усађени Клајн не подразумева као језик који ће се чути и читати на пијаци, у градском превозу или у продавници шрафова и ексера.

Исто то важи и за физику, хемију и апотекарске рецепте, где стручност подразумева своје симболе, тојест знаке, или посебан језик – дакле не онај којим се воде разговори у аутобусу, на улици, у позоришту, у фабрици… Да је сасвим оправдано што лекар на рецепту пише препоруку за лек на латинском, као и по фабричком имену лека, будући да одговора дијагностикованој болести која није локална. Као, рецимо, повећан ниво шећера се лечи свуда на свету и природно је да се то исписује истим речима, прихваћеним латинским језиком… Као што када пишем пријатељу у Шпанију, да ћу адресу писати на шпанском, а не на кинеском… и тако даље.

Мука ми је од ових и оваквих подметања која треба да кажу даје латиница универзално писмо и да сам цивилизацијски умањен јер пишем ћирилицом. Уосталом, овај господин фино усађени је као члан Одбора за стандардизацију српског језика при САНУ установио Била Клинтона као великог лингвистичара – господин усађени је признао постојање бошњачког језика јер је то прописао Дејтон. Толико што се тиче његове стручности.

Општи став његовог слова у Политици гласи да се он залаже да ћирилица јесте српско писмо али да он препоручује да се пише латиницом! Чиста фантазија. А да ћирилицу одведемо на гробље, где ћемо јој свечаним обраћањима одавати пошту, дајући јој до знања да је памтимо.

Ја ово зовем англосаксонско лицемерје. Тако када је на батајнички аеродором, у лепотама издајничких власти после 5. октобра, слетео амерички пилот који нас је из америчких авиона фино засипао бомбама америчке производње, неки наши пилоти су под нуждом цивилног владања војском били комитет за дочек. Ту је пало и фотографисање, само што није било и љубљења и грљења, а један Американац је рекао, отприлике овако нешто: „Немојте да се љутите, ја сам вас бомбардовао по својој професији, најмање лично“. Па сад гледајмо шта ћемо са таквим лицемерјем темељно усађеног Ивана Клајна.

Господине усађени: ћирилца служи за све и једну од оних „функција“ које сте ви навели, али с тим што морате знати да се у држави Србији говори српски, па ако већ не знате да кажете телефонска порука, већ говорите СМС, будући да је то латиницом, коју ви забадате као тројку ван терена и тоса мердевина, онда се то зове есемес, што се некад учило у петом разреду основне школе. И тако даље.

Без обзира на мисаону пометњу коју шири овај усађени лингвистичар, и њему сродни корисници српског језика на начин одсуства бриге о њему, има ништа мање стихијски опасних пратећих порука у латиничном гушењу српског језика и писма. На пример, у пратећим декларацијама за електронске уређаје са екраном, увек је то латиницом, мада се ту провуку и грчки, и арапски, и кинески, њиховим писмима, димензије се углавном наводе у туђим мерама, у инчима. То је као када би се на пијацама продавало воће и поврће у фунтама, унцама или пинтама, а бензин се продавао у галонима… или што се ту и тамо, за сада стидљиво, појављују амерички начини писања цифара, да нас додатно слуде, као и датума, односно дневних часова. Све то, док бејаше ћирилица једино српско писмо, није могло ни да провири у Србији. А што се тиче адута за латиницу у српском, у огранку српске књижевности који се зове дубровачка књижевност, како каже укорењени Иван Клајн, да у српском језику латиница постоји „још од дубровачке књижевности“ – што није спорно – али је као опште правило сумануто, колико год се овај у том мнењу позивао и на мишљење „већине колега“. То би у равни ваљане сувисле аргументације било исто као када би 0,5 % римокатоликау Србији одредило да оних 90 % православних морају да буду римокатолици. У ништа бољем стању је и адут господина Ивана Клајна у неприкосновености Јована Скерлића, са његовим неоствареним фикцијама о латиници, где се уплиће и Скерлићева неприкосновена наклоност лику и делу Анте Старчевића, као нарочитог изданка, нарочитог духа и културе. За необавештене треба рећи да је Анте Старчевић један од најозбиљнијих теоретичара физичког уништавања православних Срба, па нек свако закључи шта и како хоће.

И још, узгред буди речено: сецесијом и изгоном Срба новостворена држава Хрватска се пред Унеском упињала, из петиних жила, да све што је штампано латиницом, у земљи од које се она насилно отцепила, припада хрватској културној баштини. Верујем да се то односи и на оно што је у Србији штампано после чина признавања Хрватске за државу, јер језик којим се казује у Србији је, како рече веома популарни панонски морнар, искварени хрватски.

У најблажој речи речено добра намера код Ивана Клајна не постоји, а још мање тежња да се постојећа стихија у српском језику и писму одстрани, па се стога поставља питање шта та његова реч казује и коме. Да ли госпођи Смајловић, која је од Политике направила босански лонац, или нама, или ником, потпуно је бесмислено.

Да би се овај латиницом изазвани хаос одстранио, да бисмо се у којечему разумевали у посебним приликама, да знамо ко шта означава и казује, да знамо једни за друге без магле и дима, нужно је да се тај узрок и одстрани. А то значи најнепосредније и оштро поново у живот у Србији увести српски језик и српско писмо – ћирилицу.

Срђан Воларевић

10 коментара

  1. Шешељевац

    Срђан Воларевић,
    Добро и афирмативно писање о ћирилици. Сазнао сам и најбољи опис енглеског језика „причање као да у устима имаш врућ кромпир“. Ја сам покушавао да назовем то енглеско мумлање чак и неандерталско, али то је ипак увредљив израз а овај са врућим кромпиром је описан и одражава прави звук Енглеског језика.
    А Иван Клајн је ипак велики стручњак за Српски језик, стоји што си написао о њему али није он препрека афирмацији ћирилице у Србији, његово форсирање латинице је без пропаганде Хрватске латинице и то је битно. Потпуно се слажем и ја сам присталица употребе латинице у техници и другим наукама, евидентно је да су се и Грчка слова показала као одлична за употребу највише у математици, али и у другим наукама. Баш је згодно и јасно када је текст ћирилица, а формуле истакнуте другим писмом. Ако је формула на латиници, до сада није ни била нека ознака са Хрватским словом – да има куке и вериге како каже Петар Кочић (акценте и сличне ознаке „ш“, „ч“, “ћ“,“ђ“, „љ“ итд.). Све функционише добро, али се јављају сада љубитељи хрватске латинице који покварењаци не кажу шта им је намера, већ траже да се цео текст пише на латиници, при томе мисле на Хрватску латиницу. Као компликовано је мешање у једном тексту ћирилице са латиницом. То се доказује мојом теоријом „Глупи професор“ (није професор глуп, већ сам себе приказује глупим да би постигао циљ за који је примио паре).
    Такви су нападачи на ћирилицу опасни, а Иван Клајн нема неке потезе који би могли да се окарактеришу као пропаганда против ћирилице.
    Такође Срби који употребљавају Хрватску латиницу стварају простор онима као, како си навео „панонског морнара“, да имају праве аргументе када кажу да причају „искварен хрватски“. Једино се не слажем са тобом да је то „панонски морнар“, он је „панонски говнар“.

    • И Вукова-латиница је Србска(крвати пишу Србском верзијом латинице) али је ћирилица Србскија.Уз то – а то је научно доказано – ћирилица је здравија за очи.А јасно је да се у математици и физици и техници користе грчка слова.Уз то данас је стандард електронског кодирања текста unicode где је дефинисан за сваки симбол одговарајући код без обзира да ли су у питању кинеска јапанска разне верзије ћирилица или разни контролни знаци и сл.Такође интернет адресе(имена интернет домена) могу данас бити на ћирилици арапском кинеском писму и сл тако да пада теза да је латиница незаменљива у новим рачунарским технологијама.

  2. ДрагоЉуб

    Госоподин Клајн (Мали) је ту да нам објасни како се мисли, пише и говори на србском језику.. Апсолутно му верујем и мислим да ће постати успешан када буде давао добар одговор на страшном Христовом суду.. Мистер Клајн, желим вам свако добро..

  3. Културнији народи:
    – осим Мађара и Италијана, остали латинични народи из околине не показују неке резултате у култури, али у свирепости и лицемерју не бих могао да одредим који су напреднији. Наведимо имена српских књижевника, уметника и научника – има их колико свих околних заједно. Према томе – ако хоће да приступе култури, морали би под хитно да уче ћирилицу и српски.

    Писмо комуникације:
    – уз најбољу вољу морам да признам да ништа не разумем мађарски, ни шиптарски, иако су исписани најјаснијом латиницом. Не разумем ни грчки, који је исписан њиховим алфабетом, али се забављам погађајући шта пише и препознајући онда грчке речи из фонда опште културе. Ако је некоме до комуникације – данас има ћирилизаторе, који у трептају ока преводе текст из једног у друго писмо.

    Језик интернета и СМС-а:
    – апсолутно нетачно! Чудо да један проф.Клајн толико не зна! У употреби су ћирилични домени у интернету, а већ СМС можеш писати у санскриту, ако учиташ фонт.

    • Амин ! Све у коментару је апсолутно тачно ! У будућности ћемо имати преводиоце у реалном времену далеко квалитетније него што су то данас који ће моћи да преводе са једног на било који други језик(текстуалну гласовну информацију и слично).

  4. Nista dok se ne propisu kazne za uporebu neustavnog pisma na svim javnim mestima u medijima svih vrsta i dok se ne zabrani uvoz kompjutera i mobilnih telefona koji namaju tastaure na srpskoj cirilici .Dotle ni[ta ne’emo napravitio i pisa’emo ovako sakatom latonicom kao ja sada jer ni e-postu ne mogu da napisem na cirilici .

  5. Пратећи ове коментаре о ћирилици уочио сам велики напредак. Од седам коментара 6 је на ћирилици исписано. Велики напредак, јесте у минијатури али је напредак. То што нам латини неће оставити ћирилицу на миру, од њих то и не треба очекивати. Треба упорно радити на заштиту ћирилице од полатињених Срба, којекаквих урећивачких програма штампе које отворено као хијене кидишу на ћирилицу попут листа Време. Данас, Блиц, Курир,…. За почетак их бомбардовати да су антиуставне, да крше устав и закон Србије, да промовишу неслужбено писмо, да се базирају на безакоњу и тд.
    Што се тиче употребе код државних органа и јавних предузећа и установа, ту је латиница запечатила каријеру. Нема више латинице. Ни један документ од најобичнијег уверења до других јавних исправа, сведочанства, решења, пресуде, потврде, све је то 95% НА ЋИРИЛИЦИ.
    Што се тиче Клајна, и остале латинске братије од њих нисам ни очекивао боље, колико и од Аустроугарске власти која је забрањивала ћирилицу. За извесно време када се Србија усправи и успостави државност у свим сверама и на власт дођу школовани младе национално свесни, без неке Ју носталгије, онда ће кренути на боље. Када у скупштини Србије буде најстарији посланик рођен после 90-тих, а дотле од камуфлираних комуњара задојени на антисрпству тешко ће мо донети и спровести законе да се у Србији поштује Србија. Време ћирилице тек долази.

  6. Д...Збиљић

    „И Вукова-латиница је Србска“ (Милован). Када је и где Вук предочио свој састав „срБске латинице“. Наведите тај састав и цитирајте где је објављена „Вуова срБска или срПска латиница“. Вук није био толика будала да саставља друго писмо за Србе кад је већ реформисао српску ћирилицу. Вук нигде не наводи друго писмо осим његове ћирилице.

    У НЕЗНАЊУ ШИРЕ СЕ ФАЛСИФИКАТИ

    Вук се само морао сагласити да католички корисници српског језика тај језик пишу латиницом коју је састављало у коначном саставу неколико аутора. Гај, Даничић и други, само не Вук. А и Даничић је предложио замену двознака и предложио је пет нових слова, а прихватили су му Хрвати само једно слово (ђ уместо дј). И ништа даљње, Латиничко писмо, наравно, Вук није саставио само га је паушално критиковао наводећи која слова нису добра и предлагао је Гају да ту абецеду поправи. Гај то није хтео да учини. Према томе, Вук с том латиницом нема никакве друге творачке везе. Дакле, Вук је само пристао да Срби православни, разуме се, имају једно писмо — српску ћирилицу, а Срби католици (који су убрзо асимиловани) и Хрвати друго писмо — латиничко. Вук је на то приморан у Бечу.

    Све изван тога је тежак фалсификат о „српској латиници Вуковој) и то пада на душу филолога Петра Милосављевића. Пре Милосављевића о „српској латиници“ говорио је Радмило Маројевић по принципу „чији језик онога и писмо“, али Маројевић није лагао да је то „Вукова латиница“.

    Да би се о писмима говорила пуна истина, она мора да се зна. У незнању шире се фалсификатри.

  7. manje više za Klajna i nj. tumačenj.Ali, ja bih bacio težište zašto 80% Srba (uključujći i mene) piše latinicom,zašto su skoro sve novine u Srbiji i R.Srpskoj pisane latinicom.Pogotovo , kako u tim medijima da neka nataša kandić ili biserkova dobije više prostora i promocije nego ,npr general mladić ili neke stare istorijske ličnosti

Оставите коментар