Мистерија новца – ко и како креира новац

Монетарна економија је помало езотерична област и вероватно најкомплекснији сегмент економске науке. Новац и начини његовог креирања су мистерија не само за лаике, већ и за већину економиста, па и банкара. Они који верују да знају како се новац креира, најчешће се ослањају на знање која су стицали на факултетима, из уџбеника чији аутори често преписују једни од других. Академски економисти су „најзаслужнији“ за заблуде везане за процесе креирања новца.

Модел новчане мултипликације

Када сам пре много деценија студирао економију, чинило се да су ствари релативно једноставне. Уџбеници економије, па и најчувенији – попут „Економије“ нобеловца Пола Самјуелсона, која се читала као нека врста библије – учили су нас да креирање новца контролише централна банка. Банкарски сектор је у тој интерпретацији само посредник, неутрални агент преко кога се депозити привреде, грађана и државе трансформишу у кредит.

Сходно томе, да би банка одобрила кредит клијенту А, потребно је да клијент Б положи депозит у банку, или да неко уплати новац на рачун клијента Б. Дакле, сваком новоемитованом кредиту претходи нови депозит без кога нема кредитне експанзије. Банке знају да положени депозити, без обзира на рочност, неће одмах бити повучени, а поготово неће сви депозити бити повучени у кратком периоду. У модерном банкарском систему новац стално кружи, депозитно стање банака се мења али нема драстичних повлачења новца, сем у ситуацијама великих банкарских криза. Како економије у правилу расту – номинално или реално, свеједно – са привредним растом ће расти и депозити и кредитна активност.

Полазећи од описане логике, банке могу са високом вероватноћом израчунати колико депозитног потенцијала могу преточити у кредит а да не угрозе своју ликвидност. Ликвидност подразумева да банка у сваком тренутку има довољно слободних средстава да без кашњења може извршавати све своје обавезе према клијентима и/или трећим лицима. Ако би и дошло до изненадног шока и привременог поремећаја, солвентне банке могу позајмити новац на међубанкарском тржишту од других банака, или га могу позајмити од саме централне банке и тако остати ликвидне.

Кроз тривијалан и поједностављен пример какав се често среће у литератури, описаћу како се од депозита стиже до кредитне мултипликације.

Банка може одлучити да од 100 динара новог депозита емитује 80 динара кредита, а да 20 динара задржи у облику резерви. (Колико ће резерви остати у готовини, а колико ће бити на рачуну пословне банке код централне банке је небитно у овом примеру.) Колико ће банке задржати у облику резерви најчешће зависи од регулативе централне банке. У овом теоријском случају, банке увек задржавају 20 процената депозита у облику резерви.

Када је кредит емитован, дужник може искористити цео износ свог одобреног кредита (80 динара) за куповину робе. У сценарију у коме продавац робе има рачун код друге банке, започет је процес мултипликације новца. Банка продавца добија 80 динара новог депозита, и следећи логику прве банке, емитује нови кредит у износу од 64 динара, задржавајући 20% прилива(16 динара) у облику резерви.

Процес мултипликације се наставља и трећа банка, чије је клијент добио 64 динара, сада може емитовати свој кредит од 51.2 дин, задржавајући 12.8 динара као резерву. Кроз неколико итерација процес ће се исцрпети и емисија кредита окончати.

Ако је овај механизам креирања новца тачан, тада централна банка, прописујући стопу обавезне резерве, теоретски може контролисати укупну количину креираног новца, као и новца у оптицају. У нашем теоријском случају, на сваких 100 динара новог депозита и уз стопу резерве од 20 процената, могуће је креирати додатних око 400 динара кредита кроз мултипликацију (модел бесконачне геометријске серије). Ако би централна банка желела да креира 900 динара нових кредита, довољно би било да стопу обавезне резерве спусти на 10 процената.

Иза овог монетарног механизма стоји следећа логика – између количине новца у оптицају и БДП-а постоји мање-више стабилна релација. Контролишући количину новца у оптицају, централна банка контролише и раст БДП-а. Колико ће бити новца у оптицају централна банка контролише одређујући висину стопе обавезне резерве.

Кључне импликације овог модела су прво, да централна банка има пуну контролу над креирањем новчане масе и друго, да без штедње нема кредита, а тиме ни инвестиција, ни развоја. Имплицитно, инвестиције се могу финансирати само домаћом штедњом, или трансфером иностране штедње – било кроз кредите или кроз стране инвестиције.

Описани модел новчане мултипликације и креирања новца је погрешан и не одговора стварности модерних економија. Та чињеница није спорна и постоји велики број радова најкомпетентнијих аутора и институција који су разбили мит о томе како се новац креира и каква је улога пословних банака у томе. Највећи број ауторитета који побијају концепт монетарне мултипликација долази из редова стручњака са искуством рада у централном банкарству[1].

Модел банкарског креирања новца (ендогена монетарна теорија)

За разлику од теоријског модела који сам описао, реалистични модел креирања новца почива на банкарском систему као основном каналу креирања новца. У овом моделу банка није неутрални актер који депозите само трансформише у кредите, већ је институција која креира новац (депозите) емитовањем кредита. Новац-депозити се креирају „из ваздуха“, једноставном књиговодственом операцијом. Ту је корен монетарне езотерије коју сам раније поменуо[2].

Иако изгледа контраинтуитивно, штедња не повећава депозитни, а тиме ни кредитни потенцијал банака. Овде је важно сагледати биланс банкарског система као целине, а не само биланс једне банке. Када радник прими плату, за износ плате која је стигла на његов текући (депозитни) рачун, смањен је депозитни рачун послодавца. Раста депозита овде нема, ради се само о преливању депозита – или у оквиру једне банке (када предузеће и радник имају рачун код исте банке), или са банке на банку (када су рачуни у различитим банкама). У оба случаја укупан, збирни износ депозита остаје непромењен. Куповни потенцијал једног актера се повећава на терет другог, али збирни потенцијал остаје непромењен.

У следећој фази радник ће потрошити део новца и стање на његовом текућем рачуну ће се смањити. За колико се његов рачун буде смањио, за толико ће се повећати рачуни (депозити) продаваца роба и услуга. И још важније, непотрошени део плате који остаје као штедња, ни на који начин није повећао депозитни потенцијал банке. Куповна моћ у економији није повећана, нити је повећана сума депозита у банкарском систему.

У другачијем сценарију, ако радник узима кредит, банка креира депозит који је раднику стављен на располагање. Када је кредит одобрен, на рачуну радника се појављује нова количина креираног новца и то је нова куповна моћ. Знамо де је реч о новој, додатној куповној моћи јер овом емисијом кредита ниједан депозит у банци није смањен и није дошло до преливања. Овај новац је настао „из ваздуха“ и биланс банке је увећан (и на страни имовине и на страни обавеза) за износ одобреног кредита.

Супротан процес настаје када дужник враћа кредит. Свако раздуживање (враћање кредита) је истовремено процес поништавања новца и куповне моћи и доводи до смањивање висине депозита у систему. Као што је у процесу емитовања кредита дошло до повећавања и имовине и обавеза банка за исти износ, код отплате кредита, за исти износ се смањују и обавезе и имовина банке.

Банка не одобрава кредит зато што је неко депоновао нови новац, већ зато што постоји тражња за кредитима. Банка верује да ће клијент коме је кредит одобрен бити у стању да га врати са каматом и да ће у том процесу банка зарадити. Ово је кључни моменат који стоји иза процеса креирања новца. Страх од невраћања кредита је највећа препрека прекомерне кредитне експанзије.

Наравно, банка је само један од три актера који учествују у процесу креирања новца. Други актер је дужник чија ће тражња за кредитом бити одређена висином камата и других банкарских трошкова. Трећи актер је централна банка која би својом регулативом требало да присили банке на опрезније пословање (нпр. висином каматне стопе централне банке, прописивањем стопе обавезних резерви, прописивањем висине капитала које банке морају имати, прописивањем правила за израчунавање ризичних пласмана и сл.).

На први поглед изгледа као да банкама не требају клијенти који депонују новац, већ само клијенти без пара који су жељни кредита. Ако банке саме креирају депозите, шта ће им штедише и чему потреба да се штедише привлаче и да им се плаћају камате?

Овде ова помало досадна прича мора прећи на још досаднији, технички терен банкарског пословања. Банка, као и сваки други ентитет има свој „текући“ рачун и држи га код централне банке. То је већ помињани рачун резерви. Поједностављено, систем функционише овако:

– Банке ће сваког дана имати плаћања које њихови клијенти извршавају према клијентима других банака. Сва таква плаћања ће се вршити са рачуна на рачун банака код централне баке.

– Како је бесмислено да банке сваки час врше хиљаде и хиљаде плаћања, сва плаћања ће се груписати и у блоку преносити између банака. Како банке истовремено имају и приливе и одливе, само ће нето салда бити преношена са рачуна на рачун банака. У том процесу нечије резерве (салдо на рачуну) ће расти, а нечије ће се смањивати.

– У нормалним временима, банке ће вишкове резерви позајмљивати једна другој. Нпр. управо су ЛИБОР камате оне по којима банке позајмљују резерве једна другој.

– Банкарска драма настаје оног тренутка када се резерве тако смање да банка не може извршавати налоге својих клијената. При томе, она не може новац позајмити ни од друге банке, нити од централне банке, јер су финансијски актери проценили да је та банка несолвентна. (Проблем несолвентности банака није непосредно предмет овог текста, па се на томе нећу задржавати.)

Кључно је разумети да кроз процес емитовања кредита банке не могу повећавати своје резерве, не могу повећати стање на свом рачуну код централне банке и не могу помоћи себи за случај проблема са ликвидношћу.

Сваки кредит је и потенцијални ликвидносни ризик, јер се кредит може потрошити на плаћање клијенту у другој банци. У том тренутку, банка која је емитовала кредит мора део својих резерви (у висини кредита) да пренесе на рачун друге банке, чиме се њене резерве смањују. Свака прекомерна експанзија кредита повећава ову опасност, јер банка ризикује да су јој одливи по основу емитованих кредита већи од прилива по разним основама. Када би само једна банка вршила кредитну експанзију, потенцијални губитак резерви би био огроман. Срећом, како обично све банке истовремено врше кредитну експанзију, нето ефекат губљења резерви је много мањи.

Највећа опасност за банку је када клијенти не враћају кредите. Тада се резерве банке не попуњавају темпом који је потребан за ликвидно пословање. Сличан удар настаје и када, у тренуцима панике, грађани повлаче своје депозите. Такво повлачење директно смањује салдо на рачуну резерви банака.

Због свега реченог, за банку је важно да привлачи депозите „са стране“, дакле оне депозите које није непосредно креирала. Стање на рачуну резерви се може повећати онда када банка добија уплате од неке друге банке, или када грађани нпр. стављају новац на рачун банке. Отуда и напор банака да привлаче клијенте, поготово оне који дугорочно штеде. Дугорочна штедња даје стабилност банкарском пословању, будући да ти депозити неће бити брзо или изненадно повучени.

Банка не привлачи депозите да би их репласирала, већ да би јачала своје резерве и кроз то олакшала аутономно креирање кредита „из ваздуха“. Депозити помажу процес креирања новца, али нису извор из кога се креира новац. Коначно, штедни депозит нпр. је обавеза банке према клијенту, а не имовина банке.

Наравно, што је банка већа, већа је вероватноћа да се добар део банкарског промета одвија у оквиру ње саме, дакле без потребе да се резерве троше. Великим банкама је много лакше да контролишу своје токове прилива и одлива новца. Није случајно ни да у тренуцима криза, прво страдају мале банке јер су њихове резерве најизложеније ударима, а како нису системски важне, централна банка их може пустити низ воду.

Последице банкарског креирања новца

Каква је привилегија дата банкама, можда се најбоље види када банкарски кредит упоредимо са робним кредитом који предузеће даје својим купцима. Предузеће мора произвести робу да би је у кредитном аранжману продало купцу. Банка не производи ништа, већ кредит ствара из ваздуха и на томе зарађује, користећи привилегију која јој је системски дата. При томе, у највећем броју случајева је реч о приватном монополу на штампање новца.

Чињеница да банке могу креирати новац из ваздуха, у великој мери по својој вољи, може довести до дестабилизације економског система. Кредитна експанзија банака је увек проциклична. Када је економија у експанзији, када вредности имовине (кућа, станова, акција и сл.) расту, банке убрзавају и подгревају те процесе што доводи до великих тржишних „мехурова“. Супротно, у временима криза, банке обустављају кредитирање и продубљују кризу. У правилу страдају мала и средња предузећа која највише и зависе од банкарских кредита.

Како банке брину пре свега о сигурности пласмана, највећи део кредита одлази на финансирање промета некретнина, будући да хипотекарни кредит представља најбољи облик осигурања. Оваква политика доводи до скока цена некретнина и обично завршава сломом и падом цена некретнина. Када се то догоди, обично избијају и банкарске кризе.

Банке огроман новац позајмљују и индустрији финансијских шпекулација, јер се у „нормалним“ временима могу осигурати залозима хартија од вредности. Невоље почињу онда, када се, као у Великој рецесији, испостави да вредносни папири не вреде ништа, или вреде много мање од кредита који је банка дала.

Банке финансирају оно што њима одговора, а не оно што је интерес привреде и друштва. О овом феномену сам већ писао у тексту „Када кредитни систем убија економију“[3]. Нејасно је због чега су и централне банке и државе одустале од кредитне контроле иако је потпуно јасно да кредитни систем служи пре свега потребама финансијског сектора и да је систем инхерентно нестабилан већ деценијама.

Иако, у теорији, централне банке могу кроз квантитативну рестрикцију резерви утицати на смањивање емисије кредита, у пракси се то најчешће не догађа. Централне банке прате кредитну експанзију и обезбеђују довољно резерви како би систем функционисао. На неки начин банке изнуђују креирање резерви од стране централне банке. Уз то, контрола кредитне активности кроз одређивање висине стопе обавезних резерви је практично напуштена.

Основни монетарни инструмент је данас базна каматна стопа коју одређује централна банка. Подизањем или спуштањем своје каматне стопе, централна банка покушава да подигне или смањи трошкове задуживања банака, и тако смањи или подстакне кредитну експанзију, дакле да дестимулишу или стимулишу кредитну активност.

За земље попут Србије, концепт креирања новца није академска тема. Ако је тачно да банке креирају новац из ваздуха и да висина штедње није опредељујући фактор кредитне емисије, тада је простор за кредитирање привреде много већи него што званичници и банкари тврде. Онда није неопходан трансфер тобожње иностране штедње и бесмислено ино задуживање. Мала земља може подстаћи самостални развој планираним усмеравањем и квалитетном контролом кредитне емисије. То је искуство готово свих успешних модела развоја.

Сулудо је да систем допушта банкама да имају монопол у ефективном „штампању“ новца, као и да им допушта да тим новцем кредитирају шта им падне напамет. Ово тим пре, што је и Велика рецесија показала да банкари, пунећи своје џепове, трошкове својих лоших одлука увек испостављају друштву. Слобода која је дата банкама је вероватно највећи економски и етички скандал бар последњих тридесет или четрдесет година.

———————————————————————————–

[1]Један од најпознатијих радова на ту тему су написали економисти Централне банке Енглеске и може се наћи на адреси http://www.bankofengland.co.uk/publications/Documents/quarterlybulletin/2014/qb14q1prereleasemoneycreation.pdf

Кога ова тема интересује, одличан извор информација су нпр. књиге „Where Does Money Come From?” (J. Ryan-Collins, T. Greenham, R. Werner) или “Modernising money” (A. Jackson, B. Dyson).

[2]Банке креирају новац и када од небанкарског сектора купују хартије од вредности, али то није битно за контекст овог текста.

[3] https://nkatic.wordpress.com/2016/01/27/kada-kreditni-sistem-ubija-ekonomiju/

Небојша Катић

3 коментара

  1. дудина падина

    Комплетан чланак је сувишан – цртеж/фотографија изнад чланка је сасвим довољан.

  2. Славјанин

    Мада се аутор представља као неакадемски економиста (нефотељаш) који не учи из преписиваних уџбеника на факултетима већ до сазнања дошао самостално (открио топлу воду) ипак за конац се не разликује устаљеног клишеа економског модела.Он нам супроставља два монетарна модела старијег – новчане мултипликације који је био основа банкарских послова од зародиша банкарства и новијег – банкарског креирања новца где се улога штедиша смањује па зато данас камате иду ка нули и негативи.Овај други модел је примеран данашњици јер је папирни ниовац у оптицају у енормним количинама.По неким проценама има га три до четири пута више од свеукупног богатсва на земљи.
    Али из незнања или шта већ ниј поменуо праве креаторе новца ни из чега (ваздуха).То нису банке чак нису ни све Централне банке него то је глобалистичка банкарска олигархија која је власник ФЕД штампарије (САД),Банка Енглеске и најновија ЕЦБ (ЕУ).Ради предаха ФЕД је на одмору али зато ЕЦБ месечно штампа око 60 милијарди еура.Олигархија је прорачунала – уместо да плаћамо народу камате на депозите,те паре иду код нас.Све остале Централне банке (осим Русије,Кине и земље које дају отпор глобализму) су декор јер не могу штампати националну валуту – то право пренели су овим банкама.Интересујте се јел се динар штампа у Србији.Једино могу контролисати комерцијалне банке како не би нека застранила.

  3. Здраво, ја сам г-ђа Нели Прециоус приватни кредит зајмодавац који нуди кредите по каматној стопи од само 2%. нудимо, личне кредита, ауто кредите, пословни капитал, приватне кредите итд појединцима и компанијама које су у финансијске тешкоће под јасним и разумљивим и условима кредитирања. контактирајте нас данас путем е-поште, тако да можемо вам дати наше услове кредитирања: (неллипериоус@гмаил.цом)

Оставите коментар