(Фото: Спутник.рс)
(Фото: Спутник.рс)

Надметање око кључаонице Балкана

Цела фртутма око (не)природне Албаније „све до Ниша“, којом Београду прети ноторни убица, миљеник западне алијансе, Харадинај, а у име хибридне државе Бондстил, у ствари НАТО калифата, своди се на дипломатско брзопотезну партију геостратешког шаха.

То је симултанка Вашингтона са Пекингом и Москвом. Лондон, кобајаги, само кибицује из сенке, сада са независне позиције Брегзита, дакле више не робује Берлину и ЕУ бирократама. Ситним играчима у оквиру овог раскусуривања титана, у коме Лондон, (нео)колонијални мераклија и гусар хоће слободне руке, неће остати ни мрвице.

Мат, или реми, нека нова овог пута Балканска Јалта, одлучује о будућем позиционирању не само водећих актера нове геополитике света у предсобљу Европе већ аутоматски и судбини Србије. Бивало је тако од Сан Стефана до Берлина, Версаја и састанка Стаљин, Черчил, Рузвелт. Овог пута смо на аукцији као поражена и демонизована страна. Тим горе.

Вашингтон настоји да одређује висину „царине“ за пројекат Пекинга (делимично растерећење САД од хиљада милијарди дуга Кини). Иначе, „Појас и пут“ је према последњим сазнањима из британских медијских извора „Енглеско кинески пројекат“, а то само може да значи да ће и САД имати у њему своје прсте.

У њему ће без сумње, бизнисмен председник Трамп, ако се под маском Велике Албаније САД домогну кључног дела коридора „појаса и пута“ Македоније и Југа Србије, одређивати путарину. Не ми.

Зато најаве из Вашингтона „потпуне промене политике на Балкану“ више личе на мамац, варалицу из радионице Трамповог саветника, зета Кушнера, који добро стоји и са Сорошем и са Тел Авивом и са демократама Клинтонових.

То је она прича о двоструким стандардима и аршинима западне, у основи увек агресивне и неравноправне бизнис политике и дипломатије. Коју, кобајаги, српски полтичари не разумеју.
Па онда шире фаму преко својих таблоида о опасности од „Тиранске платформе“ као да она није скројена у Вашингтону а оверена у Бриселу. А тек пуштена у промет из албанске престонице да се Срби не сете.

Довољно је прелистати историјат Призренске лиге и мотиве настанка Албаније као британско-аустријског пројекта смишљеног да Србија (мали Руси) не изађе никада на топла мора, па и то као „коњоводци Русије“.

А Русија се нашла поново на удару, сада уједињених Германа и Англоамериканаца који, маскирајући се иза пројекта глобализма у неоколонијалном походу од Балкана још деведесетих прошлог века, непрекидно гурају напред. И то по цену огромних разарања и мигрантских криза. И стигли су до Украјине. Циљ је један рајх и једна влада и држава без граница.

Тешко да ће Трамп опстати ако се не држи те основне матрице пројекта за цело столеће, ма шта је, мислећи или озбиљно (исушивање мочваре), или само лансирајући као предизборни спин, причао пре избора.

Изгледа тренутно да су САД најбоље позициониране на југу Балкана нарочито после предаје мандата од стране македонског председника Иванова соршоиду Заеву и улажења Црне Горе у НАТО. На путу је дубока глобала да задобије пуну контролу кључаонице Балкана, моравско-вардарске долине.

Поједине личности, које током партије испадну из комбинација и са плоче, прекрит ће паветина и шаш историје. Као и Милошевића и Ђинђића у сличним геостратешким симултанкама. Они су од почетка имали улогу фигура за жртву кад куцне час. Мада тога изгледа нису били до краја свесни.

У току је надметање дипломатијом као „рата другим средствима“, или игра слонова на балканској трави измедју САД, Кине и Русије. И то у предсобљу Европе у околностима под претњом губитка контроле сукоба интереса до ивице рата. Чему је пословично склона Америка. И то као стална тактика уцењивачке стратегије, а то је интервенционизам, чак до размере армагедона. До сада је овај каубојски блеф успевао све до Сирије и Крима. Што сведочи да Москва има своје проритете у које свакако ми „промењене свести“ не спадамо.

А управо је Вашингтон политичким притиском на Иванова, док није капитулирао под претњама Великом Албанијом, добио Македонију. Циљајући прстом и на Југ Србије. Не водећи рачуна, по обичају, да би све могло да се измакне контроли у овој симултанки која све више добија на убрзању у ризицима по Балкан, пре свега. Своди се све на такнуто макнуто, а у дипломатији дубоке сенке коју крече масни наслови српских таболида.

Сваки несмотрени потез доноси губитак иницијативе и урушавање зацртаних планова. Западни су безобзирно освајачки неоколонијални, источни кинеско-руски отварају „перспективе мирољубивих трговачких коридора и осигураног добитка и за придруженог (млађег) партнера“.

Мада, очито љубоморна Индија, некада наш најважнији несврстани партнер, тврди да је „Кина нови колонијалиста и да ће пројекат „појас и пут“ мање партнере увући у дугове а затим им одузети и суверенитет“. Никад сви задовољни. У историји ништа ново.

Нема сумње да глобалистичка варијанта САД свеприсутности и доминације на било којој тачки глобуса представља голу присилу новог нацизма у експанзији. Она друга политика тандема Пекинга и Москве делује као промишљена варијанта капиталистичког комунизма који нуди сарадњу (под условима моћнијег и богатијег), али и мир и просперитет. Градиран наравно за све учеснике по величини и заслузи.

Земље у успону као Кина и Русија немају потребе за ратом. Оне у опадању моћи као САД да. Виде у њему шансу да поправљају разваљено уз огроман профит за себе.

Путин је од кинеског модела узео тачно колико му треба да би збунио Вашингтон, а НАТО представио као неотворени кишобран забоден у задњицу наивних, који се отвара тек кад продре унутра у желудац државе. А то онда није заштита, како се обећава, већ агресија обављена изнутра, а наставља се према споља, што видимо на примеру надувавања велике Албаније.

Дугорочно то НАТО „гостовање“ које паразитира на организму као и канцер погубно је по суверенитет „штићеника“. Види се и у Француској која се од деголизма вратила атлантизму и која је постала немачки протекторат. А Немачка је опет то исто, само на узди САД. Само ће вам Јелена Милић, која је у обавезама према спонзору Алијанси стално ван себе, тврдити супротно.

Видно је да претње свођења Србије на прекумановску, упућене преко тиранског релеја из Вашингтона, Берлина и Лондона, иначе главних ослонаца нашег премијера, „не плаше“ будућег и формалног председника. Тај гордијев чвор неспорних чињеница о испреплетаним интересима великих на Балкану и трговини територијама и коридорима, руку на срце, Вучић не може да размрси у улози малог од кужине. Па и не покушава.

Нови талас ратних бубњева од стране кобајаги Албанаца жељних освајања Србије у ствари је јасна опомена Вучићу, пред одлазак у Пекинг, да случајно не мења с(а)вест и не седа без одобрења за коцкарски сто велике политике. Што је својевремено покушао са минимумом жетона Слоба.

А тамо у Кини, сазнајемо преко преноса РТС из Пекинга, уз пратњу клавира који је лично свирао Путин и уз интонирање незваничне српске химне патриотског сентимента, Тамо далеко (исте оне коју је из Титовог затвора пустио Милошевић), некрунисани председник, без сумње добио је јаке понуде и захтеве „сирена“. Од Москве, али пре свега Пекинга, којим се обавезао не само на западу. Како би иначе са њховом подршком (многима неразумљивом) недавно ушао комотно у изборе. И добио апсолутну већину за председника не само из СНС већ и од проруских и „прокинеских“ бирача.

Притом, видимо из Русије, саветују њихови аналитичари „треба проширити овлашћења председника (да ли је могуће још) „суоченог са агресијом, брзо ојачати српску војну моћ да се одупре успешно Албанцима, БИХ муслиманима и амбицијама из Хрватске“. Дакле на три фронта. Да ли је то неки покушај бољег позиционирања на табли Прешевске долине наших руских и кинеских пријатеља према Трампу? Све се чини, ако је тако, да прете из празне српске пушке. Наликује макар, али истину најбоље зна Диковић.

У сваком случају, „неутрални“ АВ се нашао у позицији оног пешака коме је суђено да или вратоломијом и срећом постане „краљица,“ или буде поједен надомак изласка на други крај табле. А таквом расплету га гура и досадашња неумерена лична амбција и уз њу усвојена тактика сталне промене свести која је, како видимо у светском тренду као ИН фабриковање нове генерације лидера од стране „дубоке глобале“.

Имамо већ целу гарнитуру клонова таквих вођа са квалитетима пуне кооперативности према банкарима и институцијама ММФ и Светске Банке. Превише моћних код куће, на шта велики жмуре, а мањих од маковог зрна према спонзорима споља. На тој листи су сви шефови држава који су вољом глобале на европској сцени.

Преко ових глобално диригованих неолиберала на кормилу држава ефикасно је последњих месеци узвраћен ударац започетом повратку националним државама. У наглој промени смера ветрова у геополитици, искусни дворски редитељ и глумац ових дана је прокоментарисао (наравно са своје прагматске тачке гледишта) „не бих волео да данас будем у кожи Вучића“.

Мада, са друге стране, „гарант стабилности Балкана“ очито ужива у ретро варијанти новог највећег сина у чије је папуче ускочио још 2012. под маском првог потпреседника владе. Он покушава да се као и Тито бави политичком трговином користећи валуту без истинске признате и прихваћене подлоге, несврстаност. А видели смо од л990. до данас на који начин је та политика, која се после пада Берлинског зида преименовала у неутралност, била смртоносна за Србе у Србији. Посебно преко Дрине и на Косову.

У недостатку бољег решења, а у трци са временом да успори Вашингтон на коридору, Москва предлаже концепт четири неутралне православне државе на Балкану. Али до сада нико се не оглашава да се придружи Београду.

Паметном довољна поука, али не и подављенима у спин стварности, где се у политици искључиво маше „лажним заставама“, а не појасом за истинско спасавање. Не још дуго. Сат крај шаховске табле откуцава исход, али и час разилажења магле. Све ће бити јасније, мада без веће вајде за публику.

Драган Милосављевић

Оставите коментар