Narkomanija i „dušebrižništvo“ – loše da gore biti može

19. avgust 2012. | Miroslav Vujanić

Danima čitamo, slušamo i gledamo izveštaje o odista tužnom i tragičnom događaju koji se desio u Centru za odvikavanje od bolesti zavisnosti „Sretenje“ u Jadranskoj Lešnici. Tada se jedan ovozemaljski život ugasio, dok je ovozemaljski život drugog čoveka i njegove porodice do temelja uzdrman i urušen.

Međutim, izgleda da sama veličina ove tragedije nije dovoljna da sagledamo kuda ide ovaj svet i sa njim i mi sami. Današnjem čoveku, budući naviklom na svakodnevnu poplavu medijskih izveštaja o ratovima, tragedijama, ubistvima i prolivanju krvi, ovo dođe kao još jedan u nizu nesrećnih slučajeva kojim – što osudama, što procenama o tome ko je kriv – treba da se nasladimo. I umesto da kao ljudi, kojima je Bog dao razum, na vest o gašenju jednog i urušavanju drugog ljudskog života gledamo sa strahom Božjim i tugom, mi se ponašamo kao što se ponašaju beslovesne životinje, koje kad namirišu krv, gube svaki razum i osećaj, te hrle kako bi dokusurili žrtvu.

Imamo li bar malo savesti, bar malo osećanja i ljudskosti ako već nemamo straha Božjeg?

Setimo se samo prvih naslova novinskih članaka:„Pop metalnom šipkom ubio štićenika!“, „Pop ubio!“ itd. Nekoliko dana nakon toga saznadosmo da nikakave metalne šipke nije bilo, a sad čujemo da niji bilo ni smrtnog premlaćivanja. Sve to nas tera da se s punim pravom zapitamo da li bar malo savesti i ljudskosti imaju svi oni novinari što se surovom oštrinom reči latiše krvava pera kojim danima nakon tragedije nastaviše da seciraju žrtve i dodavaju so na živu ranu ovog tragičnog događaja. Izgleda da je jurnjava za što većim tiražima, zaradom i novcem učinila da novinari, urednici i njihove gazde bace pod noge i pogube sopstvenu savest, odgovornost, moral i ljudskost. Sutra će, verovatno, kako bi održali nivo prodaje svojih krvavih novina, naći nekog „ucveljenog i moralno podobnog“ narkomana kako bi upravo njima svedočio o surovosti o. Branislava Peranovića.

Šta mogu i moraju da urade država i državni organi po pitanju ovakvog raspirivanja laži i da li ima pred zakonom odgovornosti za sve one medije i novinare koji u ovakvim slučajevima svojim brutalnim lažima stvaraju euforiju u narodu? Da li će svi oni ostati slobodni kako bi pri nekom drugom nesrećnom slučaju slobodno mogli novim izmišljenim izveštajima da povećaju svoj tiraž i tako unovče svoju laž napravljenu na tuđoj nesreći?

Zar nije krajnje vreme da se prekine sa novinarskom praksom CNN-a i BBC-a kad se zna koliko smo upravo mi kao narod i država postradali zbog raznih lažnih izveštaja i izveštavanja? Zar se ne može biti dobar novinar sa hrišćanskim pristupima i pozivanjem na praštanje i ljubav?

Tek je posebno pitanje da li će državni organi oličeni u novoj narodnoj vlasti i pogotovo policija ispitati ko je taj zamućeni izvor koji je u pola noći ovim moralno posrnulim novinarčićima javio da je „pop ubio metalnom šipkom“.

Po pravilu, odmah posle medija oglasile su se i nevladine organizacije, borci za ljudska prava i slobode, raznorazni humanisti, dušebrižnici i lekari. I svi oni, ne čekajući istragu, neštedimice se utrkuju ko će sa više „humanog“ kamenja da se baci na osumnjičenog.

Međutim, pitamo gde su svi ovi dušebrižnici bili kad se nesrećni Nebojša Zarubac počeo drogirati. Gde su svi oni bili kad su se pod teretom narkomanije njegova bliža i dalja porodica počele lomiti, rasipati i uništavati? Gde su sve organizacije zabrinute za ljudska prava i slobode bile kad je njegova majka izgubila slobodu postajući rob i žrtva narkomanskog terora? Nigde ih nije bilo tada, a, sigurni smo, čim dovoljno iscrpe ovaj slučaj, zaboraviće Nebojšu, kao i mnoge druge Nebojše u Srbiji sve dok im ovi ne zatrebaju kao deo izveštaja kojim će opravdati zahtev za novi godišnji budžet, u koji će svakako ugraditi svoje nemale „humanitarne“ plate.

Nebojše će se sećati samo njegova rasturena porodica i, sigurni smo, u svojim pokajničkim molitvama, onaj koji mu je poslednjih deset meseci bio i otac, i majka, i država, i Crkva – o. Branislav Peranović.

Šta reći o sudstvu, policiji i celokupnom državnom aparatu, koji i postoji kako bi brinuo ne svoje, već upravo narodne brige? Više je nego očigledno da je ceo državni aparat zakazao u slučaju Nebojše Zarubca, pre svega ne reagujući na činjenicu da je on dugogodišnji narkoman koji koji iza sebe ima više od 50 krivičnih prijava. Da je državni aparat brinuo brigu o Nebojši, cela stvar po njega bi se možda završila drugačije. Međutim, očigledno je da ljudi iz državnog aparata, umesto da brinu za građane ove države, u koje spadaju i hiljade i hiljade narkomana-prestupnika, imaju druge prioritete, pre svega sopstvena nameštenja, formiranje vladajućih koalicija, ministarske i poslaničke beneficije i briga za pse lutalice. Upravo tako, zapitajmo se koliko je država utrošila novca u otvaranje i održavanje centara za prihvat i čuvanje pasa lutalica, a sa koliko je novca pomogla Centar Sretenje, gde su prihvatani i lečeni ljudi.

Svedoci smo ogromnog broja tragičnih slučajeva u kojima glavnu ulogu igraju narkomani, a kako stvari sa ovim svetom stoje, biće ih samo više. Setimo se događaja od pre nekoliko meseci kad je očajni otac ubio svog sina narkomana, koji je porodici uzeo sve ili slučaja kad je narkoman ubio majku jer mu nije dala pare za drogu. Šta će svi oni koji rade u državnom aparatu uraditi da zaustave pošast narkomanije sem što će se lukavo pozivati na evropske zakone, koji štite i promovišu prava i slobode narkomana-prestupnika, homoseksualaca, pedofila, svih, samo ne unesrećenih porodica. U stvari, sigurni smo da upravo zbog evropskih integracija i pomenutih „naprednih“ evropskih zakona, koji promovišu „slobode i prava“, država ni ubuduće neće učiniti ništa konkretno po pitanju prisilnog smeštanja i lečenja narkomana-prestupnika u adekvatne ustanove.

Setimo se da je i sam Nebojša, umesto u nekoj državnoj ustanovi ili centru osnovanom od strane „brižnih“ nevladinih organizacija, kao težak narkoman i prestupnik utočište i to besplatno našao kod o. Branislava Peranovića u Centru Sretenje, svestan da tamo postoje i ograničene slobode i fizičko kažnjavanje za teške prestupe.

Ovde ne možemo a da ne pomenemo i Srpsku Pravoslavnu Crkvu, čiji su punopravni članovi i protojerej Branislav Peranović i pokojni Nebojša Zarubac.

Po pitanju ovog događaja ispred Srpske Pravoslavne Crkve, kao generali posle bitke, oglasili su se episkopi Irinej Bulović i Porfirije Perić. Za „naivnu javnost“ oni su naglasili da nemaju nikakvih saznanja o postojanju Centra Sretenje, ali zato imaju saznanja koliko je prota Peranović mesečno zarađivao u tom istom centru.

Da se ne lažemo. Sinod SPC, na čijem čelu je Patrijarh Irinej Gavrilović, a čiji je dugogodišnji nezamenjiv član i glasnogovornik Irinej Bulović, odlično je znao za postojanje rehabilitacionog Centra Sretenje, na čijem čelu je bio o. Branislav Peranović. Više puta u dopisima od samih roditelja i mnogih bivših štićenika gore pomenuti episkopi su čuli za postojanje ovog centra, kao i za veoma dobre rezultate koji se postižu u njemu. Međutim, pitanje je da li su Sinod SPC i sam Irinej Bulović pokazali i najmanju želju da na bilo koji način pomognu rad ovog Centra. Da li su priložili bar jednu paru za njegov rad? Nisu! Toliko o njihovoj „iskrenoj brizi“ za pastvu i narod.

Šta reći o episkopu Porfiriju Periću, koji, protivno crkvenim kanonima, obavlja dužnost Predsednika saveta Republičke radio-difuzne agencije ili čuvene RRA. Šta je on kao čelni čovek ove agencije, ali pre svega kao episkop svetosavske Crkve uradio da se na televizijskim ekranima zaustavi promocija kriminala, nasilja, droge i svakog drugog nemorala? Ništa! I dok Porfirije Perić drži pridike drugima, upravo s dozvolom agencije na čijem je on čelu emituju se filmovi koji promovišu kriminal, rasturanje droge, ubistva, pornografiju i svako drugo zlo. Pobrojaćemo vam samo neke naslove iz filmskog programa: „Zemljanke su lake ženske“, „Seksi zver“, „Ubica na autoputu“, „Manija za orgijanjem“, „Žigolo“, „Slepi teror“ i slično. Najblaže rečeno, nemoralno smeće sa Zapada podmetnuto da na njemu odrastaju srbska deca kako bi sutra bili nasilnici i narkomani. Ako je i od Porfirija Perića, dosta je.

Da je sreće pa da je više sveštenih ljudi imalo želju da se istinski pozabavi narkomanijom i posveti toj borbi bar deseti deo onoga koliko je posvetio o. Branislav (ne ulazeći u njegove motive i metode), neko bi valjda primetio šta radi, gde greši (ako greši) o. Branislav. Međutim, vrh SPC ima prečeg posla, treba razumevanje, ljubav i dobru volju iskazati u Zagrebu, a Jadranska Lešnica kod Loznice može i da sačeka.

Na kraju reč-dve i o o. Branislavu i Nebojši Zarubcu.

O. Branislav Peranović je otpočetka imao dobru nameru, međutim, lečenje teških narkomana, pa još kriminalnih prestupnika je veoma težak posao i zahteva angažovanje više ljudi, pa čak i cele društvene zajednice i celog državnog aparata. Koliko je država potrošila para na pomenute centre za čuvanje kerova beskućnika, a koliko je pomogla o. Branislavu u ovom teškom poslu?

Svaki čovek je grešan i slab i kao takav sklon je padu. Pa čak da je o. Branislav pogrešio i pao, što još ne znamo bez potpune istrage, treba li da ga dotučemo ili da mu kao ljudi i društvo, a pre svega pravoslavni hrišćani pomognemo da ustane u pokajanju radi spasenja duše njegove, radi dobra porodice njegove?

Umesto kleveta i osuda izrečenih na račun o. Branislava, koliko nas se setilo prislužiti sveću za spas duše jadnog Nebojše, koji je davno postao žrtva ovog pohlepnog sveta ogrezlog u greh i poroke? Nemojmo misliti za sebe da smo pravednici koji će se upodobiti svetima. Pre sam mišljenja da smo mnogo bliži onoj bludinici, onome cariniku i onome razbojniku sa krsta.

Da li neko ovde traži opravdanje za eventualno ubistvo? Ne, tražimo i molimo od Gospoda milost i za dušu nastradalog Nebojše i za o. Branislava, a od države tražimo istinu i pravdu po ovom događaju. Ili će nam sutra svima biti bolje da nakon Nebojše skinemo glavu i o. Branislavu!?

Zato, braćo Srbi, pokajmo se i pomolimo se za dušu stradalog Nebojše i za istinu, pravdu i spasenje o. Branislava i njegove porodice.

Neka bi nam svima Milostivi Gospod dao u smirenju razum, pokajanje i praštanje kako bi i On nama oprostio sagrešenja naša. Amin.

O Preobraženju Gospodnjem, leta Gospodnjeg 2012.

Beograd, Srbija

Miroslav Vujanić je rođen u Kninu 1968. g. Nekadašnji direktor Inicijative za spremnost i prevenciju u Jugoistočnoj Evropi, član Pravoslavne hrišćanske zajednice, član Svesrbskog nacionalnog veća svesrbske narodne organizacije „Srbi na okup!“ od njenog osnivanja i od septembra 2011. godine sekretar „Srbi na okup!“.

Oznake:Dušebrižništvo, Miroslav Vujanić, narkomanija