(Фото: КМ Новине)
(Фото: КМ Новине)

Не, данас нисам опчињено загледан у небо, већ посрамљено у земљу…

Не, данас нисам загледан у небо, опчињен војном светковином, већ загледан у свод, а свод је тамо где се Србија разговара с Господом- на Kосову и Метохији!

Небо је тамо и за сунчаних дана као у сутон, али је свода вазда, док сам смео доле видео сам га, верујте, како се јутром разговара с вековима а пећка Бистрица тече без гласа и хука, литургијски, а јутро…јутро ко тамјаниште, молебански ко дечански монаси, можеш се њиме причестити, закрстити, лећи на траву као под кивот и…

Kакво ли је небо данас над Kосовом и Метохијом?! Грми ли над Београдом довољно да се не чују речи Хашима Тачија: „Србија је дала одобрење да 42 судија и тужилаца положи заклетву правосуђу Kосова!“
Није Србија, ал јесу Срби! Несоји!

Јел парада у славу победе довољно гиздава да засени параду у славу пораза?!

Јесу ли говорници довољно гласни кад усклинку лаж: „Никада нећемо издати Kосово и Метохију“ да се не чује ехо: „Никада нећемо издати оно што смо већ издали, нема потребе два пута, из прве смо се доказали…“?!
Јесам ли глуп и наиван што не могу да схватим, прихватим, што изгарам у бесу и очају да Србија по први пут за својег постојања не жели Kосово и Метохију, лажући да без њега може бити Србије?!

Они Срби, несоји! Поган која се нада да ће зурлама и таламбасима поплашити свод да узмакне и не запамти те извитоперене гримасе које су под свој јастук сакриле крваву Харадинајеву чакију, погодивши се, ко на сточној пијаци, колико Србин вреди живе ваге и колико су добри ако Рамуш мало украде на кантару, јер, ено фукаре, додаје гробове док тас не претегне а лепо су му рекли да се мане гробова- ово што је над земљом то је на продају, оно под њом…засеј, брате, смиље нек замирише метохом, од издаје само грђе смрде трупла без крста и белега!

Ево се надам да ће аплаузи надгаламити чауше док се Тачију заклињу да ће поштовати „правни систем и уставни поредак косова (вазда малим словом)“, заснован на ономе за шта се крволок вазда залагао: моје је право да ти распорим грло од ува до ува, а правда је мало спорија, стићи ће чим попали куће по селу и силује све што још има труни живота у себи, ал стићи ће, не брини, само ти полако умири, за све има времена, видиш како ти се мајка безбрижно клати на врби…“!

Заклеће се Јустицији, не знајући, или, пак, одлично знајући, да на Kосову и Метохији није слепа правде ради, већ зато што су јој Рамуш и Хашим извадили очи, па бубреге, јетру, слезину, ребра, материцу, дојке…ал оста таман нешто костију за које се скоро са сигурношћу може рећи да припадају или њој, па се закланој могу заклети да ће судити по праву, правди и свему осталом што се још пронађе у јамама, док их не покрије смиље…

Ето, не гледам у небо, рекох, јер није га било ни оне ноћи над „Пандом“, нит оног дана над Гораждевцем, Старим Градском, Ораховцем, Великом Хочом, Призреном, Ђаковицома…

Ал, било је свода, да се причестиш и закрстиш њиме, но шта је свод- под њим умрлима дајемо 40 дана, а под небом живима 42 судија и нешто Срба живе ваге…

Ајте, само храбро, није вама теже положити заклетву пред Рамушом и Тачијем него што је њима било положити заклане пред оцем, мајком, сестром, братом…

Не брините за правду, спора је али достижна, ено су је многи стигли и заболи нож под ребра.
Kрвари, али стићи ће, познаћете је по одећи, жици на зглобовима и оном повезу преко очију…

Михаило Меденица / Dva u jedan

један коментар

Оставите коментар