18. avgust 2012. | Stanimir Trifunović / pletenijesloves.wordpress.com
„Musaviji Borko Stefanović“
U destruktivnom carstvu forme srpskog političkog provizorujuma, personalna i politička autentičnost je u toj meri raritetna pojava da se o njoj, sa pravom, može govoriti u terminima mera verovatnoće i incidenta. Svaki samosvojni iskorak iz rigidnih i restriktivnih granica puke forme, preživi li kojim čudom nihilistički stadijum obezvređujućeg ignorisanja i/ili medijskog tranžiranja po NVO recepturi, zaskužuje da zadobije metafizičko značenje, i, možda sasvim nehoteći, a kadkada i protiv svoje volje, nadživi sopstvenu primarnu ambiciju. Jer, svako ko se apriorno ne divi, ili barem prećutno ne konformira fantomskoj, tajnoj, neobznanjenoj i neformulisanoj(!?!) političkoj platformi vladajuće klase za Kosmet, za koju će se, sva je prilika, tek aposteriorno, naknadno tražiti konsenzus, automatski je prokazan (a, to je mnogo više nego optužen) za podsticanje antievropske atmosfere ili za prevaziđenu okrenutost iracionalnom sentimentu prema Otadžbini. Ili isto to, samo malo drugačije i preciznije rečeno, svako ko strogo i sistematski najavljivane „bolne kompromise“ u predstojećim pregovorima sa separatistima razume kao kontinuitet antinacionalne politike prihvatanja realnosti, po pravilu mora pristati na stigmu politički (i da razmere omalovažavanja budu još veće) i patriotski inferiorne osobe. Jer patriotizam je tobož nezabludela nada u stratešku moć licemernog odnosa sa međunarodnom zajednicom kojim se kanda kupuje vreme dok se svakodnevni terenski ustupci otimaču dela Otadžbine žele predstaviti kao civilizacijski standard u funkciji obezbeđivanja normalnijeg života građana.
Slučaj je to (etiketiranje, žigosanje) kada su namere autentičnog aktera duboko harmonične sa ličnim sistemom vrednosti a ovaj drugi je lišen svakog kalkulantskog pristupa rodoljublju i svemu što ono podrazumeva. Tada je brutalno postranjivanje ove paradigme državni projekat broj jedan. I da stvari budu još jasnije, pojedinci i/ili (političke) organizacije nosioci autentične patriotske ideje su manje važni od same paradigme i predstavljaju samo Vudu lutke za bacanje mračnih, smrtonosnih čini na samu rodoljubivu paradigmu. Dramatičnu potvrdu ovog kafkijaknskog koncepta, sa suprotnim predznakom doduše, uočavamo u usiljenom i neprirodnom nastavku uterivanja evroatlanske dogme nezavisno od njenih jednokratnoupotrebljivih realizatora, dakle i od aktuelne, novopromovisane koalicije na vlasti, kao formalnog naslednika prethodne.
Više nego ozbiljnu najavu disciplinovanog formatiranja javnog mnjenja povodom predstojećih „bolnih kompromisa“, naravno, podneće svako od nas na sebi svojstven način, jedinstveno posredovan vlastitim moralnim načelima i poimanjem rodoljublja i ukupnih geopolitičkih prilika: Posebno će, međutim, biti posmotreni oni među nama koji su već indicirali snagu nedvosmislenog državničkog stava iskoračujući u bližoj prošlosti iz duboke, hladne, jednoumne tišine totalitarne, ideološke forme. Njihovo dosledno i postojano pregnuće ( a, znamo mi ko su Oni) tokom nastupajućih sedmica i meseci nije samo podrazumevani i očekivani angažman već Hamletovsko kretanje u susret soptvenim „biti ili ne biti“ iza kojih iznenađujuće strpljivo čeka Narod kojem pripadaju. Ako pripadaju. Njihovo oklevanje da u veoma bliskim vremenima koja slede i konačno i zauvek valorizuju svoju političku i moralnu autentičnost lišiće ih trajno nove istorijske šanse da nastojeći da zaustave rastakanje svoje zemlje, zaustave i rastakanje sopstvenih autoriteta i atributa sa državničkim oreolom. Biće to jalova pobeda trenutka nad vremenom čija će brza naknadna osveta biti istorijski sud koji neće suptilno razlikovati počinioce od „posmatrača“. A to znači da će mnogi od nas pred njim zadrhtati. Oni kojima se to ne dogodi, mogu mirno čekati konac života.
Aleksandar Vulin: Musaviji Borko Stefanović
