9. avgust 2012. | Ljubodrag Duci Simonović / Standard
Ljubodrag Simonović Duci
Mesta nekadašnjih „čuvara olimpijske ideje“ zauzimaju skorojevići koje svoje pozicije u MOK vide kao mogućnost da se što više obogate.
Vrtoglava olimpijska karijera Huana Antonia Samaranča (Juan Antonio Samaranch), predsednika MOK od 1980. godine, jedan je od neposrednih rezultata zbližavanja MOK-a sa fašističkim diktatorom. Brendidž je „lansirao“ Samaranča u međunarodnu olimpijsku orbitu kao bliskog saradnika (i porodičnog prijatelja) diktatora Franka i kao „preduzimljivog čoveka“ koji je stekao ugled kao uspešni reklamni agent fašističkog režima Španije. Rukovodeći se geslom da „sport nema ništa sa politikom“ Samaranč će, upravo se koristeći sportom kao prvorazrednim političkim sredstvom, dospeti do najviših vrhova u fašističkoj hijerarhiji moći. Kupovanje Španske federacije hokeja na koturaljkama i učestvovanje u organizaciji II Mediteranskih igara u Barceloni (1955. godine) bili su samo prvi koraci koji su ga uveli u Nacionalni olimpijski komitet Španije i doveli do mesta ministra za sport na koje će ga lično postaviti fašistički diktator Franko. Pozicije koje je stekao putem sporta omogućiće mu da ga Karero Blanko (Carrero Blanco), zloglasni i nesuđeni „naslednik“ Franka, postavi za predsednika regionalnog veća Katalonije u vreme početka agonije fašističkog režima. U pristupnoj besedi Samaranč izjavljuje: „Izražavam svoju iskrenu odanost i vernost režimu, vernost principima „Movimienta“ (fašistički pokret, prim. aut.), svoju pokornost španskom princu i svoju apsolutnu odanost Franku“. Nakon atentata na Karera Blanku (koji su 1973. godine izveli komandosi ETA), Samaranč je dobio zadatak da rukovodi merama odmazde. Po izjavama svedoka, u toku 1974. i 1975. godine „došlo je do represije u obliku tolikog broja hapšenja, mučenja i vešanja, koja nije zabeležena još od kasnih četrdesetih godina“. Za ubijanje levičara policija je koristila poseban metod falangista, davljenje uz pomoć metalne ogrlice („garrote vil„), koji je primenjivan sve do Frankove smrti.
Samaranč je ostao veran fašističkom režimu sve do njegovog kraja. Dan uoči smrti fašističkog diktatora, 20. novembra 1975. godine, Samaranč u fašističkoj uniformi, koju nije skidao četrdeset godina, učestvuje u proslavi posvećenoj osnivaču „Falange“, jedne od najkrvavijih zločinačkih organizacija za koju istorija zna. Ono što je zapanjujuće, ukoliko se pođe od proklamovanog karaktera me]unarodnog olimpijskog pokreta, je da je Samaranč marširao u fašističkoj uniformi ulicama Barcelone i pozdravljao fašističkim pozdravom u svojstvu potpredsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta i uz njegovu bezrezervnu podršku. Uostalom, samo nekoliko godina kasnije, „stoprocentni frankovac“, kako je Samaranč sebi voleo pred prijateljima da tepa, postao je predsednik MOK-a. Nakon smrti fašističkog diktatora Samaranč izjavljuje: „Frankov primer će nas uvek pratiti u našoj borbi za jednu bolju Španiju!“
Samaranč, gubi se!
Samarančeva politička karijera u Španiji je okončana 23. aprila 1977. godine. Sto hiljada ljudi okupilo se ispred zgrade katalonskog regionalnog veća u Barceloni upućujući poruge Samaranču, koji je još uvek bio predsednik regionalnog veća Katalonije, i uzvikujući „Samaranč, gubi se!“ („Samaranch, fot e camp!“)
Samaranč, kao i njegovi fašistički saborci, ipak je imao sreće. Plašeći se gra]anskog rata, nova vlast je proglasila opštu amnestiju tako da nije došlo do su]enja fašističkim zločincima. Koristeći se novcem i vezama, Samaranč će se 18. jula 1977. godine naći u Moskvi u svojstvu ambasadora Španije u Sovjetskom Savezu. „Lukavi kameleon“, nadimak koji je dobio u Kataloniji, će znalački iskoristiti svoj boravak u Moskvi sa ciljem – da postane predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta. Odlazak u Moskvu, samo tri godine pred održavanje Moskovskih olimpijskih igara, trebalo je da mu ojača položaj me]u sovjetskom olimpijskom birokratijom čija pomoć mu je bila neophodna za zadobijanje olimpijskog trona.
Sovjetski režim je imao velike probleme sa organizovanjem Olimpijskih igara – zbog vojne intervencije u Avganistanu. Samaranč je bio veoma predusretljiv. Trudio se da uradi sve što je u njegovoj moći da bi zadovoljio sovjetsku birokratiju ne bi li je privoleo da izvrši pritisak na svoje „saveznike“ iz „Istočnog bloka“, kao i na zemlje „Trećeg sveta“ u kojem je dominirao sovjetski uticaj da bi, prilikom izbora za predsednika MOK-a koji je 1980. trebalo da se obavi u Moskvi, glasaju za njega. O tome engleski novinari Simson i Dženings (Simson i Jennings): „Ubeđeni sledbenik Franka, koji je četrdeset godina podržavao istrebljivanje komunista u Španiji hapšenjem, mučenjem i vešanjem, izveo je za njega tipični salto i svuda naokolo počeo da se ulaguje. Ironija je bila savršena. U toku čitavog života Samaranč se borio protiv „crvenih“ – a sada je nastojao da im se dodvori da bi se domogao najvišeg položaja u sportu. Na dan nacionalnog praznika Španije Samaranč se pojavio na sovjetskoj Televiziji i održao tro-minutni govor o prijateljstvu – na ruskom. Namučio se da bi savladao jezik, a govor je naučio napamet. Taj čovek stvarno nije znao za sram.“
Svoj put ka vrhu Olimpa Samaranč je popločao i pijankama koje je u španskoj ambasadi u Moskvi organizovao za sovjetsku birokratsku vrhušku. „Španske noći“ i podrumi puni vina zbližili su fašističkog zlikovca, koji je po svaku cenu hteo da zavlada svetskim sportom, i beskrupuloznu sovjetsku birokratiju koja je po svaku cenu htela da sačuva vlast. Nije nikakvo čudo što se Samaranč tako dobro snašao u tadašnjoj Moskvi: on se našao među svojim istomišljenicima koji su se kao i on čitavog života borili protiv emancipatorskog nasleđa građanskog društva. I dok su sovjetski bombarderi sravnjivali sa zemljom avganistanska sela Samaranč se, sa svojim domaćinima u Moskvi, pripremao da proslavi svoj izbor na mesto predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta i da, naravno, održi olimpijsku zdravicu u „slavu mira“ i „saradnje među narodima“!
Uz pomoć prijatelja
Pridobijanje sovjetske birokratije bio je samo jedan od Samarančevih poteza da bi zadobio što više glasova u MOK-u. Njegov sledeći potez je bio pridobijanje članova MOK-a iz latino-američkih zemalja. U tome će mu pomoći njegov stari prijatelj Žoao Avelanž (Joao Avelange), moćni predsednik Svetske fudbalske federacije, inače trgovac oružjem i „anđeo čuvar“ krvavih vojnih hunti Južne Amerike. Sledeća, ali ne manje važna ličnost, bio je Horst Dasler (Horst Dassler), vlasnik firme „Adidas“, „siva eminencija“ svetskog sporta i Samarančev patron. Uz pomoć Daslera (kome će Samaranč u znak zahvalnosti dodeliti „Zlatni olimpijski orden“ – najviše priznanje MOK-a za „izuzetne zasluge u razvoju olimpizma“) Samaranč je omogućio Avelanžu da prebrodi finansijske teškoće oko organizovanja Svetskog prvenstva u fudbalu 1982. godine, a za uzvrat Avelanž će iskoristiti svoj uticaj na latinoameričke zemlje i obezbediti glasove za Samaranča.
U Moskvi je 16. jula 1980. godine obavljen izbor za predsednika MOK-a. Samaranč je izabran u prvom krugu. U zemlji u kojoj je fašizam naneo neopisiva zla i usmrtio više od dvadeset pet miliona ljudi i stotine hiljada dece, za predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta, organizacije koja je zvanično simbol najviših ljudskih vrednosti i stremljenja, izabran je čovek koji je imao dva puta duži fašistički staž od Hitlera ili Musolinija i koji je bio jedan od vodećih fašista Španije!
Samarančev boravak u Moskvi bio je samo uvod u uspešnu saradnju sa birokratskim režimima Istočne Evrope. Zadobiti njihovu podršku bio je zadatak od strateškog značaja za Samarančevu „olimpijsku politiku“. Za vreme zasedanja MOK-a u Istočnom Berlinu Samaranču je dobrodošlicu poželeo Manfred Evald (Manfred Ewald), predsednik Olimpijskog komiteta Istočne Nemačke i rukovodilac doping-programa. Njemu je Samaranč već dodelio „Srebrni olimpijski orden“. Ovom prilikom „Zlatni olimpijski orden“ biće dodeljen Erihu Honekeru (Erich Honecker) za njegov „ogromni doprinos u razvoju olimpizma“. Iste (1985.) godine Samaranč dodeljuje „Zlatni olimpijski orden“ Nikolae Čaušeskuu (Nicolae Ceausescu), „kasapinu iz Bukurešta“, za njegov „nemerljivi doprinos razvoju olimpijskog pokreta“. Dve godine kasnije Samaranč putuje u Sofiju da bi bugarskom diktatoru i vodećem bugarskom olimpijcu, Todoru Živkovu, okačio oko vrata najviše olimpijsko odlikovanje. Već sledeće godine Samaranč se obreo u Južnoj Koreji da bi sa olimpijske govornice dao sramnu podršku jednoj od najkrvavijih vojnih hunti XX veka i odlikovao njene vođe „Zlatnim olimpijskim ordenom“. Za vreme trajanja Olimpijskih igara u Seulu vojna hunta je zatvorila u koncentracione logore više od 250 000 protivnika režima. Članovi MOK-a, kao i predstavnici „demokratskih zemalja“ Zapada, nisu imali nikakve primedbe. Za njih, Olimpijske igre u Seulu održane su u po „najvišim olimpijskim standardima“.
Novi momci
Stvari se utoliko menjaju što tvrdokorne predstavnike totalitarnih režima zamenjuju pragmatični „novi momci“ koje, pre i iznad svega, interesuje novac. Mesta nekadašnjih „čuvara olimpijske ideje“ zauzimaju skorojevići koje svoje pozicije u MOK-u vide kao mogućnost da se što više obogate. To je logično jer, kao što vidimo, na olimpijskim borilištima sve manje dominiraju nacionalne, a sve više zastave multinacionalnih kompanija. Sve bespoštedniji ekonomski rat, koji se vodi na svetskom prostoru, neposredno određuje granice „slobode“ sportista koji su samo oruđe kapitala za ostvarivanje profita i u tom smislu roba (radna snaga), kao i reklamni panoi i reklamni agenti kapitalističkih firmi. Astronomske cifre koje se vrte u industriji zabave, u kojoj sport ima sve veći udeo, samo govore o njenom sve većem značaju kao izvoru profita, kao i reklamnog medija koji dobija sve veći značaj u borbi kapitalističkih grupacija za tržište. Sve manja mogućnost za oplodnju kapitala u tradicionalnim branšama proizvodnje; nastojanje da se kolonizuje dokolica potlačenih i na taj način predupredi borba za novi svet; relativno visok nivo potrošačkog standarda zaposlenih u razvijenim kapitalističkim zemljama – uslovljava prelivanje kapitala u zabavljačke branše.
Prestiž MOK-a, kao i njegovu materijalnu dobit, obezbeđuju sportisti. MOK je, zapravo, parazitska organizacija koja živi od nadljudskih napora sportista celog sveta. Bez njihovih rezultata i žrtvovanja MOK ne bi imao nikakav društveni značaj. Za razliku od sportista, od kojih samo neki bivaju nagrađeni novcem i lovorikama (a mnogi završavaju svoju sportsku karijeru u bolnici ili na groblju), olimpijska gospoda su uvek na dobitku. Što je još gore, zahvaljujući tome što imaju monopol na olimpijski pokret, gospoda iz MOK-a manipulišu ne samo nacionalnim olimpijskim komitetima, već i sportistima širom sveta. Takozvani „vrhunski sportisti“ postali su roblje MOK-a kojim olimpijski menadžeri trguju nastojeći da ostvare što veću dobit. Istovremeno, sportisti su, zbog egzistencijalne zavisnosti od sporta, primorani da prihvate da učestvuju na olimpijskim igrama čak i onda, kada je očigledno da one služe za međunarodnu promociju fašizoidnih režima.
Ne treba biti mnogo uman da bi se shvatilo kako će stvari dalje da se razvijaju ukoliko se ne stane na put samovolji kapitala. Sve veća sirotinja i sve veći novac koji se ulaže u sportski show-business neminovno dovodi do toga da sportisti postaju kaskaderi, gladijatori i cirkuzaneri najnižeg ranga. Istovremeno, rizik smrti postao je sastavni deo današnje „sportske borbe“. MOK-u, kao ni drugim organizatorima sportskih „spektakala“, nije u interesu da se spreči upotreba „stimulativnih sredstava“ u sportu jer bez njih nema rekorda, a bez ovih nema publike, televizijskih prenosa, reklama – što znači zarade. Budući da se organizuje sve veći broj međunarodnih takmičenja na kojima svaki sportista (zavisno od rezultata na svetskim rang-listama) ima svoju cenu i gde se dobijaju posebne (sve veće) nagrade za postizanje rekorda, logično je da sportisti, koji žive od sporta i za sport, moraju da upotrebe sva sredstva koja im pružaju mogućnost da ostanu na vrhu. Sportisti se danas masovno dopinguju ne zato što je to „lakši način“ da se dođe do rezultata, nego zato što je klasičnim treningom nemoguće dosegnuti takav „telesni razvoj“ koji je neophodan da bi se postigao rekord. Doping je već dugi niz godina sastavni deo svakodnevnog jelovnika sportista širom sveta i, kao takav, nužno zlo bez koga se, sledeći logiku „rekord po svaku cenu“, ne može ići dalje.
Doping i koka-kola
Mere za kontrolu dopinga koje je predložio MOK samo su, kao što je to i do sada bio slučaj, bacanje prašine u oči međunarodnoj javnosti i način da se svetska javnost uveri da je MOK-u stalo da „izađe na kraj s tim zlom“. Jer, kako se može voditi uspešna borba protiv upotrebe „stimulativnih sredstava“ u sportu kada kapitalističke firme, u borbi za tržište, nude sportistima basnoslovne sume za reklamiranje svojih proizvoda – zahtevajući od njih pobede i rekorde? Kako se može očekivati uspešna borba protiv dopinga kada je najvećem broju sportista sport praktično jedina mogućnost da se izbave iz sirotinjskog geta? Kada se došlo do takvih rezultata koji se ne mogu prevazići bez sve stravičnijeg uništavanja ljudskog organizma „dodatnim sredstvima“? Kako se boriti za „čistotu“ sporta kad on izrasta u svetu u kome je sve podređeno profitu; u kome je čovek sveden na radno-potrošački mehanizam; u kome se logika kupi-upotrebi-baci uvlači u sve pore ljudskog življenja? U takvom svetu, u kome je borba za pobedu postizanjem većeg rezultata (bez obzira na ljudsku cenu) uslov opstanka, iluzorno je očekivati da će sport, koji je upravo kondenzovani izraz tih odnosa, moći da sačuva „čistotu“.
Sport je od svog nastanka samo pratio razvoj kapitalizma. Nekada je atletika, kao „kraljica sportova“, bila simbolični izraz razvojnih mogućnosti kapitalizma. Danas, kada čovek vidi deformisana tela sportista, dece i žena pogotovu, malo ostane od oduševljenja sa kojim su nekada praćena sportska nadmetanja. Telo čoveka u sportu sve više postaje deo uobičajenog dekora kapitalističkog sveta na zalasku: klimatske promene, zagađen vazduh, uništene reke i šume, sve veći broj istrebljenih životinjskih vrsta… Dalji „progres“ na temelju logike profita moguće je ostvariti samo sve većom zloupotrebom čoveka i njegovog organizma. Ne radi se samo o dopingu tela, već o stvaranju fanatizovane, gladijatorsko-kaskaderske svesti koja je u stanju da dovede telo do cilja po cenu njegovog uništenja. Stvaranje „psihe rekordera“ podrazumeva uništavanje ličnosti čoveka i kritičke svesti koja može da postavi pitanje o smislu tog, sve očiglednije, samoubilačkog poduhvata. Zbog toga se ide na sve mlađe uzraste: što se ranije počne, veća je mogućnost da se sveukupni psiho-fizički razvoj deteta uklopi u zadati model „rekordera“ koji se mora ostvariti da bi se postigao projektovani rezultat.
Sport ima neskrivenu ulogu kada se radi o ostvarivanju i zaštiti strateških interesa vladajućeg poretka. Za Kubertena i Brendidža olimpizam je trebalo da postane najviša religija XX veka koja će sačuvati kapitalističko društvo od raspada. Tu ulogu sport ni danas nije izgubio, mada se ona pojavljuje u mnogo banalnijem obliku. U Kubertenovo vreme, posebno u vreme vladavine nacističkog režima u Nemačkoj, sport je korišćen kao sredstvo za stvaranje masovnog fanatizma. U današnjem kapitalističkom društvu, u kome je destrukcija temelj razvoja vladajućeg sistema, kapital koristi sport da bi stvorio masovni idiotizam. Sport je postao sredstvo za ispiranje mozga i za sterilisanje menjalačkih potencijala čoveka, oblik masovne psihoterapije, način da se ljudi spreče da bace pogled izvan zidina kapitalističkog sveta. Teško da bi današnji sport mogao da bude proglašen za religiju u onom smislu koji ima kod Kubertena. Današnja sportska ideologija ne teži da stvori Kubertenovog „novog čoveka“, ali je bliska Kubertenovom olimpizmu po tome, što teži da ubije slobodarsko dostojanstvo čoveka, veru u budućnost, da čovekovo viđenje „budućnosti“ traje onoliko dugo koliko mu treba da ispije čašu bljutave koka-kole.
