Otpor izrabljivačkom kapitalizmu

5. jul 2012. | Chris Hedges (Kris Hedžis) / Truth Out / Prevod: Marko K.

One zajednice američkih Indijanaca koje su se prve prilagodile evropskim kolonizatorima – oni su uništeni prvi.

Otpor američkih Indijanaca protiv evropskih ekspanzionista javio se u dve forme. Jedna je bila nasilje, druga je bila pokoravanje. Nijedna nije uspela. Zemlja im je ukradena, društva su im desetkovana, njihove žene i deca poubijani a okolina uništena.

Nije bilo nikakvog pravnog postupka. Nije bilo pravde. Nikad je i nema za pokorene. I sada, kad smo suočeni sa sličnom snagom grabljive, neobuzdane korporativne moći, koja se namerila na naše nemilosrdno izrabljivanje i oduzimanje naših pravnih i fizičkih zaštita, moramo da odlučimo kako ćemo da reagujemo.

Ideolozi gramzivog kapitalizma, kao članovi nekog primitivnog kulta, izvikuju lažnu mantru da su prirodni resursi i ekspanzija beskonačni. Oni odbijaju pozive na pravednu preraspodelu i govore nam da će uskoro svi da uživaju u „ekspanziji“ bogatstva, koje se zapravo stalno smanjuje. I dok se ceo ovaj ludački projekat raspada, elite beže kao žohari u svoja utočišta. Na kraju, sve će da se uruši, kao kula od karata.

Civilizacijama u zadnjoj fazi raspada dominiraju elite koje su izgubile svaki dodir sa stvarnošću. Zajednice se upiru sve žešće i žešće kako bi obezbedile dekadentno izobilje vladajućoj klasi, čak i kad se u tom procesu uništavaju same osnove za proizvodnju nekog bogatstva. Karl Marks je bio u pravu kad je neregulisani kapitalizam nazvao „mašinom koja razbija ograničenja“. Nemogućnost da se uspostave ograničenja dovodi do hanibalizacije prirodnih resursa i ljudskih zajednica.

Ovaj put razlika je u tome što ćemo, kad odemo, celu planetu da povučemo sa sobom. Katastrofalne klimatske promene su neizbežne. Arktički led je u terminalnom nestanku. Uskoro će u atmosferi da bude toliko zarobljene vrućine da će svaki pokušaj smanjenja ugljenične emisije biti uzaludan. Suše. Poplave. Toplotni talasi. Uragani ubice i pijavice. Prekidi struje. Haotično vreme. Podizanje nivoa mora. Uništenje useva. Nestašice hrane. Kuga.

Ekson Mobil, Britiš Petroleum i ostale kompanije koje crpe ugalj i prirodni gas – baš kao i kolonijalistički lovci na bizone, koji su ostavljali hiljade leševa da trunu na suncu pošto su im odrali kožu, u nekim slučajevima odnoseći samo jezik – nikad neće da dozvole da im se nametnu racionalna ograničenja.

Eksploatisaće, kao i izrabljivači pre njih koji su istrebili životinje koje su održavale život autohtonog naroda Velike nizije, sve dok više ne budu imali šta da eksploatišu. Kolektivno samoubistvo nikad se ne ističe na kvartalnim profitnim izveštajima. Zaboravite sve one zgodne reči koje su vas učili u školama o našem sistemu vlade. Prave reči koje opisuju američku moć su „pljačka“, „prevara“, „kriminal“, „podvala“, „ubistvo“ i „represija“.

Otpor, makar neuspešan

One zajednice američkih Indijanaca koje su se prve prilagodile evropskim kolonizatorima, kao što su bila miroljubiva kalifornijska plemena – Čilulas, Čimarikos, Urebures, Nipevas i Alonas, kao i stotine manjih grupa – oni su uništeni prvi. Ne pozivam na nasilje, naprotiv uvek nastojim da izbegnem nasilje, ali nemam nikakvu nameru da se podredim korporativnoj moći bez obzira da li se ona krije iza maske Baraka Obame ili Mita Romnija.

U isto vreme moram sam sebi da priznam da će otpor možda da bude neuspešan. Ali pružanje otpora govori nešto o nama kao ljudskim bićima. Održava u životu mogućnost nade, čak i kad svi empirijski dokazi ukazuju na neizbežno uništenje. Otpor čini pobedu mogućom, koliko god ona bila daleka. Pritom život vladajuće klase postaje ipak mrvicu komplikovaniji, što zadovoljava ljudsku emociju za osvetom.

„Svaki put kad zakonodavci krenu u uzimanje i uništavanje svojine ljudi ili ih pak pretvaraju u robove proizvoljne moći“, zapisao je filozof Džon Lok, „oni stavljaju sebe u ratno stanje protiv ljudi koji su posle toga oslobođeni od bilo kakve dalje poslušnosti“.

Evropski kolonizatori su potpisali i ignorisali nekih 400 sporazuma sa indijanskim plemenima. Naterali su vođe plemena da pristanu na sporazume – uvek da bi im oteli zemlju – i tada bi ih izdali i ponavljali proces toliko dugo dok više nije bilo ničeg da se otme. Poglavice koji su verovale belcima, kao što je bio poglavica Crni Kotao (Black Kettle), nisu prošli bolje od onih koji nisu verovali. Crnog Kotla, kome se ispred vigvama često vijorila američka zastavu što su mu je dali u Vašingtonu kao znak prijateljstva, ubili su vojnici u službi Džordža Kastera u novembru 1868, zajedno sa ženom i više od sto pripadnika plemena Čejena.

„Beli čovek nam je dao više obećanja nego što pamtim“, rekao je u starosti poglavica Crveni Oblak (Red Cloud), „ali ispunio je jedno. Obećali su da će da nam uzmu zemlju, i uzeli su je“.

U indijanskim zajednicama – u kojima su ljudi redistribuisali bogatstvo i tako zadobijali poštovanje, dok su oni koji su zgrtali bili prezirani – imali su društvenu etiku koja je valjalo da se izbriše i zameni pohlepom, divljim izrabljivanjem i kultom sebičnosti koji potpaljuje kapitalističku ekspanziju.

Luis Henri Morgan u svojoj knjizi „Liga Irokeza“ iz 1861, pošto je živeo sa njima, zapisao je da su Irokezi razvili „kompletnu civilnu politiku koja je imala averziju prema ideji da moć bude koncentrisana u rukama manjine, već se sve baziralo na principima jednakosti“. Princip jednakosti bio je način odnosa prema drugom i prema prirodi, koncept koji je bio potpuno nepoznat i nerazumljiv evropskim kolonizatorima.

Oni koji izrabljuju čine to kroz visoke slojeve obmane. Za svoje ciljeve angažuju šarmantne i elokventne glasnogovornike. Koliko još dugo želimo da trpimo laži Baraka Obame? Kakva je to sklonost samozavaravanja koja nas čini nesposobnim da shvatimo da nas prodaju u roblje? Zašto verujemo onima koji ne zaslužuju naše poverenje? Zašto nas stalno iznova zavode? Obećano zatvaranje zatvora Gvantanamo. Javno zdravstvo. Reforme Patriot Akta. Zaštita životne okoline. Sudska saslušavanja. Regulacija Volstrita. Zaustavljanje ratova. Zaposlenja. Odbrana radničkih prava. Mogao bih da nastavim …

Smrt Ludog Konja

U istoriji otpora malo je ličnosti koje su toliko plemenite kao što je bio poglavica Ludi Konj (Crazy Horse). Vodio je – dugo pošto je postalo jasno da je poraz neizbežan – najuspešniju pobunu na prostoru Velike nizije, porazio Kastera i njegove ljude kod Litl Big Horna.

„Čak i osnovni detalji njegovog života pokazuju koliko je zaista bio veliki“, zapisao je Jan Frejzer u svojoj knjizi „Velika nizija“, „jer ostao je svoj od trenutka kad je rođen do trenutka kad je umro, uvek tačno znajući gde želi da živi i otuda nikad nije otišao. Čak i pošto je morao da se preda, nikad nije stvarno poražen u bici, jer, uprkos činjenici da je ubijen, čak i vojska je priznala da nikad nije bio stvarno zarobljen – bio je toliko slobodan da nije znao ni kako izgleda zatvor“. Njegova „nenaklonost civilizaciji koja dolazi bila je doslovno proročanska“, piše Frejzer.

„Nikad nije upoznao predsednika“ i „nikad se vozio u vozu, spavao u kući, jeo za stolom“. Ali, „za razliku od mnogih ljudi širom sveta, kad se sreo sa belim čovekom, taj susret nije umanjio njegovu veličinu“.

Ludi Konj je ubijen bajonetima 5. septembra 1877, pošto su ga na prevaru poslali prema zatvoru u Fort Robinsonu, Nebraska. Čim je osetio da se radi o klopci, potegao je nož i nastavio da se bori sve do poslednjeg trenutka. Čak i kad je izboden umirao, odbio je da legne na postelju belog čoveka. Insistirao je da ga ostave na podu. Njegov prijatelj iz plemena Minikondžou Dodir Oblaka (Touch the Clouds) bio je uz njega kad je zadnji put udahnuo. Njegovi roditelji u tuzi su pokopali Ludog Konja na nepoznatoj lokaciji. Legenda kaže da su mu se kosti pretvorile u kamenje, a zglobovi u kremen. Žestina njegovog duha ostaje svetlo koje vodi sve one koji žele da žive životom otpora.“

Oznake:Izrabljivanje, Kapitalizam, Kris Hedžis, Otpor